Претходно : Назад на садржај : Следеће

Поглавље 44

Мања туга

4th Dimension

Рандова кошуља знојава од труда, се залепила за њега, али он је задржао капут као заштиту од ветра који је дувао ка Каирхијену. Макар још један сат је био потребан сунцу да достигне свој поподневни врхунац, а ипак он се већ осећао као да је трчао целог јутра и био пребијен на циљу. Умотан у Празнину био је само удаљено свестан умора, магловито осећајући болна рамена руке и крста, као и пулсирање око његовог незацељујућег ожиљка. Довољно је било рећи да је био свестан свих њих. Са Моћи у себи, он је могао да разазна лишће на дрвећу на сто корака, али шта год да се дешавало њему физички би било као да се дешава неком другом.

            Он је одавно почао да вуче саидин кроз ангреал фигуру малог дебелог човека у свом џепу. Чак и такав рад са Моћи је био сада напоран, када га је ткао на овој раздаљини која се мерила миљама, али су га само загађене нити које су биле у ономе што је вукао су га спречавале да не повуче више, да покуша да све повуче ка себи. Моћ је била слатка, са или без љаге. После вишечасовног усмеравања без одмора, био је уморан. У исто време морао је да се више бори са саидином, морао је да улаже више снаге у спречавање да га не претвори у пепео управо ондје гдје је стајао, да му не спали ум до пепела. Било је све теже задржати саидин од уништења, теже да се одупре жељи да повуче више, теже да управља ониме што би повукао. Опасна спирала надоле, а још су преостали сати пре него што би битка била одлучена.

            Бришући зној са очију, он се чврсто ухвати за грубу ограду платформе. Био на ивици. Ипак био је јачи од Егвене или Авијенде. Аијелка је стојала, гледала ка Каирхијену и олујним облацима, повремено би се нагнула и погледала кроз сталак за гледање. Егвена је седела затворених очију прекрштених ногу наслоњена на усправну греду још увек покривену кором. Обадве су се осећале израбљено колико и он.

            Пре него што би ишта могао урадити—не да је знао шта јер није имао везе са Лечењем—Егвенине очи се отворише, и она устаде, изменивши пар речи са Авијендом које је ветар однео чак и од његових саидином-појачаног слуха. Онда Авијенда седе на Егвенино место и пусти да јој глава падне на греду. Црни облаци око града наставише да боду муњама, али све чешће су то биле дивље рачвасте муње, а не копља.

            Значи радиле су у сменама, дајући једна ругој времена да се одмори. Било би фино када би био неко да то уради са њим, али није се кајао што је рекао Асмодеану да остане у шатору. Није му довољно веровао да му допусти да усмерава. Посебно сада. Ко зна шта би урадио када би видио Ранда овако слабог?

            Благо посрћући, Ранд окрену стакла да проучи брда око града. Живот је сигурно био видљив тамо, као и смрт. Где год би погледао било је борби, Аијели против Аијела, хиљада овде пет хиљада тамо, ројили су се преко голих брда исувише близу набијени да би Ранд могао ишта да уради. Није могао наћи колону коњаника и копљаника.

            Три пута их је видио, једном како се боре против двоструког броја Аијела. Био је сигуран да су били тамо. Мало је вероватно да је Меланрил одлучио да се повинује наређењима на овом касном раскршћу. Одабирање њега само зато што је имао довољно стида да се стиди Виерамоновог понашања је била грешка, али било је исувише мало времена да би се одлучио и морао је да се отараси Виерамона. Ништа се више поводом тога није могло учинити. Можда би требао ставити једног од Каирхијењанина да командује. Када би чак и његово директно наређење натерало Таиренце да следе Каирхијењанина.

            Маса људи управо поред сивих градских зидина запала му је у око. Висока гвожђем окована капија је била отворена, Аијели су се борили са коњаницима и копљаницима скоро на отвореном, док је народ покушавао да затвори капије, покушавао и неуспевао због притиска тела. Коњи са празним седлима и људи у оклопу који су непомично лежали на земљи пола миље од капије су обележавали где је испад био заустављен. Стреле су кишила са зидина, као и комади камења величине главе—чак и повремена копља која би јурнула надоле са довољно снаге да пробије двоје или троје људи, иако и даље није видио прецизно одакле су долазила—али Аијели су ишли преко својих мртвих, сваким кораком ближи томе да направе себи пролаз унутра силом. Брзи поглед унаоколо открио је још две колоне Аијела како се приближавају капији, можда свеукупно три хиљаде. Није сумњао да су и они такође Куладинови.

            Био је свестан свог шкргута зубима. Ако Шаидо уђу у Каирхијен, никада их неће отерати на сјевер. Мораће да их откопава улицу по улицу. Цена у животима би увелико прешла ону који су већ били мртви, а град би постао рушевина као и Еаанрод ако не Таијен. Каирхијењани и Шаидо су били измешани као мрави у бокалу, али он је морао да нешто уради.

            Дубоко удахнувши он усмери. Две жене су поставиле услове, доводећи олујне облаке. Није морао да види ткање да би их искористио. Равна сребрнасто-плава муња удари у Аијеле, једном, двапут, поново, брзо колико је брзо човек могао да пљеска.

            Ранд подиже своју главу, трепћући да би се решио горућих линија које су и даље изгледале као да пролазе пред њим, а када је погледао кроз стакла за гледање, Шаидо су лежали покошени онде гдје су муње пале. Људи и коњи су се копрцали на земљи ближе капији такође, а неки се нису ни померали, али повређени су вукли повређене, а капије су почеле да се затварају.

            Колико њих неће успети да се врати унутра? Колико својих сам убио? Хладна истина је била да није било битно. Морао је то урадити, и урадио је.

            И добро што је урадио. Из даљине је осећао своја колена како се тресу. Мораће одмерено да ради ако би требао да издржи читав дан. Не сме се више расипати свугде. Мораће да спази места гдје је посебно био потребан, онде гдје је могао да—

            Олујни облаци су били само нагомилани над градом и над јужним брдима, али то није зауставило муње од тога да севају из ведрог неба над торњем, падајући доље на сакупљене Девице заглушујућим праском.

            Коса му се подигну са зујањем ваздуха, и Ранд се загледа. Могао је осетити громове на други начин. Могао је осетити ткање саидина који их је направио. Значи Асмодеан није могао да одоли чак и у шаторима.

            Ипак није било времена да размишља. Као брзи удари огромног бубња, гром је следио гром, марширајући кроз Девице све док последњи није ударио основицу торња изазвавши експлозију крхотина величине руку и нога.

            Док је торањ полагано почињао да се криви, Ранд се баци на Егвену и Авијенду. Некако успе да их покупи обе једном руком, а онда обмота другу руку око усправне греде која је сада стојала накриво, Оне су га гледале широм отворених очима разјапљених уста, али неје било времена за говорење као ни за размишљање. Разбијени торањ од балвана се сруши, падајући кроз гране дрвећа. На трен он помисли да ће они ублажити пад.

            Са преском, греда за коју се држао пуче. Тло му приђе и изби св ваздух из њега, тренутак пре него што жене падоше на њега. Тмина га покри.

            Полако је долазо к' свести. Слух му се први поврати.

            “...си нас подигао као камен и послао нас да се котрљамо низбрдо по ноћи.” То је био Авијендин глас, низак, као да је говорила сама за себе. Нешто се кретало по његовом лицу. “Ти си нам отео оно што смо, што смо били. Мораш нам нешто дати да нам надокнадиш, нешто да буде. Требамо те.” Кретање га дотакну блаже. “Је те требам. Не за себе, ти схваташ. За Елејну. Оно што је између мене и ње је између мене и ње, али ја ћу те предати њој. Да хоћу. Ако умреш, однећу јој твој леш! Ако умреш—!”

            Његове очи се отворише, и на тренутак они су гледали једно друго скоро нос уз нос. Њена коса је била само тако рашчупана, њена марама за главу је нестала, а љубичаста масница стојала јој је на образу. Она се нагло усправи, пресавивши влажну тканину прошарану крвљу, и поче да му кваси чело са поприлично више силе но раније.

            “Немам уопште намеру да умрем”, он јој рече, иако уствари у то уопште није био сигуран. Празнина и саидин су нестали, наравно. Само размишљање о њиховом губљењу га је терало да задрхти. Била је чиста срећа што му саидин није спалио његов ум у последњем тренутку. Само размишљање о поновном грабљењу Извора га је терало да зајечи. Без Празнине као одбојника, он је осећао свако болно мјесто, сваку масницу и рану у потпуности. Био је толико уморан да би могао да падне у сан одмах тог тренутка да га све није толико болело. Добро је било што га је све болело, зато што није још могао да заспи. Не још за дуго.

            Завлачећи руку под капут, он додурну своју рану, а онда кришом обриса крв са својих прстију о кошуљу пре него што би их поново извукао напоље. Није било чудо да је такав пад отворио полузацељену, никад не излечену рану. Изгледа да није много крварио, али ако то Девице примете, или Егвена или чак Авијенда, морао би да се бори да га не би одвукле Мораини на Лечење. Имао је још толико тога да уради пре тога—Лечење поврх свега би било као удар мочуге у потољак—а поред тога, сигурно је било доста горе повређених од њега којима би она прво морала да помогне.

            Намштивши се, савладавајући још један јецај, он се осови на ноге са само мало помоћи од стране Авијенде. И одмах заборави на своје повреде.

            Сулин је седела на земљи у близини, док јој је Егвена превијала крваву рану на њеном скалпу и мрмљала за себе зато што није знала да Лечи, али седа Девица није била једина жертва, и уопште јој није било најгоре. Свугде су жене у каидин'сору покривале мртве чаршавима, и бавиле се онима који су само били опечени, ако реч “само” може бити искоришћена за опекотине од грома. Поред Егвениног гунђања, брдо је стојало скоро у тишини, чак су и повређене жене биле тихе осим дахтања.

            Дрвени торањ, сада коро непрепознатљив, није поштедио Девице приликом пада, ломећи руке и ноге, правећи ране. Гледао је док је чаршав био стављан преко лица Девице, чија је коса била скоро исте нијансе као и Елејнина, а глава јој је била изврнута при неприродним углом а очи су јој биле стакласте и загледане. Џолиен. Једна од првих које су прешле преко Змајевог зида у потрази за Оним Који Долази са Зором. Она је дошла у Камен Тира због њега. И сада је била мртва. Због њега. Ох, баш си добро сачувао Девице, он помисли горко. Стварно добро.

            И даље је могао да осети муње, али пак остатке иза њих. Скоро као слика урезана у његов вид раније, могао је да прати ткање, иако је бледело. Изненађујуће оно је ишло ка западу, не ка шаторима. Онда није Асмодеан.

            “Самаел.” Био је сигуран у то. Самаел је послао онај напад у Џангаију, Самаел је био иза пирата и напада у Тиру, и Самаел је ово урадио. Његове усне се размакоше пред режањем, а његов глас је био груб шапат. “Самаел!” Није схватио да је коракнуо пре него што га је Авијенда ухватила за руку.

            Тренутак касније, Егвена га је држала за другу, оне су га држале као да су намеравале да га посаде на овом мјесту. “Не буди потпуни вуноглавац”, Егвена рече, тргнувши се због његовог погледа, али не пуштајући га. Она је преуредила браон мараму око своје главе, али чешљањем прстима није јој средило косу, а прашина је и даље покривала њену блузу и хаљину. “Ко год да је ово урадио, шта мислиш зашто је чекао оволико док се не умориш? Зато што ако те промаши, а ти пођеш за њим, бићеш лак плен. Једва можеш да стојиш!”

            Авијенда није била спремнија да га пусти, враћајући му за његов поглед сопственим. “Потребан си овде, Ранде ал' Тор. Овде, Кар'а'карн. Да ли је твоја част у томе да убијеш овог човјека, или овде са онима које си довео у ову земљу?”

            Млади Аијел дође трчећи кроз Девице са шоуфом око рамена, и машући копљима и штитом. Ако му је било чудно да види две жене како држе Ранда између њих, он то није показивао. Он погледа развалину остатака куле и мртве и рањене са благом радозналошћу, као да се питао како се то десило и где су се непријатељски мртви налазили. Побијајући врх копља пред Рандом, он рече, “Ја сам Серин, од Шорара септе Томанела.”

            “Видим те, Серине”, Ранд одговори исто толико формално. Не лако са паром жена које су га држале као да су мислиле да ће да побегне.

            “Хан од Томанела шаље вест Кар'а'карну. Кланови на истоку се приближавају једни ка другима. Свих четири. Хан намерава да се придружи Дерику, и позвао је Ерима да им се придружи.”

            Ранд благо удахну и понада се да ће жене помислити да је његова гримаса због вести. Његова рана је горела, и могао је да осети крв како се шири лагано низ кошуљу. Значи неће бити ничега да натера Куладина северно када се Шаидо сломе. Ако се сломе, а још нису показали накакву намеру да то ураде. Зашто су се Мијагоме и други придруживали једни другима? Ако су намеравали да крену на њега, само су га упозоравали. Али ако су се намерили на њега Хан, Дерик и Ерим ће бити надбројани, а ако Шаидо издрже довољно, а четри клана се пробију...Преко пошумљених брда могао је да види да је киша почела изнад града сада када Егвена и Авијенда нису задржавали облаке. То ће штетити обема странама. Сем ако жене нису биле у бољем стању него што су изгледале, али можде не буду у могућности да поново преузму контролу са ове раздаљине.

            “Реци Хану да уради све што се може урадити да би их задржао.”

            Иако је био млад, био је Рандових година кад смо већ код тога, Серин подигну обрве у изненађењу. Наравно. Хан неће урадити ништа другачије, и Серин је то знао. Он је само сачекао довољно да се увери да Ранд нема више никаквих порука, а онда отрчао низ брдо брзо колико је и дошао. Без сумње се надао да се врати што брже могуће и пропусти што мање могуће борбе. Што се тога тиче можда је већ почела , тамо на истоку.

            “Треба ми неко да доведе Џеаде'ена”, Ранд рече чим Серин отрча. Ако покуша да отпјешачи тако далеко, стварно ће му бити потребне жене да га придржаваку. Њих две уопште нису личиле једна на другу, али ипак имале су исту сумњу. Та мргођења мора да су једна од ствари које су преношене са мајке на кћерку. “Не идем за Самаелом.” Не још. “Ипак морам да приђем ближе граду.” он климну ка палом торњу. То је била једина гестикулација њему доступна зато што су га оне држале. Газда Товер ће можда бити у могућности да спаси сочива из стакла за гледање, али није било три балвана у торњу несломљена. Нема више осматрања из висине данас.

            Егвена је јасно била несигурна, али Авијенда једва да је стала пре него што је упитала младу Девицу да оде код гаи'шаина. Такође, да доведе и Маглу, на шта он није рачунао. Егвена чак поче да се отреса, гунђајући у себи на прашину, а Авијенда је пронашла чешаљ од слоновоче и другу мараму такође. Упркос паду, некако су већ изгледале поприлично мање разбарушено од њега. Умор је и даље био на њиховим лицима, али све док уопште могу да усмеравају биће корисне.

            Та помисао га је на тренутак задржала. Да ли је икад у последње време о некоме размишљао осим о томе колко су корисни? Требало би да буде у могућности да буду сигурне крај њега као што су биле и на торњу. Не да је испало да је торањ сигуран, али овога пута ће ствари бити другачије.

            Сулин је стојала док јој је прилазио, светли завој од алгодеа јој је био на врх главе, док јој је бела коса падала из ње.

            “Идем ближе граду”, он јој рече, “где могу да видим шта се догађа, и можда нешто поводом тога урадим. Сви који су повређени остају овде, са довољно других да их заштите ако буде потребно. Нека то буде јака стража Сулин, треба ми само шачица самном, а и слаба је отплата Девицама за част коју су ми показивале ако дозволим да се њихови рањеници настрадају.” То би требало да задржи већи њихов део борбе. Он сам ће се држати подаље од ње да би и њих држао, али како се осећао то неће бити проблем. “Желим да ти останеш овде, и—”

            “Ја нисам једна од повређених”, она рече чврсто, на тренутак он заоклева те онда климну главом.

            “Добро онда.” Није сумњао да јој је рана била озбиљна, али такође није ни мунњао да је жилава. А ако оне остане он ће можда заглавити са неком као Енаила да му води гарду. То да се понаша према њему као према брату није било ни изблиза досадно као кад те третирају сином, и није био спрема да трпи ово последње. “Али верујем ти да нећеш повести никога ко је повређен, Сулин. Морам да се крећем. Не могу да приуштим да ме неко успорава или да мора бити остављен иза нас.”

            Она тако брзо заклима да је био сигуран да ће натерати било коју Девицу која има макар и огреботину да остане иза њих. Осим себе наравно. Ово је био један од оних тренутака када није осећао кривицу што употребљава некога. Девице су одлучиле да носе копља, али су и изабрале да и њега следе, такође. Можда “следе” није био прави израз, узимајући у обзир неке од ствари које су радиле, али то уопште није ништа мењало у његовом уму. Он није намеравао, нити је могао да нареди жени да погине и то је то. У ствари очекивао је неку врсту протеста поводом овога. Био је захвалан што до тога није дошло. Мислим да морам бити суптилнији.

            Двоје у бело обучених гаи'шаина стигоше водећи Џеаде'аена и Маглу, а иза њих следила је група других предвођена Сорилејом са рукама пуних завоја и мелема и на леђима су носили пуне водене вреће као и још туце Мудрих које је срео. Мислио је да макар зна имена пола њих.

            Сорилеја је дифинитивно била главна, и она је убрзо натјерара гаи'шаине и остале Мудре да круже међу Девицама и да се брину за ране. Она је гледала Ранда, Егвену и Авијенду, замишљено се мрштећи напућивши своје танке усне, очигледно мислећи да сво троје изгледају као да су их довољно бацали унаоколо да би било потребно та им се ране окупају. Тај поглед је био довољан да се Егвена брже боље попне у седло са осмехом и наклоном ка Мудрој, да су се Аијели више разумели у јахање, Сорилеја би схватила да Егвенина чудна укоченост није била нормална. Мера Авијендиног стања је била то што је дозволила Егвени да је повуче у седло иза себе без икаквог протеста. Она се насмеја Сорилеји, такође.

           Шкргућући зубима, Ранд се глатко попе у седло. Протести болних мишића су били затрпани под лавином бола његове ране, те се осећао као да је поново био убоден, и требао му је читави минут пре него што је могао поново да дише, али није допустио да се ништа од тога види.

            Егвена приђе ближе на Магли, довољно близу за шапат. “Ако не можеш да узјашеш коња боље од тога, Ранде ал'Тор, можда би требао да у потпуности заборавиш на јахање на неко време.” Авијенда је имала један од оних празних аиелских израза, али њене очи су биле фокусиране на његово лице.

            “Приметио сам како си се и ти попела”, он рече тихо. “Можда би требала да останеш овде и помажеш Сорилеји док ти не буде боље.” То ју је ућуткало, иако су јој се уста горко стегла. Авијенда баци Сорилеји још један осмех, стара Мудра их је и даље посматрала.

            Ранд мамузну пегавка у кас низ брдо. Сваки корак је слао бол у његову повређену страну, због којега је дисао кроз зубе, али требао је доста да пређе, а то није могао да уради пешке. Поред тога, Сорилејин поглед је почињао да му иде на живце.

            Магла се прикључи Џеаде'ену пре него што је он био педесет корака низ зараслу низбрдицу, а након још педесет им се придружила река Девица, од којих су неке трчале да се поставе испред њега. Било их је више него што се надао, али то није било важно. Оно што је он морао да уради није укључивало прилажење близу борбе. Оне могу да остану са њим на сигурном.

            Грабљење саидина је био напор сам за себе, чак и кроз ангреал, и сама тежина њега га је сада притискала више него икад, љага је била јача. Макар га је Празнина штитила од сопственог бола. Понешто у сваком случају. А ако Самаел поново покуша да игра игре са њим...

            Он убрза Џеаде'енов корак. Шта год да Самаел уради, он ће и даље имати свој сопствени посао да заврши.

Киша се сливала са обода Метовог шешира, и повремено би морао да спусти своје стакло за гледање и обрише крај цеви. Пљусак је ослабио последњих сати, али ретке гране нису пружале никакву заштиту. Његов капут се одавно натопио, а Коцкичине уши су биле спуштене. Коњ је стојао као да нема намјеру да се помјери ма колико да га Мет мамузне.

            Није знао са сигурношћу које је доба дана. Мислио је да је негде половина поподнева, али тамни облаци се нису истањили са кишом, те су сакривали сунце. Са друге стране, изгледало је као да је прошло три или четири дана од када је одјахао да упозори Таиренце. И даље није био сигуран зашто је то урадио.

            Према југу је он гледао, и излаз је он тражио. Излаз за три хиљаде људи, толико их је до сада преживјело, иако нису знали шта он намјерава. Они су веровали да им он тражи још једну битку, али три до сада су биле три превише према њему. Мислио је да могао побећи сам, све док би држао очи отворене и био прибран. Три хиљаде људи пак су привлачили поглед где год да су ишли, и нису се померали брзо, јер је  више од половине била пешадија. Није он због тогао био на овом од Светлости заборављеном брду, и нису због тога Таиренци и Каирхијењанини били набијени у у дугу уску шупљину између овог брда и следећег. Ако би само јурнуо...

            Стављајући поново стакло за гледање при оку, он погледа ретко пошумљена брда на југу. Овде и онде су били густиши, неки су били поприлично велики, али већина земље је била мекша и трава па чак и овде. Пробио се ка истоку, користећи сваки могуће угибање терена које би сакрило миша, водећи колону са чистина у заклон од оних проклетих муња и ватрених лопти. Није био сигуран да ли је горе када оне падну или када земља еруптира уз урлик без икаквог приметног разлога. Сав тај труд да би окрио да се битка померила за њим. Није могао да изађе из центра проклетиње.

            Где је моја проклета срећа када ми стварно треба? Он је био будала мозга величине зрна грашка зато што је остао. Само зато што је успео да одржи остале у животу оволико дуго не значи да може да настави да то ради. Пре или касније, коцкице ће се зауставити на очи Мрачног. Они су пламени војници. Треба да их оставим свом послу и одјашем.

            Али он је наставио да претражује пошумљене врхове и гребене. Они су пружали заклон Куладиновим Аијелима колико и њему, али овде и онде могао би да их распозна. Нису сви били укључени у борбу, али било која од група је била већа од његове, и свака је била између њега и безбедности југа, и није било начина распознати ко је ко пре него што би било прекасно. Аиели су се изгледа распознавали на први поглед, али то му није ишло у корист.

            Миљу и нешто, неколико стотина у кадин'сор обучених фигура који су трчали у колони осам широкој крећући се на исток појавише се на успону на коме је расло тек неколико кожолиста. Пре него што су тркачи предводници успели да почну спуштање на другу страну, гром пуче међу њима, разбацујући људе и земљу као камен бачен у језерце. Коцкица чак ни не задрхта када прасак досегну Мета. Ушкопљеник се навикао и на ближе ударе од овога.

            Неки од људи који су пали устадоше шопајући, и одмах се придружише онима који су трчали умјесто. Не више од туцета људи је било одвучено и пребачено преко рамена пре него што су шмугнули са брда, назад путем куда су дошли. Нико се није зауставио да погледа кратер. Мет је гледао како су научили ту лекцију. Чекање би само призивало друго сребрно копље из облака. Убрзо били су ван видокруга. Сем мртвих.

            Он окрете стакло за гледање на исток. Изгледа да је било сунца неколико миља у том правцу. Кула од балвана би требала да је видљива, да се издиже изнад дрвећа, али он већ неко време је није могао наћи. Можда је гледао ка погрешном месту. Није било важно. Громови мора да су Рандово дело, као и све остало. Ако бих могао да одем довољно далеко у том правцу...

           Биће управо онде где је почео. Чак и да га вуча та'веренства више не задржава, тешко да ће се измигољити једном када Мораина сазна за њега. А требао је и Мелидру узети у обзир. Никада није чуо за жену која није била подозрива након што покушаш да јој се изгубиш из живота без да је обавестиш.

            Док је полако померао стакло за гледање, тражећи торањ, успон покривен рештрканим кожолистима и папиркорама одједном плану, свако дрво одједном поста бакља.

            Полако он спусти месингом оковану цев. Тешко да му је била потребна да види ватру, а дебели сиви дим већ се дизао ка небу. Нису ми били потребни знаци да препозна усмеравање када га види, не када је било овако. Да ли је Ранд најзад прекорачио ивицу лудости? Или је можда Авијенди досадило да буде стално крај њега. Никад не узнемиравај жену која зна да усмерава. То је било праволо кога се Мет ретко успевао придржавати, али је покушавао.

            Сачувај паметовање за неког другаога, он помисли горко. Само је покушавао да не размишља о трећој алтернативи. Ако Ранд није најзад полудио, и Авијенда или Егвена или неко од Мудрих није одлучила да се отараси њега, онда неко трећи има уплива у данашњи рад. Он је могао сабрати два и два без да добије пет. Самаел. Толико о пробању тог излаза. То није био излаз из ичег. Крв и крвави пепео! Шта се десило са мојом—?

            Отпала грана закрцка под нечијим стопалом иза њега и он одреагова без размишљања, коленима више него уздама он окрену Коцкицу, копље са мачоликом сечивом му прелете преко седла.

            Естеан умало не испусти шлем, његове очи су му се разрогачиле, док се кратко сечиво налазило дах од тога да му расцепи лобању. Киша му је нанела косу на лице. Такође на ногама  Наелсеан се смешио, помало запањен и помало забављен због тога шта се десило младом Таиренцу. Коцкастог лица и крупан, Налесеан је био други који командује таиренском коњицом после Меланрила. Талманес и Даерид су били ту такође, корак иза као и обично, и безизражајни под својим звонастим шлемовима, такође као и обично. Четири њихова коња су била назад међу дрвећем.

            “Неки Аиели иду право на нас, Мете”, Малесаен рече док је Мет усправљао своје гавраном обележено копље. “Светлост ми спалила душу ако их има макар један мање од пет хиљада.” Он се и томе осмехну. “Мислим да не знају да их ми овде чекамо.”

            Естеан једном климну. “Држе се долина и пукотина. Крију се од...” Он погледа облаке и продрхта. Он није био једини коме је било нелагодно о томе шта може да стигне са неба. Остала тројица погледаше увис такође. “Све у свему, јасно је да намеравају да прођу онде гдје су Даеридови људи.” Била је чак капљица поштовања у његовом гласу када је поменуо копљанике. Гунђајући тачно, и не прејако, али тешко је да некога не гледаш са поштовањем након што ти је спасап врат неколико пута. “Испашће испред нас пре него што нас запазе.”

            “Дивно.” Мет продахта. “То је стварно проклето предивно.”

            Он је то мислио да буде сарказам, али Наелсеан и Естеан промашише укус. Они су изгледали жељно. Али Даерид је показивао осећања на свом ожиљком означеном лицу колико и камен, а Талеманес само подигну обрви и кратко одмахну главом. Њих двојица су се разумели у ратовање.

            Први сусрет са Шаидоима је била опклада највише, опклада коју ни Мет не би прихватио да није био приморан. То да је сво то грмљење потресло Аиеле довољно да почну да беже, ништа није мењало. Још два пута данас су видели борбе, када би Мет открио да мора да одлучи између тога да ли да ухвати или буде ухваћен, и ниједна од њих није испала тако добро као што си Таиренци веровали. једна је била нерешена, али једино зато што је Мет успио да умакне када су Шаидои одступили да се прегрупишу. Макар се нису поново појавили док је Мет провлачио своје кроз кривудаве долине између брда. Претпостављао је да су нашли нешто да их преокупира. Можда још муња или ватрених лопти, или сама Светлост зна чега. Он је знао сасвим добро шта им је омогућило да побегну са поприлично читавим кожама из последње битке. Још једна група Аиела која је заорала кроз позадину ових који су њега нападали, и то управо у тренутку када само што копљаници нису били прегажени. Шаидо су одлучили да се повуку на север, а ови други—за које и даље није знао који су били—су окренули ка западу, остављајући њега у поседу поља. Налесеан и Естеан су то сматрали чистом победом. Даерид и Таламанес су знали истину.

            “За колико” Мет упита.

            Талеманес је био онај који је одговорио. “Пола сата. Можда мало више, ако нам се посрећи.” Таиренци су изгледали као да сумњају. Они и даље нису схватали колико брзо се Аиели могу кретати.

            Мет није имао таквих илузија. Он је већ простудирао околни терен, али га ипак погледа поново и уздахну. Поглед са брда је био веома добар, и једина упола пристојна група дрвећа унутар пола миље је била управо она у коју је он седео у седлу. Остатак је био састављен од закржљалог жбуња, највише до паса висине, прошаране кожолистима и папиркорама и повременим храстовима. Ти Аијели ће сигурно послати извиђаче да извиде ово подручје, и није било теоретске шансе да се чак и коњаници измакну пре него што они стигну. Копљаници ће бити на отвореном. Знао је шта мора урадити—то је било поново ухвати или буди ухваћен—али није морало да му се допада.

            Само је бацио поглед, али пре него што је успео да отвори уста, Даерид рече, “Моји извиђачи ми јављају да је сам Куладин са њима. Бар њихов вођа овде голих руку на којима се виде ознаке за које се каже да их господар Змај има.”

            Мет прогунђа. Куладин и иде на исток. Ако би могао да му се измакне, он ће право ударити у Ранда. Можда је то управо оно што је и намеравао. Мет схвати да кипти, а то није никакве везе имало са тиме што је Куладин намеравао да убије Ранда. Шаидо поглавар, или шта год да је био можда се сећа слабо Мета као некога ко се дружио са Рандом, али Куладин је био разлог због којега се он заглавио овде усред битке, покушавајући да преживи, сваког тренутка се питајући да ли ће се ово претворити у лични дуел између Ранда и Самаела, врста дуела која би могла да побије све у кругу од две-три миље. То је ако пре тога не добијем копље кроз прса. И немајући при томе више избора него патка кога виси испред кухиње. Све би било другачије без Куладина.

            Штета што га нико није убио пре више година. Сигурно им је давао доста изговора. Аиели су ретко пуштали да им се бес примети, а када би се то догодило он је био хладан и чврст. Куладин у другу руку, као да је беснио два три пута дневно, губећи главу у пламеном бесу брзо као пуцање сламке. Чудо што је још увек жив, и срећа самога Мрачног.

            “Налесеане”, Мет рече бесно, “извиј своје Таиренце широко на север и пођи на ове момке са леђа. Ми ћемо им задржати пажњу, зато ти јаши брзо и падни на њих као што штала пада.” Значи он има срећу Мрачног, ма немој? Крв и крвави пепео, али надам се да се и моја вратила. “Талеманесе, ти уради исто ка југу. Крените обојица. Имамо мало времена и оно истиче.”

            Двојица Таиренца наклонише се ужурбано и потрчаше ка коњима, држећи своје шлемове. Талеманесов наклон је био формалнији. “Милост била наклоњена твом мачу, Мете. Или би требао да кажем твом копљу.” Онда и он такође оде.

            Гледајући Мета док су та тројица нестајала низ брдо, Даерид обриса кишу са својих очију прстом. “Значи, остаћеш са копљаницима овај пут. Мораш не допустити да те твој бес према том Куладину надвлада. Битка није место за дуеле.” 

            Мет се једва обуздао да се на запањи. Дуел? Он? Са Куладином? Да ли је Даерид мислио даје он због тога остао са пешадијом? Он је то изабрао јер је било безбедније иза копаља. То је био разлог. Сав разлог. “Не брини се. Могу да се суздржим.” А он је мислио да је Даерид најразумнији од њих.

            Каирхијењанин само климну. “И мислио сам да можеш. Видео си и раније копљанике потиснуте, и како се суочавају са неколико јуриша, могао би се закунети. Талеманес хвали када види два месеца, али ја га чујем какао наглас говори да ће те следити било где да одеш. Једног дана би желео да чујем твоју причу, Андорче. Али ти си млад—под Светлошћу нисам мислио никакву увреду—а млади имају врелу крв”

            “Ова киша ће је расхладити, ако ништа друго.” Крв и крвави пепео! Да ли су сви они мртви? Таламанес га је хвалио? Питао се шта ће рећи ако сазнају да је он једино коцкар који следи комадиће сећања људи који су мртви хиљаду или више година. Извлачили би сламке за прву прилику да га ставе на ражањ као свињу. Лордови посебно. Нико не воли да га направе будалом, a племићи најмање од свих, можда зато што је њима самима то често полазило за руком. Па на један или други начин намеравао је да буде миљама удаљен када то открију. Проклети Куладин. Волио бих да му сабијем низ грло ово копље! Мамузнувши Коцкицу, он крену према супротној падини, оној под којом је стојала пешадија.

            Даерид се попе у сопствено седло и прикључи му се, климајућу док је Мет износио свој план. Стрелци на падинама, где могу да покривају бокове, али ће се сакрити у жбуњу и остаће тамо све до последњег тренутка. Један човек на врху да сигнализира када се Аијели појаве. Копљаници ће кренути чим добију знак, маршираће право ка приближавајућем непријатељу. “Чим приметимо Шаидое, повући ћемо се што брже могуће, скоро до шупљине између два брда, а онда ћемо се окренути да се са њима суочимо.”

            “Помислиће да смо намеравали да побегнемо, али смо схватили да не можемо, и окренули смо се ка њима као медвед ка ловачким псима. Када виде да нас има упола мање, и да се боримо само зато што морамо, они ће помислити да нас прегазе. Ако успемо да им задржимо пажњу док им коњица не улети у позадину...” Кархијењанин се чак осмехнуо. “Користимо тактику самих Аијела против њих самих.”

            “Боље да успемо да привучемо њихову проклету пажњу.” Метов глас је био сув колико је био влажан. “Да би смо се постарали да нам то успе—да би смо се осигурали да они не почну да обилазе око наших бокова—желим да се подигне поклич чим престанемо да се повлачимо. 'Заштитите господара Змаја.' ” Овај пут се Даерид наглас насмејао.

            То би требало довољно да привуче Шаидое, посебно ако их је Куладин водио. Ако их Куладин стварно води, ако помисли да је Ранд са копљаницима, ако копљаници успедну да се одрже док коњаници не стигну... Поприлично ствари зависи од 'ако'. Мет је могао да чује оне коцкице како му се поново котрљају кроз главу. Ово је највеће коцкање у коме је учествовао у свом животу. Питао се колико је остало до вечери. Човек би требало да може да умакне по ноћи. Желео да избаци оне коцкице из главе, или да се најзад зауставе тако да сазна шта показују. Мрштећи се на кишу, он одјаха на Коцкици низбрдо.

Џеаде'ен се зауставио на врху где је туце дрвећа чинило густу шумицу, и Ранд се благо погрби од бола у свом боку. Млади месец је стојао високо и бацао је бледу светлост, али ипак, чак и за његов саидином појачани вид све даље од сто корака је било прекривено сенком. Ноћ је прогутала сва окружујућа брда, и он је само био благо свестан Сулин која је била у близини, и Девица око њега. Али опет није му успевало да држи своје капке више од полуотворенима. Они су били тешки, и мислио је да једино што их и даље тржи отворенима је био бол у његовом боку. Није на то помишљао често. Мисли нису више биле само удаљене, биле су и споре.

            Да ли је то Самаел покушао да му одузме живот двапут, трипут? Више? Изгледало му је како би требао да се сећа колико је пута неко покушао да га убије. Не, не да убије. Да га намами. Да ли си и даље толико љубоморан на мене, Тел Џанине? Када сам те то увредио, или ти дао прст мање од тога што си заслуживао?

            Њишући се Ранд прође руком кроз своју косу. Нешто је било чудно у вези са том мишљу, али није се могао сетити шта. Самаел... Не. Он ће се постарати за њега када ... ако ... Нема везе. Касније. Данас је Самаел био само сметало који му одвлачи пажњу од онога што је важно. Можда је чак и отишао.

            Бледо се сећао да више није било напада после... После чега? Сећао се да се супроставио Самаеловом последњем потезу нечим гадним, али није могао да извуче то сећање на површину. Не кобна ватра. Не смем то користити. Опасна је по ткање Шаре. Чак ни ради Илејне? Спалио бих свет и употребио сопствену душу уместо огњила само да је поново чујем како се смеје.

            Поново је скретао, са оного што је важно.

            Ма колико је давно сунце зашло, зашло је за борбу, издужујуће сенке су временом победиле црвенозлатно сунце, људи су убијали и умирали. Сада повремени ветрови би донели удаљене узвике и урлике. Због Куладина, тачно, али у срцу тога, због њега.

            На тренутак се није могао сјетити свог имена.

            “Ранд ал'Тор”, он рече наглас, и задрхта, иако му је капут био влажан од зноја. На тренутак му то име зазвуча чудно. “Ја сам Ранд ал'Тор, и потребно ми је...потребно ми је да видим.”

            Није јео још од јутрос, али опет поган на саидину одбијала је глад. Празнина се стално тресла, и држао се о Истински извор ноктима. То је било као да јаше бика који је полудео од црвенке, или као да плива го у реци ватре која је постала прзак због искрзаних облутака од леда. Ипак када није био на ивици да буде сажежен или оборен или удављен, изгледало је као да је саидин једина снага кој је преостала у њему. Саидин је био ту, испуњавајући његове, покушавајући да еродира или кородира његов ум, али био је спреман да буде употребљен.

            Трзнувши се, он усмери, и нешто сагоре високо на небу. Нешто. Кугла од кључалог плавог пламена који је протјера сенке грубом светлошћу.

           Брегови се узнеше свуда около, дрвеће је било црно под јаким осветљењем. Ништа се није кретало. Благи звук му дође на вихору ветра. Весеље можда, или певање. Или су му се можда привиђале ствари; Звук је био толико слаб, да можда управо то и догодило, и умукнуо је са ветром.

            Одједном је постао свестан Девица око њега, стотине њих. Неке, укључујући Сулин, су пиљиле у њега, али многе су затвориле своје очи. Требало му је тренутак да схвати да су покушавале да задрже ноћни вид. Он се намршти тражећи. Егвена и Авијенда више нису биле овде. Још један тренутак је прошао пре него што се сетио да пусти своје ткање усмеравања и да допусти тами да поврати ноћ. Сада за његове очи дубока тама.

            “Где су?” Био је благо иритиран када је морао да каже на кога мисли, и исто толико благо свестан да није било разлога за то.

            “Отишле су Мораини Седаи и Мудрама у сутон Кар'а'карне”, Сулин одговори приближавајући се Џеаде'ену. Њена кратка бела коса је сијала при месечини. Не, глава јој је била повијена. Како је могао на то заборавити? “Пре добра два сата. Оне знају да месо није камен. Чак и најјаче ноге могу да трче само до одређене границе.”

            Ранд се намршти. Ноге? Јахале су на Магли. То што је жена причала није имало смисла. “Морам да их нађем.”

            “Оне су са Мораином Седаи и Мудрама, Кар'а'карне”, она рече полако. Он помисли да се и она мршти али није било начина да буде сигуран.

            “Не њих”, он промрмља. “Морам да нађем мој народ. Они су и даље тамо, Сулин.” Зашто се пастув није померао? “Да ли можеш да их чујеш? Тамо у ноћи. И даље се борећи. Морам да им помогнем.” Наравно. Морао је да удари петама пегавкова ребра. Али када је то урадио Џеаде'ен се само померио постранце, док је Сулин држала његове узде. Није се сећао да је она држала узде.

            “Мудре морају да попричају са тобом, Ранде ал'Тор, сада.” Њен глас се променио, али био је исувише уморан да зна како.

            “Зар то не може да сачека?” Мора да је пропустио тркача са поруком. “Морам да их нађем, Сулин.”

            Енаила као да је искочила са друге стране пастувљеве главе. “Ти си пронашао свој народ, Ранде ал'Тор.”

            “Мудре те чекају”, Сулин дода. Она и Енаила окретоше Џеаде'ена без да причекају на његов одговор. Из неког разлога Девице се прибише уз њега док су почињали спуст кривудавим путем низ брдо. Њихова лица су се сијала на месечини док су пиљиле у њега, и биле су тако близу да су њихова рамена била уз бокове коња.

            “Шта год да желе”, он прогунђа, “боље да то буде брзо.” Није било потребе да му оне воде пегавка, али то би тражило превелики труд да се око тога препире. Он се окрену према назад, гунђајући због бола у свом боку. Ноћ је већ прогутала врх. “Имам много тога да урадим. Морам да пронађем...” Куладина. Самела. Људе који су се борили и умирали за њега. “Морам да их нађем.” Био је тако уморан, а није још увек смео да заспе.

            Лампе на моткама су осветљавале камп Мудрих, као и ватре на којима су стојали котлићи са водом који би били замењивани, од стране у бело обучених људи и жена, чим би почели да вре. Гаи'шаини су трчкарали свугде, као и Мудре такође, бринући се за повређене чији су бројеви преплавили камп. Мораина се полако кретала низ дуге редове оних који нису могли да стоје, само повремено се заутављајући да положи руке на Аијела који би тада почео да се копрца због мука Лечења. Она се њихала сваки пут када би се исправила, а Лан је био одмах иза ње као да је желео да је придржи, или је очекивао да ће морати. Сулин размени речи са Аделин и Енаилом, исувише тихе да би их Ранд разумео, и млађа отрча да поприча са Аес Седаи.

            Упркос броју рањених, нису се све Мудре старале за њих. Унутар павиљона са једне стране, можда двадесетак њих су стојале у круг слушајући ону у средини. Када је она села, друга преузе њено место. Гаи'шаини су клечали ван и око павиљона, али ниједна Мудра није показивала икакво интересовање за вино, или било шта друго осим онога што су слушале. Ранд помисли да је говорник Амис.

            На његово изненађење, Асмодеан је такође помагао рањеницима. По врећа за воду је висила са сваког му рамена и поприлично су чудно изгледала са његовим тамним сомотским капутом, и белом чипком. Исправљајући се пошто је дао човеку голом до појаса осим завоја да пије, он угледа Ранда и заоклева.

            Он предаде вреће са водом једном од гаи'шаина и проби се кроз Девице ка Ранду. Оне су га игнорисале—све као да су или гледале како Аделин и Енаила причају са Мораином или су посматрале Ранда—његово лице је било стегнуто када се зауставио услед чврстог круга Фар Дареис Маи око Џеаде'ена. Оне си се полако размицале, и радиле су то таман довољно да он приђе Рандовим узенгијама.

            “Био сам сугуран да ти је добро. Био сам сигуран.” Према његовом гласу уопште није био. Када Ранд не проговори, он нелагодно стресе. “Мораина је инсистирала да носим воду. Силна жена, није допустила барду господара Змаја да...” Утихнувши он облиза усне и упита. “Шта се десило?”

            “Самаел”, Ранд рече али не као одговор. Само је изговарао мисли које су плутале кроз Празнину. “Сећам се када је био по први пут назван Уништитељ наде. Пошто је издао Капије Хевана и пренео Сенку све доле до Рорн М'доиа у срца Сателеа. Наакао да је умрла тога дана. Кулан Кухан је плакао. Шта није у реду?” Асмодеаново лице је побледело као Сулинина коса. Она само одмахну главом немо. Ранд се загледа ка павиљону. Ко год да је сада говорио, он је није познавао. “Да ли је то где ме чекају? Онда би требао да им се придружим.”

            “Неће те још примити”, Лан рече појавивши се крај Асмодеана, који поскочи, “или било којег другог мушкарца.” Ни Ранд није чуо Заштитника како се приближава, али он само окрену главу. Чак и то као да је било напорно. Као да је то била туђа глава. “Састале су се са Мудрама из Миагома, Кодара, Шианда и Дарина.”

            “Кланови се прикључују мени”, Ранд рече равно. Али чекали су довољно дуго да начине данашњи дан крвавијим. То се никада није дешавало у причама.

            “Тако изгледа. Али четири поглавара се неће састати са тобом све док се Мудре не договоре”, Лан рече суво. “Дођи. Мораина ти може рећи више о томе него ја.”

            Ранд одмахну главом. “Што је завршено, завршено је. Могу чути детаље касније. Ако Хан више не мора да нам их држи подаље од нас, онда га требам. Сулин пошаљи тркача. Хан—”

            “Стварно је готово Ранде”, Заштитник рече чврсто. “Све. Тек нешто мало Шаидоа је и даље јужно од града. Хиљаде су заробљене, и већина прелази преко Гаелина. Вест би ти била послата сат раније, да је ико знао где си. Стално си се кретао. Дођи и нека ти Мораина каже.”

            “Готово? Победили смо?”

            “Ти си победио. У потпуности.”

            Ранд погледа човека кога су превијали, редове оних који чекали на завоје и оне који с одлазили са њима. Редови као да се нису померали. Мораина се и даље кретала дуж њих, заустављајући се изморено повремено да Лечи. Само нешто рањених је овде, наравно. Они су долазили када могу целог дана, одлазећи када и како су год могли. Ако би могли. Мртви такође нису били овде. Само је пораз тужнији од победе. Сећао се да је то рекао раније, веома давно. Можда је то прочитао.

            Не. Било је превише живих за које је био одговоран да би бринуо за мртве. Али колико лица као Џолиенино ћу видети? Никада нећу заборавити Илејну, не макар читав свет изгорео!

            Мрштећи се, он подиже руку ка глави. Те мисли као да су долазиле једна за другом, из различитих места. Био је тако уморан да је једва могао да размишља. Али требао је, потребне мисли које нису клизиле одмах ван његовог домашаја. Он испусти Извор и Празнину, и згрчи се када га саидин га умало не однесе у тренутку када се повлачио. Једва да је имао времена да схвати своју грешку. Без Моћи, умор и пол падоше на њега.

            Био је свестан лица која се окренуше ка њему када се сурва из седла, уста су се кретала, руке су посезале да га ухвате, да му ублаже пад.

            “Мораина!” Лан повика, глас му је био шупаљ у Рандовим ушима. “Он много крвари!”

            Сулин је положила његову главу у своје руке. “Држи се, Ранде ал'Тор”, она рече хитно. “Држи се.”

Претходно : Назад на садржај : Следеће