Poglavlje 34: Srebrna strela

Poglavlje 34

Srebrna strela

Nynaeve

Te večeri je Elejna kuvala, što je značilo da ništa od hrane nije bilo jednostavno, uprkos činjenici da su jeli na stolicama pored vatre, dok su cvrčci cvrčali u šumama oko njih, i ponekad se čuo zov neke noćne ptice u tami. Supa je poslužena hladna i gusta, posuta začinom od iseckanog zelenog točkaša. Svetlost je znala gde je našla točkaš, ili one glavice crnog luka koje je stavila u grašak. Govedina je bila isečena na kriške koje su skoro bile providne i umotana oko nečega napravljenog od šargarepa, slatkog pasulja, sitnog luka i kozjeg sira, a imali su čak i mali medeni kolač za desert.

Sve je bilo ukusno, mada se Elejna sekirala što ništa nije ispalo kako treba, kao da je mislila da može da ponovi rad kuvarica u Kraljevskoj palati u Kaemlinu. Ninaeva je bila prilično sigurna da devojka nije tražila pohvale. Elejna bi uvek odbila pohvale i rekla tačno šta ne valja. Tom i Džuilin su gunđali oko toga da ima malo govedine, ali je Ninaeva primetila ne da su samo pojeli svaku mrvicu, nego i da su izgledali razočarano kada je nestalo poslednje zrno graška. Kada je ona kuvala, iz nekog razloga, oni su uvek išli da jedu kod nekih drugih kola. Kada je jedan od njih pravio večeru, uvek je to bio paprikaš ili meso i pasulj toliko začinjeni suvim biberom da te je jezik pekao.

Nisu jeli sami, naravno. Luka se postarao za to, donevši svoju stolicu i postavivši je baš pored nje, dok je njegov crveni ogrtač bio raširen radi što boljeg utiska, a njegove duge noge ispružene tako da se vide i listovi iznad spuštenih čizama. Tu je bio skoro svake noći. Čudnovato, jedine večeri kada nije bio tu, su one kada je ona kuvala.

Bilo je zanimljivo, u stvari, da je njegov pogled bio na njoj kada je tako lepa žena kao Elejna bila tu, ali imao je svoje razloge. Sedeo je, sve ukupno, previše blizu – večeras je tri puta pomerala stolicu, ali on ju je pratio bez zastajkivanja u priči ili primećivanja – i naizmenično ju je upoređivao sa različitim cvećem, na štetu cveća, ne primećujući masnicu na oku koju nije mogao da promaši osim ako nije slep, i razmišljajući koliko bi bila lepa u onoj crvenoj haljini, ubacujući pohvale njenoj hrabrosti. Dvaput je pomenuo da bi mogli da prošetaju po mesečini, to su bili tako uvijeni nagoveštaji da nije ni bila sigurna da su to stvarno dok nije razmislila o tome.

“Ta haljina će uokviriti tvoju neotkrivenu hrabrost do savršenstva”, promrmljao joj je u uvo, “ali ipak ni četvrt toliko dobro dao što ti prikazuješ sebe, jer bi dara-ljiljani koji cvetaju po noći plakali od zavisti da bi kad bi te videli kako šetaš pored vode osvetljene mesečinom, kao što bih i ja postao bard da bih ti pevao ode pod ovim mesecem.”

Trepnula je, pokušavajući da shvati to. Luka je izgleda verovao da je zavodila trepavicama; slučajno ga je udarila laktom u rebra pre nego što je mogao da joj gricne uvo. Bar je izgledalo da je to nameravao, iako je sada kašljao i tvrdio da je loše progutao mrvicu kolača. Čovek je sigurno bio zgodan – Prestani s tim! – i imao je dobre listove – Zašto li samo gledaš njegove noge? – ali mora da je mislio da je bila glupača bez mozga. Sve je to bilo za pomoć njegovoj krvavoj predstavi.

Ponovo je pomerila stolicu dok je pokušavao da povrati dah; nije mogla daleko da je pomeri bez jasnog pokazivanja da beži od njega, mada je spremno držala viljušku za slučaj da je ponovo prati. Tom je proučavao tanjir kao da je na njemu bilo nešto osim mrlja. Džuilin je nemelodično zviždao skoro sasvim tiho, virkajući u vatru koja je gasnula sa lažnom zainteresovanošću. Elejna ju je pogledala i odmahnula glavom.

“Tako lepo od tebe što si nam se pridružio”, reče Ninaeva ustajući. Luka je ustao kada i ona dok mu se u očima pored odsjaja vatre ogledala i nada. Stavila je svoj tanjir na onaj koji je on držao u svojoj ruci. “Tom i Džuilin će ti biti zahvalni za pomoć pri pranju sudova, sigurna sam.” Pre nego što su se njegova usta sasvim otvorila, okrenula se ka Elejni. “Kasno je, a očekujem da ćemo rano krenuti preko reke.”

“Naravno”, promrmlja Elejna, sa samo nagoveštajem osmeha. I ona je stavila svoj tanjir na Ninaevin pre nego što se popela u kola. Ninaeva je želela da je zagrli. Dok nije rekla: “Stvarno, ne bi trebalo da ga ohrabruješ.” Svetiljke u držačima na zidu su se upalile.

