Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 41
Zanat Kina Tovera
Nynaeve
Sa jednom rukom na balčaku mača, a drugom držeći zeleno-belo seanšansko koplje sa kićankom, Rand je na trenutak ignorisao ostale na vrhu brda sa raštrkanim drvećem dok je proučavao tri logora raširena dole pod jutarnjim suncem. Tri različita logora, i u tome je bila nevolja. To su sve bile kairhijenske i tairenske sile na njegovom raspolaganju. Svi ostali ljudi koji su mogli da koriste mač ili koplje bili su zatvoreni u gradu, ili Svetlost zna gde.
Aijeli su saterali izbeglice u stada od Džangai Prolaza dovde, a nešto ih je i samo tu zalutalo, namamljeno glasinama da ovi Aijeli bar nisu ubijali svakog na vidiku, ili su bili previše utučeni da bi marili dokle god su imali obrok pre umiranja. Previše ih je mislilo da će da umre, od ruku Aijela ili Ponovorođenog zmaja, ili u Poslednjoj bici, za koju su, izgleda, mislili da se sprema da počne ma kog dana. Sve u svemu, dobar broj, ali većinu su činili farmeri, zanatlije i prodavci. Neki su znali kako da lukom ili praćkom ulove zeca, ali nije bilo vojnika u ovoj gomili, a nije bilo vremena da ih obuče. Grad Kairhijen je ležao malo više od pet milja na zapad, neke od opevanih “bezvrhih kula Kairhijena” bile su vidljive iznad šuma između. Grad je bio raširen po brdima odmah pored reke Alguenije, okružen Kuladinovim Šaido i onim koji su mu se pridružili.
Jedan nasumično naslagan skup šatora i vatri za kuvanje u dugačkoj plitkoj dolini ispod Randa sadržao je nekih osam stotina Tairenaca, oklopljenih ljudi. Skoro polovinu su činili Branioci Kamena u izglačanim oklopima i šlemovima sa obodima, njihovi puni rukavi bili su na crne i zlatne pruge. Ostali su bili regruti od dve šake lordova čiji su barjaci i zastavice pravili krug u središtu logora oko srebrnog Mesečevog-Srpa-i-Zvezda Visokog Lorda Veiramona. Stražari su čvrsto stajali duž svojih ograda od kočeva kao da su očekivali juriš na konje svakog trena.
Tri stotine koraka dalje, drugi logor je čuvao svoje konje isto toliko dobro. Te životinje su bile izmešana gomila, malo ih je dostizalo vrednost stoke izvijenog vrata iz Tira, a neki konji koji su ranije služili da vuku plug i teretna kola, bili su vezani duž tih konopaca, ako Rand nije grešio. Kairhijenjana je bilo možda za stotinu više od Tirenaca, ali je njihovih šatora bilo manje i najčešće su bili zakrpljeni, a njihovi barjaci i Kon predstavljali su oko sedamdeset lordova. Malo kairhijenskih lordova je i dalje imalo mnogo slugu, a vojska se podelila rano u građanskom ratu.
Poslednja skupina je ležala još pet stotina koraka dalje, puna Kairhijenjanina uglavnom, ali jako i istinski odvojena od drugih nečim više od udaljenosti. Veći nego druga dva zajedo, ovaj logor je imao malo šatora ili konja. Nisu se videli barjaci, a samo su oficiri nosili Kon, male zastavice na njihovim leđima jarkih boja su bile tu više da bi ih njihovi ljudi uočili nego da bi označili Kuću. Pešadija bi mogla biti potrebna, ali je bio redak lord iz Tira ili Kairhijena, bilo koji, koji bi to priznao. Sigurno da se nijedan ne bi saglasio da vodi tako nešto. To je bio najuredniji od logora, doduše, vatre za kuvanje su bile u sređenim vrstama, dugačka koplja nasagana uspravno odakle bi mogla brzo da se zgrabe i grupe strelaca ili ljudi sa samostrelima su se videli duž redova. Prema Lanovim tvrdnjama, disciplina je održavala ljude u životu u bitkama, ali će pešadija to pre znati i verovati nego konjica.
Tri grupe su navodno bile zajedno, pod istom komandom–Visoki Lord Veiramon ih je doveo sa juga kasno prošlog dana — ali su dva logora konjanika promatrali jedni druge pažljivo koliko i Aijele na brdima okolo, Tairenci sa dozom preziranja koji su Kairhijenjani ponavljali u ignorisanju trećih, koji su na smenu sumorno gledali ostale. Randovi pratioci, njegovi saveznici, spremni da se bore između sebe koliko i protiv svih ostalih.
Pretvarajući se da još uvek proučava logore, Rand je osmotrio Veiramona, koji je u blizini stajao bez šlema i prav kao šipka. Dvojica mlađih ljudi, manjih tirskih lordova, visili su Visokom Lordu za petama, sa tamnim bradama potkresanim i nauljenim u imitaciji Veiramonove osim što je njegova bila prošarana sedinom, a njihovi grudni oklopi, nošeni preko kaputa sa jarkim prugama, bili su ukrašeni pozlatom samo za nijansu manje kitnjasto od njegovog. Na stranu, za razliku od svih ostalih na vrhu brda blizu Randa, oni bi mogli da čekaju neku vojnu svečanost na kraljevskom dvoru, osim što im se znoj slivao niz lica. Mada su i to ignorisali.
Stegu Visokog Lorda nedostajalo je samo nekoliko zvezdi da bi bio isti kao Lanfearin, ali ona se nije prerušila u dugonosog čoveka sa uglavnom sedom kosom nauljenom kao njegova brada i očešljanom u uzaludnom pokušaju da se sakrije njena retkost. Došao je na severa, sa pojačanjem iz Tira kada je čuo da Aijeli napadaju sam grad Kairhijen. Umesto da se vrati ili da ostane gde je, nastavio je ka severu brzo koliko su njegovi konji mogli da izdrže, skupljajući snage koje je našao usput.
To su bile dobre vesti o Veiramonu. Loše vesti su bile te što je zaista očekivao da razbiju Šaido oko Kairhijena ovim što je doveo. Još uvek je to očekivao. I uopšte nije bio srećan što ga Rand nije pustio da to radi, ili što je bio okružen Aijelima. Jedan Aijel se nije razlikovao od drugog po Veiramonovom mišljenju. I po mišljenju drugih, takođe, ako ćemo o tome. Jedan od mladih lordova je zajedljivo pomirisao namirisanu maramicu kad god bi pogledao nekog Aijela. Rand se pitao koliko će dugo taj čovek da preživi. I šta će Rand morati da uradi kada umre.
Veiramon je primetio da ga Rand gleda, i pročistio grlo. “Moj gospodaru Zmaju”, počeo je mračnim lavežom, “jedan dobar juriš će ih rasterati kao prepelice.” Glasno je pljesnuo oklopnim rukavicama o dlan. “Pešadija nekad ne može da se suprotstavi konjici. Poslaću u Kairhijen da ih uplašim, a onda ću da dođem sa mojim—“
Rand ga je prekinuo. Da li je taj čovek umeo da broji? Zar mu broj Aijela koje je mogao da vidi ovde nije davao ideju koliko može da ih ima oko grada? Nije bilo važno. Rand je već čuo onoliko koliko je mogao da svari. “Siguran si u novosti koje donosiš iz Tira?”
Veiramon trepnu. “Novosti, moj gospoodaru Zmaju? Šta—? O, to. Dušu mi spalili, to nije bitno. Ilijanski gusari često pokušavaju da napadaju duž obale.” Oni su više nego pokušavali, prema onome što je čovek rekao kada je stigao.
“A napadi na Ravnicama Maredoa? Da li i to često rade?”
