Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 38
Stari poznanik
4th Dimension
Čak i pored gužve, Ninaevi je trebalo malo vremena da ga sustigne, gunđajući svaki put kada bi bila odgurnuta od strane čoveka koji bi blejao na sve u vidokrugu ili od strane žene koja bi vukla po dete svakom rukom, deca bi obično pokušavala da odvuku nju ka dve različite atrakcije odjednom. Jednooki čovek jedva da se zaustavljao da vidi bilo šta sem velike zmije i lavova, dok nije dosegao veprokonje. Mora da ih je ranije video, pošto su bili postavljeni pored ulaza za mušterije. Svakog puta kada bi se s'redit uspravio na zadnje noge, kao što su sada radili, velike glave odraslih su se mogle videti od strane onih van platna, pritisak da se uđe bi se pomalo pojačao.
Ispod širokog crvenog znaka na kojemu je pisalao VALAN LUKA ukrašenim zlatnim slovima na obe strane, dva konjušara su skupljala pare za ulaznice od ljudi koji bi prolazili između dva debela konopca. Uzimali su novac pomoću prozirnih krčaga od duvanog stakla—oba su bili od debelog stakla sa greškama; Luka nikada ne bi dao novac za bolje—tako da bi mogli videti da su novčići pravi, a da ih ne dodiruju. Oni su bacali novčiće direktno iz krčaga u gvožđem okovanu kutiju kroz rupu na vrhu, koja je tako bila omotana lancem da ga je Petra morao postaviti pre nego što bi prvi novčić unutra ušao. Još jedan par konjušara—ljudi krupnih ramena polomljenih noseva i ulubljenih zglobova od tuča—stojali su u blizini sa močugama kako bi se postarali da će svetina uredno stojati. Ninaeva je pretpostavljala da su oni tu i da drže novac na oku. Luka nije bio čovek koji veruje ljudima, posebno ne kada je novac u pitanju. U stvari, on je bio tesan kao jabukova kora. Ona nikada nije upoznala nekoga toliko škrtog.
Polako se ona probijala laktovima bliže čoveku sa prosedim repom. On naravno nije imao problema u tome da dospe u prvi red ispred s'redita. Njegov ožiljak i nacrtano oko bi se samo postaralo za to čak i bez mača na njegovim leđima. Trenutno je posmatrao sive životinje smešeći se i sa onim što je ona pretpostavljala da je čuđenje na njegovom kamenom licu.
“Uno?” Ona je mislila da je to bilo pravo ime.
Njegova glava se okrenu i zagleda se u nju. Kada je postavila šal na mesto, on podiže pogled na njeno lice, ali nikakav znak prepoznavanja nije se vidio u njegovom tamnom oku. Drugo, nacrtano crveno, streljajuće oko ju je činilo pomalo nelagodnom.
Kerandin mahnu štapom, uzvikujući nešto toliko nerazgovetno da se nije moglo prepoznati, i s'rediti se okrenuše. Sanit, ženka, postavi svoja stopala na Merova široka obla leđa dok je on stojao uspravno. Nerin, mladunče, stavi svoja stopala nisko na Sanitina leđa.
“Videla sam te u Fal Dari”, Ninaeva reče. “I ponovo na Tomanskoj glavi. Posle Falmea. Ti si bio sa...” Nije znala koliko može reći zbog naroda koji je bio oko nje, glasine o Ponovorođenom zmaju su kružile svuda kroz Amadiciju, a neki su čak znali njegovo ime kako treba. “Sa Random.”
Unovo stvarno oko se suzi—ona nije pokušala da pogleda drugo—i posle trenutka on klimnu. “Sećam se lica. Nikad ne zaboravim plameno lepo lice. Ali kosa je bila krvavo dosta drugačija. Nina?”
“Ninaeva”, ona mu oštro reče.
On odmahnu glavom, posmatrajući je od glave do pete, i pre nego što je ona mogla reći još jednu reč, on je zgrabi za ruku i samo što je nije vukao kroz izlaz. Konjušari je naravno prepoznaše, i momci slomljenih noseva krenuše napred držeći močuge. Ona im odmahnu besno dok je oslobađala svoju ruku. Bilo joj je potrebno tri pokušaja, i dalje je to bila njegova odluka da je pusti. Čovekov stisak je bio kao čelik. Ljudi sa močugama su oklevali, a onda se vratiše na svoja mesta kada videše da je Uno popustio stisak. Izgleda da su znali šta bi Valan Luka radije da oni čuvaju.
“Šta misliš da to radiš?” ona upita, ali Uno joj samo pokaza da ga sledi, gledajući je da vidi da li ona to radi bez usporavanja koraka kroz gomilu onih koji su čekali da uđu. On je imao blago povijene noge, i kretao se kao čovek naviknutiji na leđa konja nego na sopstvena stopala. Režeći u sebi, ona zadignu suknju i požuri za njim ka gradu.
Druge dve menažerije bile su nedaleko postavljene iza platnenih braon zidova, i iza njih još ih je stojalo razbacano među prenaseljenim selima koliba. Nijedna ipak nije bila blizu zidova. Izgleda da je guverner, kako su zvali ženu koju bi Ninaeva pre imenovala gradonačelnikom—iako nikada nije čula za ženu gradonačelnika—je proglasila pola milje kao razdaljinu, da zaštiti grad u slučaju da se neka od životinja oslobodi.
Na znaku iznad ulaza kod najbliže predstave je pisalo MARIN GNOM kitnjastim zelenim i zlatnim slovima. Dve žene su bile vidljive iznad znaka, držeći se za konop koji je visio sa visokog okvira od motki koje nisu bile tu kada su Lukini zidovi bili podignuti. Izgleda da je uspravljanje vepar-konja dovoljno visoko da se vide spolja imalo efekta. Žene su se iskrivljavale u poze koje su činile Ninaevu da se neugodno seti onoga što joj je Mogedijen uradila, i nekako su uspevale da se održavaju u horizontalne stojeve sa svake strane konopa. Gomila koja je čekala ispred znaka gazdarice Gnom je bila velika skoro koliko i ona koja je čekala ispred Lukinog. Nijedna druga predstava nije imala išta što bi se moglo videti i njihove gomile su bile manje.
Uno je odbio da odgovori na njena pitanja ili da kaže reč ili da uradi išta više do da joj uputi strašna mrštenja sve dok nisu bili van gužve i koračali kolskim putem od jako nabijene prašine. “Ono što plameno pokušavam da uradim”, on zareža onda, “je da te odvedem negde gde možemo plameno dobro da razgovaramo bez da budemo razbucani u plamene komadiće od strane plamene gomile koji bi pokušali da poljube tvoje plamene skute kada bi saznali da ti plameno poznaješ gospodara Zmaja.”Nije bilo nikoga unutar trideset koraka od njih, ali on je ipak gledao unaokolo da li bi neko mogao da čuje. “Krv i krvavi pepeo, ženo! Da li ti znaš kakvi su ovi plameni kozoglavci? Pola njih misli da Tvorac razgovara sa njim tokom krvave večere svake noći, a druga polovina misli da on jeste krvavi Tvorac!”
“Bila bih ti zahvalna kada bi popravio svoj jezik, gazda Uno. I bila bih ti zahvalna takođe ako usporimo. Ne trkamo se. Gde idemo, i zašto bi ja trebala da napravim više ijedan korak sa tobom?”
On okrenu svoje oko prema njoj, isrivljeno se smeškajući. “Oh, ja te se sećam. Ti si ona sa pla—sa ustima. Ragan je mislio da bi ti mogla da odereš i iskasapiš krv—bika na deset koraka tvojim jezikom. Čean i Nangu su mislili da možeš na pedeset.” Makar je skratio korak.
Ninaeva se zaustavi. “Gde i zašto?”
“U grad.” On se nije zaustavljao. On nastavi da korača, mašući rukom da ga sledi. “Ja ne znam šta ti plam—šta ti radiš ovde, ali se sećam da si bila umešana sa onom plavom ženom.”
Režeći tiho, ona sakupi suknju i požuri za njim ponovo. To je bio jedini način da čuje. On je nastavio kao da je bila uz njega celo vreme. “Ovo nije krv—nije mesto za tebe da budeš ovde. Ja mogu da sakupim dovoljno krv—aghh!—dovoljno novca da te pošaljem u Tir, bar mislim. Glasine kažu da je to gde je gospodar Zmaj.” On ponovo je pogledao unaokolo oprezno. “Sem ako ne želiš da ideš na ostrvo umesto toga.” Mora da je mislio na Tar Valon. “Ima krv—ima čudnih glasina i oko toga takođe. Mir, ako ih nema!” On je bio iz zemlje koja nije znala za mir već tri hiljade godina. Šijenarci su tu reč koristili kao talisman i zakletvu. “Kažu da je stara Amirlin smenjena. Pogubljena možda. Neki kažu da su se borile—i spalile ceo—” On se zaustavi duboko udišući i užasno se mrgodeći “ceo grad.”
Koračajući pored njega, začuđeno ga je proučavala. Nije ga videla skoro godinu dana, nikad mu nije rekla više od dve reči zajedno, a ipak on... Zašto muškarci uvek misle da ženi treba čovek da pazi na nju? Muškarci ne bi umeli da zakopčaju sopstvenu košulju bez da im žena pomogne! “Ide nam poprilično dobro sada, hvala vam. Sem ako znaš kada će rečni trgovac da uplovi na svom putu niz reku.”
“Mi? Da li je plava žena sa vama, ili smeđa?” To mora da su bile Moiraina i Verin. On je sigurno bio oprezan.
“Ne. Da li se sećaš Elejne?” On tupo klimnu, i nestašan impuls je obuze. Ništa izgleda nije zbunjivalo čoveka, i on je očigledno očekivao da tek tako preuzme brigu o njenom blagostanju. “Ponovo si je upravo video. Rekao si da ona ima”—ona napravi svoj glas grubim imitirajući njegov—”lice kao krvava kraljica.”
On posrnu na poprilično zadovoljavajuć način, i prostreli pogledom oko sebe tako besno da ga čak dva Bela plašta koji su jahali ublizini ga obiđoše u širokom luku, iako su naravno pokušali da izigravaju kao da on nema nikakve veze sa tim. “Ona?” on zareža ne verujući. “Ali njena kosa je crna kao gavranovo...” On prostreli pogledom njenu, i u sledećem trenutku, on je koračao uz kolski put ponovo, gunđajući upola za sebe, “Plamena žena je kćerka kraljice. Krvave kraljice! Pokazuje svoje krvave noge na taj način.” Ninaeva klimnu slažući se. Dok on ne doda, “Vi krvavi južnjaci ste krvavo čudni! Nemate uopšte plamene pristojnosti!” On je imao finu temu da priča o njoj. Šijenarci se možda pristojno oblače, ali ona se i dalje crvenila kada bi se setila da se muškarci i žene se kupaju često zajedno, i razmišljaju o tome manje nego što razmišljaju o jedenju zajedno.
“Zar te tvoja majka nikada nije naučila da pričaš pristojno, čoveče?” Njegovo pravo oko se namršti na nju mračno koliko i njegovo nacrtano, i on slegnu ramenima. U Fal Dari su je svi tretirali kao da je od plemićkog roda, ili nešto slično tome. Naravno, bilo je teško da izigrava gospu u toj haljini, i sa kosom boje koju priroda nikada nije napravila. Ona uredi svoj šal ugodnije i prekrsti ruke da bi ga držala u mestu. Siva vuna je bila neugodna pri toj suvoj vrelini, i ona se uopšte nije osećala suvo. Nikada nije čula za nekoga ko je umro od znojenja, ali mislila je da će ona možda biti prva. “Šta radiš ovde, Uno?”
On pogleda unaokolo pre nego što joj odgovori. Ne da je imao potrebe. Bilo je malo saobraćaja na putu—povremene volovske zaprege, nešto naroda u seoskoj odeći ili grubljoj, tu i tamo čovek na konju—i niko nije izgledao voljno da mu priđe više nego što mora. On je izgledao kao čovek koji bi mogao da prereže nečiji vrat ćefa radi. “Plava žena nam je dala ime u Džehani, i rekla nam je da čekamo tamo dok ona ne pošalje instrukcije, ali žena u Džehani je već bila mrtva i sahranjena kada smo mi stigli. Stara žena. Umrla je u snu i niko od srodnika nije ikada čuo za ime plave žene. Onda je Masema počeo da govori sa ljudima, i... Pa nije bilo razloga da ostanemo tamo čekajući naređenja koja nikada nećemo čuti ako stignu. Ostali smo sa Masemom zato što nam on daje dovoljno da živimo, iako niko sem Bartua i Nengara ne sluša njegovo smeće.” Prosedi rep se zatrese dok je tresao glavom iritantno.
Odjednom Ninaeva shvati da nije bilo nijedne ružne reči u tome. Izgledao je kao da će da proguta svoj jezik. “Možda, ako bi psovao samo povremeno?” Ona uzdahnu. “Možda jednom u svakoj drugoj rečenici?” Čovek joj se osmehnu tako zahvalno da je htela da digne ruke u besu. “Kako je to da Masema ima novac kada vi ostali nemate?” Ona se sećala Maseme: tamni ljuti čovek koji nije voleo nikoga i ništa.
“Zašto, pa on je krvavi Prorok zbog koga su svi oni došli da ga čuju. Da li bi želela da ga upoznaš?” Imao je izraz kao da je brojao rečenice. Ninaeva duboko udahnu. Čovek je shvatao bukvalno. “On bi ti mogao naći krvavi brod, ako želiš jedan. U Gelndanu, ono što Prorok želi, Prorok obično dobije. Ne, on uvek plameno na kraju to dobije, na jedan ili na drugi način. Čovek je bio dobar vojnik, ali ko bi ikada pomislio da bi ovako ispao?” Njegovo mrgođenje obuhvati sva gruba sela i ljude, čak predstave i grad pred njima.
Ninaeva je oklevala. Strašni Prorok, koji je podsticao rulje i pobune, bio je Masema? Ali on je propovedao dolazak Ponovorođenog zmaja. Bili su skoro pred gradskim kapijama, i bilo je još dovoljno vremena pre nego što bi morala da ustane i dopusti Brigiti da je gađa strelama. Luka je bio više nego razočaran što je žena insistirala da se zove Maerion. Ako Masema može da nađe brod koji bi išao niz reku... Danas, možda. U drugu ruku bilo je buna. Ako su ih glasine naduvale desetostruko, onda su samo hiljade umrle u naseljima i gradovima na severu. Samo hiljade.
“Samo nemoj da ga podsećaš da imaš išta sa onim krvavim ostrvom”, Uno nastavi, gledajući je razmišljajući. Sada kada bi pomislila o tome, ona je shavatala da on veoma verovatno ne zna kakva je u stvarnosti njena veza sa Tar Valonom. Žene su ipak išle tamo, bez da postanu Aes Sedai. Išle bi po pomoć ili odgovore. On je bio svestan da je ona bila umešana na neki način, ali ne više od toga. “On nije mnogo prijateljskiji raspoložen od Belih plaštova prema ženama koje dolaze odatle. Ako samo držiš svoja usta krvavo dobro zatvorena oko toga, on će najverovatnije preći preko toga. Za nekoga ko dolazi iz istog sela kao gospodar Zmaj, Masema će najverovatnije narediti da naprave plameni brod.”
Gužva je bila gušća na gradskim kapijama, koje su imale sa obe strane po kvadratnu sivu kulu. Ljudi i žene su tekli unutra i napolje, peške ili na konjima, u svim vrstama odeće od dronjaka do ukrašenih svilenih kaputa i haljina. Same kapije, krupne i okovane okovane gvožđema, stojale su otvorene pod stražom tuceta kopljanika u tokastim tunikama i sa okruglim čeličnim kapama sa ravnim rubovima. U stvari, stražari su više pazili na upola manje Belih plaštova od njih koji su se odmarali u blizini nego na išta drugo. Bili su to ljudi u snežnim plaštovima i uglancanim oklopnim prslucima oni koji su posmatrali tok ljudi.
“Da li Beli plaštovi prave dosta nevolja?” ona tiho upita.
Uno skupi usne kao da će da pljune, pogleda je, i ne uradi to. “Gde to ne rade? Bila je jedna žena sa jednim od onih putujućih predstava koja je pravila trikove, opsene. Pre četiri dana, plamena rulja ovih golubljih razbucanih ovcoglavaca, razbucala je predstavu na komade.” Valan Luka to sigurno nikada nije pomenuo! “Mir! Ono što su želeli bila je ta žena. Tvrdili su da je ona bila”—on pogleda narod koji je žurio pored njih, i spusti ton—”Aes Sedai. I Prijatelj mraka. Slomili su joj krvavi vrat vodeći je na vešala, tako sam čuo, ali svejedno su obesili telo. Masema je vođama odsekao glave, ali bili su to Beli plaštovi koji su podigli krvavu rulju.” Njegovo mrgođenje je odgovaralo crvenom oku koje je bilo nacrtano na njegovom povezu. “Bilo je previše plamenih vešanja i odsecanja glava, ako krvavo pitaš mene. Krvavi Masema je loš koliko i krvavi Beli plaštovi kada je u pitanju traženje Prijatelja mraka pod svakim plamenim kamenom.”
“Jednom u svakoj drugoj rečenici”, ona progunđa, i čovek se zaista zacrvene.
“Ne znam šta sam mislio”, on progunđa zaustavljajući se. “Ne mogu te tamo odvesti. To je poluproslava, polupobuna, sa džeparošima na svakom trećem koraku i žena tamo nije sigurna napolju posle mraka.” Zvučao je skandalizovanije zbog ovog posednjeg nego zbog ostalog. U Šijenaru, žena je bila sigurna svugde, svo vreme—sem naravno od Troloka i Mirdraala—i svaki muškarac bi umro da bi se postarao da tako bude. “Nije sigurno. Vratiću te nazad. Kada nađem način, doći ću po tebe.”
To je rešilo stvari za nju. Oslobađajući ruku pre nego što bi on uspio da je uhvati, ona ubrza korak prema kapijama. “Dođi, Uno, i nemoj da zaostaješ. Ako zaostaneš, ostaviću te za sobom.” On je sustiže, gunđajući tiho o tvrdoglavosti žena. Kada je shvatila da je to bila njegova tema, i da je on izgleda mislio da se njena naredba protiv psovanja odnosi i na pričanje sa sobom, ona prestade da sluša.