Poglavlje 43: Ovo mesto, ovaj dan

Poglavlje 43

Ovo mesto, ovaj dan

By Perin

Sledećeg jutra, Rand se obukao i ustao mnogo prije prvog svetla. Ustvari, nije ni spavao, i Avijenda nije bila ta koja ga je držala budnim, čak ne i kada se počela svlačiti prije nego što je mogao da ugasi lampe, i kada je upalila jednu čim ih je on ugasio , govoreći mu da ona ne može videti u mraku, iako to on može. Nije joj odgovorio, i satima kasnije, jedva je i primetio kada je ustala, dobar sat pre njega, obukla se i otišla. Nije ni pomišljao da se upita gde je to otišla.

Misli koje su ga držale da zuri u tamu još su prolazile kroz njegovu glavu. Ljudi će umreti danas. Velik broj ljudi, čak i ako sve bude savršeno. Ništa što je on znao to nije moglo da promeni; ovaj dan će zavisiti od Šare. Ali iznova i iznova, on je razmišljao o odlukama koje je donio otkad je prvi put kročio u Pustoš. Da li je mogao da uradi nešto drugačije, nešto čime bi se ovaj dan i ovo mesto moglo izbeći? Možda će uraditi neki drugi put. Kitnjasti deo koplja je ležao na njegovom pojasu za mač, a mač je bio u koricama pored njegovih ćebadi.. Biće i neki drugi put, i jedan posle njega, i još jedan ponovo.

Dok se tama još držala, poglavari su izlazili u gomilama da bi podelili još nekoliko završnih reči, da izveste da su njihovi ljudi na položajima i da su spremni. Ne da se nešto drugo očekivalo. Kamenih lica kakvi su i bili, neke emocije su se ipak pokazivale. Bio je to čudan spoj, površan izliv gneva pomešan sa turobnošću.

Erim se čak suvonjavo smešio. “Dobar dan da se doživi kraj Šaidoa”, konačno je rekao. Izgledao je kao da hoda na prstima. “Ako Svetlost da”, rekao je Bael, svojom glavom okrnuvši krov šatora, “opraćemo koplja u Kuladinovoj krvi pre zalaska sunca.”

“Govoriti o onom što će biti, izaziva lošu sreću”, promrlja Han. Površnost je bila veoma tanka na njemu, naravno. “Sudbina će odlučiti”.

Rand klimnu. Svetlost poslala da ne odluči da bude preveliki broj naših mrvih.” Voleo bi da je njegova briga što će nekoliko ljudi umreti zbog toga što ljudi ne bi trebalo da im životi budu rano završeni, ali mnogo će dana još doći. Trebaće svako koplje da bi mogao da dovede red na ovoj strani Zmajevog zida. To je bila kost između njega i Kuladina baš koliko je to bilo i sve ostalo.

“Život je san”, reče mu Ruark, a Han i ostali klimnuše u znak slaganja. Život je bio samo san, i svi snovi moraju da se završe. Aijeli nisu jurili prema smrti, ali opet, nisu ni bežali od nje.

Kada su odlazili, Bael zastade. “Da li si siguran oko toga šta želiš da rade Device? Sulin je razgovarala sa Mudrama.”

Znači zbog toga je Melaina bila kod Baela. Način na koji je Ruark zastao da sluša, mora da je čuo nešto na ovu temu od Amis, takođe.

“Svi ostali rade ono što trebaju da rade bez žalbi, Bael.” To je bilo nepravedno, ali ovo nije bila igra. “Ako Device žele posebno razmatranje, Sulin može da dođe kod mene, a ne da beži Mudrama.”

Da su bili bilo šta osim Aijeli, Ruark i Bael bi mahali glavom kada su odlazili. Rand je pretpostavljao da će svaki od njih dobiti bukvicu od svoje žene, ali moraće da žive sa time. Ako su Far Dareis Mai nosile njegovu čast, ovaj put će je morati nositi tamo gde je on hteo.

Na Randovo iznenađenje, Lan se pojavi baš kada je hteo da i sam izađe. Zaštitnikov ogrtač je visio niz njegova leđa, uznemiravajući vidik dok se talasao kako se on kretao.

“Da li je Moiraina sa tobom”? Rand je pretpostavljao da će Lan biti prilepljen uz nju.

“Jedi se u svom šatoru. Neće biti u stanju izlečiti ni one najgore ranjene.” To je bio njen izbor oko toga kako da pomogne; danas nije mogla da koristi Moć kao oružje, ali mogla je da leči. “Beskorisnost je uvek ljuti”.

“Ljuti nas sviju”, obrecnu se Rand. Njegovo odvođenje Egvene ju je verovatno uznemiravalo, takođe. Onoliko koliko je on znao, Egvena sama nije bila dobra u Lečenju, ali mogla je pomoći Moiraini. Pa, trebao ju je da održi obećanje. “Reci Moiraini, ako joj treba pomoć, neka pita neku od Mudrih koje mogu da usmeravaju”. Ali samo je nekoliko Mudrih imalo znanja u Lečenju. “Mogla bi da se poveže sa njima i da koristi njihovu snagu”. Oklevao je. Da li Moiraina ikad pominjala da se poveže sa njim? “Nisi došao ovde da mi kažeš o Moiraininom mudrovanju”, iznervirano je rekao. Bilo je teško ponekad, voditi računa o tome šta je dolazilo od nje, šta od Asmodeana, a šta je iskrsivalo od Lijusa Terina.

“Došao sam da pitam zašto si uzeo da ponovo nosiš mač”.

“Moiraina je već pitala. Da li te je poslala-”?

Lanovo lice se nije menjalo, ali grubo ga je prekinuo. “Ja želim da znam. Možeš da napraviš mač od Jedne Moći, ili da ubiješ bez njega, ali odjednom nosiš gvožđe ponovo na svom bedru. Zašto”?