Ninaeva je stavila pesnice na kukove. “Ohrabrujem ga! Jedini način da ga manje ohrabrujem jeste da ga ubodem!” Šmrknuvši radi jačeg utiska, namrštila se na svetiljke. “Sledećeg puta koristi jedan od Aludrinih vatroštapa. Opaljivača. Zaboravićeš se jednog dana i usmeravaćeš kada ne bi smela, i šta će onda biti? Bežaćemo spasavajući živote dok nas jure stotine Belih plaštova.”

Previše tvrdoglava, druga žena je odbila da joj nešto skrene pažnju. “Možda sam i mlađa od tebe, ali ponekad pomislim da znam više o muškarcima nego što ćeš ti ikada znati. Za muškarca kao što je Valan Luka, onaj tvoj stidljivi mali beg večeras je samo čikanje da nastavi da te juri. Ako bi ga lupila nos kao što si uradila prvog dana, možda bi i odustao. Ti mu ne govoriš da prestane, čak ga nisi ni zamolila! Samo si mu se smešila, Ninaeva. Šta čovek treba da misli? Nikome se nisi nasmešila danima!”

“Pokušavam da zauzdam narav”, promrmljala je Ninaeva. Svi su se žalili na njenu narav, a sada kada je pokušavala da je suzbije, Elejna se žali na to! Naravno da nije toliko glupa da je osvoje njegove pohvale. Sigurno nije bila tolika budala. Elejna joj se nasmejala, i ona je mrko pogleda.

“O, Ninaeva. “Ne možeš da zadržiš sunce da izađe u zoru.” Lini je možda mislila na tebe.”

Ninaeva je sa naporom izgladila lice. I mogla je da zauzda narav. Nisam li to upravo dokazala tamo napolju? Ispružila je ruku. “Daj meni prsten. On će hteti da pređe reku rano sutra, a želim makar malo stvarnog sna pošto završim.”

“Mislila sam da ja idem večeras.” Briga je dotakla Elejnin glas. “Ninaeva, ti ideš u Tel'aran'rhiod skoro svako veče osim na sastanke sa Egvenom. Ta Bair namerava da se objasni s tobom, uzgred budi rečeno. Morala sam da im objasnim zašto ponovo nisi bila tamo, i kaže da ne bi trebalo da moraš da se odmaraš koliko kod često ulazila, osim ako ne radiš nešto pogrešno.” Briga je postala strogoća, i mlađa žena je stavila pesnice na kukove. “Morala sam da slušam predavanje namenjeno tebi, a nije bilo prijatno sa Egvenom koja je stajala i klimala glavom na svaku reč. Sada; stvarno mislim da bi noćas ja trebalo–”

“Molim te, Elejna.” Ninaeva nije spustila svoju ispruženu ruku. “Imam pitanja za Birgitu, a njeni odgovori će me naterati da smislim nova.” Imala je, na neki način; uvek je mogla da smisli pitanja za Birgitu. To nije imalo nikakve veze sa izbegavanjem Egvene i Mudrih. Ako je posećivala Tel'aran'rhiod tako često da je uvek Elejna išla na sastanke sa Egvenom, tako je prosto ispadalo.

Elejna je uzdahnula, ali je izvadila uvrnuti kameni prsten iz izreza svoje haljine. “Pitaj je ponovo, Ninaeva. Veoma je teško suočavati se sa Egvenom. Videla je Biržitu. Ništa ne govori, ali me gleda. Čak je i gore kada se sretnemo pošto Mudre odu. Onda bi mogla da pita, ali ni tada to ne radi, a to je mnogo gore.” Namrštila se dok je Ninaeva prebacivala mali ter'angreal na kožnu vrpcu oko svog vrata, na kojoj su bili Lanov teški prsten i njen u obliku Velike Zmije. “Šta misliš, zašto nijedna Mudra tada ne dolazi sa njom? Ne saznajemo mnogo u Elaidinoj radnoj sobi, ali čovek bi pomislio da bi želele bar da vide Kulu. Egvena ne želi čak ni da priča o tome pred njima. A ako joj se učini da sam se previše približila, tako me pogleda da bi pomislila da će da me udari.”

“Mislim da žele da izbegnu Kulu koliko god je to moguće.” I to ih je stvarno činilo mudrima. Da nije Lečenja, i ona bi je izbegavala, i Aes Sedai, takođe. Nije postajala Aes Sedai; samo se nadala da nauči nešto više o Lečenju. I da pomogne Randu, sigurno. “One su slobodne žene, Elejna. Čak i da Kula nije u ovakvom neredu kao što jeste, da li bi zaista želele da Aes Sedai bazaju Pustarom, da ih skupljaju i odvode u Tar Valon?”

“Pretpostavljam da je zbog toga.” Elejnin glas je govorio da ipak nije razumela. Ona je mislila da je Kula divna, i nije videla zašto bi ijedna žena htela da pobegne od Aes Sedai. Zapečaćena Beloj kuli zauvek, rekle su kada bi ti stavile prsten na ruku. A to su i mislile. A ipak, glupa devojka to nije videla kao teško tegobno.

Elejna joj je pomogla da se svuče i ona se ispružila na svom uskom krevetu u spavaćici, zevajući. Bio je to dug dan i bilo je iznenađujuće koliko stajanje u mestu može da umori kada neko koga ne vidiš baca noževe na tebe. Besposlene misli su joj je vrzmale po glavi dok je zatvarala oči. Elejna je tvrdila da je vežbala kada se prema Tomu ponašala kao budala. Ne da je dragi-otac-i-kći-ljubimica koje su izvodili sada bilo manje budalasto za posmatranje. Možda i ona može da vežba, samo malčice, sa Valanom. Ne, to jeste bilo glupo. Pogled muškaraca možda luta – Lanu bi bolje bilo da njegov ne luta – ali je ona znala kako da bude istrajna. Prosto neće obući tu haljinu. Izrezana je više nego preduboko.

Kroz maglu je čula Elejnu kako kaže: “Seti se da je ponovo pitaš.”

Zaspala je.

Stajala je van kola u mraku. Mesec se nalazio visoko, a oblaci koji su promicali bacali su senke na logor. Cvrčci su cvrčali, a noćne ptice su pevale. Oči lavova su sijale dok su je posmatrali iz kaveza. Medvedi sa belim licima bili su tamne spavajuće gomile iza gvozdenih rešetki. U dugačkoj ogradi od kočeva nije bilo konja, Klarinini psi nisu bili na svojim uzicama pred njenim i Petrinim šatorom, a prostor gde je u budnom svetu stajao s'redit bio je prazan. Do sada je zaključila da samo divlje životinje imaju odraze ovde, ali šta god Seanšanka mislila, bilo je teško misliti da su te ogromne sive životinje bile pripitomljene dovoljno dugo da više nisu bile divlje.

Iznenada je shvatila da je nosila haljinu. Bleštavo crvenu, previše usku oko kukova da bi bila pristojna, dok je četvrtasti izrez bio isečen toliko nisko da je mislila da može da ispadne. Nije mogla da zamisli nijednu ženu kako je nosi osim Berelain. Za Lana, možda bi i mogla. Ako su bili sami. Ona jeste mislila na Lana kad je zaspala. Jesam, zar ne?

U svakom slučaju, nije htela da pusti Birgitu da je vidi u tako nečemu. Žena je tvrdila da je vojnik, a što je više vremena Ninaeva provela sa njom, više je uočavala da su njeni stavovi i opaske loši kao i bilo kog muškarca. Gori. Mešavina Berelain i kafanske svađalice. Opaske nisu dolazile odjednom, ali su sigurno dolazile kad god bi Ninaeva dozvolila besposličarskim mislima da je obuku u nešto slično ovoj haljini. Presvukla se u dobru, debelu vunu iz Dve Reke, tamnu sa jednostavim šalom koji joj nije bio potreban, kosa joj je ponovo bila pristojno upletena, i otvorila je usta da pozove Birgitu.

“Zašto si se presvukla?” reče žena, iskoračujući iz senke i oslanjajući se na svoj srebrni luk. Njena komplikovana zlatna pletenica joj je visila preko ramena, a mesečina se sijala na luku i strelama. “Sećam se da sam jednom nosila haljinu koja je mogla biti bliznakinja toj. Bilo je to samo da bih privukla pažnju stražarima da bi Gajdal mogao da se prošunja – stražari su izbuljili oči kao žabe – ali je bilo zabavno. Posebno dok sam je nosila kasnije kada sam igrala sa njim. On je uvek mrzeo igranje, ali je bio toliko uporan da spreči ma kog čoveka da mi priđe da je igrao svaku igru.” Birgita se nežno nasmejala. “Osvajala sam pedeset zlatnika te večeri na svakom deljenju, zato što je toliko piljio da nikada nije gledao u svoje karte. Muškarci su čudni. A i pre toga me je video–”

“Bilo kako bilo”, prekide je Ninaeva ukočeno uvijajući šal čvrsto oko ramena.

Pre nego što je mogla da joj postavi pitanje, Birgita reče “Našla sam je”, i sve misli o pitanju odleteše.

“Gde? Da li te je videla? Možeš li da me odvedeš do nje? Da me ona ne vidi?” Strah je lepršao u Ninaevinom stomaku – mnogo toga bi Valan Luka rekao o njenoj hrabrosti da je sada mogao da je vidi – ali je bila sigurna da će se pretvoriti u bes čim vidi Mogedijen. “Ako možeš da me dovedeš blizu...” Utišala se jer je Birgita podigla ruku.

“Ne mislim da me je videla, ili sumnjam da bih sada stajala ovde.” Sada je bila veoma ozbiljna; Ninaevi je bilo mnogo lakše da bude sa njom dok je pokazivala ovu stranu svog vojničkog karaktera. “Mogu da te odvedem blizu za tren, ako želiš da ideš, ali nije sama. Bar... Videćeš. Moraš da budeš tiha, i ne smeš da preduzmeš išta protiv Mogedijen. Ima i drugih Izgubljenih. Možda i možeš da uništiš nju, ali možeš li da uništiš petoro njih?”

Lepršanje u stomaku se proširilo i na grudi. I na kolena. Petoro. Mogla je da pita šta je Birgita čula ili videla, i da sve ostane na tome. Onda bi mogla da se vrati u krevet i... Ali Birgita ju je gledala. Nije ispitivala njenu odvažnost, samo gledala. Spremna da to uradi ako bi joj rekla. “Biću tiha. I neću čak ni da mislim o usmeravanju.” Ne sa petoro Izgubljenih zajedno. Ne da sada može da usmeri ni varnicu. Ukočila je kolena da bi ih sprečila da klecnu. “Kad god budeš spremna.”

Birgita je podigla luk i stavila šaku na Ninaevinu ruku...

...i Ninaevi dah zastade u grlu. Stajale su ni na čemu, sa beskonačnom tamom svuda oko njih, bez načina da se razlikuje gore i dole, i u svakom pravcu pad bi trajao večno. Dok joj se vrtelo u glavi, naterala je sebe da pogleda gde je Birgita pokazivala.

Ispod njih, Mogedijen je takođe stajala na tami, obučena u crninu koja je bila skoro ista sa onom koja ju je okruživala, sagnuta i napeto slušajući. I isto toliko ispod nje, četiri ogromne stolice sa visokim naslonima, svaka različita, stajale su na površini, podu od sjajnih belih pločica, koji je plutao u tami. Čudno, Ninaeva je mogla da čuje one u stolicama kao da je stajala među njima.

“...nikada bio kukavica”, govorila je punačka lepa žena kose boje sunca, “pa zašto da počinješ?” Izgledalo je kao da je nosila srebrnasto-sivu maglu i cakleće dijamante, izležavala se na stolici od slonovače napravljene tako da izgleda kao da je od nagih akrobata. Četvorica izrezbarenih mušakraca su je držala u visini, a ruke su joj ležale duž leđa žena koje su klečale; dva muškarca i dve žene držali su beli svileni jastuk iza njene glave, dok su se iznad još njih isvijali u oblike za koje Ninaeva nije verovala da ljudsko telo može da postigne. Pocrvenela je kada je shvatila da su neki izvodili i nešto drugo sem akrobatskih trikova.

Čvrst muškarac srednje visine, sa modrim ožiljkom duž lica i četvrtastom zlatnom bradom, nagnuo se ljutito napred. Njegova stolica je bila od teškog drveta, izrezbarena u redove oklopljenih ljudi i konja, na vrhu naslona se nalazila pesnica u čeličnoj oklopnoj rukavici koja steže munju. Njegov crveni kaput je nadoknađivao nedostatak pozlate na stolici, jer su se zlatne šare prostrale duž njegovih ramena i niz rukave. “Niko ne može da me naziva kukavicom”, rekao je grubo. “Ali ako nastavimo kao dosad, on će me ščepati za gušu.”

“To je bio plan od početka”, reče melodičan ženski glas. Ninaeva nije mogla da vidi ko priča, jer je bila sakrivena iza visokog naslona koji je izgledao kao da je od snežno-belog kamena i srebra.

Drugi muškarac je bio krupan, tamnoput i zgodan, sa belinom koja je šarala kosu na slepoočnicama. Igrao se kitnjastim zlatnim peharom, naslonivši se na presto. To je bila jedina moguća reč za tu stvar okovanom draguljima. Tek nagoveštaj zlata se probijao tu i tamo, ali Ninaeva nije sumnjala da je ispod svih tih rubina i smaragda i mesečevog kamenja bilo čisto zlato; davao je utisak težine drugačije od masivnosti. “Usredsrediće se na tebe”, reče veliki čovek dubokim glasom. “Ako treba, onaj koji mu je blizu će umreti, jasno, na tvoje naređenje. Doći će po tebe. I dok je zauzet tobom, nas troje, povezanih, ćemo ga zarobiti. Šta se promenilo da bi izmenili išta od toga?”

“Ništa se nije promenilo”, zareža čovek sa ožiljkom. “Najmanje od svega, moje poverenje u vas. Ja ću biti deo veze, ili je sve gotovo odmah.”

Zlatokosa žena je zabacila glavu i nasmejala se. “Jadni čoveče”, rekla je podrugljivo, mašući šakom okićenom prstenjem ispred njega. “Da li misliš da ne bi primetio da si povezan? Ima učitelja, seti se. Jadnog, ali ne sasvim glupog. Sledeće što ćeš tražiti je da se uključe i ona deca iz Crnog Ađaha da bi napravili krug od preko trinaest, tako da ti ili Rahvin budete u vlasti.”

“Ako nam Rahvin dovoljno veruje da se poveže kada mora da dozvoli jednoj od nas da vodi”, reče melodični glas, “možeš da ukažeš isto poverenje.” Veliki čovek je pogledao u svoj pehar, a žena odevena u maglu je slabo osmehnula. “Ako ne možeš da nam veruješ da se nećemo okrenuti protiv tebe”, nastavila je nevidljiva žena, “onda veruj da ćemo nadzirati jedni druge previše dobro da bi se okrenuli. “Pristao si na sve ovo, Samaele. Zašto sada počinješ da cepidlačiš?”

Ninaeva se trgla kad joj je Birgita dotakla ruku...

...i bile su nazad među kolima, dok je mesec sijao kroz oblake. Izgledalo je skoro normalno u odnosu na ono gde su bile.

“Zašto...?” poče Ninaeva, i morala je da proguta. “Zašto si nas odvela?” Srce joj se popelo u grlo. “Da li nas je Mogedijen videla?” Bila je tako napeta zbog drugih Izgubljenih – zbog njihove pomešane neobičnosti i uobičajnjosti – da je zaboravila da pazi na Mogedijen. Ispustila je grozničavi izdah kada je Biržita odmahnula glavom.

“Nisam sklonila pogled sa nje na više od tren, a nikada nije pomerila ni mišić. Ali mi se ne sviđa da budem tako izložena. Da jeste pogledala gore, ili neko od drugih...”

Ninaeva je čvrto umotala šal oko ramena, ali je i dalje drhtala. “Rahvin i Samael.” Želela je da nije zvučala promuklo. “Da li si prepoznala ostale?” Naravno da Birgita jeste; bio je to glup način da se izrazi, ali se tresla.

“Lanfear je bila sakrivena iza stolice. Druga je bila Greandal. Nemoj da misliš da je budala zato što je bila u stolici koja bi naterala seanšansku čuvarku ne-soba da pocrveni. Ona je podmukla, a koristi svoje ljubimce u obredima zbog kojih bi se najgrublji vojnik kog sam ikada upoznala zakleo na celibat.”

“Greandal je podmukla”, reče Mogedijenin glas, “ali ne dovoljno podmukla.”

Birgita se okrenula, podižući srebrni luk, strela je poletela skoro do zareza – i iznenada je bila bačena trideset koraka kroz mesečinu da bi udarila u Ninaevina kola tako jako da je odskočila pet stopa i pala u zgužvanu gomilu.

Očajnički, Ninaeva posegnu za saidarom. Strah se pomaljao u njenom besu, ali je bilo dovoljno besa – i nalete na nevidljivi zid između sebe i toplog sjaja Istinskog Izvora. Skoro da je jauknula. Nešto joj je ščepalo noge, cimajući ih nazad i uvis sa zemlje; ruke su joj odletele naviše i unazad dok joj se zglobovi i gležnjevi nisu dodirnuli iznad glave. Odeća joj je postala prah koji je skliznuo sa kože, a pletenica joj je vukla glavu unazad dok pletenica nije ležala na zadnjici. Izbezumljena, pokušala je da izađe iz sna. Ništa se nije dogodilo. Visila je presamićena u vazduhu kao neko stvorenje u mreži, dok joj je svaki mišić bio zategnut do krajnje granice. Drhtaji su protrčavali njome, prsti su joj se nemoćno trzali dodirujući stopala. Mislila je da će, ako pokuša da pomeri bilo šta drugo, slomiti leđa.

Začudo, strah je nestao, sada kada je bilo prekasno. Bila je sigurna da je mogla da bude dovoljno brza, da nije bilo straha koji ju je vezao kada je trebalo da dela. Sve što je želela je prilika da stavi ruke oko Mogedijeninog vrata. Mnogo će mi to sad pomoći! Svi udisaji su joj dolazili u napregnutom dahtanju.

Mogedijen se pomerila gde je Ninaeva mogla da je vidi, kroz dršćući trougao njenih ruku. Sjaj saidara je podrugljivo okruživao ženu. “Detalj sa Greandaline stolice”, reče Izgubljena. Njena haljina je bila magla, kao Greandalina, menjajući se od crne izmaglice do skoro providnosti, i nazad do svetlucavog srebra. Tkanina se skoro stalno menjala. Ninaeva ju je videla da je nosi i ranije, u Tančiku. “Nije to nešto čega bih se sama setila, ali Greandal može da bude... poučna.” Ninaeva ju je besno gledala, ali Mogedijen kao da nije primećivala. “Teško mi je da poverujem da si ti stvarno došla da loviš mene. Da li su stvarno verovala da si, zato što si jednom imala sreću da me uhvatiš nespremu, dorasla meni?” Ženin smeh je bio prosecajući. “Kad bi samo znala koliko sam truda uložila da te nađem. A ti sama dolaziš.” Bacila je pogled po kolima, proučavajući lavove i medvede na trenutak pre nego što se okrenula ka Ninaevi. “Menažerija? Onda ću lako da te pronađem. Ako mi to sada bude potrebno.”

“Uradi najgore što možeš, spaljena da si”, zareža Ninaeva. Najbolje što je mogla. Presamićena, kakva je bila, morala je da isteruje reči jednu po jednu. Nije se usuđivala da gleda pravo ka Birgiti – ne da je mogla da dovoljno da podigne glavu – ali kolutajući očima kao da je uhvaćena između gneva i straha, bacila je letimičan pogled. Iznenada nije osećala stomak, iako je bila zategnuta čvrsto kao ovčija koža za sušenje. Birgita je ležala ispružena na zemlji, dok su se srebrne strele prosipale iz tobolca na njenom pojasu, a luk je bio hvat udaljen od njene nepokretne ruke. “Sreća, kažeš? Da nisi uspela da mi se prikradeš, šibala bih te dok ne zaurlaš. Zavrnula bih ti šiju kao piletu.” Imala je samo jednu mogućnost, ako je Birgita bila mrtva, a i ona je bila bleda. Da dovoljno razbesni Mogedijen, da bi je u gnevu brzo ubila. Kada bi samo postojao način da upozori Elejnu. Njena smrt će morati da posluži. “Sećaš li se da si rekla da ćeš me koristiti kao panj za uzjahivanje? I kasnije, kada sam ti rekla da ću ti ja isto uraditi? To je bilo pošto sam te porazila. Kada si ti cvilela i preklinjala za život. Nudeći mi bilo šta. Ti si strašljiva kukavica! Đubre iz noćne posude! Ti si-!” Nešto gusto joj je upuzalo u usta, pritiskajući joj jezik i radzdvajajući vilice.

“Tako si prosta”, promrmlja Mogedijen. “Veruj mi, već sam sasvim dovoljno ljuta na tebe. Ne mislim da ću te koristiti kao panj za uzjahivanje.” Od njenog osmeha Ninaevi se naježila koža. “Mislim da ću te pretvoriti u konja. To je sasvim moguće, ovde. Konj, miš, žaba...” Zastala je, osluškujući. “...cvrčak. I svaki put kad dođeš u Tel'aran'rhiod, bićeš konj, dok ja to ne promenim. Ili dok neko drugi koji ima znanje uradi to.” Ponovo je zastala, izgledajući skoro saosećajno. “Ne, neću da ti dajem lažne nade. Ima nas samo devetoro koji znamo taj vez, a nećeš želeti da pripadaš nekom od drugih ništa više nego što želiš da pripadneš meni. Bićeš konj svaki put kada te dovedem ovamo. Imaćeš svoje sedlo i uzde. Čak ću ti i uplesti grivu.” Ninaevina pletenica se skoro iščupala. “Naravno, i tada ćeš se sećati ko si. Mislim da ću uživati u našem jahanju, mada možda ti nećeš.” Mogedijen je duboko udahnula, njena haljina je potamnela do nečega što je sjajilo na bledom svetlu; Ninaeva nije bila sigurna, ali je mislila da je to možda boja vlažne krvi. “Zbog tebe sam postala kao Semirhejdž. Biće dobro kad završim s tobom, tako da mogu da posvetim punu pažnju stvarima od značaja. Je li mala žutokosa torokuša sa tobom u ovoj menažeriji?”

Gustina je nestala iz Ninaevihin usta. “Sama sam, ti glupa–” Bol. Kao da je bila pretučena od gležnjeva do ramena, kao da su se svi udarci spustili odjednom. Ona je piskavo je vrisnula. Ponovo. Pokušala je da stegne zube, ali joj je njen sopstveni beskrajni krik punio uši. Suze su joj se sramotno kotrljale niz obraze dok je jecala, beznadežno čekajući sedeći.

“Je li s tobom?” upita Mogedien strpljivo. “Nemoj da gubiš vreme pokušavajući da me nateraš da te ubijem. Neću. Dugo godina ćeš živeti služeći me. Tvoje jadne sposobnosti će možda biti od nekakve koristi kada te izvežbam. Kad tebe izvežbam. Ali mogu da učinim da ti to što si sada osetila izgleda kao ljubavnikovo milovanje. Sada, odgovori mi na pitanje.”

Ninaeva je uspela da dođe do daha. “Ne”, zaplakala je. “Pobegla je sa muškarcem kada smo napustile Tančiko. Muškarcem dovoljno starim da joj bude deda, ali je imao novca. Čule smo šta se desilo u Kuli” – bila je sigurna da Mogedijen mora da zna za to – “i ona se plašila da se vrati.”

Druga žena se nasmejala. “Divna priča. Skoro da mogu da vidim šta toliko opčinjava Semirhejdž u lomljenju duha. O, ti ćeš mi pružiti mnogo zabave, Ninaeva al'Mera. Ali prvo, dovešćeš devojku Elejnu meni. Zaštitićeš je, vezati i dovesti da mi leži pred nogama. Znaš li zašto? Zato što su neke stvari jače u Tel'aran'rhiodu nego u budnom svetu. Zato ćeš ti biti sjajna bela kobila kad god te dovedem ovde. A nisu samo povrede zadobijene ovde te koje se prenose i posle buđenja. Prinuda je još jedna. Želim da misliš o tome na tren ili dva, pre nego što počneš da veruješ da je to tvoja zamisao. Mislim da je ta devojka tvoja prijateljica. Ali ti ćeš mi je doneti kao ljubimca–” Mogedijen zavrišta dok se srebrni vrh strele iznenada pomolio ispod njene desne dojke.

Ninaeva je pala na zemlju kao vreća. Pad joj je izbacio sav vazduh iz pluća, kao čekićem u stomak. Naprežući sa za dah, borila se da pomeri namučene mišiće, da pobedi bol i stigne do saidara.

Teturajući se na nogama, Birgita je nespretno uzela još jednu strelu iz tobolca. “Idi, Ninaeva!” Bio je to promrmljani povik. “Beži!” Birgitina glava se zaklimala, a srebrni luk drhtao dok ga je podizala.

Sjaj oko Mogedijen se povećavao dok nije izgledalo kao da je okružuje zaslepljujuće sunce.

Noć se preklopila preko Birgite kao okeanski talas, uvijajući je u crninu. Kada je prošlo, luk se spustio preko prazne odeće dok su padali. Odeća je izbledela kao nestajuća magla, i ostali su samo luk i strele, sijajući na mesečini.

Mogedijen je pala na kolena, dahćući, držeći vrh strele koji je štrčao obema rukama kad je sjaj oko nje bledeo i ugasio se. Onda je nestala, a srebrna strela je pala gde je ona bila, umrljana tamnom krvlju.

Posle vremena koje je izgledalo kao večnost, Ninaeva je uspela da je podigne na ruke i kolena. Plačući, otpuzala je do Birgitinog luka. Ovog puta suze nisu tekle zbog bola. Klečući, naga i ne mareći za to, zgrabila je luk. “Žao mi je”, jecala je. “O, Birgita, oprosti mi. Birgita!”

Nije bilo odgovora osim žalosnog pevanja noćne ptice.

Lijandrin je skočila na noge kad su se vrata na Mogedijeninoj spavaćoj sobi otvorila i Izabrana se uteturala u gostinsku sobu, dok joj je krv natapala svilenu spavaćicu. Česmal i Temaila su pojurile ka njoj, svaka je uzimajući pod jednu ruku da bi je održale na nogama, ali Lijandrin je ostala u svojoj stolici. Druge su bile van; možda čak i van Amadora, po onome što je Lijandrin znala. Mogedijen je pričala samo ono što je želela da slušalac zna i kažnjavala pitanja koja joj se nisu sviđala.

“Šta se dogodilo?” jedva izgovori Temaila.

Mogedijenin kratak pogled mogao je da je ispeče na mestu. “Imaš neku malu sposobnost u Lečenju”, reče Izabrana nejasno Česmal. Krv joj je umrljala usta, cureći sa ugla usana u sve većem mlazu. “Uradi to. Odmah, budalo!”

Tamnokosa Geldanka nije oklevala da položi ruke na Mogedijeaninu glavu. Lijandrin se podrugljivo osmehnu za sebe dok je sjaj okruživao o Česmal; briga je obojila Česmalino zgodno lice, dok su Temailine sitne, lisičije crte bile iskrivljene u izraz čistog sraha i zabrinutosti. Bile su tako verne. Tako poslušni kućni psići. Mogedijen se podigla na prste, zabacila glavu unazad; oči su joj bile razrogačene, drhtala je, dah joj je izleteo iz razjapljenih usta kao da je zagnjurena u ledu.

Za nekoliko trenutaka bilo je gotovo. Sjaj oko Česmal je nestao, a Mogedijenine pete su se spustile na tepih u plavim i zelenim šarama. Bez Temailine podrške, mogla je da padne. Samo deo snage za Lečenje je dolazio od Moći, ostalo je dolazilo od osobe koja se Leči. Šta god da je izazvalo svo to krvarenje bi nestalo, ali Mogedijen je sigurno bila slaba kao da je nedeljama nepokretna ležala u krevetu. Izvukla je lepu svilenu maramu boje zlata i slonovače iz Temailinog pojasa da bi obrisala usta dok joj je ta žena pomagala da se okrene prema vratima spavaće sobe. Slaba i sa okrenutim leđima.

Lijandrin je udarila jako kao nikada do sada, svim što je odgonetnula od onoga što joj je ta žena uradila.

Dok je još radila, saidar je punio Mogedijen kao poplava. Lijandrinino isprobavanje je prestalo jer joj je Izvor bio zaštićen. Tokovi vazduha su je podigli i prikovali za obloženi zid toliko jako da su joj zubi zazvečali. Raširenih ruku i nogu, bespomoćna, visila je tamo.

Česmal i Temaila razmenile su zbunjene poglede, kao da nisu razumele šte se dogodilo. Nastavile su da podupiru Mogedijen dok je prilazila da stane ispred Lijandrin, još uvek mirno brišući usta Temailinom maramom. Mogedijen je usmerila, i krv na njenoj spavaćici je postala crna i oljuštila se, padajući na tepih.

“N-ne razumeš, Velika gospodarice”, reče Lijandrin izbezumljeno. “Samo sam želela da ti pomognem da lako spavaš.” Jednom u životu, vraćanje na naglaske seljaka nije je ni najmanje brinulo. “Samo sam– “ Umukula je daveći se kako ju je tok Vazduna zgrabio za jezik, tegleći ga između zuba. Njene smeđe oči se izbuljiše. Samo malo jači pritisak i...

“Da li da ga izvučem?” Mogedijen joj je proučavala lice, ali kao da je govorila za sebe. “Mislim da ne. Šteta za tebe što me ta žena al'Mera tera da mislim kao Semirhejdž. Inače, samo bih te ubila.” Iznenada je počela da vezuje zaklon, čvor je postajao sve komplikovaniji, dok Lijandrin nije potpuno izgubila okrete i uvtaje. A ona je i dalje nastavljala. “Eto”, reče Mogedijen konačno glasom punim zadovoljstva. “Dugo ćeš tražiti dok ne nađeš nekog ko može ovo da rasplete. Ali nećeš imati priliku da tragaš.”

Lijandrin je tražila na Česmalinom licu, i Temailinom, neki znak saosećanja, sažaljenja, ičega. Česmaline oči su bile hladne i neumoljive; Temailine su sijale, dok je vrhom jezika dodirnula usne i nasmešila se. Nije to bio prijateljski osmeh.

“Mislila si da si naučila nešto o prinudi”, nastavi Mogedijen. “Naučiću te još malo više.” Za trenutak Lijandrin je zadrhtala. Mogedijenine oči punile su njen vid dok je glas te žene punio njene uši, celu njenu glavu. “Živi.” Trenutak je prošao, i graške znoja bile su na Lijandrininom licu dok joj se Izgubljena smešila. “Prinuda ima mnoga ograničenja, ali naredba da se uradi nešto što neko želi da uradi u dubini duše trajaće ceo život. Živećeš, ma koliko mislila da hoćeš da oduzmeš svoj život. A pomišljaćeš. Ležaćeš plačući mnogo noći želeći to.”

Tok koji je držao Lijandrinin jezik nestade, a one jedva da se zaustavila da proguta. “Molim te, Velika gospodarice, kunem se da nisam mislila– “ Glava joj je zazvonila i srebrnasto-crne tačke zaigraše joj pred očima od Mogedijeninog šamara.

“Ima... privlačnosti... da se nešto uradi telesno”, prodahta žena. “Da li još želiš da preklinješ?”

“Molim te, Velika gospodarice– “ Od drugog šamara kosa joj se razletela.

“Još?”

“Molim– “ Treći joj je skoro otkačio vilicu. Obrazi su joj goreli.

“Ako ne možeš da smisliš ništa bolje od toga, neću da slušam. Ti ćeš da slušaš. Mislim da će ovo što sam isplanirala za tebe oduševiti i samu Semirhejdž.” Mogedijenin osmeh je bio mračan skoro koliko i Temailin. “Živećeš, ne umirena, ali znajući da više ne možeš da usmeravaš, osim ako ne nađeš nekoga da odveže tvoj zaklon. Ali, to je samo početak. Evonu će biti drago zbog još jedne devojke za pranje sudova, a sigurna sam da će ona Arena želeti duge razgovore s tobom o njenom mužu. Pa, mislim da će toliko uživati u tvom društvu da sumnjam da će proći godine pre nego što budeš videla ovu kuću spolja. Duge godine u kojima ćeš želeti da si me verno služila.”

Lijandrin je odmahivala glavom, oblikujući ustima reči “ne” i “molim te”; plakala je previše jako da ih izgovori.

Okrećući glavu ka Temaili, Mogedijen reče: “Pripremi je za njih. I reci im da ne smeju da je ubiju ili osakate. Želim da uvek veruje da može da pobegne. Čak će je i uzaludna nada držati u životu da bi patila.” Okrenula se držeći Česmal pod ruku, i tokovi koji su držali Lijandrin za zid nestadoše.

Noge su joj popustile kao slamke, puštajući je da se zgrči na podu. Samo je štit ostao; udarala je po njemu uzaludno kao što je puzala za Mogedijen, pokušavajući da dohvati porub njene spavaćice, slomljeno jecajući. “Molim te, Velika gospodarice.”

“One su sa menažerijom”, reče Mogedien Česmal. “Sve vi tražite, a morala sam sama da ih nađem. Ne bi trebalo da bude teško da se nađe menažerija.”

“Verno ću služiti”, plakala je Lijandrin. Strah joj je pretvorio udove u vodu, nije mogla da puzi dovoljno przo da je sustigne. Nisu se čak ni osvrnule na nju, dok je žurila duž tepiha za njima. “Veži me, Velika gospodarice. Bilo šta. Biću verni pas!”

“Ima mnogo menažerija koje putuju na sever”, reče Česmal, žudnja da porekne svoj neuspeh joj je ispunjavala glas. “U Geldan, Velika gospodarice.”

“Onda moram do Geldana”, reče Mogedien. “Nabavićeš brze konje i pratiti– “ Vrata spavaće sobe su se zatvorila ne propuštajući ostatak reči.

“Biću verni pas”, jecala je Lijandrin ležeću u gomili na tepihu. Podignuvši glavu, trepnula je terajući suze da bi videla kako je Temaila posmatra, trljajući ruke i smešeći se. “Mogle bi smo da je skršimo, Temaila. Nas tri zajedno bismo mogle– “

“Nas tri?” nasmeja se Temaila. “Ti ne bi mogla da skršiš ni debelog Evona.” Oči su joj se suzile dok je proučavala zaklon vezan za Lijandrin. “Kao da te je umirila.”

“Slušaj. Molim te.” Lijandrin je jako progutala, pokušavajući da pojasni glas, ali je i dalje bio nejasan, iako je goreo od hitnje kada je nastavila izbezumljenom brzinom. “Govoreno nam je o razdoru koji vlada među Izabranima. Ako se Mogedijen tako krije, mora da se krije od drugih Izabranih. Ako je zarobimo i izručimo njima, pomisli koje položaje možemo da dobijemo. Mogli bi da nas podignu iznad kraljeva i kraljica. Mogle bi smo i same da budemo Izabrane!”

Na trenutak – jedan blagosloveni, divni trenutak – žena sa licem nalik na dete je oklevala. Onda odmahnu glavom. “Nikada nisi znala koliko visoko da podigneš pogled. “Ko posegne za suncem, opeći će se.” Ne, mislim da neću da se opečem zato što sam previše posegla. Mislim da ću uraditi šta mi je rečeno, i da te omekšam za Evona.” Iznenada se nasmešila, pokazujući zube zbog čega je još više podsećala na lisicu. “Kako će se samo iznenaditi kada dopuziš da mu ljubiš stopala.”

Lijandrin je zavrištala još pre nego što je Temaila počela.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće