Poglavlje 33: Pitanje crvenog

Poglavlje 33

Pitanje crvenog

Nynaeve

Nož se očešao o Ninaevinu kosu dok se zabijao u dasku na koju se naslanjala, i ona se trgla iza poveza za oči. Poželela je da je nosila pristojnu pletenicu umesto uvojaka koji su joj slobodno padali na ramena. Ako bi ta oštrica odsekla makar jedan pramen... Glupa ženo, gorko je pomislila. Glupa, glupa ženo. Sa presavijenom maramom vezanom oko očiju mogla je da vidi samo tanku liniju svetlosti pri dnu. Izgledala je jako zbog tame iza debelih nabora. Moralo je da još ima dovoljno svetla, iako je bilo kasno popodne. Sigurno čovek ne bi bacao ako ne može dobro da vidi. Sledeće sečivo se zabilo sa druge strane njene glave; mogla je da oseti kako treperi. Mislila je da joj je skoro dodirnulo uvo. Ubiće Toma Merilina i Valana Luku. I možda još nekog čoveka koga se dočepa, čisto iz principa.

“Kruške”, povika Luka, kao da nije stajao na samo trideset koraka od nje. Mora da misli da je zbog poveza gluva koliko i slepa. Nespretno preturajući po kesi za pojasom, izvadila je krušku i pažljivo je uravnotežila na vrhu glave. Bila je slepa. Potpuno slepa budala! Još dve kruške, i pažljivo je raširila ruke na obe strane između noževa koji su je okruživali, držeći svaku u jednoj ruci za peteljku. Nastala je pauza. Otvorila je usta da kaže Tomu Merilinu da, ako je čak i malčice ogrebe, da će ga–

Zing-zing-zing! Sečiva su tako brzo došla da bi jauknula da joj grlo nije bilo stegnuto kao pesnica. U levoj ruci je držala samo peteljku, druga kruška je slabašno drhtala sa nožem kroz sebe, a iz kruške na glavi joj se cedio sok na kosu.

Strzajući maramu, otkoračala je prema Tomu i Luki, koji su se cerili kao ludaci. Pre nego što je mogla da izusti jednu reč od onih koje su ključale u njoj, Luka zadivljeno reče: “Bila si veličanstvena, Nana. Tvoja hrabrost je veličanstvena, ali ti si i više od toga.” Zakovitlao je onaj smešni crveni svileni ogrtač u naklonu, sa jednom rukom na srcu. “Ovo ću nazvati “Ruža među trnjem”. Mada, istina je da si ti lepša od bilo koje proste ruže.”

“Ne treba mnogo hrabrosti da se stoji kao stablo.” Ruža, je li? Pokazaće ona njemu trnje. Pokazaće obojici. “Slušaj me dobro, Valane Luko–”

“Takva hrabrost. Nisi se čak ni trgla. Kažem ti, ja ne bih imao petlju da radim to što ti radiš.”

To je jednostavno bila istina, rekla je sebi. “Nisam hrabrija nego što moram da budem”, rekla je mirnijim glasom. Bilo je teško vikati na nekog ko navaljuje da ti priča koliko si hrabra. Sigurno je bolje slušati to nego ono brbljanje o ružama. Tom je uvrtao svoje duge bele brkove kao da je video nešto smešno.

“Haljina”, reče Luka, pokazujući sve zube u osmehu. “Izgledaćeš divno u–”

“Ne!” obrecnu se. Šta god da je postigao, upravo je to izgubio pominjući ovo. Klarina joj je napravila haljinu koju je Luka želeo da ona nosi od svile koja je bila crvenija od one na njegovom ogrtaču. Njeno mišljenje je bilo da je boja takva da bi sakrila krv ako bi Tom pogrešio.

“Ali, Nana, lepota u opasnosti je veoma privlačna.” Lukin glas je pevušio kao da joj tepa u uvo. “Svaki pogled će biti na tebi, svako srce će kucati za tvoju lepotu i hrabrost.”

“Ako ti se toliko dopada”, rekla je čvrsto, “ti je nosi.” Boju na stranu, nije nameravala da pokaže toliko grudi u javnosti, bilo da je Klarina mislila da je to pristojno ili ne. Videla je Latelinu haljinu za nastup, svu od crnih komadića, sa vratom do brade. Mogla bi da nosi nešto slično... Šta li je mislila? Nije imala nameru da stvarno nastavi sa ovim. Pristala je na ovo vežbanje da bi zaustavila Luku da svake noći kuca na vrata pokušavajući da je ubedi.

Ako ništa drugo, čovek je imao iskustva u znanju kada da promeni temu. “Šta se to desilo?” upitao je, iznenada sav od milozvučne uglađenosti.

Trgla se kad joj je dodirnuo nateklo oko. Njegova loša sreća što je izabrao to. Bolje bi prošao da je nastavio sa pokušajima da je ugura u onu crvenu haljinu. “Nije mi se sviđalo kako me je jutros gledalo iz ogledala, pa sam ga ujela.”

Njen ravan glas i ogoljeni zubi su naterali Luku da naglo povuče svoju ruku. Sudeći po opreznom sjaju u očima, sumnjao je da bi opet mogla da ujede. Tom je besno gladio brkove, crven u licu od napora da se ne smeje. On je, naravno, znao šta se desilo. Taj bi. I čim bi ona otišla, bez sumnje bi počastio Luku svojim viđenjem događaja. Muškarci ne mogu da izbegnu tračarenje; bilo je u njima od rođenja i ništa što žena ikada bude mogla da uradi neće to izbaciti iz njih.

Svetlost dana je bila prigušenija nego što je mislila. Crveno sunce je sedelo na vrhovima drveća na zapadu. “Ako ovo opet pokušate bez boljeg svetla...” zarežala je preteći Tomu pesnicom. “Skoro da je sumrak!”

“Pretpostavljam”, reče on dok su mu se žbunaste obrve podizale, “da to znači da želiš da izostaviš onaj delić gde ja imam povez?” On se šalio, naravno. Mora da se šalio. “Kako hoćeš, Nana. Od sada, samo sa najsavršenijim svetlom.”

Tek kada je otišla, besno šibajući suknjama, shvatila je da je pristala da radi ovu glupu stvar. Bar prećutno. Pokušaće da je drže za reč, to je sigurno kao što će sunce večeras zaći. Glupa, glupa, glupa ženo!

Čistina na kojoj su – ili je samo Tom, u najmanju ruku, spaljeni da su i on i Luka! – vežbali nalazila se na maloj udaljenosti od logora blizu preko puta na sever. Bez sumnje da Luka nije želeo da uznemiri životinje ako bi joj Tom jedan od svojih noževa zabio u srce. Čovek bi verovatno njenim lešom nahranio lavove. Jedini razlog iz kog je želeo da ona nosi onu haljinu je da može da gleda i pilji u ono što nije nameravala da pokazuje ikom drugom sem Lana, i on da je spaljen, tvrdoglava budala od čoveka. Želela je da bude tu tako da može da mu to kaže. Želela je da bude tu tako da može da bude sigurna da je bezbedan. Odlomila je suvu pseću mirođiju i upotrebila perjasti smeđi štap kao bič da njime otkida vrhove korovu koji je izvirivao kroz lišće na tlu.

Prošle noći, kako je rekla Elejna, Egvena ju je obavestila o borbama u Kairhijenu, čarke sa razbojnicima, sa Kairnijenjanima koji su svakog Aijela videli kao neprijatelja, sa andorskim vojnicima koji su pokušavali da uzmu Sunčev tron za Morgazu. Lan je učestvovao u njima; kad god bi ga Moiraina izgubila iz vida, očigledno je uspevao da ode do bitke, kao da može da oseti gde se nalazi. Ninaeva nikada nije mislila da će želeti da Aes Sedai drži Lana na kratkoj uzici pored sebe.

Jutros je Elejna još uvek bila uznemirena, jer su vojnici njene majke bili u Kairhijenu boreći sa sa Randovim Aijelima, ali ono što je brinulo Ninaevu su bili razbojnici. Prema Egveni, ako bi neko prepoznao ukradenu svojinu u posedu razbojnika, ako bi iko mogao da se zakune da je video kako je ovaj nekog ubio ili spalio makar i šupu, Rand bi ga obesio. Nije on povlačio konopac, ali bilo je svejedno, a Egvena je rekla da je gledao svako pogubljenje sa licem hladnim i grubim kao planine. On nije bio takav. Bio je nežan dečak. Šta god da mu se dogodilo u Pustari, samo je moglo da bude loše.

Pa, Rand je bio daleko, a njeni sopstveni problemi – njeni i Elejnini – nisu se bližili rešenju. Reka Eldar se nalazila manje od milje na sever, obuhvaćena jednim uzvišenim kamenim mostom koji je sagrađen između viskokih metalnih stubova koji su sijali bez mrljice rđe. Ostaci iz ranijih vremena, možda čak i ranijeg Doba. Otišla je do njega oko podneva, odmah pošto su stigli, ali ni jedan brod u reci nije bio vredan pominjanja. Čamci, mali ribarski brodovi koji su radili duž obala obraslih trskom, neke čudne, uske, male stvari koje su na vodi pokretali ljudi koji su klečali sa veslima, čak i zdepasta barža, koja je izgledala kao da je nasukana u blatu – činilo se da se mnogo blata vidi na obe strane, nešto od toga se osušilo i ispucalo, što nije bilo čudno zbog vreline koja se tako neobično dugo zadržala – ali ništa što je moglo brzo da ih odnese niz reku kako je želela. Ne da je znala kuda želi da ih odnese, još uvek.

Ma koliko lupala glavu, nije mogla da se seti imena grada u kom je Plave sestre trebalo da budu. Divlje je udarila po vetroglavki i ona je se rasprsla u mala bela perca koja su odlebdela na zemlju. U svakom slučaju, verovatno više ni nisu tamo, ako su ikada i bile. Ali to im je jedini trag ka sigurnom mestu osim Tira. Samo kada bi mogla da se seti.

Jedina dobra stvar na celom putovanju je to što je Elejna prestala da flertuje sa Tomom, to se nije dogodilo otkad su se pridružili predstavi. Ili bi bar bilo dobro da Elejna nije odlučila da se pravi kako se ništa nije dogodilo. Juče je Ninaeva čestitala devojci na tome što se urazumila, a Elejna je hladno odgovorila, Je li pokušavaš da otkriješ da li ću ti stajati na putu do Toma, Ninaeva? Malo je star za tebe, a mislila sam da si svoju naklonost dala nekom drugom, ali ti si dovoljno stara da sama donosiš odluke. Drag mi je Tom, a mislim da sam i ja njemu draga. Na njega gledam kao na drugog oca. Ako želiš da flertuješ sa njim, imaš moju dozvolu. Ali mislila sam da nisi tako promenljiva.

Luka je mislio da reku pređe ujutro, a Samara, grad na drugoj strani, u Geldanu, nije bilo zgodno mesto za boravljenje. Luka je većinu dana, otkad su stigli u Samaru, proveo obezbeđujući mesto da postavi svoju predstavu, jedino je brinuo koliko ga je menažerija prestiglo, a nije bio jedini koji je imao i nešto više osim životinja. Zato je bio posebno uporan oko dozvoljavanja Tomu da baca noževe na nju. Bila je srećna što nije želeo da to rade hodajući na konopcu sa Elejnom. Čovek je izgleda mislio da je najvažnija stvar na svetu da njegova predstava bude veća i bolja nego ma koja druga. Za nju je stvar koja je zabrinjavala bila ta što je Prorok bio u Samari, dok su njegove pristalice prepunile grad i razlivale se po šatorima, kolibama i sraćarama oko njega, grad koji je pregazio ne tako zanemarljivu veličinu Samare. Imao je visoke kamene zidove, a većina zgrada je takođe bila od kamena, mnoge su imale čak tri sprata, i bilo je više krovova od škriljca i crepova nego od slame.

Ova strana Eldara nije bila bolja. Prošli su pored tri logorišta Belih plaštova pre nego što su došli do svog stajališta, stotine belih šatora u urednim redovima, a mora da ih je bilo više nego što su oni videli. Beli plaštovi na ovoj strani reke, Prorok i moguća pobuna čekaju na drugoj, a one nije imala pojma gde da ide ni kako tamo da stigne, osim u kolima za drva koja se nisu kretala brže od njenog hoda. Želela je da nije pustila Elejnu da je nagovori da napuste kočiju. Pošto nije videla korov koji je mogla da dohvati bez skretanja sa puta, lomila je pseću mirođiju na pola, dok delovi nisu postali dukački kao njena šaka, i bacila ih na tle. Želela bi da može isto da uradi Luki. I Galadu Damodredu, jer ih je najurio ovde. I al'Lanu Mandragoranu, zato što nije ovde. Ne da joj je bio potreban, naravno. Ali bi njegovo prisustvo bilo... utešno.

Logorište je bilo tiho. Večernji obroci su se kuvali na malim vatrama blizu kola. Petra je hranio lava sa crnom grivom bacajući ogromne komade mesa kroz rešetke. Ženke lavova su već jele zajedno, povremeno režeći ako bi neko previše prišao njihovom kavezu. Ninaeva se zaustavila blizu Aludrinih kola; Iluminatorka je radila sa drvenim avanom i tučkom za stolom koji je spustila sa boka svojih kola, mrmljajući za sebe o tome što je mešala. Trojica Čavana su joj se nasmešila namamljujuće, pokazujući joj da im se pridruži. Ne i Brug, koji je još gunđao oko svoje usne, mada mu je dala melem da smanji otok. Možda bi, ako bi i ostale udarila tako jako, poslušali Luku – i još važnije, nju! – i shvatili da ne želi njihove osmehe. Šteta što gazda Valan Luka nije mogao da se drži svojih sopstvenih naredbi. Latela se okrenula od kaveza sa medvedima i stegnuto joj se osmehnula; to je više bio zlobni smešak, u stvari. Mada, Ninaeva je uglavnom gledala u Kerandin, koja je turpijala tupe nokte jednog od njenih ogromnih s'redita nečim što je izgledalo kao alatka pogodna za metal.

“Ta”, reče Aludra, “koristi ruke i noge sa izvanrednom veštinom, ne? Ne pilji u mene tako besno, Nana”, dodala je brišući ruke. “Nisam ti neprijatelj. Evo. Moraš da probaš ove nove vatroštape.”

Ninaeva je oprezno uzela drvenu kutiju od tamnokose žene. Bila je u obliku kocke koju je mogla da lako drži jednom rukom, ali je koristila obe. “Mislila sam da ih zoveš opaljivači.”

“Možda da, možda ne. Vatroštapi, to bolje govori šta su nego opaljivači, da? Izgladila sam one male rupe koje drže štapove dako da više ne mogu da se zapale na štapu. Dobra ideja, ne? A glave, to je novi oblik. Isprobaćeš ih i reći mi šta misliš?”

“Da, naravno. Hvala ti.”

Ninaeva je požurila dalje pre nego što joj ta žena tutne još jednu kutiju. Držala je tu stvar kao da može da eksplodira, za šta nije bila sigurna da se neće dogoditi. Aludra je svima davala da isprobaju njene opaljivače, ili vatroštape, ili kako god odluči da ih nazove sledeći put. Sigurno mogu da upale vatru ili svetiljku. Takođe bi mogi da buknu u plamen ako bi se plavo-sive glave očešale jedna o drugu ili o bilo šta drugo što je hrapavo. Što se tiče nje, držaće se kremena i čelika, ili uglja koji se lepo čuva u kutiji peska. Mnogo je bezbednije.

Džuilin ju je sustigao pre nego što je mogla da se popne uz stepenice na kolima koja je delila sa Elejnom, njegov pogled je odleteo pravo prema njenom oteklom oku. Tako je strogo buljila u njega da se odmakao i smakao tu smešnu kupastu kapu sa glave. “Bio sam preko reke”, rekao je. “Ima oko sto Belih plaštova u Samari... Oni samo posmatraju, a njih posmatraju geldanski vojnici. Ali jednog sam prepoznao. Mladog momka koji je sedeo preko puta Svetlosti Istine u Sijendi.”

Nasmešila mu se, i on je još jednom hitro zakoračio unazad, bledo je gledajući. Galad u Samari. Samo im je još to trebalo. “Uvek doneseš tako divne vesti, Džuiline. Trebalo je da te ostavimo u Tančiku, ili još bolje na doku u Tiru.” To teško da je bilo pošteno. Bolje što joj je rekao za Galada, nego da naleti na čoveka iza ćoška. “Hvala ti, Džuiline. Bar sada znamo da treba da ga se čuvamo.” Njegov klimaj teško da je bio pristojan odgovor na ljubazno zahvaljivanje, i odjurio je, natakavši šešir, kao da očekuje da ga udari. Muškarci nisu imali manire.

Unutrašnjost kola je bila daleko čistija nego kada su ga Tom i Džuilin kupili. Boja koja se ljuštila je bila sastrugana – muškarci su gunđali oko tog posla – a ormari i maleni sto koji su bili pričvšćeni za pod nauljivani dok nisu sijali. Mala ciglena peć nikada nije korišćena, noći su bile dovoljno tople, a ako bi počele da kuvaju ovde, Tom i Džuilin ih nikada ne bi zamenili – ali je bila dobro mesto za čuvanje dragocenosti, kesa s novcem i kutija s nakitom. Torbu od isprane kože u kojoj je bio pečat je ugurala koliko god je mogla i viša je nije takla.

Elejna, koja je sedela na jednom od dva uska kreveta, gurnula je nešto ispod pokrivača kada se Ninaeva popela unutra, ali pre nego što je mogla da pita šta je to, Elejna uzviknu: “Tvoje oko! Šta ti se desilo?” Trebalo je da joj ponovo operu kosu u kokošijem biberu; blagi nagoveštaji zlatne su se nazirali u korenu tih crnih pramenova. To je moralo da se radi na svakih nekoliko dana.

“Kerandin me je udarila kada nisam pazila”, promrmljala je Ninaeva. Setivši se ukusa skuvane mačje paprati i stručenjakovog lista, utrnuo joj je jezik. To nije bio razlog zbog kog je pustila Elejnu da ide na poslednji sastanak u Tel'aran'riodu, takođe. Nije izbegavala Egvenu. Samo, ona je išla na većinu putovanja u Svet Snova između sastanaka, i bilo je pošteno nekad pustiti i Elejnu da ide. To je sve.

Pažljivo je ostavila kutiju vatroštapova u jedan od ormara, pored druge dve. Ona koja se zapalila je odavno bila bačena.

Nije znala zašto je krila istinu. Elejna očigledno nije izlazila iz kola, inače bi već znala. Ona i Džuilin su verovatno bili jedini ljudi u logoru koji nisu znali, sada kada Tom sigurno otkrio Luki svaku odvratnu pojedinost.

Duboko udahnuvši, sela je na drugi krevet i naterala sebe da pogleda Elejnu u oči. Nešto u mirnoći druge žene govorilo je da zna ima još nečega.

“Ja... pitala sam Kerandin o damanama i sul'dam. Sigurna sam da zna više nego što priča.” Zastala je da Elejna izgovori sumnje oko toga da li je pitala ili zahtevala, da kaže da im je seašanska žena već rekla sve što je znala, da nije imala mnogo dodira sa damanama i sul'dam. Ali, Elejna je ćutala, a Ninaeva je shvatila da se samo nadala da sa razlogom odloži trenutak. “Postala je veoma žestoka oko toga da ništa više ne zna, tako da sam je protresla. Stvarno sam preterala sa njom. Mahala mi je prstom ispred nosa!” Elejna ju je samo gledala, dok su te hladne plave oči jedva treptale. Ninaeva je jedva uspevala da ne obori pogled kako je nastavljala. “Ona... me je bacila, nekako, preko ramena. Ustala sam i ošamarila je, a ona me je oborila pesnicom. Tako sam dobila oko.” Mogla je i ostalo da kaže; Elejna će čuti dovoljno brzo; bolje da čuje od nje. Radije bi dala da joj iščupaju jezik. “Nisam htela to da trpim, sigurno. Još malo smo se tukle.” Ona se nije baš tukla, samo je odbila da prestane. Najgorča istina je bila u tome što je Kerendin prestala da je prevrće naokolo i baca na podmukle načine zato što je to ličilo na maltretiranje deteta. Ninaeva je imala mogućnosti koliko i to dete. Samo da niko nije gledao, tako da je mogla da usmerava; bila je zasigurno dovoljno ljuta. Samo da niko nije gledao, tačka. Želela je da ju je Kerandin udarala pesnicama do krvi. “Onda joj je Latela dala štap. Znaš koliko ta žena želi da mi vrati.” Sigurno da nije bilo potrebe da kaže da joj je tada Kerandin držala glavu na rudi kola. Niko je nije tako maltretirao još otkada je bacila bokal na Nejsu Ajelin kada je imala šesnaest godina. “U svakom slučaju, Petra je to prekinuo.” I to taman na vreme. Ogromni čovek je njih dve uhvatio za vratove kao mačiće. “Kerandin se izvinula, i to je bilo to.” Petra je naterao seanšansku ženu da se izvini, istina, ali je naterao i Ninaevu da isto to učini, odbijajući da popusti taj nežni ali gvozdeni stisak na njenom vratu dok nije to uradila. Udarila ga je najjače što je mogla, pravo u stomak, a on nije ni trepnuo. A njena ruka je bolela kao da će i ona da otekne. “Ništa značajno, stvarno. Pretpostavljam da će Latela da pokuša da raširi neku svoju priču o tome. To je žena koju moram da protresem. Nisam je udarila ni pola jako koliko je trebalo.”

Osećala se bolje što je rekla istinu, ali je na Elejninom licu bila sumnja zbog koje je želela da promeni temu. “Šta je to što kriješ?” Posegla je i povukla pokrivač, otkrivajući srebrnstu traku a'dama koju su dobile od Serandin. “Zašto, za ime Svetlosti, želiš da gledaš to? A ako već gledaš, zašto kriješ? To je ogavna stvar, i ne mogu da razumem kako možeš da je dodirneš, ali ako hoćeš, to potpuno zavisi od tebe.”

“Nemoj da zvučiš kao čistunica”, reče joj Elejna. Spori osmeh joj se razlio po licu i uzbuđeno rumenilo. “Mislim da mogu da napravim jedan.”

“Da napraviš jedan!” Ninaeva je spustila glas, nadajući se da niko neće dotrčati da vidi ko koga ubija, ali ga nije nimalo umekšala. “Svetlosti, zašto? Napravi prvo nužničku jamu. Gomilu izmeta. Oni se bar pristojno koriste.”

“Ne mislim da stvarno napravim a'dam.” Elejna se držala uspravno, brade nagnute na njen hladni način. Zvučala je uvređeno, i ledeno mirno. “Ali to je ter'angreal, i ja sam odgonetnula kako radi. Videla sam da si prisustvovala bar jednoj lekciji o povezivanju. A'dam povezuje dve žene; zato sul'dam mora da bude žena koja takođe može da usmerava.” Malo se namrštila. “Mada, čudna je to veza. Drugačija. Umesto da dve, ili više, dele, a da jedna od njih vodi, ovde jedna ima potpunu kontrolu, u stvari. Mislim da je to razlog zašto damana ne može da uradi ništa što sul'dam ne želi. Mislim da nema stvarne potrebe za povocem. Ogrlica i narukvica bi radile isto tako dobro i bez nje, i na isti način.”

“Dobro bi radile”, reče suvo Ninaeva. “Veoma dobro si izučila tu stvar za nekoga ko nema nameru da je napravi.” Žena nije bila dovoljno pristojna ni da pocrveni. “Za šta bi ga koristila? Ne bih uzela za zlo ado bi stavila jedan oko Elaidinog vrata, ali to ga ne čini ništa manje odvrat–”

“Zar ne razumeš?” prekide je Elejna, dok je oholost pravila mesta uzbuđenju i grozničavosti. Nagnula se napred da bi stavila ruku na Ninaevino koleno, a oči su joj sijale, bila je veoma ushićena sobom. “To je ter'angreal, Ninaeva. A ja mislim da mogu da napravim jedan.” Rekla je svaku reč polako i promišljeno, a onda se nasmejala i probrbljala. “Ako mogu da napravim ovaj, mogu da napravim i druge. Možda mogu da napravim i angreale i sa'angreale. Niko u Kuli nije to mogao da uradi već hiljadama godina.” Uspravljajući se, zadrhtala je, i stavila prste na usta. “Nikada ranije nisam misila da nešto sama napravim. Ne ništa korisno. Sećam se da sam jednom videla zanatliju, čoveka koji je pravio neke stolica za dvor. Nisu bile pozlaćene, niti sa složenim rezbarijama – bile su namenjene za prostorije slugu – ali sam mogla da vidim ponos u njegovim očima. Ponos na ono što je napravio, na dobro urađen posao. Volela bih da to osetim, mislim. O, kada bi znali samo delić onog što znaju Izgubljeni. Znanje Doba Legendi se nalazi u njihovim glavama, a oni ga koriste da služe Senki. Zamisli šta bismo mi mogle da radimo sa njim. Zamisli šta bismo mogle da napravimo.” Duboko je udahnula, spuštajući ruke u krilo, dok se njeno oduševljenje jedva malo smanjilo. “Pa, bilo kako bilo, kladim se da bih mogla da odgonetnem kako je Beli most napravljen, takođe. Zgrade kao od duvanog stakla, ali jače od čelika. I kuendillar, i –”

“Uspori”, reče Ninaeva. “Beli most je najmanje pet ili šest stotima milja odavde, a ako misliš da ćeš da usmeravaš na pečatu, promisli ponovo. Ko zna šta može da se dogodi? Ostaje u svojoj torbi, u peći, dok ne nađemo neko bezbedno mesto.”

Elejnina žudnja je bila veoma čudna. Ni Ninaevi ne bi smetalo malo znanja Izgubljenih – daleko od toga – ali ako je želela stolicu, platila bi stolara. Nikada nije želela da nešto napravi, osim obloga i melema. Kada je imala dvanaest godina, majka je prestala da pokušava da je nauči da šije, pošto je postalo očigledno da je nije zanimalo da li je šila prav šav, a nisu mogli da je nateraju da je zanima. A što se tiče kuvanja... Ona je, u stvari, mislila da je dobra kuvarica, ali stvar je bila u tome što je znala šta je značajno. Lečenje je bilo važno. Svaki muškarac može da sagradi most, i neka ga, to je ona mislila.

“Zbog teba i tvog a'dama”, nastavila je, “skoro da sam zaboravila da ti kažem. Džuilin je video Galada na drugoj strani reke.”

“Krv i krvavi pepeo”, promrmlja Elejna, a kada je Ninaeva podigla obrve, dodala je strogo: “Neću da slušam predavanja o mom jeziku, Ninaeva. Šta ćemo da radimo?”

“Sa moje tačke gledišta, možemo da ostanemo na ovoj strani rede i da nas Beli plaštovi posmatraju popreko, pitajući se zašto smo napustile menažeriju, ili možemo da pređemo most i da se nadamo da Prorok neće da započne pobunu i da nas Galad ne prijavi, ili možemo da kupimo čamac i bežimo nizvodno. Nisu baš dobri izbori. A Luka će hteti svojih sto marki. U zlatu.” Pokušala je da se ne mršti, ali to je još grizlo. “Obećala si mu to, i pretpostavljam da ne bi bilo časno da se išunjamo bez plaćanja.” Uradila bi to bez razmišljanja ako bi imala gde da ode.

“Naravno da ne bi bilo”, reče Elejna zvučeći zgranuto. “Ali ne moramo da brinemo oko Galada, bar dok se držimo blizu menažerije. Galad joj neće ni prići. Misli da je zatvaranje životinja u kaveze okrutno. Ne smeta mu lov, ili meso, samo kavezi.”

Ninaeva je odmahnula glavom. Istna je da bi Elejna našla neki način za odlaganje, makar samo na jedan dan, da su imale negde da odu. Žena je stvarno želela da hoda na žici pred ljudima koji nisu samo ostali izvođači. A ona sama će verovatno morati da pusti Toma da ponovo baca noževe na nju. Ali ne nosim onu krvavu haljinu!

“Prvi brod koji naiđe i dovoljno je veliki za četvoro ljudi”, reče ona. “Unajmljujemo ga. Nemoguće da je trgovina na reci sasvim prestala.”

“Pomoglo bi da znamo kuda idemo.” Glas druge žene je bio i previše nežan. “Mogle bismo prosto da pođemo za Tir, znaš. Ne moramo da ostanemo prikucane ovde samo zato što ti ...”

Glas joj se izgubio, ali je Ninaeva znala šta je htela da kaže. Samo zato što je ona tvrdoglava. Samo zato što je bila toliko besna što nije mogla da se seti prostog imena, što je nameravala da ga se seti, i da ode, makar joj to bilo poslednje. Pa, ništa od toga nije bilo tačno. Nameravala je da nađe ove Aes Sedai koje bi možda mogle da podrže Randa, i da ih odvede do njega, a ne da se uputi u Tir kao jadna izbeglica koje beži u sigurnost.

“Setiću se”, rekla je ravnim glasom. Završavalo se sa “bar”. Ili beše “dar”? “Lar”? “Pre nego što ti dosadi da se razmećeš hodajući po žici, setiću se.” Neću da nosim onu haljinu!

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće