Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 45
Posle oluje
4th Dimension
Sedeći na omanjem kamenu koji je štrčao iz podnožja padine, Met uzdrhta dok je nakrivljivao nadolje svoj šešir širokog oboda da bi se zaštititio od jutarnjeg sunca. Delimično da zaštiti svoje oči od sunca. Bila je još jedna stvar koju nije želeo da vidi, iako su ga posekotine i modrice na nju podsećale, posebno rana od strele duž potiljka koju je pritiskao šeširom. Mast iz Daeridovih bisaga je zaustavila krvarenje, tu i na drugim mestima, ipak sve to ga je i dalje bolelo, a većina povreda ga je i dalje pekla. Taj deo će se pogoršati. Vrelina dana je tek počinjala da se oseća, ali znoj mu je već izbijao po licu i vlažio mu košulju i donji veš. Lenjo, on se zapita da li će jesen ikada stići u Karhijen. Makar ga je neugodnost sprečavala da razmišlja o tome koliko je bio umoran. Čak i posle besane noći, on bi ležao budan u perjanom krevetu, a kamoli u ćebadima na zemlji, u svakom slučaju. Ne da je želio da bude igde u blizini svog šatora.
Krvavo fini metež. Umalo nisam poginuo, znojim se kao svinja, ne mogu naći ugodno mesto da se opružim, i ne usuđujem se da se napijem. Krv i krvavi pepeo! Prestade da dodiruje prorez kroz prednji deo kaputa—jedan inč razlike, i koplje bi mu prošlo kroz srce; Svetlosti, ali čovek je bio dobar!—i on istera i to iz svog uma. Ne da je bilo lako, sa svim onim što se dešavalo oko njega.
Makar jednom, Tairencima i Kairhijenjanima nije smetalo da vide aijelske šatore u svim pravcima. Bilo je čak Aijela u logoru, i skoro čudesno, Tairenci su se mešali sa Kairhijenjanima među pušećim vatrama za kuvanje. Ne da je iko jeo. Kotlovi nisu bili postavljeni na vatre, iako se mogao osetiti miris gorućeg mesa koji je odnekud dolazio. Umesto toga većina se napijala što više mogla vinom, rakijom ili aijelskim uskuazijem. Smejali su se i slavili. Nedaleko od mesta gde je sedeo, tuce Branitelja Kamena razgolićenih do znojavih košulja, je igralo na tapšanje deset puta više posmatrača. U liniji sa rukama jednih preko drugih ramena, koračali su tako brzo da je bilo čudo da se niko od njih nije sapleo ili udario onoga pored njega. Za još jedan krug gledalaca, pored skoro deset stopa visokog stuba pobodenog u zemlju—Met užurbano skrenu pogled—isto toliko Aijela je izvodilo neke sopstvene udarce. Met je pretpostavljao da je to bio ples. Još jedan Aijel je svirao gajde za njih. Oni su skakali što su više mogli, podižući nogu još više, a onda bi se spustili na tu nogu i odmah bi skočili uvis, sve brže i brže, ponekad na vrhuncu skoka obrčući se kao vodoravne čigre, ili premečući se unapred ili unazad. Sedam ili osam Tairenaca i Kairhijenjanina koji su to probali, sedeli su negujući slomljene kosti sve vreme veseleći se i smejući se kao ludaci, razmenjujući međusobno zemljani lonac nečega. Na nekim drugim mestima ljudi su plesali, i možda pevali. Bilo je teško reči pri svoj toj larmi. Bez da se pokrene, mogao je izbrojati deset flauta, a da ne spominjemo dvostruko toliko limenih pištaljki, a jedan mršavi Kairhijenjanin u dronjavom kaputu svirao je nešto nalik pola flauti i pola rogu sa nekim čudnim dodacima. I bilo je nebrojeno more bubnjeva, većina njih su bili kotlovi koje su udarali kašikama.
Ukratko, logor je bio ludnica i bal u jednome. On ga je prepoznavao, većinom iz onih sećanja koja je i dalje mogao pripisati drugim ljudima ako bi se dovoljno skoncentrisao. Proslava povodom toga što su živi. Još jednom su prošli ispred nosa Mračnog i preživeli da pričaju. Još jedan ples po oštrici brijača se završio. Skoro mrtvi juče, možda mrtvi sutra, ali živi, sjajno živi, danas. Njemu nije bilo do slavlja. Koje je dobro biti živ ako to znači živeti u kavezu?
On odmahnu glavom dok Daerid i Estean i krupni crvenokosi Aijel koga nije poznavao posrčući prođoše, držeći jedni druge uspravno. Jedva čujno kroz buku, Daerid i Estean su pokušavali da nauče visokog čoveka koji je bio između njih reči “Plesa sa Čovekom Senki”.
“Pevaćemo celu noć, i piti ceo dan,
I na devojke ćemo potrošiti platu,
A kada sve to prođe, onda ćemo poći,
Da plešemo sa Čovekom Senki”
Suncem opaljeni čovek naravno, nije pokazivao nikakvo interesovanje da nauči—ne bi sem ako bi ga ubedili da je to prava borbena himna—ali slušao je, i nije bio jedini. Dok ta trojica nisu nestali u gužvi, sakupili su još dvadesetak sledbenika, koji su mahali okrznutim čašama i krčazima, dok su rikali pesmu iz sveg glasa.
“Ima neke uživancije u pivu i vinu,
i neke u devojkama sa člancima finim,
ali moja uživancija, da je uvek moja,
je da plešem sa Čovekom Senki.”
Met je žalio što ih je ikada naučio toj pesmi. Učenje mu je samo koristilo da okupira um dok je Daerid sprečavao da iskrvari do smrti. Ona mast je pekla koliko i same rane, i Daerid nikada ne bi učinio švalju ljubomornom svojom pažljivom upotrebom igle i konca. Samo što se pesma raširila iz tog prvog tuceta kao vatra kroz suvu travu. Tairenci i Kairhijenjani, konjanici i pešadija, svi su je pevali kada su se vratili u zoru.
Vratili. Ravno nazad u brdovitu dolinu odakle su krenuli, ispod ruševine drvenog tornja, i više nije bilo šanse da pobegne. Ponudio se da odjaše pred njima, a Talamanes i Nalesen umalo se nisu potukli oko toga ko bi trebao da sačinjava pratnju. Nisu svi postali prijatelji. Samo mu je još Moiraina falila da dođe da se raspita oko toga gde je bio i šta je radio, zvocajući mu o ta'verenstvu i dužnosti, o Šari i Tarmonu Gai'donu, dok mu glava ne pukne. Bez sumnje, ona je sada bila sa Random, ali ona će već naći vremena i za njega.
On pogleda gore ka vrhu brda gde su stojali slomljeni balvani među polomljenim drvećem. Kairhijenjanin koji je napravio stakla za gledanje za Randa, bio je gore sa njegovim šegrtima, čeprkajući unaokolo. Aijeli su bili puni priča o tome šta se tamo desilo. Bilo je definitivno vreme da se ode. Medaljon sa likom lisičije glave ga je štitio od ženskog usmeravanja, ali dovoljno je čuo od Randa da zna da je muško usmeravanje drugačije. Nije nameravao da otkrije da li bi ga ta stvar zaštitila od Samaela i njegovih.
Mršteći se od bola, on upotrebi svoje koplje crnog držalja da se podigne na noge. Oko njega, proslava se nastavljala. Ako bi se sada odšunjao do žbunja... Nije ga bilo volja da osedla Kockicu.
“Heroj ne bi trebao da sedi bez pića.”
Zapanjeno, on se okrenu, gunđajući od bola svojih rana, i pogleda Melindru. Ona je imala veliki glineni krčag u jednoj ruci, a ne koplja i nije bila zabradila lice velom, ali njene oči kao da su ga merile. “Slušaj, Melindra. Ja mogu da sve objasnim.”
“Šta treba biti objašnjeno?” ona upita, stavljajući svoju ruku preko njegovih ramena. Čak i sa naglim udarom bola, on pokuša da stoji uspravnije, ali i dalje nije bio naviknut na to da treba da gleda odozdo ženu. “Znala sam da ćeš potražiti svoju sopstvenu čast. Kar'a'karn baca veliku senku, ali nijedan čovek ne želi da provede život u senci.”
Zatvarajući užurbano usta, on uspe da izgovori jedno slabo, “Naravno.” Ona nije nameravala da ga ubije. “To je upravo to.” Laknuvši mu, on uze od nje krčag, ali njegov gutljaj se pretvori u pljuvanje. To je bila najsirovija dvostruko destilovana rakija koju je ikada probao.
Ona uze krčag dovoljno dugo da otpije, zahvalno uzdahnu i vrati mu ga. “On je bio čovek sa dosta časti, Mete Kautone. Bolje da si ga zarobio, ali čak i to što si ga ubio, zadobio si dosta đia. Dobro je što si ga potražio.”
Uprkos sebi, Met pogleda ono što je izbegavao, i zadrhta. Kožni kanap je bio vezan za kratku plameno crvenu kosu držao je Kuladinovu glavu na vrhu stuba visokog deset stopa kraj mesta gde su Aijeli plesali. Stvar kao da mu se smejala. Njemu.
Potražio Kuladina? Pokušao je što je bolje mogao da drži kopljanike između sebe i bilo koga od Šaidoa. Ali strela ga je okrznula po glavi i on se odmah našao na zemlji, uspravljajući se na noge dok je bitka besnela svuda oko njega, mašući unaokolo svojim gavranom obeleženim kopljem pokušavajući da se vrati Kockici. Kuladin se odjednom pojavio kao iz ničega, zabrađen za ubijanje, ali nije bilo sumnje ko je to bio sa onim golim rukama obmotanim svetlucavim zlatno-crvenim zmajevima. Čovek je prosecao put kroz kopljanike svojim kopljima, vičući Randu da se pojavi, vičući da je pravi Kar'a'karn. Možda je u to stvarno verovao. Met nije znao da li ga je Kuladin tada prepoznao, ali to nije pravilo nikakvu razliku, ne kada je on odlučio da probije rupu kroz njega da bi našao Randa. On takođe nije znao ko je posle odsekao Kuladinu glavu.
Bio je isuviše zauzet pokušavajući da preživi da bi gledao, on gorko pomisli. I nadao se da neće iskrvariti do smrti. U Dvema Rekama bio je dobar sa palicom kao i svako, a palica nije bila mnogo različita od koplja, ali Kuladin je bio rođen sa tom stvari u svojim rukama. Naravno, na kraju ta veština mu nije mnogo pomogla. Možda i dalje imam malo sreće. Molim te, Svetlosti, neka se pokaže sada!
Razmišljao je kako da se otarasi Melindre kako bi mogao da osedla Kockicu kada se Talmanes pojavi i formalno se pokloni, sa rukom na srcu na Kairhijenski način. “Milost ti bila naklonjena, Mete.”
“I tebi”, Met reče odsutno. Ona ne bi otišla da je on zamoli. Moljenje bi sigurno stavilo lisicu u kokošarnik. Možda ako bi joj rekao da želi da jaše. Govorili su da Aijeli mogu da preteknu konje.
“Delegacija iz grada je došla tokom noći. Prirediće trijumfalnu procesiju za gospodara Zmaja, kao zahvalnost od Kairhijena.”
“Da li će?” Mora da je imala neke dužnosti. Device su se uvek motale oko Randa. Možda će biti zato pozvana. Gledajući je, nije mislio da je dobro da na to računa. Njen široki osmeh je bio vlasnički.
“Delegacija je bila od Visokog Lorda Meilana”, Nalesan reče pridružujući im se. Njegov naklon je bio isto toliko pravilan, obe ruke su mu išle u stranu, ali užurbano. “On je onaj ko nudi procesiju gospodaru Zmaju.”
“Lord Dobrain, Lord Maringil i Gospa Kolavaera, pored ostalih su takođe došli gospodaru Zmaju.”
Met vrati um nazad sadašnjosti. Obojica su se pretvarala da onaj drugi ne postoji—obojica su gledala samo njega, nikad ne bacivši pogled na onog drugog—ali njihovi glasovi su bili zategnuti od suzdržavanja, njihove ruke su bile blede i počivale na balčacima mačeva. Bio bi vrhunac svega ako bi došlo do borbe, a on bi najverovatnije i dalje pokušavao da odhramlje van dometa kada bi ga jedan od njih slučajno probo. “Zašto je važno ko je poslao delegacije, sve dok Rand dobije svoju proesiju?”
“Važno je da bi ti trebalo da ga pitaš za naše pravedno mesto na čelu procesije”, Talmanes reče brzo. “Ti si ubio Kuladina, i zaradio nam to mesto.” Nalesan zatvori usta i namrgodi se. On je sigurno nameravao to isto da kaže.
“Vas dvojica ga pitajte”, Met reče. “To nije moja stvar.” Melindrina ruka se steže na njegovom vratu ali on nije mario. Moiraina sigurno nije bila daleko od Randa. Nije nameravao da se uvali u još jednu zamku dok pokušava da smisli način da iziđe iz prve.
Talmanes i Nalesan ga pogledaše kao da je poremećen. “Ti si naš vođa”, Nalesan se usprotivi. “Naš general.”
“Moj sluga će ti uglancati čizme”, Talmanes doda sa osmehom koji on oprezno nije uputio Tairencu kockastog lica, “i očetkati i zašiti ti odeću. Tako da ćeš se pojaviti u svom najboljem svetlu.”
Nalesan cimnu svoju nauljenu bradu. Njegove oči pređoše pola puta ka drugom čoveku pre nego što je on uspeo da ih obuzda. “Ako mogu ponuditi. Imam dobar kaput za koga mislim da će ti dobro stojati. Zlatno-crveni saten.” Sada je bio red na Kairhijenjanina da popreko pogleda.
“General!” Met uzviknu, držeći sebe uspravno drškom koplja. “Ja nisam nikakav plameni—! Mislim, ne bi želio da uzurpiram tvoje mesto.” Neka oni sami otkriju na koga je mislio.
“Spaljena mi duša”, Nalesan reče, “tvoja ratna veština je bila ta koja je za nas izvojevala pobedu, i održala nas živima. Da ne pominjemo tvoju sreću. Čuo sam kako ti uvek okreneš pravu kartu, ali to je više od toga. Ja bi sledio tebe i da nikada nisam upoznao gospodara Zmaja.”
“Ti si naš vođa”, Talmanes reče povrh Nalesana, treznijim tonom, iako ne manje sigurnim. “Do juče, ja sam sledio ljude drugih zemalja zato što sam morao. Tebe ću slediti zato što to želim. Možda nisi lord u Andoru, ali ovde, ja kažem da jesi, i ja dajem reč da sam tvoj čovek.”
Kairhijenjanin i Tairenac pogledaše jedan drugog kao da su bili zapanjeni što su izgovorili istu misao, a onda polako, nevoljno izmeniše kratka klimanja glavom. Iako nisu podnosili jedan drugoga—i samo budala bi se kladila u suprotno—mogli su da se slože oko ovoga. Na neki način.
“Poslaću svog konjušara da pripremi tvog konja za procesiju”, Talmanes reče, i jedva da se namrštio kada je Nalesan dodao, “Moj može da obavi deo posla. Tvoj konj nas mora učiniti ponosnim. I spaljena mi duša, treba nam barjak. Tvoj barjak.” Na to Kairhijenjanin empatično klimnu.
Met nije bio siguran dali je trebao da se smeje ili da sedne i plače. Ta prokleta sećanja. Da nije bilo njih, on bi davno odjahao. Da nije Randa on ne bi imao te stvari. Sećao se koraka koji su doveli do njih, svaki je izgledao neophodnim u svoje vreme i svaki je izgledao da je poslednji, ali ipak svaki je neizbežno vodio ka sledećem. Na početku svega toga stojao je Rand. I krvavo ta'verenstvo. Nije mogao shvatiti zašto svaki put kada bi uradio nešto što je izgledalo apsolutno neophodno i poprilično bezopasno, uvek ga je vuklo dublje u blato. Melindra je počela da gladi njegov vrat umesto da ga steže. Samo mu je još sada trebala...
On pogleda uz brdo, i tamo je bila ona. Moiraina, na svojoj beloj kobili koja je lako koračala, sa Lanom na njegovom natkriljujućem crnom pastuvu pored nje. Zaštitinik se nagnu ka njoj kao da sluša, i izbi kratka svađa, grubo protestovanje sa njegove strane, ali ubrzo Aes Sedai okrenu Aldijeb i odjaha van vidokruga ka suprotnoj uzbrdici. Lan ostade gde je bio na Mandarbu, posmatrajući logor pod sobom. Posmatrajući Meta.
On zadrhta. Kuladinova glava je stvarno izgledala kao da mu se smije. On samo što nije mogao čuti čoveka kako govori. Možda si me ubio, ali stavio si svoje stopalo ravno u zamku. Ja sam mrtav, ali ti nikada nećeš biti slobodan.
“Prosto krvavo divno”, on promrmlja, i otpi dug daveći gutljaj grube rakije. Talmanes i Nalesean su izgleda mislili da je on to mislio bukvalno, a Melindra se nasmija slažući se.
Nekih pedeset ili više Tairenaca i Kairhijenjana okupilo se da posmatra svoje lordove kako razgovaraju sa njim, i uzeše njegovo otpijanje kao signal da mu pevaju, počinjući sa sopstvenom strofom.
“Bacaćemo kocke pa kako god da pale,
i ljubićemo cure visoke i male,
a onda ćemo slediti mladog Meta kad god nas pozove,
da plešemo sa Čovekom Senki.”
Gušeći se u smehu koji nije umeo da zaustavi, Met pade na kamen i nastavi da prazni krčag. Mora da postoji izlaz iz ovoga. Mora da postoji.
Rand polagano otvori oči, gledajući krov svog šatora. Bio je go pod samo jednim ćebetom. Nedostatak bola je bio zapanjujuć, ali ipak se osećao slabije no što se sećao. A sećao se. Govorio je stvari, mislio je stvari... Koža mu se naježi. Ne smem mu dopustiti da zagospodari. Ja sam ja! Ja! Preturajući pod ćebetom, on pronađe glatki okrugli ožiljak na boku koi je bio nežan, ali ipak zatvoren.
“Moiraina Sedai te je Izlečila”, Avijenda reče, a on se trže.
Nije je video, a sedela je prekrštenih nogu na ćilimima kraj vatre, pijuckajući iz srebrne šoljice ukrašene leopardima. Asmodean je ležao opružen preko jastuka sa kićankama, sa rukama pod bradom. Niko od njih kao da je išta uhvatio od sna. Tamni krugovi su im naglašavali oči.
“Nije to trebala uraditi”, Avijenda nastavi hladnim glasom. Umorna ili ne, svaka njena dlaka je bila na svom mestu, i njena uredna odeća je bila oštar kontrast u odnosu na Asmodeanov zgužvani tamni somot. Sa vremena na vreme, ona bi uvijala narukvicu od slonovače u obliku ruža i trnja koju joj je dao ne shvatajući šta radi. Nosila je takođe pahuljastu srebrnu ogrlicu. Još uvek mu nije rekla ko joj je dao ogrlicu, iako joj je izgleda bilo zabavno kada je shvatila da on stvarno želi da zna. Ona sigurno sada nije izgledala zabavljeno. “Sama Moiraina Sedai je bila na granici da padne sa nogu od lečenja ranjenih. Aan'alein je morao da je odnese u njen šator. Zbog tebe, Rande al'Tore. Tvoje lečenje joj je oduzelo poslednju snagu.”
“Aes Sedai je već na nogama”, Asmodean ubaci, prigušujući zevanje. On je ignorisao Avijendin prostrelni pogled. “Bila je ovde dva puta od jutros, iako je rekla da ćeš se oporaviti. Mislim da nije bila toliko sigurna sinoć. Niti sam bio ja.” Vadeći iza leđa svoju pozlaćenu harfu, on je prebirao po njoj, govoreći lenjo. “Uradio sam što sam mogao za tebe, naravno—moj život i sreća su vezani za tvoj—ali moji talenti leže drugde, a ne u Lečenju. Shvataš.” On nevešto odsvira par nota da demonstrira. “Koliko znam, čovek može da se ubije ili se smiri radeći ono što si ti radio. Snaga u Moći je beskorisna ako je telo iscrpljeno. Saidin lako može da ubije, ako je telo iscrpljeno. Ili tako sam bar čuo.”
“Da li si završio sa širenjem svoje mudrosti, Džasine Nataele?” Avijendin ton je bio ako išta hladniji, i ona nije sačekala na odgovor pre nego što je vratila svoj ledeni plavo-zeleni pogled na Randa. To što je bila prekinuta izgleda da je bila njegova krivica. “Čovek se može ponekad ponašati kao budala, i malo šta je gore od toga. Ali poglavar mora biti više od čoveka, a poglavar poglavara još više. Ti nisi imao nikakvog prava da sebe teraš skoro do smrti. Egvena i ja smo pokušale da te nateramo da pođeš sa nama kada smo postale isuviše umorne da nastavimo, ali ti nisi hteo da slušaš. Ti si možda jači nego mi, kao što Egvena tvrdi, ali ti ipak imaš telo. Ti si Kar'a'karn, a ne Seia Dun u potrazi za čašću. Ti imaš toh, obavezu, prema Aijelima, Rande al'Tore, i ne možeš ga ispuniti ako si mrtav. Ti ne možeš sve sam uraditi.”
Za trenutak, on je mogao samo da je zapanjeno posmatra. Jedva da je uspeo išta da uradi. Ostavio je bitku ostalima iz svih praktičnih razloga dok je on sam se teturao unaokolo pokušavajući da bude koristan. Nije čak bio u mogućnosti da zaustavi Samaela da ne udara gde i kud on želi. A ona ga je optuživala da previše uradio.”
“Pokušaću da to zapamtim”, on najzad reče. Čak i sada, ona je izgledala spremno da nastavi sa lekcijama. “Koje su vesti od Miagoma i ostala tri klana?” on upita, da bi promenio temu, a i takođe zato što je želeo da sazna. Žene su retko bile spremne da se zaustave dok te ne bi sabile u zemlju, sem ako bi uspio da im odvratiš pažnju.
Upalilo je. Ona je bila puna stvari koje je on želeo da zna, naravno, a i takođe bila je voljna da mu da instrukcije kao i da ga grdi. Asmodeanovo nežno sviranje—makar jednom nešto prijatno, čak bi se moglo reći idilično—pravilo je čudnu pozadinu za njene reči.
Miagome, Šainde, Darajni i Kodari su bili ulogoreni unutar vidokruga jedni drugih, nekoliko milja istočno. Stalan tok ljudi i Devica kretao se među logorima, uključujući i Randov, ali jedino među društvima, i Indiran kao i ostali poglavari se nisu kretali. Nije bilo sumnje da će oni eventualno prići Randu, ali ne pre nego što Mudre završe sa svojim razgovorima.
“I dalje pričaju?” Rand reče. “Šta pod Svetlošću ima da se raspravi, a da im treba toliko vremena? Poglavari su došli da slede mene, a ne njih.”
Uputila mu je hladan pogled, kakvog se ni Moiraina ne bi postidela “Reći Mudrih su za Mudre, Rande al'Tore.” Oklevajući, ona dodade, kao da mu daje dozvolu, “Egvena ti možda može reći nešto o tome. Kada se završi.” Njen ton je takođe nagoveštao da Egvena mu možda neće reći.
Ona je odolela njegovim pokušajima da sazna nešto više, i on najzad pusti to. Možda će on saznati za to pre nego što ga ujede, a možda i ne. Ali u svakom slučaju, on neće moći da izvuče iz nje više niti jednu reč koju ona ne bi htela da progovori. Aes Sedai su bile ništa prema aijelskim Mudrama kada je u pitanju čuvanje njihovih tajni i okruživanje sebe misterijom. Avijenda je upijala tu lekciju posebno dobro.
Egvenino prisustvo na sastancima Mudrih je bilo iznenađenje, kao i Moirainino odsustvo—od nje je bilo za očekivati da bude u sred toga, vukući konce za svoje planove—ali ispalo je da jedno proizilazi iz drugog. Novopridošle Mudre su želele da upoznaju jednu od Aes Sedai koje su sledile Kar'a'karna, i iako je ona opet bila na nogama posle što ga je Izlečila, Moiraina je tvrdila da nema vremena. Egvena je bila izvučena iz ćebadi kao zamena.
Avijendi je to bilo smešno. Ona je bila napolju kada su Sorileja i Bair skoro odvukle Egvenu iz šatora pokušavajući da joj navuku odeću na nju dok su je gurale. “Povikala sam joj da će ovoga puta morati da kopa rupe u zemlji zubima ako bude uhvaćena u prestupu, a ona je bila tako pospana da mi je poverovala. Počela je da se pravda da neće uraditi ništa loše toliko jako da je Sorileja zahtevala da joj kaže šta je uradila da misli da to zaslužuje. Trebao si videti Egvenino lice.” Ona se smejala tako jako da se umalo nije saplela.
Asmodean je čak podozrivo pogleda—iako zašto je je to uradio, pošto je on bio ono što je, Rand nije mogao da shvati—ali Rand je samo strpljivo sačekao kada ja ona najzad došla do daha. Za aijelski humor, ovo je bilo slabo. Više tip stvari koje bi očekivao od Meta nego od bilo koje žene, ali čak i tako, bilo je slabo.
Kada se uspravila brišući oči, on reče, “Šta je sa Šaidoima onda? Ili su i njihove Mudre na ovom skupu?”
Ona mu odgovori i dalje se kikoćući u čaši vina. Ona je smatrala Šaido svršenim, jedva vrednima uzimanja u obzir sada. Hiljade zarobljenika je bilo uhvaćeno, a nešto njih je i dalje bilo dovođeno, i borba se završila sem nekoliko retkih malih čarki. Ipak što je više stvari saznavao od nje, sve manje je mogao da ih smatra svršenim. Sa četiri klana koji su držali Hana zauzetim, većina Kuladinovog naroda je uredno prešao Gaelin, čak odvodeći većinu kairhijenskih zarobljenika koje su bili zarobili. Još gore, srušili su kamene mostove za sobom.
To je se nije ticalo, ali njega jeste. Desetine hiljada Šaidoa severno od reke i skoro nikakvog načina da se stigne do njih dok se ne zamene mostovi, a čak i drveni pontonci bi mu oduzeli vreme. A to je bilo vreme koje on nije imao.
Na samom kraju, kada je izgledalo da ona nema više ništa da kaže o Šaidoima, ona mu reče ono što učini da on prestane da brine za Šaido i za nevolje koje bi oni izazvali. Ona je to tek onako dodala, kao da je umalo zaboravila da to kaže.
“Met je ubio Kuladina?” on reče ne verujući kada ona završi. “Met?”
“Zar nisam tako rekla?” Reči su bile oštre, ali nemarne. Gledajući ga preko čaše, nju kao da je više interesovalo kako će on primiti vesti nego što će on posumnjati u njene reči.
Asmodean zasvira nekoliko nota nečega ratnog. Harfa kao da je bila eho bubnjeva i truba. “Na neki način, mladi čovek je pun iznenađenja kao i ti. Ja stvarno jedva čekam da upoznam trećeg od vas, Perina, jednog dana.”
Rand odmahnu glavom. Tako znači, Met ipak nije izbegao privlačnu silu ta'verena ka ta'verenu. Ili je to možda bila Šara koja ga je uhvatila, i to što je on sam bio ta'veren. U svakom slučaju, on je pretpostavljao da Met trenutno nije bio previše srećan. Met nije naučio lekciju koju je on naučio. Pokušaj da pobegneš, i Šara bi te povukla nazad, često grubo. Idi putem koga Točak tka za tebe, i ponekad uspećeš da uspostaviš kontrolu nad svojim životom. Ponekad. Uz sreću, možda više nego što bi iko mogao očekivati, makar na duge staze. Ali on je imao preče brige od Meta, ili Šaidoa.
Pogled na ulaz mu je rekao da je sunce i dalje visoko, iako sve što je video bile su dve Device sa kopljima preko nogu. Noć i većinu jutra, on je bio u nesvesti, i Samael ga ili nije pokušao ili nije uspeo naći.
Bio je oprezan kada je upotrebljavao to ime, čak i za sebe, iako je još jedno sada plutalo u njegovom umu. Tel Džanin Aliensar. Nijedna istorija nije zabeležila to ime, nijedan fragment u biblioteci Tar Valona takođe. Moiraina mu je rekla sve što su Aes Sedai znale o Izgubljenima, a to je bilo malo više od seoskih priča. Čak i Asmodean ga je uvek zvao Samael, iako iz drugog razloga. Dosta pre nego što se Rat Senke završio, Izgubljeni su prihvatili nova imena koja su im nadenuli ljudi, kao simbole njihovog preporoda u Senci. Asmodean se svog pravog imena—Džoar Adam Nesosin—klonio, tvrdeći je da je zaboravio ostala tokom tri hiljade godina.
Možda nije bilo stvarnog razloga da skriva šta mi se dešavalo u glavi—možda je to samo bio pokušaj da porekne istinu o sebi—ali Samael, čovek, će ostati. I kao Samael, on će platiti u potpunosti za svaku Devicu koju je ubio. Device koje nije uspio da zaštiti.
Čak i kada se odlučio, on se namršti. Započeo je tako što je poslao Veiramona nazad u Tir—ako bude volja Svetlosti, samo on i Veiramon su znali koliko ozbiljan—ali on nije mogao da ode jureći za Samaelom, ma šta želeo ili se zavetovao. Ne još. Bilo je stvari za koje se trebalo prvo postarati ovde, u Kairhijenu. Avijenda može da misli da on ne razume đi'e'toh, i možda i nije, ali razumeo je dužnost, i imao je dužnost prema Kairhijenu. Pored toga, bilo je načina da se srede stvari sa Veiramonom.
Uspravljajući se da sedne—i pokušavajući da se ne vidi da mu je to bilo naporno uraditi—on pokri sebe najpristojnije što je mogao ćebadima i zapita se gde mu je odeća. Nije video ništa sem čizama kraj Avijende. Ona je sigurno znala. Možda su to bili gai'šaini koji su ga svukli, ali isto toliko verovatno je bilo da je to ona uradila. “Moram da odem u grad. Nataele, reci da osedlaju Džeade'ena i dovedi ga.”
“Sutra, možda”, Avijenda mu reče čvrsto, hvatajući Asmodeana za rukav dok je on ustajao. “Moiraina Sedai je rekla da ćeš morati da se odmaraš još—”
“Danas,m Avijenda. Sada. Ne znam zašto Meilan nije ovde, ako je živ, ali nameravam da otkrijem. Nataele, moj konj?”
Ona namesti tvrdoglavo lice, ali Asmodean cimanjem oslobodi ruku, ispravljajući zgužvan somot, i reče, “Meilan je bio ovde, kao i ostali.”
“Ne smije mu se reći—” Avijenda reče besno, a onda se smiri pre nego što je završila, “On mora da se odmori.”
Znači Mudre su mislile da mogu da sakriju stvari od njega. Pa on nije bio slab kao što su verovale. On pokuša da ustane, držeći ćebad pri sebi, i pretvori taj pokret u menjanje mesta kada noge odbiše da sarađuju. Možda je ipak bio slab kao što su oni mislili. Ali on nije nameravao da ga to zaustavi.
“Mogu se odmoriti kada umrem”, on reče, i požele da to nije rekao kada se ona trznu kao da je udario. Ne, ona se ne bi trznula zbog udarca. Njegovo preživljavanje joj je bilo važno radi Aijela, i pretnja time je mogla povrediti više nego pesnica. “Reci mi o Meilanu, Nataele.”
Avijenda zadrža potišteno lice, iako ako pogledi su imali ikakve veze sa tim, Asmodean je takođe zanemeo.
Glasnik od Meilana je došao sinoć, noseći ušećerene hvale i garancije večne lojalnosti. U zoru se sam Meilan pojavio, sa još šest Visokih Lordova Tira koji su bili u gradu i malim kontigentom tairenskih vojnika koji su se neprestano držali balčaka mačeva, i stiskali koplja kao da su očekivali da će morati da se bore sa Aijelima koji su ih mirno posmatrali dok su ujahivali.
“I umalo nije došlo do toga”, Asmodean reče. “Taj Melain nije navikao da mu neko mrsi račune, a ostali su išta manje na to navikli. Posebno onaj glupavog lica—Torean?—i Siman. Njegove oči su oštre kao i njegov nos. Ti znaš da sam ja navikao na opasno društvo, ali ovi ljudi su najopasniji na svoj način od svih ljudi koje sam do sada upoznao.”
Avijenda glasno frknu. “Na šta god da su navikli, nisu imali izbora sa Sorilejom, Amis, Bair, i Melainom na jednoj strani, i Sulin sa hiljadu Far Dareis Mai na drugoj. I bilo je nešto Kamenih pasa”, ona prizna, “i nekoliko Vodotragača i Crvenih štitova. Ako stvarno služiš Kar'a'karna kao što tvrdiš Džasine Nataele, ti moraš paziti da se on odmora, kao što oni to rade.”
“Ponovorođeni zmaj je onaj koga ja sledim, mlada ženo. Kar'a'karna, ostavljam tebi.”
“Nastavi, Nataele”, Rand reče nestrpljivo, zarađujući frktaj i za sebe.
Bila je u pravu što se tiče izbora koji su imali Tairenci, iako to što Device dodirivale velove ih je više brinulo nego što su ih brinule Mudre. U svakom slučaju, čak i Arakom, sedi mršavi čovek mirne naravi, umalo nije planuo kada su morali da se vrate nazad, a Guejan koji je bio ćelav kao kamen i krupan kao kovač, je bio bled od besa. Asmodean nije bio siguran da li je to bila sigurnost da će biti pobeđeni što ih je zaustavilo da ne potegnu mačeve, ili shvatanje da čak i ako nekako proseku put do Randa, on ih sigurno neće dočekati sa dobrodošlicom dok bi im krv saveznika bila na mačevima.
“Meilanu oči umalo nisu ispale iz glave”, on završi. “Ali pre nego što je otišao, on povika svoju odanost i vernost tebi. Možda je pomislio da ćeš ga čuti. Ostali kao eho ponoviše za njim, ipak Meilan doda nešto zbog čega se oni svi zabezeknuše. 'Ja poklanjam Kairhijen gospodaru Zmaju', on reče. Onda objavi da će pripremiti veliki trijumf za tebe kada budeš spreman da uđeš u grad.”
“Postoji jedna stara izreka u Dve Reke”, Rand reče suvo. “Što jače čovek izjavljuje da je pošten, ti se moraš jače držat za kesu.” Još jedna je govorila, “Lisica često patki nudi patkino jezero.” Kairhijen je njegov i bez Meilanovih poklona.
On nije imao nikakvih sumnji o Meilanovoj lojalnosti. Ona će trajati dok god on bude verovao da će biti uništern ako bude uhvaćen kako izdaje Randa. Ako bude uhvaćen. To je bila caka. Tih sedam Visokih Lordova u Kairhijenu su bili najmarljiviji u pokušajima da ga vide mrtvog u Tiru. Zbog toga ih je on poslao ovde. Da je pogubio svakog tairenskog plemića koji je spletkario protiv njega, ne bi nijedan preostao. U to vreme, dajući im da se zabave sa anarhijom, gladi, i građanskim ratom hiljadu milja od Tira je izgledao kao dobar način da osakati njihove spletke, a u isto vreme radeći nešto dobro gde je to bilo potrebno. Naravno, on tada nije znao da je Kuladin postojao, a kamoli da će ga čovek odvesti u Kairhijen.
Bilo bi lakše da je ovo priča, on pomisli. U pričama, bilo je dosta iznenađenja, samo pre nego što heroj sazna sve što mu treba. On lično nikada izgleda nije znao četvrtinu svega.
Asmodean je oklevao—ta stara poslovica o ljudima koji viču mogla se primeniti i na njega, čega je on bez sumnje bio svestan—ali kad Rand više ništa nije rekao, on doda, “Ja mislim da on želi da bude kralj Kairhijena. Odgovoran tebi, naravno.”
“I po mogućnosti, daleko od mene.” Meilan je očekivao da se Rand vrati Tiru i Kalandoru. Meilan sigurno nikada se ne bi uplašio previše moći.
“Naravno.” Asmodean je zvučao suvlje nego Rand. “Bila je je još jedna poseta između te dve.” Tuce kairhijenskih lordova i gospi, bez najamnika, došlo je u plaštovima, skrivenih lica u kapuljačama uprkos toploti. Očigledno da su znali da Aijeli preziru Kairhijenjanine i isto toliko očigledno su uzvratili osećanja. Ipak, bili su nervozni da će Meilan otkriti da su došli isto kao i da će Aijeli odlučiti da ih ubiju. “Kada su me videli”, Asmodean reče čudnim glasom, “pola njih je izgledalo spremno da me ubije iz straha da sam ja Tairenac. Treba Far Dareis Mai da se zahvališ što i dalje imaš barda.”
Iako ih je bilo manje, Kairhijenjanine je bilo teže vratiti nego Meilana, postajući slatkorečiviji i bleđi vremenom, ali tvrdoglavo zahtevajući da vide gospodara Zmaja. Bila je mera njeihovog očaja, to da kada njihovo zahtevanje nije urodilo plodom, oni su se najzad spustiše do otvorenog prošenja. Asmodean je možda mislio da je aijelski humor čudan ili grub, ali on se smejao plemićima u svilenim kaputima i jahaćim haljinama koji su pokušavali da se pretvaraju da on nije tu dok su klečali da bi se uhvatili za vunene suknje Mudrih.
“Sorileja im je zapretila da će ih išibati i izbičevati nazad u grad.” Njegov prigušeni smeh se pretvorii u nevericu. “Oni su čak to razmotrili među sobom. Da je to bila stvar koja bi im omogućila da stignu do tebe, ja verujem da bi neki pristali.”
“Sorileja je trebala da to uradi”, Avijenda ubaci, iznenađujuće slažući se. “Krivokletnici nemaju nikakve časti. Najzad, Melaina naredi Devicama da ih prebace preko konja kao zavežljaje i da poteraju konje iz logora dok su se krivokletnici držali kako god da su mogli.”
Asmodean klimnu. “Ali pre toga, dvoje od njih su razgovarali sa mnom. Kada su se uverili da nisam tairenski špijun. Lord Dobrain i Gospa Kolavera. Oni su sve zamaglili sa toliko nagoveštaja i aluzija da ne mogu biti siguran, ali ja ne bi bio iznenađen da nameravaju da ti ponude Sunčev presto. Mogli bi razmeniti reči sa...nekim ljudima koje sam ranije poznavao.”
Rand iskašlja smeh. “Možda će. Ako izdejstvuju iste uslove kao i Meilan.” Nije mu bilo potrebno da mu Moiraina kaže da Kairhijenci igraju Igru Kuća u snu, ni Asmodean da mu kaže da će pokušati to isto i sa Izgubljenima. Visoki Lordovi sa leve i Kairhijenci sa desne. Jedna bitka je svršena, a druga, druge vrste, ali nimalo manje opasna, počinje. “U svakom slučaju, ja sam namenio Sunčev presto nekome ko ima pravo na njega.” On je ignorisao razmatranje na Asmodeanovom licu. Možda je on pokušao da mu pomogne prošle noći, a možda i ne, ali on mu nije dovoljno verovao da bi mu dopustio da sazna pola njegovih planova. Ma koliko Asmodeanova budućnost bila povezana sa njegovom, ali njegova lojalnost je bila iz nužde, i on je i dalje bio onaj isti čovek koji je izabrao da da svoju dušu Senci. “Meilan želi da mi priredi gala ulaz kada sam ja spreman, zar ne? Onda je još bolje da vidim šta je šta pre nego što me on očekuje.” Javi mu se najzad zašto je Avijenda postala tako saglasna, čak je pomagala u razgovoru. Dok god on sedi ovde pričajući, on radi upravo ono što ona želi da on radi. “Ideš li da mi dovedeš konja, Nataele, ili moram ja?”
Asmodeanov naklon je bio dubok i formalan, i makar na površini iskren. “Ja služim gospodara Zmaja.”