“Pa, dušu mi spalili, to su samo razbojnici.” Bila je to više izjava nego bunjenje. “Možda uopšte nisu Ilijanci, a sigurno nisu vojnici. Kakvu su zbrku Ilijanci napravili, ko može reći da li kralj ili Zbor ili Savet Devetorice drži stvari u rukama svakog dana, ali ako se odluče na pokret, biće to vojske koje udaraju na Tir pod Zlatnim pčelama, ne razbojnici koji spaljuju kola trgovaca ili farme na granici. Možeš da to zapamtiš.”
“Ako baš želiš”, odgovori Rand, uljudno koliko je mogao. Kakvu god moć da su imali Zbor, ili Savet Devetorice, ili Matin Stepaneos den Balgar, to je ono što je Samael odlučio da im ostavi. Ali je relativno malo ljudi znalo da su Izgubljeni već oslobođeni. Neki koji su to trebali da znaju su odbijali da poveruju, ili ignorisali—ako da će to naterati Izgubljene da nestanu—ili kao da su mislili da će, ako to već mora da se dogodi, to biti neodređena i po mogućstvu daleka budućnost. Nije bilo svrhe pokušavati da ubedi Veiranoma, kojoj god grupi da je pripadao. Čovekovo verovanje ili neverovanje nije menjalo ništa.
Visoki Lord je mrko pogledao udubljenje između dva brda. Tačnije, dva kairhijenska logora. “Bez pristojnog ovdašnjeg upravljanja, ko zna kakav je ološ odleteo na jug?” Namrštivši se, udario je rukavicama još jače pre nego što se okrenuo nazad ka Randu. “Pa, dovešćemo ih da te prate dovoljno brzo, moj gospodaru Zmaju. Kad biste samo dali naređenje, ja mogu da povedem...”
Rand se očešao o njega, ne slušajući, mada je Veiramon pratio, još uvek pitajući za ovlašćenje da napadne, dok su ga druga dvojica pratila kao psi čuvari. Čovek je bio budala, slepa kao kamen.
Nisu bili sami, naravno. U stvari, vrh brda je bio prepun. Sulin je namestila stotinu Far Dareis Mai oko vrha, za početak, dok je svaka izgledala još spremija da stavi svoj veo nego što Aijeli obično izgledaju. Nije samo blizina Šaida držala Sulin na ivici. Kao porugu na Randov prezir za sumnje u logorovima ispod, Enaila i još dve Device nikada nisu išle daleko od Veiramona i njegovih gospodinčića, a što su bliže stojali Randu, više su tri Device izgledale kao da će da stave velove.
Nedeleko odatle, Avijenda je stajala pričajući sa tucetom ili više Mudrih, šalova spuštenih na laktove, sve sem nje ukrašene narukvicama i ogrlicama. Iznenađujuće, koščata belokosa žena, starija čak i od Bair, je bila ta koja je, izgleda, preuzimala vođstvo. Rand je očekovao Amis ili Bair, ali bi čak i one ućutale kada bi Sorileja progovorila. Melaina je bila sa Baelom, na pola puta između Mudrih i ostalih poglavara klanova. Stalno je doterivala kaput Baelovog kadin'sora kao da on nije znao sam da se obuče, a on je izgledao strpljivo kao čovek koji se podseća svih razloga iz kojih se oženio. Možda je bilo lično, ali je Rand sumnjao da Mudre ponovo pokušavaju da utiču na poglavare. Ako je to bio slučaj, uskoro će saznati pojedinosti.
Randov pogled se zadržao na Avijendi, doduše. Nakratko mu se nasmešila pre nego što se vratila slušanju Sorileje. Prijateljski osmeh, ali ništa više. I to je bilo nešto, pretpostavljao je. Nije ga napadala od onog što se desilo između njih, a ako bi ponekada nešto kiselo dobacila, to nije bilo ništa oštrije od nečega što je mogao da očekuje od Egvene. Osim jedanput kada je ponovo pomenuo brak; tada mu je tako oprljila uši, da je to ostavio na miru. Ali išlo je samo do prijateljskog, mada je sada ponekad bila nemarna oko toga da li se noću svlači pred njim. I dalje je bila uporna da spava na tri koraka od njega.
Device su, u najmanju ruku, izgledale sigurne da je bilo mnogo manje od tri koraka između njihovih prekrivača, i on je stalno očekivao da se ta sigurnost raširi, ali do sada nije. Egvena bi se obrušila na njega kao posečeno drvo ako bi čak i posumnjala na tako nešto. Njoj je bilo lako da priča o Elejni, ali on nije mogao da odgonetne ni Avijendu, a ona je stajala tačno pred njim. Sve u svemu, bio je napetiji nego ikad kada bi makar pogledao Avijendu, a ona je izgledala opuštenija nego što ju je ikad video. Na neki način, to je izgledalo suprotno onome kako je trebalo da bude. Sa njom sve kao da je bilo okrenuto naglavačke. Ali onda, Min je bila jedina žena zbog koje nije osećao kao da stoji na glavi sve vreme.
Uzdišući, nastavio je da hoda, još uvek ne slušajući Veiramona. Jednog dana će da razume žene. Kada bude imao vremena da se usredsredi. Mada, sumnjao je da ni ceo život neće biti dovoljan.
Poglavari klanova su imali svoj skup, od poglavara septi i predstavnika društava. Rand je prepoznao neke od njih. Tamni Heirn, poglavar Džindo Taardada, i Mangin, koji mu je prijateljski klimnuo, a na Tairence se prezrivo namrštio. Juranaj, vitak kao koplje, vođa Atean Dora, Crvenih štitova, na ovoj poziciji uprkos nekoliko belih pramenova u njegovoj svetlosmeđoj kosi, i Roidan, širokih ramena i sed, koji je vodio Ša'mad Konde, Gromovite hodače. Ta četvorica su mu se ponekad pridruživala u vežbanju aijelskog načina borbe bez oružja od kad su napustili Džangai Prolaz.
“Hoćeš li danas u lov?” upita Mangin dok je Rand prolazio, i Rand ga pogleda u iznenađenju.
“U lov?”
“Nema mnogo da bi se zabavljali, ali mogli bismo da pokušamo da hvatamo ovce u vreću.” Suv pogled koji je Mangin bacio ka Tairencima ostavio je malo sumnje na koje je “ovce” mislio, mada Veiramon i ostali nisu videli. Ili su se pravili da nisu. Gospodinčić sa naparfemisanom maramicom ju je ponovo pomirisao.
“Neki drugi put, možda”, odgovori Rand odmahujući glavom. Mislio je da može da se sprijatelji sa bilo kojim od te četvorice, ali naročito sa Manginom, koji je imao smisao za humor nalik Metovom. Ako nije imao vremena da proučava žene, sigurno nije imao vremena da stiče nove prijatelje. A malo vremena za stare, uglavnom. Met ga je zabrinjavao.
Na najvišem delu brda, teški kostur kule od debala probijao se iznad vrhova drveća, sa širokom platformom na vrhu dvadeset ili više hvatova od tla. Aijeli nisu znali ništa o radu sa drvetom u tim razmerama, ali ih je bilo dosta među kairhijenskim izbeglicama koji su znali.
Moiraina je čekala kod prvih nagnutih lestvica sa Lanom, i Egvenom. Egvena je dosta bila na suncu; stvarno bi mogla da prođe kao Aijelka, osim njenih tamnih očiju. Niska Aijelka. Brzo joj je ispitao lice, ali nije našao ništa osim umora. Amis i ostale mora da je mnogo iscrpljuju na obuci. Mada, ne bi mu zahvalila na zalaganju.
“Jesi li odlučila?” upita Rand zaustavljajući se. Veiramon je napokon zaćutao.
Egvena je oklevala, ali je Rand primetio da nije pogledala u Moirainu pre no što je zaklimala. “Uradiću šta mogu.”
Njeno oklevanje mu je smetalo. Nije pitao Moirainu—nije mogla da koristi Jednu Moć kao oružje protiv Šaido, ukoliko joj je bi zapretili ili on ne bi uspeo da je ubedi da su svi oni Prijatelji mraka—ali Egvena nije položila Tri Zakletve, i on je bio siguran da će videti koliko je to potrebno. Umesto toga, pobelela je u licu kada joj je to predložio i izbegavala ga tri dana do sada. Bar se složila. Šta god da skrati borbu protiv Šaido, mora da je za dobrobit.
Moirainino lice se nije promenilo, mada nije sumnjao šta je mislila. Te glatke crte Aes Sedai, te oči Aes Sedai, mogle su da izazovu utisak negodovanja a da se ne promene ni za dlaku.
Zakačujući deo koplja za svoj pojas, stavio je stopalo na prvu lestvu—i Moiraina progovori.
“Zašto ponovo nosiš mač?”
Poslednje pitanje koje je očekivao. “Zašto ne bih?” promrmljao je, i krenuo na gore. Ne dobar odgovor, ali ga je uhvatila van ravnoteže.
Poluzaceljena rana u njegovoj slabini zatezala je dok se peo, nije baš bolela, ali je izgledala kao da će se otvoriti svakog trena. Nije obraćao pažnju na to; često je to osećao dok se naprezao.
Ruark i drugi poglavari klanova su pošli za njim, Bael poslednji ostavivši Melainu, ali su bar Veiramon i njegove dve ulizice ostali na zemlji. Visoki Lord je znao šta će da se uradi; nije hteo i želeo više obaveštenja. Osećajući kako ga Moirainin pogled prati, Rand je bacio pogled dole. Ne Moiraina. Egvena je je gledala kako se penje, lica tako sličnog Aes Sedainom da nije mogao ni iglu da prodene kroz razliku. Moiraina je tiho razgovarala s Lanom. Nadao se da Egvena neće da se predomisli.
Na širokoj platformi na vrhu, dvojica niskih, znojavih, mladih ljudi u košuljama nameštali su drvenu cev sa mesinganim krajevima, dugačku tri koraka i većeg obima nego ičija ruka, na okvir za okretanje pričvšćen za ogradu. Istovetna cev se već nalazila nekoliko koraka dalje, gde je bila skoro otkad je kula završena prethodnog dana. Treći čovek bez kaputa je brisao ćelavu glavu maramicom na pruge dok je režao na njih.
“Polako s tim. Polako, rekoh! Samo ako vi napuštene lasice udarite time i pomerite sočiva iz položaja, udariću vaše šuplje glave tako da se zavrtite oko ose. Vežite to. Čvrsto, Džol. Čvrsto! Ako padne dok gospodar Zmaj gleda kroz to, bolje bi vam bilo da i vi skačete za tim. Ne samo zbog njega. Slomite moje delo i poželećete da ste polomili svoje lobanje.”
Džol i drugi čovek, Kail, su nastavili da rade, brzo, ali ne vidljivo uznemireni. Imali su godine na se naviknu na način govora Kina Tovera. Nalaženje zanatlije koji je pravio sočiva i stakla za gledanje—i njegova dva šegrta—među izbeglicama je dalo Randu ideju za ovu kulu.
U početku nijedan od trojice nije primetio da nisu sami. Poglavari klanova su se tiho peli, a Toverovo vikanje je bilo dovoljno da pokrije zvuk Randovih čizama. Sam Rand je bio zaprepašćen kada se Lanova glava promolila kroz otvorena vrata na podu posle Baela; sa ili bez čizama, Zaštitnik nije pravio više buke od Aijela. Čak je i Lan bio za glavu viši od Kairhijenjanina.
Kada su konačno videli nove pridošlice, dvojica šegrta su razrogačeno buljila kao da nikada ranije nisu videli Aijela, a onda se savili na pola klanjajući se Randu i tako ostali. Spravljač sočiva se skoro isto toliko štrecnuo videvši Aijele, ali je napravio uzdržaniji naklon, usred koga je ponovo obrisao glavu.
“Rekao sam ti da ću završiti drugi danas, moj gospodaru Zmaju.” Tover je uspeo da ubaci poštovanje u svoj ton, a da mu glas ostane isto toliko grub. “Divna zamisao, ova kula. Nikada je ne bih dobio, ali kada ste jednom počeli da se raspitujete koliko daleko može da se vidi kroz staklo za gledanje... Dajte mi vremena, i napraviću vam jedno da možete da vidite Kaemlin odavde. Ako je kula dovoljno visoko sagrađena”, dodao je razumno. “Postoje granice.”
“Šta si do sada uradio je više nego dovoljno, gazda Tovere.” Više nego što se Rand nadao, sigurno. Već je gledao kroz prvo staklo za gledanje.
Džol i Kail su još uvek bili savijeni pod pravim ugom, sa glavama dole. “Možda bi bilo najbolje da odvedeš svoje šegrte dole”, reče Rand. “Tako da ne bude prepuno.”
Bilo je mesta i za četiri puta više ljudi, ali Tover odmah ubode Kaila u rame debelim prstom. “Mrdajte, vi štalski momci sa rukama kao butovima. Smetamo gospodaru Zmaju.”
Šegrti su se jedva dovoljno uspravili da ga prate, piljeći okruglih očiju u Randa, čak i više nego u Aijele dok su nestajali niz lestvice. Kail je bio godinu dana stariji od njega, Džol dve. Obojica su se rodili u većim gradovima nego što je on sanjao pre nego što je napustio Dve Reke, posetili su Kairhijen i videli kralja i Amirlin Tron, makar iz daljine, dok je on još uvek čuvao ovce. Vrlo je moguće da su i dalje znali više o svetu nego on na neki način. Odmahujući glavom, savio se do novog stakla za gledanje.
Kairhijen je skočio u vidno polje. Šume, ne toliko guste onima koji su navikli na šume Dve Reke, nestajale su potpuno dosta daleko od grada, naravno. Visoki sivi zidovi sa kockastim kulama u savršenom kvadratu uz reku rugali su se talasastim zavojima brda. Unutar, još kula se izdizalo po preciznom obrascu, obeležavajući tačke mreže, dvadeset ili više puta viši od zidova, a sve su bile okružene skelama. Legendarne bezvrhe kule su se još dograđivale posle spaljivanja u aijelskom ratu.
Kada je poslednji put video taj grad, još jedan grad ka je okruživao od obale do obale—Forgejt, jazbina zečeva, u metežu koliko je Kairhijen bio svečan, sav u šumi. Sada je samo široki potez pepela i ugljenisanog drveća bilo oko kraj zidova. Kako je ta vatra čuvana da se ne raširi u sam Kairhijen, nije mogao da razume.
Barjaci su krasili svaku kulu u gradu, previše daleki da bi se jasno videli, ali su mu ih izviđači opisali. Na polovini su bili mesečevi srpovi Tira; druga polovina je, možda ne iznenađujuće, imitirala Zmajev barjak koji je ostavio da se vijori nad Kamenom Tira. Ni jedan nije nosio Uzdižuće sunce Kairhijena.
Malo pomeranje stakla za gledanje je zbrisalo grad sa vidika. Na drugoj strani reke su i dalje stajali kameni temelji ambara. Neki Kairhijenjani sa kojima je Rand pričao tvrdili su da je paljenje ambara dovelo do pobuna i onda do smrti kralja Galdrijana, i tako do građanskog rata. Drugi su govorili da je Galdrijanovo ubistvo izazvalo pobune i paljenja. Rand je sumnjao da će ikada saznati šta je bila istina, i da li je i jedno bilo.
Nekoliko sagorelih brodova je stajalo na obe obale široke reke, ali ni jedan nije bio blizu grada. Aijeli su bili uznemireni—uplašeni bi možda bila prejaka reč—blizu tokova vode koje nisu mogli da prekorače ili pregaze, ali je Kuladin uspeo da postavi pregrade od plutajućih balvana preko Alguenije i iznad i ispod Kairhijena, zajedno sa dovoljno ljudi da paze da ne budu presečene. Zapaljene strele su uradile ostalo. Ništa, osim pacova i ptica nije mogla da uđe ili izađe iz Kairhijena bez Kuladinovog dopuštenja.
Brda oko grada su pokazivala malo tragova od vojski koja je opsedala grad. Tu i tamo su lešinari teško mahali, bez sumnje se gosteči na ostacima nekog pokušaja da se pobegne, ali nijedan Šaido nije mogao da se vidi. Aijeli su retko mogli da se vide ako to nisu želeli.
Čekaj. Rand je okrenuo staklo za gledanje nazad ka vrhu brda bez drveća možda milju od gradskih zidina. Nazad ka grupi ljudi. Nije mogao da razazna lica ili mnogo toga, osim da su svi nosili kadin'sor. Još nešto. Jedan od tih ljudi je imao gole ruke. Kuladin. Rand je bio siguran da to bila njegova mašta, ali mu se činilo da, kada bi se Kuladin pomerao, može da vidi kako se sunce presijava na metalnim krljuštima koje okružuju čovekove podlaktice imitirajući njegove. Asmodean ih je tu stavio. Samo pokušaj da odvrati Randovu pažnju, da ga zaokuplja dok je Asmodean radio na sopstvenim planovima, ali bez toga, koliko bi drugačije ispalo? Sigurno da on ne bi stajao na ovoj kuli gledajući opsednuti grad i čekajući bitku.
Iznenada, nešto je projurilo kroz vazduh na tom udaljenom vrhu brda, dugačko zamagljenje, i dva čoveka tamo su pala trzajući se. Piljeći u pale ljude, obojicu je izgleda probolo isto koplje, Kuladin i ostali izgledali su zapanjeni koliko i Rand. Uvrćući staklo za gledanje, Rand je tražio čoveka koji je bacio koplje tom silinom. Morao je da bude hrabar—i budala—da bi se dovoljno približio. Randovo pretraživanje se brzo proširilo, van mogušeg dometa za ljudsku ruku. Počeo je da misli o Ogijerima—malo verovatno; bilo je potrebno mnogo da bi Ogijera nateralo na nasilje—kada mu je još jedna pruga zapala za oko.
Zapanjen, uspravio se do pola pre nego što je cimnuo staklo nazad ka zidovima Kairhijena. To koplje—ili šta god da je—je došlo odatle. Bio je siguran u to. Kako je bila sasvim druga stvar. Sa ove daljine sve što je mogao da razazna je bilo povremeno pomeranje nekoga na zidovima ili na vrhu kule.
Podižući glavu, Rand je zatekao Ruarka kako odstupa od drugog stakla za gledanje, predajući mesto Hanu. To je bio razlog za kulu i stakla. Izviđači su donosili vesti o tome kako su se Šaido razvijali, ali na ovaj način poglavari su mogli da sami vide zemljište na kom će se odigrati bitka. Već su između sebe napravili plan, ali još jedan pogled na zemlju nije mogao da bude viška. Rand nije znao mnogo o bitkama, ali je Lan mislio da je njihov plan dobar. Bar, Rand nije znao mnogo svojom pameću; ponekad bi se one druge uspomene ušunjale, a onda je izgleda znao više nego što je želeo.
“Da li si video ono? Ona... koplja?”
Ruark je izgledao zbunjeno kao što je Rand znao da i sam izgleda, ali je Aijel klimnuo. “Poslednje je odnelo još jednog Šaido, ali je on otpuzao. Nije Kuladina, zle li sreće.” Pokazao je na staklo za gledanje, i Rand ga je pustio da zauzme njegovo mesto.
Da li je to bila loša sreća? Kuladinova smrt ne bi okončala pretnju Kairhijenu, ili bilo čemu drugom. Sada kada su bili na ovoj strani Zmajevog zida, Šaido se ne bi krotko vratili samo zato što je čovek za koga su mislili da je pravi Kar'a'karn umro. To bi ih dobro potreslo, ali ne dovoljno za to. A posle svega što je Rand video, nije mislio da je Kuladin zaslužio da se lako izvuče. Mogu da budem grub koliko moram, pomislio je gladeći balčak mača. Za njega, mogu.