Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 31
Daleki snegovi
4th Dimension
Ulice Eijanroda su bile prave i ukrštale se pod pravim uglovima, gde je bilo potrebno prosecale su kroz brda koja su obično bila fino uređena kamenim terasama. Škriljcem pokrivene kuće su imale ugaoni izgled, kao da su bile sve u uspravnim linijama. Eijanrod nije pao pred Kuladinom. Tu nije bilo ljudi kada su Šaidoi prošli. Ipak od dosta kuća su preostale samo ogaravljene grede i prazne urnisane ljušture, uključujući većinu širokih trospratnih mermernih zgrada sa balkonima za koje je Moiraina rekla da su pripadale trgovcima. Razbijen nameštaj i odeća pokrivali su ulice, zajedno a razbijenim tanjirima i srčom od prozorskih okana usamljenim čizmama, alatom i igračkama.
Požari su dolazili u različita vremena—toliko je i sam Rand mogao zaključiti iz oštećenosti ogaravljenog drveta vremenom i koliko je gde bilo mirisa gara—ali Lan je bio u mogućnosti da kartografiše tok bitaka kojima je grad zauziman i preuziman. Najverovatnije od strane različitih Kuća koje su se borile za Sunčani tron, ipak prema izgledu ulica poslednji koji su držali Eijanrod su bili razbojnici. Dosta bandi koje su švrljale Kairhijenom nisu bili odani nikom, i ničemu sem zlatu.
Rand je krenuo prema jednoj od trgovačkih kuća, na većem od dva gradska trga, sa tri kockasta sprata od sivog mermera sa teškim balkonima i sa širokim stepenicama sa debelim uglastom kamenom ogradom koja je gledale na tihu fontanu sa prašnjavim okruglim bazenom. Šansa da spava u krevetu ponovo je bila predobra za propustiti, i nadao se da će Avijenda odlučiti da ostane u šatorima. Ili u njegovom ili sa Mudrama, nije ga bilo briga, sve dok nije morao da pokušava da zaspe dok bi je slušao kako diše nekoliko stopa od njega. U poslednje vreme počeo je da umišlja da može da čuje otkucaje njenog srca čak i kada nije držao saidin. Ali ako se ne bude držala dalje od njega, on je preduzeo predostrožnosti.
Device se zaustaviše na stepenicama, neke nastaviše oko kuće da bi zauzele pozicije sa svih strana. Bojao se da će pokušati proglasiti kuću Krovom Devica, čak samo za jednu noć. I tako čim je odabrao zgradu, jednu od retkih sa celim krovom i većinom neslomljenih prozora, on je rekao Sulin da je proglašava Krovom Braće Vinskog izvora. Ne može ući niko ko nije pio iz Vinskog izvora u Emondovom polju. Iz pogleda kojim ga je darivala ona je dobro znala šta je nameravao, ali niko ga nije sledio dalje od širokih vrata koja su izgleda sva bila sastavljena od gipkih ispravljenih ploča.
Unutra velike sobe su bile prazne, iako su u belo odeveni gai'šaini raširili nešto ćebadi za sebe u velikom ulaznom holu, čiji je visoki plafon bio ukrašen šarom od više kvadrata. Držanje gai'šaina napolje je bilo čak i van njegovog domašaja čak i da je to želio, koliko i držanje Moiraine napolju ako ne bi spavala negde drugo. Kakva god naređenja dao o tome da ne bude uznemiravan, uvek bi ona našla način da je Device propuste, i uvek je bila potrebna direktna naredba da bi otišla.
Gai'šaini glatko ustadoše, muškarci i žene, pre nego što se vrata zatvoriše. Oni neće spavati dok on ne zaspe, a neki će u smene ostati budni za slučaj da njemu bude nešto potrebno noću. Pokušao je da im naređuje da to ne rade, ali reći gai'šainu da ne služi po običajima je bilo kao udaranje bale vune. Kakav god utisak da napraviš, on će nestati čim se tvoje stopalo izmakne. On im odmahnu da se udalje i pope se uz mermerne stepenice. Neki od gai'šaina su spasili nešto nameštaja, uključujući krevet i dva perjana madraca, i on je jedva čekao da se opere i—
Zamrznu se čim otvori vrata sobe. Avijenda nije odabrala da ostane u šatorima. Ona je stojala pred lavorom za umivanje, kraj kojega su stojali nepodudarni bokal i krčag, sa odećom u jednoj ruci i komadom žutog sapuna u drugoj. Ona na sebi nije imala odeće. Ona je izgleda bila iznenađena koliko i on, nije bila u mogućnosti da se pomeri.
“Ja . . .” Ona se zaustavi i proguta sa velikim zelenim očima prikovanim za njegovo lice. “Nisam mogla napraviti šator za znojenje u ovome . . . gradu, pa sam pomislila da probam vaš način . . .”
Ona je sva bila u tvrdim mišićima i nežnim oblinama. Svetlucala je od vode od glave do pete. On nikada nije pomislio da su joj noge bile toliko dugačke. “Mislila sam da ćeš se duže zadržati na mostu. Ja . . .” Njen glas se povisi. Oči joj se raširiše u panici. “Nisam htela da me vidiš! Moram pobeći od tebe. Što dalje mogu! Moram!”
Odjednom se pojavi svetlucava vertikalna linija u vazuhu pored nje. Raširi se kao da se rotirala, u kapiju. Ledeni vetar uleće kroz nju u sobu, noseći debele zavese snega.
“Moram pobeći!” ona povika, i potrča kroz nju u mećavu.
Odmah zatim kapija poče da se ponovo sužava, okrećući se, ali bez pomisli Rand usmeri, blokirajući je na pola njene prijašnje širine. Nije znao šta je uradio ili kako, ali bio je siguran da je ovo bila kapija za Putovanje, o kojoj mu je Asmodean pričao i nije bio u mogućnosti da ga nauči. Nije bilo vremena za razmišljanje. Gde god da je Avijenda otišla, otišla je gola posred zimske oluje. Rand zaveza tokove koje je istkao dok je zgrabio svu ćebad sa kreveta i bacao ih na njenu odeću i ležaj. Grabeći ćebad, odeću i ćilime sve zajedno, on prođe samo trenutak kasnije za njom.
Ledeni vetar je vrištao kroz noćni vazduh ispunjen kovitlajućom belinom. Čak i okružen Prazninom, on je mogao da oseti svoje telo kako drhti. Moago je jedva da razabere razbacane oblike u tami. Drveće, on pomisli. Nije mogao ništa omirisati sem hladnoće. Pred njim, jedan oblik se kretao, zaklonjen tamom i mećavom. Mogao ga je ne primetiti da nije bilo oštrine očiju u Praznini. Avijenda je trčala što brže može. On se probijao kroz sneg do kolena, držeći debelu breme pri grudima.
“Avijenda! Stani!” Plašio se da će zavijajući vetar odneti njegov povik, ali ona ga je čula. A ako je šta uradila, trčala je brže. On natera sebe da požuri, posrćući i saplićući se dok je rastući sneg držao mu čizme. Otisci njenih bosih stopala su se brzo punili. Ako bi je izgubio iz vida u ovoj . . . “Stani, glupa ženo! Da li pokušavaš da se ubiješ?” Zvuk njegovog glasa kao da je poterao da trči brže.
Namrgođeno, on požuri za njom, polupadajući i ponovo se uspravljajući obarao ga je vetar često koliko se sapletao u snegu, udarao u drveće. Morao je drži pogled na njoj. Jedino je bio zahvalan što ova šuma, ili šta god da je bila, je imala ovoliko retko drveće.
Planovi su prelazili preko Praznine i bivali su odbačeni. Mogao bi pokušati smiriti oluju—i rezultat bi mogao pretvorit vazuh u led. Zaklon od vazduha koji bi zadržao padajući sneg ne bi ništa učinio za onaj pod nogama. Mogao bi da otopi put za sebe Vatrom—i da gaca kroz blato umesto toga. Sem ako . . .
On usmeri, i sneg pred njim se istopi u traku korak široku, traku koja je išla pred njim brzo koliko i on. Para se izdiže, i padajući sneg nestade stopu iznad peščanog tla. Mogao je osetiti njegovu vrelinu kroz čizme. Dolje skoro do članaka, njegovo telo se treslo od smrzavajuće hladnoće. Njegova stopala su se znojila i klonila se od zagrejanog tla. Ali sad je sustizao. Još pet minuta i . . .
Odjednom nejasan oblik nestade kao da je upao u rupu.
Držeći pogled pričvršćen za mesto gde je posednji put video, on potrča što je jače mogao. Odjednom gacao je u ledenoj vodi do članaka, na pola puta do koljena. Pred njim otapajući sneg otkri više, i ivica leda se polako povlačila. Para se nije uzdizala sa crne vode. Potok ili reka, bla je prevelika da bi njegovo usmeravanje zagrijalo brzotekući tok ni za dlaku. Mora da je istrčala na led i propala kroz njega, ali on je neće spasiti tako što bi pokušao da pliva kroz ovo. Ispunjen saidinom, on jedva da je bio svesan hladnoće, ali njegovi zubi su nekontrolisano cvokotali.
Povlačeći se na obalu, pogleda uspravljenog na mesto gde je mislio da je Avijenda propala, on usmeri tok Vatre u golu zemlju podaleko od potoka, sve dok se pesak nije otopio i stopio se i nije počeo belo da sija. Čak i u ovoj oluji, to će ostati toplo neko vreme. On spusti breme u sneg pored čistine—njen život će zavisiti od toga da nađe ponovo ćebad i pokrivače—a onda se probi kroz duboku belinu do jedne strane otopljenog puta i spusti se na zemlju. Polako on ispuza na snegom pokriveni led.
Vetar ga je probijao. Njegov kaput kao da nije ni postojao. Njegove šake su sada bile ukočene, a stopala su bila na putu. Prestao je a drhti osim povremenog uzdrhtavanja. Hladno miran u Praznini, znao je šta se dešava. Bilo je mećava u Dve reke, možda čak i strašnih kao ova. Njegovo telo se predavalo. Ako ne nađe toplinu uskoro, mogao bi da mirno posmatra iz Praznine kako umire. Ali ako bi on umro i Avijenda bi. Ako već nije.
Pre je osetio no čuo led kako pucketa pod njegovom težinom. Njegove tražeće ruke upadoše u vodu. Ovo je bilo mesto, ali kako je sneg kovitlao unaokolo jedva da je video. Mahao je, tražeći, pljuskajući ukočenim rukama. Jedna dodirnu nešto na ivici leda, i on natera prste da se zatvore, osetio je kako zamrznuta kosa pucketa.
Moram je izvući. On otpuza unazad, vukući je. Ona je bila mrtva težina, polako je izlazila iz vode. Nemoj se brinuti ako je led ogrebe. Bolje to nego smrzavanje nego smrzavanje ili utapanje. Nazad. Nastavi da se krećeš. Ako odustaneš, ona umire. Nastavi da se krećeš, spaljen da si! Puzeći. Vukući nogama, odguravajući se jednom rukom. Druga je bila zapetljana u Avijendinu kosu. Nije bilo vremena da je bolje uhvati. Ionako to nije mogao da čuje. Bilo ti je prelako predugo. Lordovi su ti se klanjali, i gai'šaini su trčali da ti donesu vina, a Moiraina je radila što joj kažeš. Nazad. Vreme je da uradiš nešto sam ako još možeš. Kreći, prokleti bezočinski sine šepave koze! Nastavi da se krećeš!
Odjednom stopala ga zaboleše. Bol je puzao iz nogu. Bilo mu je potrebno vremena da pogleda unazad, a onda se odkotrlja sa pušećeg istopljenog peska. Pramenovi dima, koji se pojaviše onde gde su mu pantalone počele pušit se, bili su oduvani vetrom.
Oklipsavši po breme koje je ostavio, on prekri njime Avijendu od glave do pete, ćebadima ćilimima njenog ležaja, njenom odećom. Svaki deo zaštite je bio važan. Njene oči su bile zatvorene i nije se pomerala. On razgrnu ćebad dovoljno da bi prislonio uvo na njene grudi. Njeno srce je kucalo tako sporo da je mislio da mu se pričinjava. Čak četiri ćebeta i pola tuceta ćilima nije bilo dovoljno, i nije mogao da usmeri toplotu u nju kao što je uradio sa tlom. Čak istančavajući tok što više moguće pre bi je ubio nego zagrejao. Mogao je osetiti tkanje koje je koristio da zadrži otvorenim njenu kapiju, milju ili možda dve kroz oluju. Ako bi pokušao da je prenese toliko daleko, niko od njih neće preživeti. Njima je bio potreban zaklon, i bio im je potreban ovde.
On usmeri tokove Vazduha, i sneg poče da se pomera preko zemlje protivno vetru, tvoreći tri četvrtasta zida po tri koraka od njega na svaku stranu i sa jednom prazninom kao vratima, podižući se sve više, sabijajući sneg sve dok nije blistao kao led, zakrovljujući dovoljno visoko da se može stojati. Držeći Avijendu u rukama, on koraknu u mračnu unutrašnjost, tkajući i vezujući plamenove koji su igrali u uglovima za osvetlenje. Usmeravajući da podigne još snega da zatvori vrata.
Samo što je odsekao vetar, osećalo se da je toplije, ali i dalje ne dovoljno. Koristeći trik koji mu je Asmodean pokazao, on istka Vazduh i Vatru, i vazduh oko njih postade topliji. Nije se usuđivao da zaveže to tkanje. Ako bi zaspao, ono bi moglo da se poveća i otopi kolibu. Kad smo kod toga, plamenovi su bili skoro isto toliko opasni za ostaviti, ali bio je isuviše umoran i smrznut da bi održavao više od jednog tkanja.
Tlo unutra je bilo očišćeno dok je gradio. Čisto peščano tlo sa samo nekoliko braon listova koje nije prepoznavao i nešto zgužvane niske mrtve trave, koje su isto toliko bile njemu nepoznate. Ispuštajući tkanje koje je zagrejavalo vazduh, on zagreja tlo dovoljno da izvuče iz njega hladnoću, a onda preuze ponovo ono drugo tkanje. To je bilo sve što je mogao da uradi je da položi Avijendu nježno na zemlju, a da je ne ispusti.
On zavuče ruku u ćebad da joj oseti obraze, njena ramena. Voda je curila preko njenog lica dok se njena kosa topila. On je bio hladan, ali ona je bila led. Njoj je bila potrebna svako parče toplote koju bi on mogao naći za nju, a nije se usuđivao da zagreje vazduh više. Već je unutrašnjost zidova se sijala slojem topljenja. Koliko god se smrznuto osećao, u sebi je imao više topline no ona.
Skidajući odeću, on se pope u pokrivače sa njom, postavljajući sopstvenu vlažnu odeću spolja; ona bi mogla pomoći da se zadrži toplota. Njegov osećaj dodira, pojačan Prazninom i saidinom, upijao je osećaj nje. Njena koža je činila svilu grubom. U poređenju sa njenom kožom, saten je bio . . . Ne misliš. On začešlja njenu vlažnu kosu sa njenog lica. Trebao je osušiti, ali voda više nije bila hladna, i nije bilo ničega sem ćebadi i njihove odeće za upotrebu, u svakom slučaju. Njene oči su bile zatvorene. Njene grudi su se kretale o njega polako. Njena glava je ležala na njegovoj ruci, privijena na njegove grudi. Da nije bila hladna kao sama zima, izgledalo bi da spava. Tako mirno. Uopšte nije bila ljuta. Tako lepa. Prestani da misliš. To je bila oštra komanda iz spoljašnjosti Praznine koja ga je okruživala. Razgovaraj.
Pokušao je da priča o o prvoj stvari koja mu je pala na um. O Elejni i zbrci koju su njena dva pisma napravila, ali čim su misli o zlatokosoj Elejni počele da plutaju preko Praznine, misli o ljubljenju sa njom u zamračenim uglovima Kamena. Ne razmišljaj o ljubljenju, budalo! On pređe na Min. Nikada nije razmišljao o Min na taj način. Pa, par snova se ne mogu uračunati. Min bi ga ošamarila ako bi ikada pokušao da je poljubi, ili se nasmejala i nazvala ga vunoglavcem. Samo što je izgleda razmišljanje o bilo kojoj ženi ga podsećalo da su mu ruke obmotane oko jedne žene bez odeće. Ispunjen Moći, mogao je osetiti njen miris, osetiti svaki njen deo kao da je prelazio rukama . . . Praznina se zatrese. Svetlosti, samo pokušavaš da je zagreješ! Čoveče, drži svoj um van svinjca!
Pokušavajući da odagna misli, on je pričao o svojim nadama za Kairhijen, da donee mir i okonča glad, da sakupi nacije iza sebe bez još krvoprolića. Ali to je imalo svoj život takođe, svoj neizbežni put ka Šajol Gulu, gde se mora suočiti sa Mračnim i umreti, ako su Proročanstva bila tačna. Izgledalo je kukavički da se nada da će to nekako preživeti. Aijeli nisu znali za kukavičkluk. Najgori od njih su bili hrabri kao lavovi. “Slamanje je pobilo slabe”, čuo je Baela da kaže, “a Trostruka zemlja je pobila kukavice.”
On poče da priča o tome gde bi mogli biti, gde ih je ona dovela svojim divljim bezumnim begom. Negde daleko i čudno, da bi tamo padao sneg u ovo doba godine. Bilo je to gore od bezumnog bega. Ludost. Ipak on je znao da je ona pobegla od njega. Pobegla od njega. Mora da ga mrzi, ako je morala da pobegne koliko god dalje može, radije nego da mu samo kaže da je ostavi samu da se kupa.
“Trebao sam kucati.” Kucati na vrata sopstvene sobe? “Ja znam da me ne želiš blizu sebe. Ne moraš da budeš. Šta god da Mudre žele, šta god da kažu, ti se vraćaš u njihove šatore. Ti nećeš morati više ikad da mi se približiš. U stvari, ja . . . ja ću ću te poslati od sebe.” Zašto je oklevao da to uradi. Ona je bila besna, hladna i gorka prema njemu kada bi bila budna, a kada je spavala . . . “To je bila luda stvar za uraditi. Mogla si se ubiti.” Opet je gladio po kosi. Izgleda nije mogao da stane. “Ako uradiš ponovo nešto tako ludo, slomiću ti vrat. Da li imaš ikakvu ideju koliko mi nedostaje da čujem tvoje disanje noću?” Nedostaje mu? Ona ga je izluđivala njime! On je bio onaj ko je lud. On je morao da zaustavi ovo. “Ti ima da odeš, i to je to, ako moram poslaću te nazad u Ruidean. Mudre me ne mogu zaustaviti ako im se obratim kao Kar'a'karn. Ti nećeš morati da bežiš od mene ponovo.”
Ruka, koja se nije mogla da se zaustavi od maženja njene kose, se zamrznu kada se ona pomeri. Ona je bila topla, on shvati. Veoma topla. On je trebao sada da obmota jedno od ćebadi oko sebe i da se odmakne. Njene oči se otvoriše. Bile su čiste i duboko zelene, a gledale su ga ozbiljno sa manje od stope razdaljine. Nije izgledala iznenađeno što ga vidi, i nije se odmicala.
On maknu ruke sa nje i poče da se odmiče, a ona uhvati šaku njegove kose bolno. Ako bi se pomerio, imao bi na tom mestu ćelu. Ona mu nije dala šansu da išta on objasni. “Obećala sam mojoj skorosestri da ću da pazim na tebe.” Izgledala je kao da to više govori za sebe nego za njega, slabim skoro bezizražajnim glasom. “Bežala sam od tebe koliko god sam mogla, da zaštitim svoju čast. A ti si me sledio čak ovde. Prstenovi ne lažu, i ja više ne mogu da bežim.” Njen ton odlučno očvrsnu. “Ja više neću bežati.”
Rand pokuša da je upita šta je time mislila dok je pokušavao da odmrsi njene prste iz njegove kose, ali ona zgrabi još jednu šaku kose sa druge strane i privuče njegova usta pri njenim. To je bio kraj racionalne misli. Praznina se razbi, i saidin nestade. On nije mislio da bi mogao sebe zaustaviti čak i da je želio. Ali on nije želeo, a ona sigurno nije izgleda kao da želi da on to uradi. U stvari, poslednja misao koja je imala ikakvu doslednost za podugo je bila da on misli da je ne bi mogao zaustaviti nju.
Nešto poprilično vremena kasnije—dva sata, možda tri; teško da je bio siguran—on je ležao na ćilimima sa ćebadima preko njega i rukama iza glave, posmatrajući Avijendu kako ispituje klizave bele zidove. Oni su zadržavali popriličnu količinu toplote. Nije bilo potrebe da se ponovo uhvati za saidin. Bilo da odsječe hladnoću ili zagreje vazduh. Ona nije uradila ništa više nego da prođe rukom kroz kosu kada je ustala, i kretala se ne stideći se uopšte svoje golotinje. Naravno, bilo je malo kasno biti posramljen nečim tako malim kao odsustvo odeće na sebi. Bio se brinuo da će je povrediti kada je izvlačio iz vode, ali ona je imala manje ogrebotina od njega, i one nekako nisu kvarile uopšte njenu lepotu.
“Šta je ovo?” ona upita.
“Sneg.” On objasni šta je sneg najbolje što je mogao, ali ona je samo odmahnula glavom. Delom čudeći se, a delom ne verujući. Za nekoga ko je odrastao u Pustari, zaleđena voda koja pada sa neba, mora da je izgledalo nemoguće koliko i letenje. Prema zapisima, jedini put kada je padala kiša u Pustari je bilo kada je on napravio.
On nije mogao zaustaviti uzdah žaljenja kada je ona počela da oblači podsuknju preko glave. “Mudre nas mogu venčati čim se vratimo.” I dalje je mogao osetiti svoje tkanje koje je držalo kapiju otvorenom.
Avijendina tamna crvena kosa izbi kroz okovratnik podsuknje, i ona ga pogleda ravno. Ne neprijateljski, ali ni prijateljski. Iako odlučno. “šta tebe čini da misliš da muškarac ima pravo da me to pita? Pored toga, ti pripadaš Elejni.”
Posle trenutka on uspe da zatvori usta. “Avijenda, moramo, mi baš . . . Nas dvoje . . . Svetlosti, mi se moramo venčati sada. Ne da to radim zato što moram”, on doda užurbano. “Ja to želim.” On u stvari nije bio potpunosti siguran u to. On je mislio da je možda voli, ali mislio je da možda voli i Elejnu takođe. I iz nekog razloga, Min je u to upadala. Ti si razvratan koliko i Met. Ali jednom bi mogao uraditi ono što je pravedno, zato što je to pravedno.
Ona frknu na njega i opipa svoje čarape da se uveri da su suve, a onda sede da ih obuče. “Egvena mi je pričala o vašim dvorečanskim svadbenim običajima.”
“Želiš da sačekaš godinu?” on upita ne verujući.
“Godinu. Da, to je što sam mislila.” Nikada ranije nije shvatio koliko noge žena pokazuje dok navlači čarapu. Čudno da mu je to bilo toliko uzbuđujuće pošto je video golu i znojavu i . . . On se skoncentrisa na to da je sluša. “Egvena je rekla da je mislila da pita svoju majku za dozvolu za tebe, ali pre nego što je to pomenula njena majka joj je rekla da mora da sačeka još jednu godinu čak iako ima kosu u pletenici.” Avijenda se namršti, sa jednim kolenom skoro pod bradom. “Da li je to pravedno? Ona je rekla da devojci nije dozvoljeno da stavi kosu u pletenicu sve dok nije dovoljno stara da se uda. Da li razumeš šta govorim? Ti izgledaš kao ona . . . riba. . . koju je Moiraina uhvatila u reci.” Nije bilo ribe u Pustari . Aijeli su samo znali za njih iz knjiga.
“Naravno da tako izgledam”, bude rečeno. On je mogao biti gluv i slep koliko je razumeo. Pomerajući se pod ćebadima, on načini da zvuči što sigurnije što je mogao. “Makar . . . Pa, običaji su komplikovani, i nisam siguran o kojem delu njih ti pričaš.”
Ona ga je gledala sumnjičavo na trenutak, ali aijelski običaji su bili toliko zamršeni da mu je poverovala. U Dve Reke, hodali biste godinu dana, a ako bi ste bili odgovarajući, postali bi ste verenici i najzad venčani. To je bilo dokle je običaj išao. Ona nastavi dok se oblačila. “Mislim na onaj o tome da devojka mora tražiti majčinu dozvolu tokom godine, a i Mudrinu. Ne mogu reći da to razumem.” Bela bluza koja je prelazila joj preko glave priguši joj reči na trenutak. “Ako ga ona želi, i dovoljno je stara da se uda, zašto joj treba dozvola? Ali vidiš? Po mojim običajima”, njen ton je govorio da su to bili jedini koji su važni, “na meni je da odaberem da li da te pitam, a ja neću. Po vašim običajima”, zatežući svoj opasač, ona odmahnu glavom dobacivajući, “ja nemam dozvolu moje majke. A ti bi trebao dozvolu tvoga oca, pretpostavljam. Ili tvoga oca brata, pošto je tvoj otac mrtav? Mi ih nemamo, te se ne možemo venčati.” Ona poče da presavija šal da ga obmota oko čela.
“Vidim”, on reče slabo. Bilo koji dečak koji bi pitao oca za takvu dozvolu u Dve Reke, tražio bi da mu dobro uzvuku uši. Kada bi pomislio na momke koji su se preznojavali glupo brinući da neko, bilo ko će saznati šta rade sa devojkama za koje su mislili da će se oženiti . . . Kad je već kod toga, on se sećao kada je Ninaeva uhvatila Kimri Levin i Bara Dotri u ambaru Barovog oca. Kimri je nosila pletenicu već pet godina, ali kada je Ninaeva završila sa njom, gazdarica Levin je preuzela. Ženski krug umalo nije odrao jadnog Bara naživo, a to nije bilo ništa u poređenju sa onim što su uradili Kimri tokom meseca za što su mislili da je najkraće pristojno vreme da se sačeka na venčanje. Kružila je šala, izgovorena tiho onde gde ne bi stigla u uši Ženskog kruga, da ni Bar ni Kimri nisu mogli da sede celu prvu sedmicu posle venčanja. Rand je pretpostavljao da Kimri nije uspela da pita za dozvolu. “Ali pretpostavljam da Egvena ipak ne poznaje sve muške običaje”, on nastavi. “Žene ne znaju sve. Vidiš, pošto sam ja ovo počeo, moramo se venčati. Nisu bitne dozvole.”
“Ti si otpočeo?” Njen frk je bio nišanjen i značajan. Aijelke, Andoranke ili bilo šta drugo, žene su koristile te njihove noseve kao palice, da bodu i udaraju. “Svejedno, nije bitno jer idemo po aijelskim običajima. Ovo se neće ponovo desiti Rande al'Tore.” Bio je iznenađen—i zadovoljan—da čuje žaljenje u njenom glasu. “Ti pripadaš skorosestri moje skorosestre. Ja sada imam toh prema Elejni, ali to nije tvoja briga. Zar ćeš ležati tu zauvek? Čula sam da su muškarci lenji posle, ali ne može biti mnogo pre nego što klanovi budu spremni da otpočnu jutarnji marš. Moraš biti tamo.” Odjednom udareni izgled joj pređe preko lica, i ona pade na koljena. “Ako se možemo vratiti. Nisam sigurna da se sećam šta sam uradila da napravim rupu, Rande al'Tore. Moraš naći način da se vratimo.”
On joj je rekao kako je blokirao njenu kapiju i da još uvek može da oseti da se drži. Ona je izgledala kao da joj je laknulo, čak mu se osmehnula. Ali postalo je pojačano jasno kada je ona prekrstila noge i sredila suknju da ne namerava da okrene leđa kada se on bude oblačio.
“Pošteno je pošteno”, on promrmlja posle dužeg trenutka, i ustade iz ćebadi.
Pokušao je da bude opušten kao što je ona bila, ali nije bilo lako. Mogao je osetiti njene oči kao dodir čak i kada se okrenuo od nje. Ona nije imala pravo da mu kaže kako mu je lepa zadnjica. On nije ništa rekao o tome koliko je lepa njena bila. Ona je samo to rekla da bi se on zacrveneo. Žene nisu gledale na muškarce na taj način. I one ne pitaju svoje majke za dozvolu da . . .? Imao je misao da život sa Avijednom nije postao nimalo jednostavniji.