Nesvesno, Rand povuče ruku preko dugačke drške na njegovoj strani. “Nije fer koristiti Moć na taj način. Naročito protiv nekoga ko ne može da usmerava. Bilo bi kao da se borim sa detetom.”

Zaštitnik je stajao tiho neko vreme, proučavajući ga. “Hoćeš da sam ubiješ Kuladina”, napokon je rekao ravnim tonom. “Taj mač protiv njegovih kopalja”.

“Ne nameravam da ga tražim, ali ko zna šta se može desiti”? Rand neugodno slegnu ramenima. Neće ga tražiti. Ali, ako će ikada njegovo izvrtanje šansi da mu bude od pomoći, neka bude da mu dovede da se suoči lice u lice sa Kuladinom. “Uostalom, neću mu predati mogućnost da on mene traži. Pretnje koje sam od njega čuo bile su lične, Lane”. Podižući jednu pesnicu, Rand gurnu svoju ruku iz rukava dovoljno da se zadnji kraj zlatnogrivog Zmaja dovoljno vidi. “Kuladin neće počinuti dok ja živim, ne dok obojica nosimo ovo”.

I istinu govoreći, ni on sam neće počinuti dok ne ostane samo jedan čovek koji će nositi Zmajeve. Ako ćemo pravo, trebao bi da strpa Asmodeana zajedno sa Kuladinom. Asmodean je označio Šaidoe. Ali Kuladinova neobuzdana ambicija je to učinila mogućim; njegova ambicija i odbijanje da se povinuje aijelskom zakonu i običaju, koji je vodio do ovog mesta i ovog dana. Iza tame i rata između Aijela, postojao je Taien da se položi Kuladinu pred noge, i Selean, i desetine uništenih gradova i sela od tada, nebrojene stotine spaljenih farmi. Nesahranjene žene i deca su hranile lešinare. Ako je on bio Ponovorođeni zmaj, ako je imao ikakvo pravo da zahteva da ga ijedna nacija prati, kao Kairhijen, bar im je dugovao pravdu.

“Onda ga pogubi kada bude zarobljen”, rekao je Lan grubo. “Postavi stotinu ljudi, hiljadu, bez ikakve druge svrhe osim da ga nađu i zarobe. Ali nemoj biti tolika budala da se boriš sa njim! Dobar si sa sečivom sada – veoma dobar – ali Aijeli su rođeni sa kopljem i štitom u ruci. Koplje kroz tvoje srce, i sve ovo će biti uzalud.”

“I ja bi trebao da izbegavam borbu? Da li bi ti, da Moiraina nema nikakvog prava na tebe? Da li bi Ruark, ili Bael, ili bilo koji od njih”?

“Ja nisam Ponovorođeni zmaj. Sudbina sveta ne počiva na mojim plećima.” Ali vrelina je nestala iz njegovog glasa. Da nije bilo Moiraine, on bi bio tamo gde je borba najžešća. Ako ništa, izgledao je kao da žali zbog tih veza u ovom trenutku.

“Neću preduzimati beskorisne rizike, Lane, ali ne mogu bežati od njih”. Seanšansko koplje će morati ostati u šatoru danas; samo će mu smetati ako zaista pronađe Kuladina. “Hajde. Aijeli će završiti sve bez nas, ako ostanemo još duže ovde.”

Kada je izašao napolje, samo je nekoliko zvezda ostalo, a tanka svetlost je prodorno ocrtavala istočni horizont. Nije se ipak zbog toga zaustavio, i Lan zajedno sa njim. Device su napravile prsten oko šatora, rame uz rame, licem okrenutim ka unutra. Gust prsten koji se širio duž tamnih mrtvih padina, u kadjin'sor obučene žene sabijene tako da se ni miš ne bi mogao provući. Džede'ena nije bilo nigde na vidiku, iako je gai'shainima bilo naređeno da ga osedlaju i čekaju.

Ne samo Device. Dve žene u prednjem redu nosile su kabaste suknje i blede bluze, kose prebačene nazad presavijene trakama. Bilo je još mračno da bi mogao sa sigurnošću da razazna lica, ali bilo je nešto u obliku ove dve, u njihovom položaju prekrštenih ruku, koje je imenovalo Egvenu i Avijendu.

Sulin zakorači napred prije nego što je otvorio usta da ih upita šta su sad naumile. “Došle smo da ispratimo Kar'a'karna na toranj zajedno sa Egvenom Sedai i Avijendom”.

“Ko vas je nagovorio na ovo”?Zahtevao je Rand. Jedan pogled na Lana pokazivao je da to nije bio on. Čak i u tami Zaštitnik je izgledao iznenađeno. Za trenutak, njegova glava se trgnula gore; ništa nije iznenađivalo Lana previše. “Egvena bi trebalo da je na svom putu do tornja, i Device bi trebalo da budu tamo da je čuvaju. Ono šta će danas raditi je veoma važno. Mora biti zaštićena dok to radi”.

“Zaštitićemo je”. Sulinin glas je bio ravan kao ravna ploča. “I Kar'a'karna koji je dao svoju čast Far Dareis Mai da je nose”. Šapat odobravanja talasao se kroz Device.

“To stvarno ima smisla, Rande”, reče Egvena sa mesta odakle je stajala. “Ako onaj koji koristi Jednu Moć kao oružje može učiniti bitku kraćom, troje će je učiniti kraćom još više. A ti si jači od Avijende i mene zajedno”. Izgledala je kao da joj se ne sviđa to zadnje što je rekla. Avijenda nije rekla ništa, ali način na koji je stajala bio je rečit.

“Ovo je smešno”, natmuri se Rand. “Pustite me da prođem i idite na vaše zadato mesto.”

Sulin se nije ni pomerila. “Far Dareis Mai nose čast Kar'a'karna”, mirno je rekla, i drugi preuzeše. Ne glasnije, ali iz grla mnogih žena činio je visoku tutnjavu. “Far Dareis Mai nose čast Kar'a'karna. Far Dareis Mai nose čast Kar'a'karna”.

“Rekao sam da me pustite da prođem”, rekao je onog momenta kada je zvuk prestao.

Kao da im je rekao da počnu ponovo, oni su počeli. “Far Dareis Mai nose čast Kar'a'karna. Far Dareis Mai nose čast Kar'a'karna”. Sulin je samo stajala tu i gledala ga.

Posle nekog vremena, Lan se nagnu i prošaputa suvo, “Žena nije manje žena ako nosi koplje. Da li si sreo ijednu koja je mogla da bude odvraćena od onoga što je naumila? Popusti, ili ćemo stajati ovde čitav dan dok se svađaš, a one ti pevaju”. Zaštitnik je malo oklevao, pa onda dodao, “A osim toga, to ima smisla”.

Egvena je otvorila usta čim je litanija opet prestala, ali je Avijenda stavila ruku na njeno rame i prošaputala joj nekoliko reči, i Egvena ne reče ništa. Znao je šta je nameravala da kaže. Htela je da mu kaže kako je tvrdoglava glupa mazga ili nešto u tom smislu.

Problem je bio u tome što se počeo osećati kao jedan. Imalo je njemu nekog smisla da se ide u toranj. Nije imao ništa da radi negde drugo – bitka je bila u rukama poglavara i sudbine sada – i on će biti od više koristi ako bude usmeravao nego ako bude jahao naokolo nadajući se da će sresti Kuladina.

Ako će kao pešadinac uspeći privući Kuladina sebi, mogao bi ga privući i ka tornju baš kao i bilo gde drugo. Ne da će imati velike šanse da uopšte vidi čoveka, ne nakon naređenja koje je dao Devicama da čuvaju toranj.

Ali kako da odustane a da zadrži i malo dostojanstva pošto je besneo na sve strane? “Odlučio sam da ću biti od najveće koristi na tornju”, rekao je, dok mu je lice oblevalo rumenilo.

“Kako Kar'a'karn zapoveda”, odgovorila je Sulin bez imalo podsmeha, kao da je to bila njegova ideja iz početka. Lan klimnu, i udalji se, dok su Device pravile malo mesta za njega da prođe.

Praznina se zatvorila iza Lana, i kada su počeli da se kreću, Rand nije mogao ništa drugo osim da se kreće sa njima. Mogao bi da usmerava naravno, da baci Vatru okolo ili da ih obori pomoću Vazduha, ali to teško da je bio način da se ponaša prema ljudima koji su na njegovoj strani, a kamoli ženama. Uostalom, nije bio siguran da bi ga ostavile i kada bi im sve radio osim da ih ubije, a možda čak ne i tada. Osim toga, nakon svega je i odlučio da će biti od najveće koristi na tornju.

Egvena i Avijenda su bile tihe kao i Sulin kako su hodale, za šta je on bio zahvalan. Naravno, bar deo njihove tišine mora da je imao nešto sa traženjem puta uzbrdo i nizbrdo u mraku, a da ne polome svoje vratove. Avijendino gunđanje se jeste povremeno čulo, a i onda on bi slabo šta uhvatio, nešto besno u vezi suknji. Ali nijedna mu se nije podsmevala oko toga što je tako lako ustuknuo. Iako bi do toga moglo doći kasnije. Žene su izgleda uživale da te “ubodu iglom” baš kada pomisliš da je opasnost prošla.

Nebo je počelo da prelazi u sivo, i dok se toranj od stupaca pomaljao na vidiku iznad drveća, prekinuo je tišinu. “Nisam očekivao da ti budeš deo ovoga, Avijenda. Mislio sam da si rekla da Mudre ne uzimaju učešće u bitkama”. Bio je siguran da mu je to rekla. Mudre su mogle da idu usred bitke nedirnute, ili u bilo koju utvrdu ili bilo koji položaj klana koji ima krvnu zavadu sa njenim, ali nije učestvovala u borbi, naročito ne usmeravanjem. Dok on nije kročio u Pustoš, čak ni većina Aijela nije znala da njihove Mudre mogu da usmeravaju, iako je bilo glasina o njihovim čudnim sposobnostima, a ponekad i nešto što bi i Aijeli trebali smatrati da je blisko usmeravanju.

“Ja još nisam Mudra”, prijatno mu odgovori, podižući šal. “Ako Aes Sedai kao Egvena mogu ovo da rade, mogu i ja. Sve sam to sredila ovog jutra, dok si spavao, ali razmišljala sam o tome od kada si prvi put pitao Egvenu”.

Bilo je dovoljno svetlosti sada da primeti kako se Egvena crveni. Kada je primetila da je on posmatra, spotakla se o ništa, i morao je da je uhvati za ruku da je spreči da ne padne. Izbegavajući njegove oči, oslobodila se. Možda i ne bi trebao da brine o ikakvim ubodima od nje, nakon svega. Započeli su da se penju uzbrdo kroz raštrkane šume prema tornju.

“Nisu pokušale da te zaustave? Mislim na Amis, Bair, ili Melaina”? Znao je da nisu. Ona ne bi ni bila ovde da su je zaustavile. Avijenda zatrese glavom i zamišljeno se namršti. “Pričali su dugo vremena sa Sorilejom, i onda mi rekle da moram činiti onako kako ja mislim da je najbolje. Obično mi govore da radim onako kako one govore.” Gledajući ga sa strane, dodade, “Čula sam Melainu kako kaže da ti svemu donosiš promene”.

“Donosim”, rekao je, nogu na prečagu prvih ljestvi. “Svetlost mi pomogla, donosim”.

Pogled sa platforme je bio veličanstven, čak i za golo oko, sa zemljom koja se širiila kroz šumovita brda. Drveće je bilo dovoljno gusto da sakrije Aijele koji su išli ka Kairhijenu – većina je već verovatno na svojim položajima – ali zora je bacala na grad zlatnu svetlost. Brz pogled kroz jedan od durbina pokazao je neplodna brda zajedno sa mirnom rekom koja se činila praznom od života. To će se uskoro promeniti. Šaidoi su bili tamo, zasad prikriveni. Neće ostati prikriveni kada uperi...Šta? Ne kobnu vatru. Šta god uradio mora da obeshrabri Šaidoe koliko god je to moguće prije nego što njegovi Aijeli napadnu.

Egvena i Avijenda su na smjenu gledale kroz drugu cev, pauzirajući da bi tiho nešto raspravile, ali sada su jednostavno pomirljivo pričale. Konačno se složivši, primakle su se ogradi i stali sa rukama na grubo isklesanom drvetu, pogleda upravljenog na Kairhijen. Udar ježenja odjednom obasu njegovu kožu. Jedna od njih je usmeravala, možda čak obe.

Bio je vetar ono šta je prvo primetio, koji je duvao prema gradu. Ne povetarac; prvi pravi vetar koji je osetio u ovoj zemlji. I oblaci su počeli da se formiraju iznad Kairhijena, najgušći na jugu, bivajući sve gušći i crnji dok je gledao, uznemireno. Samo tamo, preko Kairhijena i Šaidoa. Svuda drugo gde bi pogledao nebo je bilo čisto plavo, osim nekoliko tankih pramenova koji su bili visoko. Opet, grmljavina se talasala, duga i trajna. Iznenada, munja sevnu dole, nazubljena srebrna linija koja je razdirala vrhove brežuljaka ispod grada. Pre nego što je prasak prve munje došao do tornja, još dve su krenule ka zemlji. Divlje cepanje je plesalo preko neba, ali ova koplja brilijantnog belog, udarala su sa učestalošću otkucaja srca. Iznenada, zemlja je eksplodirala gde nijedna munja nije pala, izvirući pedeset stopa, i onda ponovo negde drugde, pa onda ponovo još jednom.

Rand nije imao pojma koja žena radi šta, ali su sigurno izgledale spremne da unište Šaidoe. Vreme je da on uradi svoj deo, ili da stoji i gleda. Sezajući, zgrabi saidin. Ledena vatra je ispirala spoljašnost Praznine koja je okruživala ono šta je bio Rand al'Tor. Hladno, ignorišući uljastu nečistoću koja je ulazila u njega iz pokvarenosti, zatvarao je bujicu Moći koja je pretila da ga proguta.

Na ovoj udaljenosti, postojala su ograničenja onoga šta je mogao da učini. Ustvari, bilo je tako daleko da je jedva mogao i nešto da učini, bez angreala ili sa'angreala. Verovatno su zbog toga žene usmeravale po jednu munju u određeno vreme, jednu eksploziju; ako je on bio na svojoj granici, one mora da su natezale svoju.

Sećanje kliznu preko praznine. Ne njegovo; Lijusa Terina. Sad, nije ot tome brinuo.Trenutno on usmeri, i klupko vatre obmota vrh brda skoro pet milja od njega, razbuktala masa svetlo žutog plamena. Kada je nestala, mogao je videti bez durbina da su brda sada bila niža, i crna na vrhu, i vidno istopljena. Između njih troje, moguće da neće biti ni svrhe da se klanovi bore protiv Kuladina.

Ilejna, ljubavi moja, oprosti mi!

Praznina zadrhta; za trenutak Rand je visio na ivici uništenja. Talasi Jedne Moći su se razbijali kroz njega, u pustom strahu; ljaga se zgusnula oko njegovog srca, kao smrdljivi kamen.

Hvatajući ogradu dok su ga prsti nisu zaboljeli, prisilio je sebe da se vrati u spokojnost, prisiljavajući prazninu da se drži. Posle toga je odbio da sluša misli u svojoj glavi. Umesto toga, koncentrisao se na usmeravanje, na metodično prženje jednog brda za drugim.

Stojeći daleko iza u liniji drveća koje je ostalo na vrhu, Met je držao Kockičin nos ispod svoje ruke, da uškopljenik ne bi rznuo dok je gledao kako blizu hiljadu ili više Aijela ide ka njemu preko brda sa juga. Sunce je virilo iza horizonta, pružajući dugačke rasparane senke preko jedne strane jurišajuće gomile. Noćna svežina je već počela da uzmiče pred vrućinom dana. Vazduh će biti zagušljiv kada sunce dosegne svoj vrhunac. Već je počeo da se znoji.

Aijeli ga još nisu primetili, i malo je sumnjao da će ga primetiti ako bude čekao malo duže. Nije bilo važno to što su to verovatno bili Randovi ljudi – ako je Kuladin imao ljude na jugu, dan će da bude veoma zanimljiv za one dovoljno glupe koji će se naći usred borbe – nije to bilo važno zato što on neće ni riskirati da im dopusti da ga vide. Već je jednom ovog jutra došao preblizu streli zbog takve nepažnje. Odsutno je dirao čisti rez preko ramena svog kaputa. Dobar pogodak, na metu koja se kreće i koja je samo poluvidljiva kroz drveće. Mogao je da joj se divi još više, da on nije bio meta.

Ne skretajući pogled sa Aijela koji su mu prilazili, okrenuo je Kockicu još dublje u retku guštaru; ako ga ugledaju i ubrzaju korak, hteo je to da zna. Ljudi su govorili da Aijeli mogu da prestignu čak i čoveka na konju, a on je nameravao da ima dobru prednost nad njima ako pokušaju.

Sve dok ih drveće nije sakrilo od njegovog pogleda, nije ubrzao korak, vodeći Kockicu na protivan obronak pre nego što ga je zajahao i okrenuo zapadno. Čovek ne bi trebalo da ne bude previše oprezan ako misli da preživi ovaj dan i ovo mesto. Mrmljao je sebi dok je jahao, nisko povučenog šešira koji je pravio hlad njegovom licu i sa kopljem sa crnom drškom prebačenim preko jabuke sedla. Zapad. Ponovo.

Dan je počeo dosta dobro, dobra dva sata prije prvog svetla, kada je Melindra otišla na neki sastanak Devica. Misleći da spava, nije ga ni pogledala dok je ukočeno izlazila napolje, mrmljajući ispod brade o Randu al'Toru i časti i o “Far Dareis Mai iznad sviju”. Zvučala je kao da se svađa sama sa sobom, ali iskreno, nije ga bilo briga da li želi da Randa stavi u turšiju ili da ga skuva. Pre nego što je prošao minut otkad je ona napustila šator, on je već pakovao svoje bisage. Niko ga nije ni dvaput pogledao dok je sedlao Kockicu i krenuo ka jugu. Dobar početak.

Samo nije računao na kolone Tardada i Tolmanela i svakog drugog krvavog klana koji su marširali prema jugu. Nije bila nikakva uteha to što je to bilo veoma blizu onome što je izbrbljao Lanu. Hteo je da ide ka jugu, a ovi Aijeli su ga naterali da krene ka Algueniji. Da ide tamo gde će biti borbe.

Milju ili dve dalje, oprezno je okrenuo Kockicu uz obronak, zastajući u rasutom drveću na vrhu brežuljka. Bilo je to brdo veće od većine, tako da je imao dobar pogled. Ovog puta nije bilo Aijela na vidiku, ali kolona koja se vijugala na dnu spiralne doline brda je bila skoro isto toliko loša. Tairenci na konjima su bili prvi iza čvora živopisnih zastava lordova, sa prazninom iza, do guste, bodljikave zmije kopljanika u tairenskoj prašini, i onda još jedne do kairhijenskog konja, sa njihovim mnoštvom zastava i stegova i konova. Kairhijenjani se nisu držali nikakvog reda, kružeći okolo dok su lordovi išli napred i nazad radi razgovora, ali bar su im bokovi bili istureni na obe strane. U svakom slučaju, čim prođu, imaće slobodan put ka jugu. I neću stati dok ne budem na pola puta od krvavog Erinina!

Treptaj kretanja uhvati njegov pogled, dosta ispred niže kolone. Ne bi ga vidio da nije bio ovoliko visoko. Niko od onih jahača ne bi mogao, to je sigurno. Vadeći svoj mali durbin iz bisaga – Kin Tover je voleo kocku – usmerio ga je ka onom šta je vidio, i tiho zviznuo kroz zube. Aijeli, bar toliko koliko je bilo ljudi u dolini, a ako nisu bili Kuladinovi, onda su hteli da im pripreme rođendansko iznenađenje, jer ležali su nisko među umirućem grmlju i mrtvom lišću.

Za trenutak je udario prstima po butini. Uskoro će da bude nekoliko leševa tamo dole. A neće svi biti aijelski. Nije ovo moja stvar. Ja sam izvam ovoga, idem odavde, idem ka jugu. Sačekaće još malo i onda će otići dok ostali budu previše zauzeti da bi išta primetili.

Ovaj tip Veiramon – čuo je ime sedobradog juče – je bio prava budala. Bez ikakve straže, bez skauta, a mogao je znati šta ga krvavo čeka. Što se toga tiče, način na koji su ležala brda, i način na koji se dolina uvijala, Aijeli nisu mogli da vide kolonu takođe, samo njenu tanku prašinu koja se dizala ka nebu. Oni su sigurno imali izviđače da bi se ovako postavili na mesto; nemoguće da su čekali dole slučajno.

Beskorisno zviždeći “Ples sa čovekom Senki”, vratio je durbin nazad na oči i proučavao vrhove brda. Da. Aijelski poglavar je ostavio nekoliko ljudi koji su mogli da pošalju upozorenje pre nego što kolona uđe na bojište. Ali čak ni oni još nisu mogli ništa da vide. Za nekoliko minuta prvi Tairenci će biti na vidiku, ali do tada...

Bio je to šok kada je podbo Kockicu u galop niz strminu. Šta pod Svetlosti ja radim? Pa nije mogao samo da stoji i da gleda kako idu u svoju smrt kao guske pod nož. Upozoriće ih. To je sve. Reći će im šta leži ispred, i onda će otići.

Kairhijenski jahači koji su jahali ispred videli su ga da dolazi prije nego što je dosegao dno obronka, naravno, čuli su Kockičin mrtvo-istegnuti marš. Dvoje ili troje su spustili svoja koplja. Met nije baš uživao imajući stopu i po čelika uperenog ka njemu, a još manje tri puta toliko, ali očigledno jedan čovek nije bio pretnja, čak iako je jahao kao ludak. Pustili su ga da prođe, i on se okrenu u blizini vodećih kairhijenskih lordova dovoljno daleko da vikne, “Stanite! Sada! Po naredbi gospodara Zmaja! Inače će usmeriti vaše glave u stomak i hraniti vas vašim sopstvenim stopalima za doručak”!

Njegove pete se ukopaše, i Kockica poskoči napred. Bacio je brz pogled da bude siguran da rade što im je rekao – radili su, iako su pokazivali znake smetenosti; brda su ih još skrivala od Aijela, i jednom kada se njihova prašina slegne, Aijeli neće moći da znaju da su oni bili ovde – a onda je ležao nisko na vratu pastuva, brišući Kockicu sa kapom i galopirajući pored pešadije.

Ako sačekam da Veiramon izda naredbe, biće prekasno. To je sve. Daće im upozorenje, i onda će otići.

Pešadija je jahala u skupinama od oko dve stotine kopljanika, sa jednim oficirem na konju ispred svake skupine i možda pedeset strelaca, ili samostrelaca u pozadini. Mnogi su ga sa zanimanjem gledali dok je jurio kraj njih, dok su Kockičine pete raznosile mlazove prašine, ali niko nije prekinuo korak. Neki od oficirskih uškopljenika su poskakivali kao da su jahači hteli da dođu i vide šta ga drži u takvoj žurbi, ali nijedan od njih takođe nije napustio svoje mesto. Dobra disciplina. Trebaće im.

Branitelji Kamena su činili zadnji dio povorke Tairenaca; u svojim oklopima za prsa i svojim naduvenim u crno-zlato ispruganim rukavima kaputa, sa perjanicama raznih boja na ivicama kaciga koje su označavale oficire i podoficire. Ostali su bili isto obučeni, ali su nosili boje raznih lordova na svojim rukavima.

U svilu odeveni lordovi su jahali na samom čelu u ukrašenim oklopima i velikim belim perjanicama, dok su se njihove zastave talasale iza njih na rastućem povetarcu prema gradu. Zauzdavajući ispred njih tako brzo da je Kockica plesao, Met povika, “Stoj u ime gospodara Zmaja”!

Činilo se da je to najbrži način da ih zaustavi, ali za trenutak je pomislio da će da ga pregaze. Gotovo u poslednjem trenutku, mladi lord koga se sećao ispred Randovog šatora podiže ruku, i tada su svi povukli uzde u uzbuđenosti glasnih naredbi koje su išle duž kolone. Veiramon nije bio tu; nijedan lord nije bio ni deset gdina stariji od Meta.

“Koje je značenje ovoga”? zahtevao je tip koji je signalizirao. Tamne oči su arogantno sijale niz oštri nos, sa bradom podignutom tako da je njegova šiljasta brada izgledala spremna na ubod. Znoj koji mu se slivao niz lice ju je malo kvarila. “Sam gospodar Zmaj mi je dao ovu naredbu. Ko si ti da-”?

Prekinuo je kada je drugi čovek kojeg je Met znao uhvatio njegov rukav, hitno mu nešto šapćući. Krompirast lik Esteana izgledao je iznuren ispod kacige baš kao i vreo – Aijeli su ga izbacili iz udela koja se tiču stanja u gradu, bar je tako Met čuo – ali kartao se sa Metom u Tiru. Znao je tačno ko je Met bio. Sam Esteanov oklop je imao usekotine u preukrašenoj pozlati; niko drugi nije radio ništa drugo nego jahao naokolo izgledajući lepo. Još.

Oštronosna brada se spustila dole dok je slušao, i kada je Estean otišao, progovorio je u mnogo umerenom tonu. “Bez namerne uvrede... ah... Lorde Mete. Ja sam Melanril, od Kuće Asegora. Kako mogu služiti gospodaru Zmaju”? Umerenost je prešla u pravo oklevanje na kraju, i Estean nespokojno prekide.

“Zašto bi 'stali'? Znam da nam je gospodar Zmaj rekao da se držimo po strani, Mete, ali spaljena neka mi je duša, nema nikakve časti u sedenju i puštanju Aijelima da odrade svu borbu. Zašto bi mi bili zadovoljni sa njihovim progonom nakon što budu razbijeni? Osim toga, moj otac je u gradu i ..” Povukao se pod Metovim pogledom.

Met odmahnu glavom, rashlađujući se kapom. Budale nisu ni bile gde bi trebali da budu. Nije bio šanse da ih uputi nazad, takođe. Čak i kada bi Melanril hteo da ide – i gledajući ga, Met nije bio siguran da bi hteo, čak i na pretpostavljene naredbe od gospodara Zmaja – opet nije bilo nikakve šanse. Namestio je sedlo tačno na vidik aijelskih izviđača. Ako se kolona počne okretati nazad, znaće da su otkriveni i veoma verovatno će napasti dok tairenska i kairhijenska koplja budu u čvoru. Biće do sigurno pokolj kao što bi bio kada bi išli napred u neznanju.

“Gde je Veiramon”?

“Gospodar Zmaj ga je poslao nazad u Tir”, polako odgovori Melanril. “Da se sukobi sa piratima iz Ilijana, i banditima sa Maredo ravnica. Nije baš hteo da ide, naravno, čak i za tako veliku odgovornost ali... izvinite, Lorde Mete, ali ako vas je gospodar Zmaj poslao, kako to da onda ne znate – “

Met ga preseče. “Ja nisam nikakav lord. A ako želite da dovodite u pitanje šta Rand dozvoljava ljudima da znaju, pitajte njega”. To je zaprepastilo momka; on neće ispitivati gospodara krvavog Zmaja oko ničega. Veiramon je bio budala, ali je bar bio dovoljno star da bude u bitci. Osim Esteana, koji je izgledao kao vreća repe privezane na konja, sve što je čitava ova grupa ikad videla su bile jedna ili dve kafanske tuče. I možda nekoliko dvoboja...Baš će im to nešto biti od koristi. “Sad, svi me slušajte. Kada prođete kroz klanac između sledeća dva brda, Aijeli će se stuštiti na vas kao lavina”.

Bilo je to kao da im je rekao da će biti bal, sa ženama koje su uzdisale za upoznavanjem sa tairenskim lordovima. Željni kez je izbio van, i oni su počeli da poigravaju okolo konjima, udarajući jedan drugog po ramenu i hvaleći se oko toga koliko će svaki ubiti. Estean je bio čudan svat, samo uzdišući i opuštajući svoj mač iz korica.

“Ne buljite tamo”! Met odbrusi. Budale. Za koju minutu će pozvati na juriš. “Držite svoj pogled na meni. Na meni”!

Bilo je to čiji je on bio prijatelj, što ih je smirilo. Melanril i drugi, u svojim finim neobeleženim oklopima su se nestrpljivo mrštili, ne razumevajući zašto nije želio da ih pusti da počnu sa ubijanjem aijelskih divljaka.Da nije bio Randov prijatelj, verovatno bi izgazili i njega i Kockicu zajedno.

Mogao je da ih pusti da jurišaju. Uradili bi to pojedinačno, ostavljajući koplja i kairhijenske konje iza, mada bi se Kairhijenjani mogli pridružiti jednom kada shvate šta se dešava. I svi bi umrli. Pametna stvar bi bila da ih pusti da nastave sa tim, dok on bude išao u suprotnom pravcu. Jedini problem je bio u tome da, kada ove budale daju do znanja Aijelima da su otkriveni, ti Aijeli bi mogli da odluče da naprave nešto otmeno, kao da se okrenu i udare uzbuđene budale sa boka. Ako se to dogodi, ne bi bilo izvesno da bi se on uspio provući.

“Šta gospodar Zmaj želi da uradite”, rekao im je, “jeste da jašete polako napred, baš kao da nema nikakvog Aijela u okviru stotinu milja. Čim koplja prođu kroz klanac, neka formiraju šuplji pravougaonik, i vi uđite u njega veoma brzo”.

“Unutra”! Prigovori Melanril. Ljutito gunđanje se diže od ostali mladih lordova – osim Esteana, koji je izgledao zamišljeno. “Nema nikakve časti u skrivanju iza smrdljivih – “

“Krvavo ćete to uraditi”, riknu Met, zauzdavajući Kockicu blizu Melanrilovog konja, “ili ako vas krvavi Aijeli ne ubiju, Rand hoće, a šta god on ostavi, ja ću razrezati na kobasicu sam”! Ovo je trajalo previše dugo;do sada Aijeli mora da se pitaju oko čega pričaju. “Uz malo sreće, bićete spremni prije nego što Aijeli udare na vas. Ako imate sedlene lukove možete da ih upotrebite. Ako nemate, držite se čvrsto. Dobićete svoj krvavi juriš, i znaćete kada, ali ako krenete previše rano...”! Skoro je mogao da oseti kako vreme protiče.

Nameštajući donji deo svog koplja u stremen kao kopljonoša, poterao je Kockicu nazad niz kolonu. Kada je bacio pogled iza ramena, Melanril i drugi su pričali i zurili za njim. Bar nisu jurišali uz dolinu.

Ispostavilo se da je zapovednik kopljanika bio bledi, vitki Kairhinjanin, za pola glave niži od Meta, koji je jahao na sivom uškopljeniku koji je izgledao upola spreman za ispašu. Daerid je imao čvrste oči, ipak, često lomljen nos, i tri bela ožiljka koja su ukrštala njegovo lice, jedan od njih ne tako star. Skinuo je svoju kao zvono oblikovanu kacigu dok je pričao sa Metom; prednja strana njegove glave je bila obrijana. Nije on bio lord. Možda je bio član armije prije nego što je građanski rat počeo. Da, njegovi ljudi su znali kako da formiraju ježa. Nije se borio protiv Aijela, ali se borio protiv razbojnika i andorske konjice. Postojala je mogućnost da se borio i protiv drugih Kairhijenjana takođe, za jednu od kuća koje su se borile za tron. Daerid nije zvučao ni željno ni nevoljno; zvučao je kao čovek koji ima posao da odradi.

Kolona je krenula kada je Met okrenuo Kockičinu glavu na drugu stranu. Marširali su odmerenim korakom, i brz pogled iza pokazao je da se i tairenski konji ne kreću brže. Pustio je Kockicu da ide malo brže od hoda, ali ne mnogo. Činilo se da je mogao osetiti aijelske oči na leđima, osetiti kako se pitaju šta je to rekao, i gde sada ide i zašto. Samo glasnik koji je dostavio poruku i ide svojim putem. Ništa za šta se treba brinuti. On se sigurno nadao da je to što Aijeli misle, ali se njegova ramena nisu opustila sve dok nije bio siguran da ga više ne mogu videti.

Kairhijenjani su još čekali na istom mestu gde ih je ostavio. Takođe su još imali isturene bokove. Zastave i konovi su pravile grm gde su se lordovi okupili, jedan u deset, ili više, od kairhijenskog broja. Većina ih je nosila jednostavne oklope, a gde je bilo nečeg posrebrenog, bilo je uljubljeno kao da ga je pravio neki pijani kovač. Neki od njihovih konja su činili da Daeridov izgleda kao Lanov ratni konj. Da li će moći da urade ono što bude potrebno? Ali lica koja su se okrenula ka njemu su bila tvrda, a pogledi još tvrđi.

Bio je na čistini sada, sakriven od Aijela. Mogao je da odjaše. U svakom slučaju, kada kaže ovoj gomili šta se od njih očekuje. Poslao je druge pravo u zamku Aijela; nije mogao jednostavno da ih napusti.

Talmanes od Kuće Delovind, sa svojim konom od tri žute zvezde na plavom i svojim barjakom crne lisice, bio je čak niži od Daerida i stariji od Meta naviše tri godine, ali on je vodio ove Kairhinjane iako je bilo starijih ljudi i čak onih sa sedom kosom. Njegove oči su imale malo izraza baš kao i Daeridove, i izgledao je kao namotan bič. Njegov oklop i mač su bili krajnje jednostavni. Kada je rekao svoje ime Metu, čovek je tiho slušao dok je Met izlagao svoj plan, naginjući se malo iz sedla da seče linije na zemlji sa oštricom svog koplja.

Drugi kairhijenski lordovi su se skupili okolo na njihovim konjima gledajući, ali nijedan tako oštro kao Talmanes. Talmanes je proučavao mapu koju je on crtao, i pročavao njega od čizama do šešira, čak i njegovo koplje. Kada je završio, tip još uvek nije progovarao, dok Met nije zagalamio, “Pa? Nije me briga da li ćete ga prihvatiti ili nećete, ali vaši prijatelji će biti duboko među Aijelima za ne baš dugo vremena”.

“Tairenci nisu moji prijatelji”, a Daedrid je...koristan. Sigurno nije prijatelj”. Suvi osmesi su se širili kroz dobroizgledajuće lordove na sam predlog. “Ali povešću jednu polovinu, ako ti budeš vodio drugu”.

