Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 3
Blede senke
by Dragon Reborn
Grabeći saidin, Rand usmeri, izveze tokove Vazduha koji uhvatiše Nataela sa jastuka; pozlaćena harfa se preturila na tamno crvene pločice dok je čovek bio priklješten uza zid, nepokretan od vrata do članaka sa stopalima pola koraka iznad poda. “Upozorio sam te! Nikada ne usmeravaj kada je neko drugi blizu. Nikada!”
Natael nakrivi glavu na onaj neobični način koji je imao, kao da pokušava da pogleda Randa popreko, ili da neopažen posmatra. “Da je videla, mislila bi da si to bio ti.” Nije bilo pravdanja u njegovom glasu, nije bilo stidljivosti, ali ni izazivanja; izgledalo je kao da nudi razumno objašnjenje. “Sem toga, izgledao si kao da si žedan. Dvorski pesnik bi trebalo da pazi na potrebe svoga lorda.” To je bilo jedno malo uobraženje kojim se on okruživao; ako je Rand Lord Zmaj, onda on mora biti dvorski pesnik, ne običan zabavljač.
Osećajući se odvartnim sebi jednako koliko ma koliko bio besan na čoveka, Rand razmrsi niti i pusti ga da padne. Nasilnički postupati s njim je bilo kao da da se bije sa desetogodišnjim dečakom. Nije mogao da vidi štit koji je stezao preistup sadinu drugom čoveku --- to je bio ženski rad --- ali je znao da je tamo. Pomeranje pehara je sada otprilike bila granica Nataelove sposobnosti. Na sreću štit je bio sakriven i od žeskih očiju. Natael je zvao taj trik “izokretanjem”; ali izgleda nije bio sposoban da ga objasni. “A šta da je videla moje lice i postala sumnjičava? Bio sam preneražen kao da je pehar sam doleteo do mene!” Stavio je lulu nazad medju zobe gnevni tok dima.
“Opet ne bi posumnjala.” Smeštajući se nazad na jastuke, drugi čovek opet uze harfu, drndajući liniju muzike koja je imala neiskren zvuk. “Kako je iko mogao da posumnja? Ja sam ne verujem u okolnosti potpuno.” Ako je bilo imali gorčine u njegovom glasu, Rand nije mogao da je nadje.
Ni on nije bio siguran da u potpunosti veruje, ali je dovoljno teško radio da bi poverovao. Čovek ispred njega, Džasin Natael, je imao drugo ime. Asmodean.
Lenjo svirajući na harfi, Asmodean nije izgledao kao jedan od Izgubljenih od kojih su svi strepeli. Čak je bio osrednje zgodan; Rand je pretpostavljao da bi on bio privlačan ženi. Često se činilo čudno to što zlo nije ostavljalo vidljivog traga. On je bio jedan od Izgubljenih, i daleko od pokušavanja da ga ubije, Rand je krio šta je on od Moiraine i svih drugih. Bio mu je potreban učitelj.
Ako je tačno da ono što važi za žene Aes Sedai zvane “dvljakuše” takodje tačno za muškarce, imao je samo jedan od četiri šanse za preživljavanje pokušaja da koristi Moć samostalno. Tako je ako se izuzme ludilo. Njegov učitelj je mora biti muškarac; Moiraina i druge često su mu dovoljno govorile da ptica ne može naučiti ribu da leti, niti riba pticu da pliva. I njegov učitelj je morao biti neko sa iskustvom, neko ko je već znao sve stvari koje će morati da nauči. Pored Aes Sedai koje smiruju sve muškarce koji mogu da usmeravaju čim su bili nadjeni --- a sve manje ih je nadjeno svake godine --- to je ostavljalo malo izbora. Muškarac koji je jednostavno otkrio da može da usmerava ne bi znao ništa više nego on. Lažni Zmaj koji može da usmerava --- ako bi Rand mogao da nadje jednog koji nije već uhvaćen i smiren --- teško da bi se odrekao svojih snova o slavi za drugog koji tvrdi da je Ponovordjeni Zmaj. Ono što je ostalo, ono što je Rand namamio kod sebe, je bio jedan od Izgubljenih.
Asmodean je čupao žice nasumice dok je Rand sedao na jastuk nasuprot njega. Bilo je dobro znati da se taj čovek nije promenio, ne unutra, od dana tako davnog kada je dao svoju dušu Senci. Ovo što je sad radio, radio je pod prinudom; nije se vratio svetlosti. “Da li ikada razmišljaš o vraćanju, Nataele?” Uvek je bio pažljiv u vezi imena; jedan dah reči “Asmodean”, i Moiraina bi bila sigurna da se prešao Senci. Moiraina i možda drugi. Ni on ni Asmodean možda to ne bi preživeli.
Čovekova ruka se smrznu na žici, njegovo lice je sasvim bezizražajno. “Vratim? Demandred, Rahvin, bilo koji od njoh bi me na mestu ubio, sada. Ako bih imao sreće. Osim možda Lanfear, a razumećeš ako ne želim da je proveravam. Semirhejdž bi mogla stenu da natera da moli za milost i da joj zahvali za smrt. A Veliki Gospodar ---”
“Mračni”, Rand izbaci oštro oko drške svoje lule. Veliki Gospodar Mraka je bilo ime kojim su Prijatelji Mraka zvali Mračnog. Prijatelji Mraka i Izgubljeni.
Amodean sagnu glavu kratko u prećutnoj saglasnosti. “Kada se Mračni oslobodi . . .” Ako je njegovo lice bilo bezizražajno pre, sada je bilo takvo u svakoj liniji njegovog lica. “Dovoljno je reći da ću otići Semirhejdž i predati se njoj radije nego što ću da se se susretnem sa kaznom koju mi --- Mračni zada za izdaju.”
“Ovde si da me učiš, onda.”
Žalosna muzika poče da leti iz harfe, govoreći o gubitku i suzama. “Marš Smrti”, Asmodean reče kroz muziku, “završno kretanje Veličastvenih Žudnji Ciklus, komponovano nekih tri stotine godina pre Rata Moći od strane ---”
Rand ga preseče. “Ne učiš me baš najbolje.”
“Onoliko dobro koliko može biti očekivano, u ovim okolnostima. Ti sada možeš ščepati saidin svaki put kada pokušaš, i da razlikuješ jedan tok od drugog. Možeš da se zaštitiš, i Moć radi ono što ti želiš.” Prestao je da svira i namrštio se, ne gledajući Randa. “Misliš li da je Lanfear stvarno nameravala da te ja naučim sve? Da je to želela, izmislila bi da ostane blizu tako da može da nas poveže. Ona želi da živiš, Lijuse Terine, ali ovog puta ona namerava da bude jača od tebe.”
“Ne zovi me tako!” Rand prsnu, ali Asmodean nije izgleda primećivao.
“Ako ste ovo isplanirali izmedju vas dvoje --- da me zarobite ---” Rand oseti uzburkanost u Asmodeanu, kao da je ispitivao štit koji je Lanfear izvezla oko njega; žena koja je mogla da usmerava videla je sjaj koji okružuje drugu ženu koja je zagrlila saidar i jasno osetila njeno usmeravanje, ali on nikada nije video ništa oko Asmodeana a osetio malo. “Ako ste to zajedno smislili, onda si pustio da te nadmudri na više nego jedan način. Rekao sam ti da nisam dobar učitelj, posebno bez veze. Zajedno ste to planirali, zar ne?” tada jeste pogledao Randa, koso ali još uvek s namerom. “Koliko se sećaš? O životu Lijusa Terina, mislim. Ona je rekla da se nesećaš baš ničega, ali ona je mogla da laže i Ve --- Mračnog lično.”
“Ovog puta je govorila istinu.” Sedajući na jedan od jastuka, Rand je dousmeravao jedan od pehara koje poglavari klanova nisu ni dotaknuli. Čak i tako kratak dodir saidina je bio oživljavajuć --- i odvratan. I težak da se pusti. Nije želeo da priča o Lijusu Terinu; bio je umoran od ljudi koji su mislili da je on Lijus Terin. Udubljenje u njegovoj luli se zagrejalo od svog puštanja dima, pa ju je držao za dršku i pokazivao s njim. “Ako će povezivanje pomoći da me naučiš, zašto se ne bi smo povezali?”
Asmodean ga je pogledao kao da ga je pitao žašto ne jedu kamenje, a onda zatresao glavom. “Stalno zaboravljam koliko toga ne znaš. Ja i ti ne možemo. Ne bez žene da nam se približi. Mogao bi da pitaš Moirainu, pretpostavljam, ili devojku Egvenu. Jedna od njih bi možda mogla da rasudi metodu. Dok god ti ne smeta da otkriju ko sam ja.”
“Ne laži me, Nataele”, Rand proreža. Dobrano pre sretanja Nataela naučio je da su muško usmeravanje i žensko jednako jednako različiti kao i muškarac i žena, ali retko kada je verovao tom čoveku. “Čuo sam Egvenu i druge kako pričaju kako Aes Sedai povezuju svoje moći. Ako one to rade, žašto ja i ti ne bismo?”
“Zato što ne možemo.” Bes je punio Asmodeanov glas. “Pitaj folozofa ako želiš da znaš žašto. Zašto psi ne mogu da lete? Možda je to Šarin veličanstveni plan, to je protivravnoteža tome što su muškarci jači. Mi ne možemo da se povežemo bez njih, ali one mogu bez nas. Do trinaest njih može, u svakom slučaju, mala milost, ipak, potrbni su im muškarci da povećaju krug.”
Rand je bio siguran da je uhvatio laž ovoga puta.Moiraina je rekla da su u Doba Legndi muškarci i žene bili jednako jaki u moći, a ona nije mogla da laže. To je i rekao, dodajući, “Pet Moći su jednake.”
“Zemlja, Vatra, Vazduh, Voda i Duh.” Natael je drndnuo jednu žicu za svaku Moć. “Jednake su, tačno, i takodje je šta muškarac može da uradi sa jednom, i žena može. Barem na neki način. Ali to nema nikakve veze sa tim što su muškarci jači. Šta Moiraina veruje da je istina, ona govori kao istinu bez obzira da li to ona jeste ili nije; jedna od hiljadu slabosti tih glupih Zakletvi.” Svirao je nešto što je stvarno zvučalu budalasto. “Neke žene imaju jače ruke nego neki muškarci, ali uglavnom je obrnuto. Isto je i sa snagom u Moći, i u otprilike istoj proporciji.”
Rand sporo klimu glavom. To je imalo smisla. Elejna i Egvena su smatrane svema najjačim ženama koje su trenirane u Kuli za hiljadu godina i više, ali on se oprobao protiv njih jednom, a kasnije Elejna je priznala da se osećala kao da je mače koje je pas zgrabio.
Asmodean nije zavšio. “Ako se dve žene povežu, one ne udvostručavaju svoju snagu --- povezivanje nije jednostavno kao sabiranje njihovih moći --- ali ako su dovoljno jake, mogu da pariraju muškarcu. A kada su u krugu od trinaest, onda moraš biti oprezan. Trinaest žena koje jedva mogu da usmeravaju mogu da savladati većinu muškaraca, povezane. Trinaest najslabijih žena u Kuli može da savlada tebe ili bilo kog muškarca, a da se jedva zadišu. Čuo sam izreku u Arad Domanu. 'Što je više žena u blizini, laganije mudar muškarac korača.' Ne bi bilo loše zapamtiti je.”
Rand zadrhta, misleći o vremenima kada je bio medju više od trinaest Aes Sedai. Naravno, većina njih nije znala ko je on.Da jesu . . . Ako bi se Egvena i Moiraina povezale . . . Nije želeo da veruje da je Egvena otišla toliko daleko ka Kuli i dalje od njihovog prijateljstva. Šta god da radi, ona radi celim srcem, a ona sada postaje Aes Sedai. I Elejna, takodje.
Gutanje pola svog vina nije potpuno oteralo tu pomisao. “Šta možeš da mi kažeš o Izgubljenima?” To je bilo pitanje za koje je bio siguran da ga je postavio stotinu puta, ali se uvek nadao da je ostao još komadić da se iskopa. Bolje nego razmišljanje o Moiraini i Egveni koje se povezuju da bi . . .
“Rekao sam ti sve što znam.” Asmodean uzdahnu teško. “Teško da smo bili bliski prijatelji u najboljem slučaju. Da li misliš da ti nešto ne govorim? Ne znam gde su ostali, ako to želiš da znaš. Osim Samaela, a znao si da je uzeo Ilijan za svoje kraljevstvo pre nego što sam ti rekao. Graendal je bila u Arad Domanu neko vreme, ali očekujem da je otišla. Previše voli svoje ugodnosti. Sumnjam da je Mogedijen bila ili jeste negde na zapadu takodje, ali niko nikada ne nadje Pauka ukoliko ona ne želi da bude nadjena. Rahvin ima kraljicu kao svog ljubimca, ali tvoje nagadjanje je jednako dobro kao i moje za to kojom zemljom ona vlada za njega. I to je sve što znam, a da može pomoći da ih nadješ.”
Rand je sve to čuo ranije; činilo se da je čuo sve što Asmodean ima da kaže o Izgubljenima već pedeset puta. Tako često da se na trenutke činilo da je oduvek znao šta mu taj čovek govori. Nešto od toga je želeo da nikada nije saznao --- šta je zabavljalo Semirhejdž, na primer --- a nešto nije imalo smisla. Demandred je prešao na stranu Senke zato što je zavideo Lijusu Terinu? Rand nije mogao da zamisli da nekome zavidi dovoljno da uradi nešto zbog toga, a sigurno ne to. Asmodean je tvrdio da je bila misao o besmrtnosti , nebrojene godine muzike, što ga je zavelo; tvrdio je da je nekada bio poznat kompozitor muzike. Besmisleno. Ipak u gomili znanja koje zaledjuje krv možda leži ključ za preživljavanje Tarmon Gai'dona. Šta god rekao Moiraini, znao je da će tada morati da im se suprotstavi, ako ne pre. Prazneći pehar, seo je na pločice poda. Vino neće oprati činjenice.
Zastori na krevetu su zveketali, i on pogleda preko svog ramena dok je gai'šanovi ulazio, u belim ogrtačima i tihi. Dok su neki počeli da sakupljaju hranu i piće koji su bili postavljeni za njega i poglavare, drugi, muškarac, nosio je srebrni poslužavnik do stola. Na njemusu bili pokrivene činije, srebrna čaša, dva velika, zeleno obložena krčaga. Jedan je sadržavao vino, drugi vodu. Ženski gai'šan donese pozlaćenu lampu, već upaljenu, i postavi je pored poslužavnika. Kroz prozore, nebo je počinjalo da uzima žuto-crvenu boju zalaska sunca; u kratkom vremenu izmedju kuvanja i smrzavanja, vazduh je zaista bio prijatan.
Rand je stajao dok su gai'šanovi odlazili, ali ih nije odmah pratio. “Šta misliš o mojim šansama kada Poslednja Bitka dodje, Nataele?”
Asmodean je oklevao u izvlačenju crveno-plave ćebadi od iza svojih jastuka i pogleda ga, glava nakrivljena na onaj njegov način. “Našao si . . . nešto . . . na ulici dana kada smo se ovde sreli.”
“Zaboravi to”, Rand reče grubo. Bilo ih je dva, ne jedan. “Uništio sam ih, u svakom slučaju.” Pomislio je da su se Asmodeanova ramena slegnula za sitnicu.
“Onda će te --- Mračni --- pojesti živog. A ja, ja nameravam da otvorim svoje vene sata kada saznam da se oslobodio. Ako budem imao priliku. Brza smrt je bolja nego ono što ću dobiti kasnije.” Bacio je ćebadi na stranu i poče utučeno zuriti u prazno. “Bolje nego da poludim, svakako. Ja sam sada jednako ranjiv od toga kao i ti. Ti si polomio veze koje su me štitile.” Nije bilo gorčine u njegovom glasu; samo bespomoćnosti.
“Šta ako postoji drugi način da se žaštiti od ljage?” Rand je zahtevao. “Šta ako ona može nekako biti uklonjena? Da li bi se i tada ubio?”
Asmodeanov prolajani smeh je bio potpuno kiseo. “Senka me uzela, mora da počinješ da misliš da si krvavi Tvorac! Mrtvi smo! Obojca. Mrtvi! Da li si previše zaslepljen svojim ponosom da bi video? Ili si jednostavno previše glup, ti beznadežni čobanine?”
Rand je odbio da se povuče. “Zašto to onda ne uradiš to sada i završiš s time?” pitao je u tesnom glasu. Nisam bio previše slep da bi video pta ste ti i Lanfear naumili. Nisam bio previše glup da nju prevarim a tebe zarobim. “Ako nema nade, nema šanse, ni najmanjeg delića . . . onda zašto si još uvek živ?”
Još uvek ga ne gledajući, Asmodean protrlja stranu svog nosa. “Jednom sam video čoveka koji visi sa grebena”, reče sporo. “Kraj se mrvio pod njegovim prstima, a jedina stvar dovoljno blizu da se uhvati bila je pramen trave, par travki sa korenjem koje se jedva držalo za stenu. Jedina šansa koju je imao da se popne nazad na greben. Zatu ju je zgrabio.” Njegovo iznenadno cerekanje nije u sebi imalo radosti. “Morao je da zna da će se trava iščupati.”
“Da li si ga spasao?” Rand upita, ali Asmodean nije odgovorio.
Dok je Rand kretao ka vratima, zvuci “Marša Mrtvih” ponovo počeše iza njega.
Kanapi sa perlicama padoše iza njega, i pet Devica koje su čekale u dugačkom, praznom kodniku lako poleteše na noge sa pločica na kojima su se sklupčale. Sve sem jedne su bile visoke žene, ali ne za Aijelske žene. Njihova vodja, Adelin, je falilo malo više od šake da bi mogla da ga pogleda u oči. Izuzetak, vatrena crvenokosa koja se zvala Enaila, nije bila viša od Egvene, i osetljiva po pitanju njene visine. Kao i oči poglavara klanova, i njihove oči su sve bile plave ili sive ili zelene, a njihova kosa, svetlo smedja ili žuta ili crvena, je bila kratko ošišana osim repa na vratu. Puni tobolci uravotežavali su se sa noževima sa dugim sečivom na njihovim opasačima, a na ledjima nosile su u futrolama lukove od roga. Svaka je nosila tri ili četiri kratka koplja sa dugim oštricama i okrugle štitove od bikove kože. Aijelske žene koje nisu želele ognjište i decu imale su svoje sopstveno ratničko društvo, Far Dareis Mai, Device Koplja.
Primio ih je k znaju malim naklonom, zbog koga su se nasmešile; to nije bio Aijelski običaj, bar ne na onaj način na koji je on naučen da to radi. “Vidim te, Adelin”, rekao je. “Gde je Džoinda? Mislio sam da je bila sa vama ranije. Da li se razbolela?”
“Vidim te, Rande al'Tore”, ona odgovori. Njena bledo žuta kosa izgledala je još bledje jer je uokviravala njeno od sunca potamnelo lice, koje je imalo gladak ožiljak preko jednog obraza. “Na neki način jeste. Pričala je sa sobom ceo dan, a nema ni sat otkako je otišla da položi svadbeni venac pred noge Garana, od Džirad Gošijena.” Neke od drugih zatesoše glavama; udati se značilo je odreći se koplja. “Sutra je njegov zadnji dan kao gai'šan. Džoinda je Crni Kamen Šaarad”, dodade značajno. To jeste bilo značajno; brakovi su se učestalo sklapali sa muškarcima ili ženama koji su uzeti za gai'šana, ali veoma retka izmedju klanova koji su u krvnoj zavadi, čak i u krvnoj zavadi koja miruje.
“To je bolest koja se širi”, Enaila reče zagrejano. Njen glas je obično bio vatren kao i njen kosa. “Jedna ili dve Device su pravile svoje svadbene vence svakog dana otkako svo došli u Ruidean.”
Rand klimnu sa nečim što se nadao da će one shvatiti kao naklonost. To je bila njegova krivica. Ako bi im rekao, pitao se koliko njih bi rizikovalo da ostane blizu njega. Sve,verovatno; čast bi ih držala, a one nisu bile ništa plašljivije od poglavara klanova. Bar su to bila samo venčanja, do sada; čak i Device bi mislile da je brak bolji od onoga što su neki iskusili. Možda bi. “Biću spreman da krenem za trenutak”, rekao im je.
“Čekaćemo sa strpljenjem”, Adelin reče. To teško da je ličilo na strpljenje; stojeći tamo, sve su izgledale kao da su stabilno na ivici iznenadnog pokreta.
Stvarno mu je bio potreban samo trenutak da uradi ono što je želeo, iztkao je tokove Duha i Vatre oko sobe i odveza ih tako da se to što je istkao držalo samo po sebi. Bilo ko je mogao da udje i izadje --- osim muškarca koji može da usmerava. Za sebe samog ili Asmodeana bi hodanje kroz ta vrata bilo kao hodanje kroz čvrst zid vatre. On je otkrio kao da to isplete --- i da je Asmodean, blokiran, previše slab da usmerava kroz to --- sasvim slučajno. Nije verovatno da će neko ispitivati šta radi jedan zabavljač, ali neko može, Džasin Natael je jednostavno odlučio da spava što dalje može od Aijela a da ostane u Ruideanu. To je barem bio izbor sa kojim vozači i stražari Hadnana Kadera mogu da saosećaju. I na ovaj način Rand je tačno znao gde je taj čovek preko noći. Device mu nisu postavljale pitanja.
Okrenuo se. Device su ga pratile, rasprostranjene i obazrive kao da očekuju napad baš ovde. Asmodean je još uvek svirao ono jadikovanje.
Ruku raširenih na obe strane, Met Kauton hodao je širokom, belom nastrešnicom suve fontane, pevajući ljudima koji su ga gledali po iščezavajućem svetlu.
“Pićemo vino dok se čaša ne isprazni,
i ljubićemo devojke tako da ne bi plakale,
i bacati kocke dok ne poletimi
da plešemo sa Žakom o' Senki.”
Vazduh se osećao hladnim posle celog dana vrućine, i na kratko je razmišljao da zakopča njegov odličan zlatno izvezeni kaput od zelene svile, ali piće koje su Aijeli zvali ooskuai je postavilo neko zujanje poput ogromne muve u njegovu glavu, i ta misao odleprša. Digure od belog kamena koje su predstavljale tri žene koje su stajale na platformi u prašnjavom bazenu, dvadeset stopa visoke i neodevene. Svaka je imala jednu ruko podignutu, drugom držeći ogroman krčag nakrivljen preko svog ramena da mi odatle išla voda, ali jednoj je nedostajala glava i podignuta ruka, a drugoj je krčag bio razbijena ruševina.
“Plesaćemo celu noć dok mesec slobodno trči,
i milovati devojke na našim kolenima,
a onda ćeš pojahati sa mnom,
da plešemo sa Žakom o' Senki.”
“Lepa pesma da se peva o smrti”, jedan od vozača vagona povika sa jakim Lugardskim akcentom. Kaderovi ljudi su se držali u tesnom čvoru podalje od Aijela oko fontane; svi su bili čvrsti ljudi sa tvrdim licima, ali svaki od njih je bio siguran da bi mu bilo koji Aijel prerezao grlo zbog pogrešnog pogleda. Nisu mnogo pogrešili. “Čuo sam svoju babu da priča o Žaku od Senki”, čovek iz Lugarda sa velikim ušima nastavi. “Nije u redu pevati o smrti na taj način.”
Met promisli o pesmi koju je pevao i napravi grimasu. Niko nije čuo “Ples sa Žakom o' Senki” još otkako je Aldešar pao; u svojoj glavi, još uvek je mogao da čuje kako se prkosna pesma uzdiže dok su Zlatni Lavovi lansirali svoj prvi, beznadežni napad na armije Artura Hokvinga dok su ih okruživale. Barem nije bio brbljao na starom jeziku. Nije bio ni upola pijan kao što je izgledao, ali je stvarno bilo previše čaša ooskuakija. Ta stvar je izgledala i imala je ukus kao braonska voda, ali te je udaralo u glavu kao mazgin udar. Moiraina će me još i poslati u Kulu, ako ne budem pažljiv. Bar bi me to odvelo iz Pustare i dalje od Randa. Možda je bio pijaniji nego što je mislio, ako je to smatrao fer razmenom. Promenio je pesmu u “Krpar u Kuhinji”.
“Krpar u kuhinji, sa poslom da uradi.
Gazdarica od gore, navlači plavu kućnu haljinu.
Pleše niz stepenice, njena mašta tako slobodna,
Vapajući, Krparu, o dragi Krparu, zar nećeš popraviti lonac za mene?”
Neki od Kaderovih ljudi se pridružiše pesmi dok je on igrao nazad do mesta gde je počeo. Aijeli nisu; medju njima, muškarci nisu pevali sem borbenih pesama ili da oplakuju pale u bici, a nisu ni Device, osim medju sobom.
Dva Aijela su se naselili na nastrešnicu, ne pokazujući da li je ooskuai imao dejstvo na njih, osim ako su im oči bile nešto malo staklaste. Biće mu drago da se vrati tamo gde su svetle oči retkost; odrastajući, nije video nikakve sem braon i crnih sem na Randu.
Nekoliko parčića drveta --- ruke i noge od stolica sa rupama od crva na njima --- ležalo je na asfaltiranim kamenovima, na području koje je ostavljeno otvoreno od strane posmatrača. Prazan crveni, zemljani sud ležao je pored nastrešnice, kao i drugi koji je još uvek sadržavao ooskuai, i srebrna čaša. Igra je bila da popiješ piće, a onda pokušaš da pogodiš metu bačenu u vazduh nožem. Nijedan od Kaderovih ljudi, a i malo Aijela je htelo da se kocka sa njim, ne kada je pobedjivao toliko često, a karte nisu igrali. Bacanje noža bi trebalo da bude drugačije, posebno kada se doda ooskuai. Nije pobedjivao jednako često kao sa kockicama, ali pola tuceta izradjenih zlatnih čaša i dve činije ležale su u zdeli ispod njega, zajedno sa narukvicama i ogrlicama koje su imale rubine ili mesečeve kamene ili safire, i razbacane novčiće takodje. Njegov šešir sa ravnim vrhom i čudno koplje sa crnom drškom odmaralo se pored njegovih dobitaka. Nešto od toga je bilo Aijelske izrade. Oni će verovatnije platiti nešto komadom plena nego novčićima.
Korman, jedan od Aijela na nastrešnici, pogledao je gore na njega kada je prestao da peva. Beli ožiljak nagnut preko njegovog nosa. “Skoro si jednako dobar sa noževima kao sa kockama, Metrime Kautone. Hoćemo li završiti. Nestaje svetla.”
“Ima mnoštvo svetla.” Met razroko pogleda ka nebu; blede senke pokrivale su sve ovde u dolini Ruideana, ali nebo je još uvek bilo dovoljno svetlo da se vidi. “Moja baba bi mogla da baca na ovakvom svetlu. Mogu pogoditi vezanih očiju.
Dženrik, drugi Aijel na nastrešnici, zagledao se u posmatrače. “Ima li ovde žena?” Gradjen kao medved, smatrao je sebe dovitljivim. “Jedino vreme kada muškarac tako priča je kada želi da ipresionira ženu.” Device razasute kroz gomilu smejale su se jednako jako kao i svi ostali, možda i više.
“Misliš da ne mogu?” Met promrmlja, skidajući tamnu vratnu maramu koju je nosio oko vrata da sakrije ožiljak kada je jednom bio obešen. “Samo vikni 'sada' kada ga baciš, Kormane.” Na brzinu je zavezao maramu oko očiju i izvuče jedan od noževa iz rukava. Najglasniji zvuk je bio disanje posmatrača. Nije pijan? Pijaniji sam od violinistinog šteneta. Ali ipak, odjednom oseti svoju sreću, oseti tu uzburkanost na onaj način kada zna koje će se tačke pokazati pre nego što kocke prestanu da se okreću. Izgleda da mu je to malo razbistrilo glavu. “Baci”, promrmlja smireno.
“Sada”, Kormin uzviknu, i Metova ruka šibnu nazad, a onda napred.
U tišini, zvuk čelika koji probada drvo je bio glasan kao klepetanje mete po asfaltu.
Niko nije rekao ni reč dok je on stavljao vratnu maramu nazad oko vrata. Parče stolicine ruke ne veće nego njegova šaka ležala je na praznom prostoru, njegovo sečivo čvrsto zariveno u sredinu. Korman je izgleda pokušao da podšiša šanse. Pa, on nikada nije specifikovao metu. Odjednom je shvatio da se nije ni kladio.
Napokon jedan od Kederovih ljudi upola povika, “To je sreća samog Mračnog!”
“Sreća je konj za jahanje kao i svaki drugi”, Met reče sebi. Bez obzira odakle došla. Nije da je znao odakle je njegova sreća došla; samo je pokušavao da je jaša najbolje što može.
Jednako tiho kao da je progovorio, Dženrik se namršti na njega. “Šta je bilo to što si rekao, Metrime Kutone?”
Met otvori usta da ponovi, a onda ih ponovo zatvori kada mu reči dodjoše čisto do uma. Sene sovya caba'donde am dovienya. Stari Jezik. “Ništa”, promrmlja. “Samo pričam sa sobom.” Posmatrači su počinjali da se odmiču. “Pretpostavljam da svetlost stvarno previše nestaje da bi smo nastavili.”
Korman stavi stopalo na parče drveta da izvuče Metov nož i donese ga nazad njemu. “Nekod drugog puta možda, Metrime Kautone, nekog dana.” Tako su Aijeli govorili “nikada” kada nisu želeli da to otvoreno kažu.
Met klimnu dok je skliznuo sečivo nazad u jednu od korica u njegovom rukavu; ovo je bilo isto kao kada je bacio šest šestica dvadeset tri puta zaredom. Teško da je mogao da ih krivi. Imati sreće nije bilo jedino što je ispalo. Primetio je sa malo zavisti da nijedan Aijel nije posrtao ni najmanje dok su se pridruživali gomili.
Prolazeći rukom kroz kosu, Met sede teško dole na nastrešnicu. Sećanja koja su mu nekada zbrkavala glavu kao suvo groždje u torti sada su se spojila sa njegovim sopstvenim. U jednom deliću svog uma znao je da je rodjen u Dve Reke pre dvadeset godina, ali se čisto sećao vodjenje bočnih napada koji su odbili Troloke kog Maighande, i plesanja u dvoru u Tarmandevinu, i stotinu drugih stvari, hiljadu. Uglavnom bitke. Sećao se umiranja više puta nego što je hteo i da misli o tome. Više nema ivica izmedju života; nije mogao da razlikuje svoja sećanja od drugih osim ako se koncentriše.
Posezajući iza sebe, stavio je svoj šešir sa širokim ivicama na glavu i stavio čudno koplje preko kolena. Umesto običnog vrha koplja, ovo je izgledalo kao oštrica mača od dve stope, obeleženo sa dva gavrana. Lan je rekao da je ta oštrica naprevljena Jednom Moći tokom Rata Senke, Rata Moći; Zaštitnik je tvrdio da mu nikada neće biti potrebno oštrenje niti će se ikada slomiti. Met je mislio da neće verovati u to osim ako mora. Možda je izdržalo tri hiljade godina, ali on je imao malo poverenja u Moć. Kos ispisani tekst išao je duž crne drške, prekinut na oba kraja sa po jednim gavranom, umetnuto u neki metal koji je bio čak tamniji nego drvo. Na Starom Jezikuu, ali sada je mogao da ga pročita, naravno.
Tako je naš sporazum napisan, tako je dogovor napravljen.
Misao je strela vremena; sećanje nikada ne iščezava.
Šta je traženo je dato. Cena je plaćena.
Jedan put niz široku ulicu, pola milje odatle, nalazio se trg koji bi bio zvan velikim u većini gradova. Aijelski trgovci su otišli za ovu noć, ali njihovi paviljoni su još uvek stajali, napravljeni od neke sivkasto-braon vune korištene za Aijelske šatore. Stotine trgovaca je došlo u Ruidean iz svakog dela Pustare, za najveći vašar koji su Aijeli ikada videli, i više ih je stizalo svakog dana. Trgovci su bili medju prvima koji su stvarno počeli da žive u gradu.
Met nije stvarno želeo da gleda na drugu stranu, prema velikom trgu. Mogao je da razazna oblike Kederovih vagona, očekujući još natovarivanja sutra. Stvar koja je izgledala kao okvir od vrata od crvenog kamena je podignut na vagone tog popodneva; Moiraina je posvetila posebnu pažnju da vidi da je čvrsto privezan u mestu baš kako je želela.
Nije znao šta ona zna o njemu --- i nije nameravao da pita; bolje je ako ona zaboravi da je on živ, mada je mala šansa bila za to --- ali šta god ona znala, on je bio siguran da zna više. On je zakoračio kroz njega, budala u potrazi za odgovorima. Ono što je dobio umesto toga je glava puna sećanja drugih ljudi. To, i još nešto. Naborao je vratnu maramu bliže oko vrata. I dve druge stvari. Srebrni medaljon lisičje glave koji je nosio ispod košulje, i oružje koje mu je sada stajalo na kolenima. Mala naknada. Prešao je lagano prstima preko natpisa. Sećanje nikada ne iščezava. Imali su smisao za humor dostojan Aijela, taj narod sa druge strane tog vratnog okvira.
“Možeš li to svaki put da uradiš?”
Trgnuo je glavu da bulji u Devicu koja je upravo sela pored njega. Visoka čak i za Aijela, možda viša od njega, imala je kosu kao ispleteno zlato i oči boje čistog jutarnjeg neba. Bila je starija od njega, možda za deset godina, ali to ga nikada nije zaustavljalo. Ali opet, ona je Far Dareis Mai.
“Ja sam Melindra”, ona nastavi, “od Džumai septe. Možeš li to da uradiš svaki put?”
Mislila je na bacanje noževa, shvatio je. Rekla je svoju septu, ali ne klan. Aijeli to nikada nisu radili. Osim . . . Ona mora da je jedna od Šaido Devica koje su došle da se pridruže Randu. On nije stvarno razumevao sve ovo o društvima, ali za Šaidoe, previše dobro se sećao se da su pokušavali da zabiju koplja i u njega. Kuladin nije voleo nikoga ko je povezan sa Random, a ono što je Kuladin mrzeo, Šaidoi su mrzeli. S druge strane, Melindra je došla ovde u Ruidean. Devica. Ali nosila je mali osmeh; njen pogled sadržavao je pozivajuću svetlost.
“Većinu vremena”, reče iskreno. Čak i kada je nije osećao, njegova sreća je bila dobra; kada je jeste osećao, bila je savršena. Ona se zakikota, njen osmeh se raširio, kao da je mislila da se hvali. Žene su izgleda donosile odluke da li lažeš bez gledanja dokaza. S druge strane, ako im se svidjaš, ili ih nije bilo briga ili su odlučivale da je najnečuvenija laž istina.
Device mogu biti opasne, ma koji njihov klan --- bilo koja žena može biti; to je sam naučio --- ali Melindrine oči ga definitivno nisu samo gledale.
Zavlačeći ruku u svoje dobitke, on izvuče ogrlicu sastavljenu od zlatnih spirala, u sredini svake plavi safir, najveći veličine zgloba njegovog palca. Mogao je da se seti vremena --- u svojim sopstvenim sećanjima --- kada bi ga najmanji od tih kamenova naterao da se znoji.
“Lepo će izgledati sa tvojim očima”, on reče, stavljajući težak kabel u njene ruke. Nikada nije video da Devica nosi bilo kakve ukrasne predmete, ali u njegovom iskustvu, svaka žene je volela nakit. Čudno, cveće su volele skoro jednako. On to nije razumeo, ali onda, bio je spreman da prizna da razume žene manje nego svoju sreću, ili ono što se desilo sa druge strane onog uvijenog vratnog okvira.
“Veoma lepa izrada”, ona reče, podizajući je. “Prihvatam tvoju ponudu.” Ogrlica nestade u njenu džepnu torbicu, i ona se nagnu da gurne njegov šešir nazad na njegovoj glavi. “Tvoje oči su lepe. Kao tamno ispolirano mačjeoko.” Ona se pomeri da podigne stopala na nastrešnicu i sede sa rukama zamotanim oko njenih kolena, proučavajući ga sa namerom. “Moje sestre po koplju su mi pričale o tebi.”
Met vrati šešir na svoje mesto i pogleda je oprezno ispod ivice. Šta su joj rekle? I kakva “ponuda”? To je bila samo ogrlica. Pozivanje je nestalo iz njenih očiju; izgledala je kao mačka koja proučava miša. Bilo je problema sa Devicama Koplja. Nekada je bilo teško reći da li žele da plešu sa tobom, poljube te, ili te ubiju.
Ulica se praznila, senke produbljavale, ali primetio je Randa kako se naginje dole niz put, lula stisnuta izmedju zubiju. On je jedini čovek u Ruideanu verovatan da sa sobom vodi sa gomilom Far Dareis Mai. Uvek su oko njega, Met pomisli. Čuvaju ga kao čopor ženskih vukova, poskačući da urade sve što on naredi. Neki ljudi bi mu bar zbog toga zavideli. Ne Met. Većinu vremena ne. Da je to bio čopor devojaka kao Isendra, sada . . .
“Izvini me na trnutak”, on reče Melindri užurbano. Naslanjajući koplje od niski zid oko fontane, poskočio je već trčeći. Njegova glava je još uvek zujala, ali ne tako glasno kao pre, i nije posrtao. Nije bio zabrinut za svoje dobitke. Aijeli su imali prilično odredjena pravila o tome šta je dozvoljeno: uzimanje u prepadima je jedna stvar, kradja druga. Kaderovi ljudi su naučili da drže ruke u džepovima od kada su uhvatili jednog od njih u kradji. Posle batina koje su ga ostavile svučenog od ramena do peta, bio je oteran. Jedna mešina za vodu koju su mu dozvolili da ponese neće biti ni približno dovoljna za njega da stigne do Zmajevog Zida, čak ni kada bi imao odeću. Sada Kaderovi ljudi ne bi pokupili bakrenjak koji leži na ulici.
“Rande?” Drugi čovek hodao je sa pratnjom koja ga je okruživala. “Rande?” Rand nije bio ni deset koraka od njega, ali nije popuštao. Neke od Devica pogledaše nazad, ali ne Rand. Met se odjednom osećao hladno, a to nije imalo nikakve veze sa navalom noći. Oblizao je usne i opet progovorio, nije vikao. “Lijuse Terine.” I Rand se okrenu. Met je skoro poželeo da nije.
Neko vreme samo su gledali jedan drugog u sumraku. Met je oklevao o prilaženju. Pokušavao je da sebi govori da je to zbog Devica. Adelin je bila jedna od onih koje su ga naučile takozvanu igru Devicin Poljubac, a to je malo verovatno da će zaboraviti; ili opet odigrati, ako bude imao izbora. A mogao je da oseti Enailin pogled kao svrdlo koje se zariva u njegovu lobanju. Ko bi očekivao da žena eksplodira kao ulje bačeno u vatru samo zato što ste joj rekli da je ona najlepši mali cvet koji ste ikada videli?
Rand, sada. On i Rand su odrasli zajedno. Oni i Perin, kovačev učenik nazad u Emondovom Polju, su lovili zajedno, pecali zajedno, putovali peške kroz Peščana Brda na ivici Maglenih Planina, kampovali pod zvezdama. Rand je njegov prijatelj. Samo što je sada bio ona vrsta prijatelja koja ti razbije glavu bez nameravanja da to uradi. Perin bi mogao biti mrtav, zbog Randa.
Naterao je seba da dohoda do rukohvata od drugog čoveka. Rand je bio za skoro glavu viši, a u mračnosti rane večeri izgledao je još viši. Hladniji nego što je bio. “Razmišljao sam, Rande.” Met je poželeo da ne zvuči tako promuklo. Nadao se da će se Rand odazvati na svoje pravo ime ovog puta. “Bio sam daleko od kuće dugo vremena.”
“Oboje smo”, Rand reče meko. “Dugo vremena.” Odjednom se nasmeja, ne glasno, ali skoro kao stari Rand. “Da li je počelo da ti nedostaje muženje krava tvog oca?”
Met počeše svoje uvo, pomalo se cereći. “Ne to, ustvari.” Ako nikada ne vidi unutrašnjost štale ponovo to bi bilo prerano. “Ali sam mislio da kada Kaderovi vagoni odu, ja bih mogao sa njima da odem.”
Rand je bio tih. Kada je ponovo progovorio, kratki nastup veselosti je nestao. “Sve do Tar Valona?”
Bio je Metov red da okleva. Ne bi me predao Moiraini. Da li bi? “Možda”, reče uobičajeno. “Ne znam. Tamo me Moiraina želi. Možda uhvatim šansu da se vratim u Dve Reke. Da vidim da li je sve u redu kod kuće.” Da vidim da li je Perin živ. Da vidim da li su moje sestre žive, i majka i tata.
“Svi moramo da uradimo šta moramo, Mete. Ne šta želimo, veoma često. Šta moramo.”
Metu je to zvučalo kao izgovor, kao da ga Rand pita da razume. Samo, i on je radio šta je morao nekoliko puta. Ne mogu da krivim Perina. Niko me nije krvavo terao da pratim Rand kao nek krvavi lovački pas koji prati u stopu! Samo ni to nije bilo tačno. Bio je nateran. Samo ne od strane Randa. “Nećeš --- me zaustaviti od odlaska?”
“Ne pokušavam da ti kažem da dodješ ili odeš, Mete”, Rand reče dosadno. “Točak tka Šaru, ne ja, a Točak tka kako Točak želi.” Za ceo svet kao krvava Aes Sedai! Pola se okrećući; da ide, Rand dodade, “Neveruj Kadereu, Mete. Na neke načine on je medju najopasnijim ljudima koje si sreo. Ne veruj mu nimalo, ili možeš da dobiješ presečen vrat, a ti i ja ne bismo bili jedini da žalimo zbog toga.” Tada je otišao, dole niz ulicu u produbljavajući sumrak, sa Devicama oko sebe kao prikradajući vukovi.
Met je zurio za njim. Verovati trgovcu? Ne bih verovao Kadereu ni da je zavezan u džaku. Bio je blizu! Pre nego što je jedan od njih saznao da Proročanstva imaju ikakve veze sa njima, saznali su da je Rand ta'veren, jedan od onih retkih pojedinaca koji, umesto da su hteli ne hteli tkani u Šaru, umesto toga terali Šaru da se oblikuje oko njih. Met je znao o tome kako je biti ta'veren; on je jedan lično, iako ne jak kao Rand. Ponekad Rand je mogao da utiče na živote ljudi, promeni njihov pravac, samim time što je u istom gradu. Perin je takodje ta'veren --- ili je možda bio. Moiraina je mislila da je to značajno, našla je tri mlada čoveka koji su odrasli u istom selu, svima sudjeno da budu ta'vereni. Nameravala je da ih sve smesti u svoje planove, kakvi god da su.
To bi trebalo da bude veličanstvena stvar; jedini ta'vareni o kojima je Met nešto naučio je Artur Hokving, ili žene kao Mabriam en Šerid, druga jednako jaka kao Rand. To je kao biti list u kovitlacu.
Melindra se zaustavi pored njega i predade mu njegovo koplje i teški, grubo tkani džak koji je zveketao. “Stavila sam tvoje dobitke u to za tebe.” Bila je viša od njega, dobra dva inča. Pogledala je za Random. “Čula sam da si ti skoro-brat sa Random al'Torom.”
“Na neki način”, on reče suvo.
“To nije bitno”, ona reče otpuštajući, i kocentrisa svoj pogled na njega, pesnice na bokovima. “Privukao si moju pažnju, Mete Kautone, pre nego što si mi dao poklon pažnje. Nije da ću se odreći koplja zbog tebe, naravno, ali imala sam te na oku danima. Imaš osmeh dečaka koji će uskoro da naopravi neki nestašluk. Svidja mi se to. I te oči.” U opadajućem svetlu njen kez bio je spor i širok. I topao. “Stvarno mi se svidjaju tvoje oči.”
Met povuče šešir da bi ga ispravio, iako nije bio nakrivljen. Od gonitelja do gonjenog, u treptaju oka. To je moglo da se desi, sa Aijelskim ženama. Posebno Devicama. “Da li ti 'Ćerka Devet Meseca' znači nešto?” To je bilo pianje koje je postavljao ženama ponekad. Pogrešan odgovor bi ga poslao van Ruideana noćas pa makar morao da pokuša da ode peške iz Pustare.
“Ništa”, ona reče. “Ali ima stvari koje volim da radim po mesečevoj svetlosti.” Stavljajući ruku oko njegovih ramena, skinula je njegov šešir i počela da šapuće u njegovo uvo. Posle trenutka se kezio šire nego ona.