Talmanes svuče jednu u čelik obavijenu rukavicu, i izvadi ruku, ali na trenutak Met je samo buljio u nju. Da vodi? On? Ja sam kockar, ne vojnik. Ljubavnik. Uspomene na bitke davno završene su se vrtele kroz njegovu glavu, ali on ih je poterao nazad. Sve što je morao da uradi jeste da odjaše. Ali onda bi možda Talmanes ostavio Esteana, Daerida i ostale na cedilu. Na pljuvačku ih je obesio. Bilo kako, bilo je iznenađenje i za njega kada je uhvatio ruku drugog čoveka i rekao, “Ti samo budi tamo kada bi trebao da budeš”.

Kao odgovor, Talmanes je počeo da doziva imena hitrim glasom. Lordovi i lordići pojahaše ka Metu, svaki praćen barjaktarom i sa možda tucetom najamnika, dok Met nije imao oko sebe četiri stotine Kairhijenjana.. Talmanes nije imao ništa da kaže posle, takođe; samo je kasom poveo ostatak zapadno, ostavljajući slabi trag prašine.

“Držite se zajedno”, Met reče svojoj polovini. “Jurišajte kada ja kažem juriš, trčite kada ja kažem da trčite, i ne pravite nikakvu buku koju ne morate “. Čula se škripa sedala i tup zvuk udara trbuha dok su ga pratili, naravno, ali bar nisu pričali, ili postavljali pitanja.

Poslednji blesak svetlih barjaka i kona od druge polovine, i onda ih zavoj u plitkoj dolini sakri. Kako se samo upetljao u ovo? Sve je počelo tako jednostavno. Samo ih upozori i ode. Svaki čin koji je uradio posle je izgledao tako malen, tako potreban. A sada je zagazio u blato do struka i nije imao izbora nego da nastavi dalje. Nadao se da je Talmanes stvarno mislio da se pojavi. Čovek nije ni pitao ko je on.

Brdovita dolina se uvijala i račvala dok je išao severno, ali imao je dobar osećaj pravca. Na primer, tačno je znao gde leži jug i bezbednost, a to nije bilo u pravcu kojim je on išao. Tamni oblaci su se obrazovali prema gradu, prvi koje je on video tako guste za već neko duže vreme. Kiša će prekinuti sušu – to je dobro za farmere, ako ih je uopšte preostalo – i sleći će prašinu – dobro za konjicu, da se ne bi najavili previše rano. Možda ako bude padala kiša, Aijeli odustanu i odu kući. Vetar je počeo da duva takođe, donoseći malo svežine, za divno čudo.

Zvuci borbe su se kretali preko brda, ljudi su vikali, ljudi su vrištali. Počelo je.

Met okrenu Kockicu, podiže svoje koplje sa sečivom mača i zamahnu njim levo i desno. Gotovo se iznenadio kada su se Kairhijenjani formirali u jedan dugi red sa obe njegove strane, gledajući uz padinu. Gest je bio instinktivan, iz nekog drugog vremena i mesta, ali opet, ovi ljudi su videli borbe. Poterao je Kockicu gore kroz rasuto drveće laganim hodom, i oni su držali korak uz zveket uzdi.

Njegova prva misao kada je dosegao vrh bila je olakšanje na pogled Talmanesa i njegove ljude koji su dolazili na vidik na brdu preko puta njega. Druga je bila psovka.

Daerid je formirao ježa, bodljikavi grm kopalja četiri reda debeo prošaran strelcima da bi se napravio veliki prazni kvatrat. Dugačka koplja su pravila poteškoće Šaidoima da priđu blizu, međutim oni su navalili dole, i strelci i samostrelci su razmenjivali strele vatreno i brzo sa Aijelima. Ljudi su padali na obe strane, ali koplja bi se jednostavno zatvorila kada bi jedan od njihovih pao, čineći pravougaonik tešnjim. Naravno, izgledalo je da Šaidoi nisu popustili u svom napadu takođe.

Branitelji su sjahali u centru, možda pola tairenskih lordova sa svojim najamnicima. Pola. To je ono što ga je teralo da psuje. Ostali su jurili okolo među Šaidoima, sekući i bodeći sa mačem i nabadajući kopljem u grupama od pet do deset, ili sami. Desetine konja bez jahača je govorilo o tome kako im ide. Melanril je otišao samo sa svojim zastavnikom, udarajući oko sebe svojim mačem. Dva Aijela su vešto presekla tetive koljena lordovog konja; pao je, mlateći glavom – Met je bio siguran da je vrisnuo, ali larma je to progutala – i onda, Melanril nestade iza u kadjin'sor odevenih figura, koje su bole kopljima. Zastavnik je trajao samo trenutak duže.

“Dobro izbavljenje” , Met pomisli mrgodno. Stojeći u svom stremenu, podigao je svoje koplje visoko, a onda zamahnu njime napred, vičući, “ Los! Los caba'drin”!

Povukao bi te reči nazad kada bi mogao, i ne zbog toga što su bile na Starom jeziku; bilo je kao ključanje kazana dole u dolini. Ali, da li je iko od Kairhijenjana razumeo komandu “Konjanici, napred” ili ne, razumeli su pokret, naročito kada je pao nazad u svoje sedlo i ukopao svoje pete. Ne da je to stvarno želeo, ali nije video drugog izbora sada. Poslao je te ljude tamo dole – neki bi pobegli da im je rekao da se okrenu i beže – i jednostavno nije imao izbora.

Mahajući barjacima i konima, Kairhijenjani su jurišali nizbrdo sa njim, vičući bojne pokliče. Imitirajući njega, bez sumnje, iako je ono što je on vikao bilo “Krv i krvavi pepeo”! Preko puta doline, Talmanes je isto tako snažno jurio.

Sigurni da imaju sve mokrozemce saterane u ćošak, Šaidoi nisu ni videli druge dok se nisu smoždili iza njih sa obe strane. I tada su munje počele da padaju. I posle toga, stvari su postale malo čupave.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće