Poglavlje 47: Cena broda

Poglavlje 47

Cena broda

Nynaeve

Završavajući jutarnje umivanje, Ninaeva se obrisala peškirom i nerado navukla čistu svilenu potkošulju. Svileno nije bilo hladno kao laneno, a iako se sunce tek podiglo, vrućina u kolima je predskazivala još jedan pržući dan. Osim toga, ta stvar je sečena tako da je bila skoro uplašena da će da padne u gomilu oko njenih gležneva ako bi pogrešno disala. Bar nije bila mokra od noćnog znoja, kao što je bila ona odbačena.

Uznemirujući snovi su joj razbijali spavanje, od snova o Mogedijen se budila sedeći uspravno kao strela—i ti su bili bolji od onih iz kojih se nije budila—snovi o Birgiti koja je gađa strelama i ne promašuje, snovi o Prorokovim pratiocima koji su pravili nerede kroz menažeriju, o večnoj zaglavljenosti u Samari zato što nikada nije došao ni jedan brod, o dolasku u Salidar i nalaženju Elaide kao glavne. I o Mogedijen ponovo, takođe tamo. Probudila se plačući iz tog.

Sve zbog brige, naravno, i dovoljno prirodno. Tri noći su logorovali ovde a da se nije pojavio ni jedan brod, tri dana kupanja u znoju zbog stajanja povezanih očiju uz prokleti deo zida. To je bilo dovoljno da bilo koga dovede do ivice, čak i bez brige da li im se Mogedijen približava. Ali onda, samo zato što je ta žena znala da su sa menažerijom nije značilo da mora da ih nađe u Samari. Bilo je i drugih putujućih menažerija u svetu osim onih skupljenih ovde. Smisliti razloge da se ne brine je bilo lakše nego da se ne brine, doduše.

Ali zašto bih bila zabrinuta za Egvenu? Umačući rascepljenu grančicu u mali sud sa solju i sodom na umivaoniku, počela je da snažno riba zube. Egvena je uskakala u skoro svaki san, gunđajući na nju, ali nije mogla da shvati kako je Egvena ulazila u njih.

Istina, zabrinutost i manjak spavanja su bili samo delovi onog što joj je raspoloženje činilo odvratnim. Ostalo su bile tako nevažne stvari, ali ove su bile stvarnost. Šljunak u cipeli je bio mali u poređenju sa tim da ti se odseče glava, ali ako je šljunak bio tu i panj za seču možda neće biti...

Nije bilo moguće da izbegne svoj sopstveni odraz, i kosu koja joj je slobodno visila na ramenima umesto da bude pristojno upletena. Četkala ju je koliko je htela, ali razmetljiva crvena boja nije postajala manje gnusna. I znala je i previše dobro za onu plavu haljinu rasprostrtu na krevetu iza nje. Plavu dovoljno da natera čak i krparsku ženu da trepne, i sečenu nisko koliko i prvobitna crvena haljina koja je visila na klinu. Zato je nosila ovu potkošulju koja je nesigurno prijanjala. Jedna takva haljina nije bila dovoljna, ne po Lukinom mišljenju. Klarina je radila na još jednom paru u drečavo žutoj, i bio je priče o prugama. Ninaeva nije želela da zna za pruge.

Čovek bi bar mogao da me pusti da biram boje, pomislila je, trljajući besno zube rascepljenom grančicom. Ili Klarina. Ali ne, imao je on svoje zamisli, i nikada nije pitao. Ne Valan Luka. Zbog njegovih izbora boja je ponekad zaboravljala izreze oko vrata. Treba da mu je bacim u lice! Ali znala je da neće. Birgita je paradirala u tim haljinama, bez nagoveštaja srama. Ta žena nije bila ni nalik pričama o njoj! Ne da će nositi tu glupu haljinu bez prigovora zato što je Birgita to radila. Nije se takmičila sa tom ženom na bilo koji način. Samo... “Ako treba da radiš neku stvar”, zarežala je oko grančice, “bolje se navikni.”

“Šta si rekla?” upitala je Elejna. “Ako nameravaš da pričaš, molim te izvadi to iz usta. Inače je buka odvratna.”

Brišući bradu, Ninaeva je prodorno pogledala preko ramena. Elejna je sedela na svom uskom krevetu sa nogama sastavljenim pored nje, pletući kosu obojenu u crno. Već je na sebi imala bele pantalone, sa svuda prišivenim svetlucavim komadićima metala, i snežno belu svilenu bluzu sa nabranom čipkom oko vrata koja je bila previše providna. Njen beli kaput poprskan šljokicama ležao je pored nje. Beli. I ona je imala dva kompleta odeće za izvođenje, dok se treći pravio, svi u belom, ali ne baš prosti. “Ako nameravaš da se oblačiš na taj način, Elejna, ne bi trebalo da tako sediš. Nepristojno je.”

Druga žena je gledala mrko dureći se, ali je spustila stopala u papučama na pod. I podigla bradu onako nadmeno kako je znala. “Mislim da ću ovog jutra prošetati gradom”, rekla je hladno, još uvek radeći na pletenici. “Ova kola su... skučena.”

Ispirajući usta, Ninaeva je pljunula u lavor. Glasno. Kola su sigurno izgledala sve manja iz dana u dan. Možda jeste trebalo da se sklanjaju sa vidika što je više moguće—to je bila njena zamisao, zbog koje je počinjala da žali—ali ovo je postajalo smešno. Tri dana koja je provela zatvorena sa Elejnom, osim kada su išle da izvode, počela su da izgledaju kao tri nedelje. Ili tri meseca. Ranije nije shvatala kako zajedljiv jezik imala Elejna. Brod je morao da dođe. Bilo koji brod. Dala bi sve do posledeljeg novčića sakrivenih u peći od cigli, svaki dragulj do posljednjeg, sve, za brod danas. “Pa, to ne bi trebalo da privuče mnogo pažnje, zar ne? Ali ti je možda potrebna vežba. Ili možda samo način na koji ti te pantalone stoje na kukovima.”

Plave oči su planule, ali je Elejnina brada ostala visoko, a njen glas hladan. “Sanjala sam Egvenu prošle noći, i između priče o Randu i Kairhijenu—zabrinuta sam oko toga šta se tamo dešava, čak i ako ti nisi—između, rekla da se pretvaraš u vrišteću svađalicu. Ne da tako neminovno, mislim. Ja bih rekla u prodavca na pijaci.”

“Slušaj ti mene, mala zloćudna torokušo! Ako ne–!”

Još uvek besno gledajući, Ninaeva je zalupila usta, a onda sporo duboko udahnula. Sa naporom je prisilila glas da bude ravan. “Sanjala si Egvenu?” Elejna je odsečno klimnula. “I pričala je o Randu i Kairhijenu?” Mlađa žena je prevrnula očima u prenaglašenoj iznerviranosti i nastavila da upliće. Ninaeva je naterala ruku da pusti šaku razmetljive crvene kose, naterala sebe da prestane da misli o tome da kći naslednicu krvavog Andora nauči nešto proste opšte uljudnosti. Ako uskoro ne nađu brod... “Ako možeš da razmišljaš o još nečemu osim o tome kako da pokazuješ još više nogu nego sada, možda može da te zanima da znaš da je bila i u mojim snovima, takođe. Rekla je da je Rand izvojevao veliku pobedu juče kod Kairhijena.”

“Možda i otkrivam noge”, zalaja Elejna, dok su joj se tačke boje pojavljivale u obrazima, “ali bar ne pokazujem—I ti si je sanjala?”

Nije dugo trebalo da uporede beleške, mada je Elejna nastavila da pokazuje zloban jezik; Ninaeva je imala savršeno dobar razlog da vrišti na Egvenu, a Elejna je verovatno sanjala kako paradira ispred Randa u svom kostimu sa šljokicama, možda i u nečem manjem. Reći to, bila je prosta iskrenost. Čak i tako, brzo je postalo jasno da je Egvena rekla iste stvari u njihova oba sna, a to je ostavilo malo mesta sumnji.

“Stalno je govorila da je stvarno tamo”, promrmljala je Ninaeva, “ali sam mislila da je to samo deo sna.” Egvena im je dosta često govorila da je to moguće, pričati sa nekim u snovima, ali nikada nije rekla da ona može. “Zašto je trebalo da poverujem? Mislim, rekla je da je konačno prepoznala neko koplje koje je krenuo da nosi kao seanšansku izradu. To je besmisleno.”

“Naravno.” Elejna je izvila jednu obrvu na razdražujući način. “Besmisleno koliko i nalaženje Kerandin i njenih s'redita. Mora da ima i drugih seanšanskih izbeglica, Ninaeva, a koplja su verovatno najmanje od onoga što su ostavili za sobom.”

Zar ta žena nije mogla da kaže nešto što nije imalo žaoku? “Primetila sam koliko si čvrsto ti poverovala.”

Elejna je prebacila završenu pletenicu preko ramena, onda ponovo zabacila glavu, oholo, kao dopunu. “Ja se nadam da je Rand dobro.” Ninaeva je šmrkunla; Egvena je rekla da će mu trebati dani odmora pre nego što ponovo bude na nogama, a jeste bio Izlečen. Druga žena je nastavila. “Niko ga nije naučio da ne sme da se premori. Zar ne zna da Moć može da ga ubije ako povuče previše, ili ako tka kada je umoran? Toliko je isto za njega kao i za nas.”

Znači mislila je da promeni temu, je li? “Možda ne zna”, reče joj Ninaeva slatko, “pošto ne postoji Bela Kula za muškarce.” To ju je nateralo da se seti nečeg drugog. “Da li misliš da je to stvarno bio Samael?”

Uhvaćena sa odgovorom na vrhu jezika, Elejna ju je mrko pogledala posranice, a onda mrzovoljno uzdahnula. “To teško da se tiče nas, zar ne? Ono o čemu bi trebalo da mislimo je da ponovo koristimo prsten. Za više nego sa sastanke sa Egvenom. Ima toliko toga da se nauči. Što više učim, više znam koliko još uvek ne znam.”

“Ne.” Ninaeva nije stvarno očekivala da druga žena izvadi prstenasti ter'angreal tada i tu, ali je instinktivno zakoračila prema peći od cigli. “Nema više putovanja u Tel'aran'rhiod ni za jednu od nas, osim da se sretnemo sa njom.”

Elejna je nastavila kao da nije primetila. Ninaeva je mogla da priča i sama sa sobom. “Nije kao kad moramo da usmeravamo. Nećemo da se odamo na taj način.” Nije gledala u Ninaevu, ali joj se u glasu nazirao ubod. Bila je uporna u tome da mogu da koriste Moć, ako budu oprezne. Po svemu što je Ninaeva znala, Elejna je baš to radila iza njenih leđa. “Kladim se da bi, ako bi jedna od nas večeras posetila Srce Kamena, Egvena bila tamo. Zamisli, ako bismo mi mogle da pričamo sa njom u njenim snovima, ne bismo morale više da brinemo o sustretanju Mogedijen u Tel'aran'rhiodu.”

“Onda misliš da je lako da se nauči?” upitala je Ninaeva suvo. “Ako je tako, zašto nas već nije naučila? Zašto to nije uradila pre ovoga?” Doduše, to je rekla sa pola srca. Ona je bila ta koja je zabrinuta zbog Mogedijen. Elejna je znala da je ta žena opasna, ali to je bilo kao znati da je otrovnica opasna; Elejna je znala, ali je Ninaeva bila ujedena. A sposobnost da se priča bez ulaska u Svet Snova bi bila vredna i pored izbegavanja Mogedijen.

U svakom slučaju, Elejna još uvek nije obraćala pažnju na nju. “Pitam se zašto je toliko insistirala da nikome ne kažemo. To nema smisla.” Na trenutak je zabrinuto grickala donju usnu. “Postoji još jedan razlog da pričamo sa njom što pre možemo. Meni tada ništa nije značilo, ali poslednjeg puta kada je razgovarala sa mnom, nestala je u sred rečenice. Ono čega se sada sećam je da je, pre nego što se to desilo, odjednom izgledala iznenađeno i uplašeno.”

Ninaeva je duboko udahnula i pritisla obema rukama stomak u uzaludnom pokušaju da smiri treperenje. Mada, uspela je da zadrži glas ravnim. “Mogedijen?”

“Svetlosti, ti baš imaš vedre misli! Ne. Da Mogadijen može da dođe u naše snove, mislim da bi smo do sad znali.” Elejna je malo zadrhtala; imala je neku ideju koliko je Mogedijen bila opasna. “U svakom slučaju, nije bila ta vrsta pogleda. Bila je uplašena, ali ne dovoljno za to.”

“Onda možda nije u ikakvoj opasnosti. Možda...” Silom terajući ruke da se spuste pored bokova, Ninaeva je ljutito stisla usne. Samo, nije bila sigurna na koga je ljuta.

Sklanjanje prstena van vidokruga, osim za sastanke sa Egvenom, bila je dobra zamisao. Bila je. Svaki poduhvat u Svetu Snova mogao je da nađe Mogedijen, a držanje podalje od nje je bila više nego dobra zamisao. Već je znala da je bila nadmašena. Ta misao je grizla, svaki put sve gore, ali je to prosto bila istina.

Ipak, sada je postojala mogućnost da je Egveni bila potrebna pomoć. Mala mogućnost. Samo zato što je bila dovoljno oprezna oko Mogedijen nije značilo da je potcenjivala tu mogućnost. I bilo je moguće da je Rand imao jednog od Izgubljenih za sobom na isti lični način na koji je Mogedijen bila za njom i Elejnom. Ono što je Egvena izvestila, i o Kairhijenu i o planinama, mirisalo je na jednog muškarca koji izaziva drugog na dvoboj na brvnu. Ne da je videla da išta može da uradi oko toga. Ali Egvena...

Ponekad se Ninaevi činilo da je zaboravila zašto je napustila Dve Reke na prvom mestu. Da zaštiti mlade ljude iz svog sela koji su se uhvatili u mreže Aes Sedai. Ne toliko mlađih od nje—samo nekoliko godina—ali je procep izgledao širi kada ste bili seoska Mudrost. Naravno, Ženski krug u Emondovom Polju je do sad sigurno izabrao novu Mudrost, ali to ga nije činilo manje njenim selom, ili njih manje njenim ljudima. U srcu svega, nije je činilo manje Mudrošću. Mada, nekako, zaštita Randa i Egvene i Meta i Perina od Aes Sedai je postalo pomaganje da prežive, i konačno, bez njenog shvatanja kad ili kako, čak je i taj cilj bio zaronjen pod ostalim potrebama. Ulazak u Belu Kulu da bi naučila kako bolje da sruši Moirainu postala je želja da nauči kako da Leči. Čak je i njena mržnja prema tome što se Aes Sedai petljaju u živote ljudi sada živela sa željom da ona postane jedna od njih. Ne da je zaista želela, ali to je bio jedini način da nauči ono što je želela da nauči. Sve je postalo zamršeno kao jedna od onih mreža Aes Sedai, uključujući i nju, a nije znala kako da pobegne.

Još uvek sam ona koja sam oduvek bila. Ja ću im pomoći, koliko god mogu. “Večeras”, rekla je glasno, “ću ja koristiti prsten.” Sedajući na krevet, počela je da navlači čarape. Debela vuna je bila jedva udobna na ovoj vrućini, ali će bar deo nje biti pristojno odeven. Debele čarape, i debele cipele. Birgita je nosila cipele od brokata i tanane svilene čarape koje su sigurno izgledale hladno. Čvrsto je izbacila misao iz glave. “Samo da vidim da li Egvena jeste u Kamenu. Ako nije, vratiću se, i nećemo ponovo upotrebljavati prsten do sledećeg predviđenog sastanka.”

Elejna ju je posmatrala netrepčućim zurenjem zbog kog je trznula čarape u sve većoj nelagodnosti. Ta žena nije rekla ni reč, ali je njen bezizražajan pogled nagoveštavao da Ninaeva možda laže. Bar Ninaevi jeste. Nije pomoglo to što joj je na pomisao titrala na ivici svestnosti, da lako može da osigura da joj prsten ne dodiruje kožu kada ode da spava; nije bilo stvarnog razloga da veruje da će Egvena čekati večeras u Srcu Kamena. Nije to stvarno razmatrala—misao je odletela neželjena—ali je bila tu, i učinila teškim da sretne Elejnin pogled. Pa šta ako se plašila Mogedijen? To je bio samo zdrav razum, koliko god je bilo gorko da se prizna.

Uradiću šta moram. Čvrsto je pritisla leptire u dubini svog stomaka. Do kad je prebacila podsuknju preko čarapa, žudela je da obuče plavu haljinu i izađe na vrućinu samo da bi pobegla od Elejninih očiju.

Elejna je baš završavala da joj pomaže sa redovima malih dugmadi na leđima—i mrmljala je da njoj niko nije pomogao, kao da je nekome još bila potrebna pomoć oko pantalona—kada su se vrata otvorila sa treskom, propuštajući talas vrućeg vazduha. Zapanjena, Ninaeva je poskočila i prekrila grudi obema rukama pre nego što je mogla da se zaustavi. Kada se Birgita popela umesto Valana Luke, pokušala je da se pretvara da je samo nameštala izrez oko vrata.

Gladeći istovetnu sjajnu plavu svilu preko kuka, viša žena je povukla debelu crnu pletenicu preko jednog golog ramena sa samozadovoljnim cerenjem. “Ako želiš da privučeš pažnju; ne pokušavaj da se vrpoljiš. Previše je očigledno. Samo duboko diši.” Pokazala je, a onda se nasmejala na Ninaevino mrštenje.

Ninaeva je učinila napor da obuzda narav. Mada, zašto bi trebalo, nije znala. Jedva da je mogla za zamisli da je osećala krivicu zbog onog što se desilo. Gajdalu Kejnu je verovatno bilo drago da pobegne od te žene. A Birgita je mogla da namešta kosu kako je želela. Ne da je to imalo nešto s nečim. “Znala sam nekoga kao ti u Dve Reke, Merion. Kala je znala svakog stražara kod trgovaca po imenu, i nije sigurno nije tajila ništa ni od jednog od njih.”

Birgitin osmeh se stegao. “I ja sam znala ženu sličnu tebi, jednom. Matena je gledala niz nos na muškarce, takođe, i čak je jednog jadnog čoveka pogubila zato što je slučajno naišao na nju dok se plivala naga. Nije bila poljubljena, dok joj Zeres nije ukrao jedan. Pomislila bi da je prvi put pronašla muškarce. Postala je toliko ošamućena, da je Zeres morao da ode da živi na planini da bi joj pobegao. Pazi se prvog muškarca koji te poljubi. Moraće da naiđe pre ili kasnije.”

Stiskajući pesnice, Ninaeva je zakoračila ka njoj. Ili je pokušala. Elejna se nekako našla između njih, podignutih ruku.

“Obe da ste prekinule ovog trenutka”, rekla je gledajući ih na smenu sa istom nadmenošću. “Lini je uvek govorila “Čekanje od muškaraca pravi medvede u ambaru, a od žena mačke u džaku”, ali ćete vi da prekinete da se tučete odmah! Neću da to više trpim!”

Na Ninaevino iznenađenje, Birgita je stavno pocrvenela i promumlala zlovoljno izvinjenje. Elejni, naravno, ali je samo izvinjenje bilo iznenađenje. Birgita je odlučila da ostane blizu Elejne—nije bilo podrebe da se krije—ali posle tri dana vrućina je na nju uticala loše koliko i na Elejnu. Sama Ninaeva je kćeri nalsednici dala svoj najledeniji pogled. Uspela je da održi isto raspoloženje dok su čekale, skupljene zajedno—jeste uspela—ali Elejna stvarno nije smela da progovori.

“Sada”, reče Elejna još uvek tim ledenim glasom, “da li si imala razloga da razvaljuješ kao vo, ili si prosto zaboravila kako da kucaš?”

Ninaeva je otvorila usta da kaže nešto o mačkama—samo nežno podsećanje—ali ju je Birgita preduhitrila, iako stegnutim glasom.

“Tom i Džuilin su se vratili iz grada.”

“Vratili!” uzviknu Ninaeva, a Bigita je bacila pogled na nju pre nego što se vratila Elejni.

“Nisi ih poslala?”

“Nisam”, rekla je Elejna mračno.

Bila je napolju, sa Birgitom za petama, pre nego što je Ninaeva uspela da kaže jednu reč. Nije mogla ništa drugo osim da prati, gunđajući za sebe. Elejni je bilo bolje da iznenada ne pomisli da je ona davala naređenja. Ninaeva joj još nije oprostila što je toliko mnogo otkrila muškarcima.

Sušna vrućina je izgledala čak i gore napolju, jer je sunce još obasjavalo platnene zidove oko menažerije. Znoj je iskočio po njenom licu pre nego što je stigla do podnožja lestvica, ali jednom se nije namrštila.

Dvojica muškaraca su sedela na tronogim stolicama pored vatre za kuvanje, raščupanih kosa i kaputa koji su izgledali kao da su se valjali u prašini. Potočić crvenog tekao je ispod zgužvane krpe koju je Tom pritiskao na glavu, preko lepeze osušene krvi koja je prekrivala njegov obraz i umrljala jedan dugi beli brk. Purpurna izraslina veličine kokošjeg jajeta nalazila sa pored Džuilinovog oka, i držao je svoju palicu debljine palca od bledog čvornovatog drveta u ruci koja je bila grubo uvijena u krvavi zavoj. Taj smešni kupasti crveni šešir, koji mu je stajao na zatiljku, izgledao je kao da je bio izgažen.

Po buci unutar platnenih zidova, odgajivači konja su već radili čisteći kaveze, i nema sumnje da je Kerandin bila sa svojim s'reditima—ni jedan od muškaraca nije hteo da im priđe—ali je još bilo relativno malo komešanja oko kola. Petra je pušio svoju lulu sa dugim čibukom dok je pomagao Klarini da im pripremi doručak. Dvojica Čavanovih su proučavali neke delove sprave sa Muelin, ženom od gume, dok je drugi par ćaskao sa dve od šest ženskih akrobata koje je Luka unajmio od predstave Silije Kerano. Jedna iz para koji se izležavao u živopisnim svilenim odorama sa Brugom i Taerikom imala je plave oči i skoro belu kosu, a drugu kožu tamnu skoro kao njene oči. Svi ostali su već bili obučeni za današnje prvo izvođenje, muškarci golih grudi u živopisnim pantalonama, Muelin u crvenoj gazi sa prslukom koji se slagao, Klarina u šljokicama sa visokim okovratnikom.

Tom i Džuilin su privukli nekoliko pogleda, ali, srećom, niko nije mislio da je potrebno da se raspituje za njihovo zdravlje. Možda je to bilo zbog potištenog načina na koji su sedeli, oklembešenih ramena, dok su im pogledi bili na zemlji pod čizmama. Bez sumnje su znali da im sleduje grdnja koja će im spržiti kože. Ninaeva je sigurno nameravala da im da jednu.

Mada, Elejna je udahnula na prizor njih dvojice i otrčala da klekne pored Toma, dok joj je malopređašnji bes odlepršao. “Šta se dogodilo? O, Tome, tvoja jadna glava. Mora da te mogo boli. To je van mojih sposobnosti. Ninaeva će te odvesti u unutra i postarati se za to. Tome, previše si star da dovodiš sebe u ovakve škripce.”

Ogorčeno se branio od nje najbolje što je mogao dok je držao oblogu na mestu. “Pusti, dete. Dobijao sam gore od ovog kad sam padao iz kreveta. Hoćeš li me pustiti?”

Ninaeva nije nameravala da Leči nešto, uprkos tome što je bila dovoljno besna. Stala je ispred Džuilina, sa pesnicama na kukovima i ne-trpim-gluposti, odgovori-mi-odmah izrazom na licu. “Šta ste mislili, kad ste se iskrali bez toga da mi kažete?” I bolje što je počela da Elejni stavlja do znanja da ona nije bila glavna. “Da su ti prerezali grkljan umesto što su ti napravili šljivu oku, kako bi smo znale šta ti se dogodilo? Nije bilo razloga da ideš. Nikakvih! Nalaženje broda je zbrinuto.”

Džuilin je besno podigao pogled na nju, gurajući kapu preko čela. “Zbrinuto, je li? Jeste li zato vas tri počele da šetato okolo kao—?” Prekinuo je kad je Tom glasno jauknuo i zaljuljao se.

Kada je zabavljač utišao, Elejnino zabrinuto treperenje sa protestima da je to bilo samo trenutno žiganje, da je bio spreman da ide na bal—i bacio značajan pogled ka Džuilinu za koji se očigledno nadao da žene neće videti—Ninaeva je ponovo opasno pogledala Tairenca, da vidi šta on to misli kako su one šetale okolo.

“I dobro što smo otišli”, rekao joj je umesto toga stegnutim glasom. “Samara je jato srebroštuka oko komada krvavog mesa. Ima rulje u svakoj ulici koje love Prijatelje Mraka i sve ostale koji nisu spremni da pozdrave Proroka kao jedini istiniti glas Ponovorođenog zmaja.”

“Počelo je pre oko tri sata, pored reke”, ubacio je Tom, predajući sa uzdahom Elejni da mu briše lice mokrom krpom. Izgledao je kao da ignoriše njeno mrmljanje, što je sigurno zahtevalo nešto truda, pošto je Ninaeva jasno mogla da čuje “budalasti starac” i “treba ti neko da pazi na tebe pre nego što uspeš da pogineš” između istalog u tonu razdraženom kao što je pre bilo nežan. “Kako je počelo, ne znam. Čuo sam da krive Aes Sedai, Bele plaštove, Troloke, sve sem Seanšana, a da su znali ime, i njih bi krivili.” Trepnuo je kada je Elejna pritisla. “Poslednjeg sata smo bili previše zauzeti bežanjem da bi smo mnogo saznali.”

“Ima požara”, reče Birgita. Petra i njegova žena su je primetili kako pokazuje i ustali da pilje zabrinuto. Dva tamna oblaka dima uzdizala su se iznad platnenog zida u pravcu grada.

Džuilin je ustao i pogledao Ninaevu u oči čvrstim pogledom. “Vreme je da se ide. Možda ćemo biti dovoljno istaknuti da nas Mogedijen pronađe, ali sumnjam; ljudi beže u svim pravcima za kojim mogu. Za dva sata, neće biti par požara, biće pedeset, i to što je izbegavamo neće mnogo pomoći ako nas rulja rastrgne na komadiće. Prebaciće se na predstave kada porazbijaju šta se porazbijati može u gradu.”

“Ne koristi to ime”, reče Ninaeva oštro, mršteći se na Elejnu, što mlađa žena nije videla. Pustiti da muškarci znaju previše je uvek bila greška. Nevolja je bila u tome što je bio u pravu, ali pustiti muškarca da to zna previše brzo je bila greška, takođe. “Razmotriću tvoj predlog, Džuiline. Ne bih volela da bežim bez razloga, a onda da saznam da je brod došao čim smo mi otišli.” Zurio je u nju kao da je bila luda, a Tom je zavrteo glavom iako ju je Elejna držala mirno da bi je prala, ali je prilika koja se probijala između kola zavedrila Ninaevu. “Možda je već došao.”

Unov obojeni povez za oko i lice sa ožiljcima, njegov perčin i mač na leđima privukli su uobičajno klimanje od Petre i od različitih Čavanovih i jedan drhtaj od Muelin. Svaku večernju posetu obavljao je lično, mada ni sa čim da prijavi. To što je sada bio prisutan značilo je da ima nečeg.

Kao i obično, iscerio se na Birgitu čim ju je video, i kolutao jednim okom u razmetljivom pogledu na njene otkrivene grudi, i kao i obično, ona mu se iscerila za uzvrat i lenjo ga odmerila od glave do pete. Ovog puta, međutim, Ninaevu nije bilo briga koliko su se prekorno ponašali. “Ima li broda?”

Unov kez je izbledeo. “Ima krva– broda “, rekao je mračno, “ako uspem da vas dovedem do njega u jednom komadu.”

“Znamo sve o neredima. Sigurno da će nas petnaest Šijenaraca bezbedno provesti.”

“Znate sve o neredima”, promrmljao je gledajući Toma i Džuilina. “Da li plam– da li znate da se Masemini ljudi bore sa Belim plaštovima na ulicama? Da li znate da je krva– da je naredio svojim ljudima da osvoje Amadiciju ognjem i mačem? Ima ih već na hiljade preko krva–aaah!– reke.”

“Sve je to lepo i krasno”, reče Ninaeva čvrsto, “ali očekujem da ti uradiš onako kako si rekao. Obećao si da ćeš se povinovati meni, ako se sećaš.” Samo je malo naglasila reč, i značajno pogledala Elejnu.

Praveći se da ne vidi, ta žena je ustala, sa krvavom krpom u rucu, i usmerila pažnju na Una. “Uvek su mi govorili da su Šijenarci među najhrabrijim vojnicima na svetu.” Ona oštrica u glasu je iznenada postalo kraljevsko med i mleko. “Slušala sam mnoge priče o šijenarskoj hrabrosti kao dete.” Ruka joj je ležala na Tomovom ramenu, ali su joj oči ostale na Unu. “Još ih se sećam. Nadam se da ću ih se uvek sećati.”

Birgita je prišla bliže i počela da masira Unov vrat dok ga je gledala pravo u oko. To besno crveno oko na povezu kao da je uoptšte nije uznemiravalo. “Tri hiljade godina čuvanja Pustoši”, rekla je nežno. Nežno. Prošlo je dva dana od kada je tako progovorila sa Ninaevom! “Tri hiljade godina, a nije učinjen korak nazad desetostruko ne naplaćen u krvi. Ovo možda nije Enkara, ili Sorela Korak, ali znam šta ćeš učiniti.”

“Šta si uradila”, zarežao je, “pročitala sve plamene istorije plamenih Krajina?” Odmah se žacnuo i bacio pogled na Ninaevu. Bilo je potrebno da mu kaže da je očekivala potpuno čist jezik od njega. Nije to dobro primio, ali to je bio jedini način da spreči da ponovo počne, i Birgita nije trebalo da se mršti na nju. “Možete li da pričate sa njima?” uputio je Tomu i Džuilinu. “One su pla—budale da pokušaju ovo.”

Džuilin je zabacio ruke, a Tom se glasno nasmejao. “Da li si ikad upoznao ženu koje je slušala razum kada nije htela?” odgovirio je zabavljač. Zastenjao je kada je Elejna skinula oblogu i počela da briše njegovu otvorenu glavu sa možda malo više sile nego što je bilo baš potrebno.

Uno je odmahno glavom. “Pa, ako treba da budem nasamaren, pretpostavljam da ću biti nasamaren. Ali zapamtite ovo. Masemini ljudi su našli brod—Rečna Zmija, ili nešto slično—posle manje od sat vremena po ukrcavanju, ali su ga Beli plaštovi ugrabili. To je započelo ovu malu gužvu. Loša vest je ta da Beli plaštovi još uvek drže dokove. Još gora je ta što je Masema možda i zaboravio na brod—išao sam da ga vidim, i nije hteo da čuje za brodove; samo je pričao o obesivanju Belih plaštova, i prisiljavanju Amadicije da klekne pred gospodarom Zmajem makar morao da zapali čitavu zemlju—ali se nije pomučio da kaže svim svojim ljudima. Bilo je borbi blizu reke, a možda ih još ima. Provesti vas kroz nerede će biti dovoljno teško, ali ako bude borba kod dokova, ne obećavam ništa. A kako ću da vas stavim na brod u rukama Belih plaštova, ne mogu ni da zamislim.” Ispuštajući dug izdah, obrisao je znoj sa čela nadlanicom ruke sa ožiljcima. Napor zbog tako dugog govora bez psovki je bio vidljiv na njegovom licu.

Ninaeva bi možda bila popustljiva prema njegovom jeziku da nije bila previše ošamućena da bi progovorila. Mora da je bila slučajnost. Svetlosti, rekla sam bilo šta za brod, ali nisam mislila ovo. Ne ovo! Nije znala zašto su Elejna i Birgita piljile u nju sa tako bledim izrazima. Znale su sve što je i ona, i nijedna se nije setila ove mogućnosti. Tri muškarca su razmenila mrštenja, očigledno svesni da se nešto dešava i isto toliko očigledno nesvesni šta je to, za tome hvala Svetlosti. Bilo je mnogo bolje kada nisu znali sve. Jednostavno, mora da je bila slučajnost.

Na neki način, bila je više nego srećna da se usredsredi na još jednog muškarca koji se probijao izmađu kola; dalo joj je izgovor da skloni oči sa Elejne i Birgite. Na drugi način, prizor Galada joj je stomak smestio pravo u cipele.

Nosio je jednostavno smeđe odelo i pljosnatu somotsku kapu umesno svog belog ogrtača i izglačanog oklopa, ali mu se mač i dalje nalazio na kuku. Nije pre dolazio do kola, i posledice koje je njegovo lice izazvalo bile su dramatične. Muelin je nesvesno zakoračila prema njemu, a dve vitke akrobatkinje su se nagnule napred, otvorenih usta. Čanvanovi su, jasno, bili zaboravljeni, i zbog toga su smrknuto gledali. Čak je i Klarina gladila svoju haljinu gledajući ga, dok Petra nije izbadio lulu iz usta i rekao nešto. Onda je otišla do tamo gde je sedeo, smejući se, i priljubila mu lice uz njene pune grudi. Ali su joj oči još uvek pratile Galada iznad muževljeve glave.

Ninaeva nije bila raspoložena da na nju utiče lepo lice; dah jedva da joj se ubzrao. “To si bio ti, zar ne?” zahtevala je pre nego što je i došao do nje. “Ti si ugrabio Rečnu Zmiju, zar ne? Zašto?”

“Rečnu Guju”, ispravio ju je, gledajući je s nevericom. “Ti me jesi zamolila da ti obezbedim prolaz.”

“Nisam te zamolila da započneš nerede!”

“Neredi?” ubacila je Elejna. “Rat. Invazija. Sve je počelo od tog broda.”

Galad je mirno odgovorio. “Dao sam Ninaevu svoju reč, sestro. Moja prva dužnost je da se postaram da budeš, sigurna, na putu za Kaemlin. I Ninaeva, naravno. Deca su morala da se bore protiv ovog Proroka pre ili kasnije.”

“Zar nisi jednostavno mogao da nas obavestiš da je brod ovde?” upitala je Ninaeva umorno. Muškarci i njihova reč. Sve je to bilo vredno divljenja, ponekad, ali trebala je da posluša kada je Elejna rekla da je činio ono što je mislio da je ispravno bez obzira ko je bio povređen.

“Ne znam zašto je Prorok želeo taj brod, ali sumnjam da bi mogle da je zbog toga da biste vi mogle da otputujete nizvodno.” Ninaeva se žacnula. “Osim toga, platio sam kapetanu za vaš put dok je još iskrcavao svoj tovar. Sat kasnije, jedan od dvojice ljudi koje sam ostavio da osiguraju da on ne otplovi bez vas, došao je da mi kaže da je drugi čovek mrtav i da je Prorok uzeo brod. Ne razumem zašto ste tako uznemirene. Želele ste brod, i ja sam vam ga dao.” Mršteći se. Galad se obratio Tomu i Džuilinu. “Šta je sa njima? Zašto stalno pilje jedna u drugu?”

“Žene”, rekao je Džuilin prosto, i dobio pljusku po vratu od Birgite za svoj trud. Besno je gledao u nju.

“Konjske muve gadno ujedaju”, iscerila se, a njegovo besno gledanje je izbledelo u nesigurnost dok je nameštao kapu.

“Možemo da sedimo ovde celog dana raspravljajući pravo i krivo”, reče Tom suvo, “ili možemo da idemo na brod. Put je plaćen, i sada nema vraćanja novca.”

Ninaeva se ponovo žacnula. Kako god da je to mislio, znala je kako je čula.

“Možda će biti nevolja oko dolaska do reke”, reče Galad. “Obukao sam ovo zato što Deca nisu trenutno omiljena u Samari, ali rulje mogu da se namere na bilo koga.” Pogledao je Toma sumnjičavo, sa njegovom belom kosom i dugim belim brcima, i Džuilina malo blaže—čak i raščupan, Tairenac je izgledao dovoljno čvrsto da zabija stubove—a onda se okrenuo ka Unu. “Gde ti je prijatelj? Još jedan mač može biti od koristi dok ne dođemo do mojih ljudi.”

Unov osmeh je bio nitkovski. Jasno, nije bilo mnogo više ljubavi među njima nego pri prvom susretu. “Tu je negde. I možda još jedan ili dvojica. Postaraću se da dođu do broda, ako tvoji Beli plaštovi mogu da ga zadrže. Ili ako ne mogu.”

Elejna je otvorila usta, ali je Ninaeva brzo progovorila. “To je dosta, obojica!” Elejna bi samo ponovo pokušala medenim rečima. One bi možda i delovale, ali je ona želela da izgrdi nekoga. Za nešto, bilo šta. “Moramo da idemo brzo.” Trebalo je da razmisli, kada je postavila dvojici ludaka istu metu, šta može da se dogodi ako je obojica udare odjednom. “Uno, skupi ostatak tvojih ljudi, najbrže što možeš.” Pokušao je da joj kaže da su već čekali na drugom kraju menažerije, ali je ona nastavila. Bili su ludaci, obojica. Svi muškarci su bili! “Galade, ti –!”

“Budite se i dižite!” Lukino vikanje je preseklo njene reči dok trčkarao između kola, hramljući, sa modricom koja mu je obojila jednu stranu lica. Njegov skerletni plašt bio je ukaljan i pocepan. Izgledalo je da Tom i Džuilin nisu bili jedini koji su ulazili u grad. “Bruže, reci ostalim odgajivačima konja da upregnu zaprege! Moraćemo da napustimo platno”, iskreveljio se na te reči, “ali nameravam da budem na putu za manje od sat vremena! Andaja, Kuan, izvucite sestre! Probudite sve koji još spavaju, a ako se umivaju, recite im da se obuku prljavi ili dođu goli! Požurite, osim ako niste spremni da proglasite Proroka i marširate za Amadiciju! Čin Akima je već izgubio glavu, zajedno sa pola svojih izvođača, a Silija Kerano i tuce njenih su išibani jer su bili suviše spori! Pokret!” Do tada, svi osim onih oko Ninaevinih kola, trčali su.

Lukino hramanje se usporilo dok je prilazio, oprezno posmatrajući Galada. I Una, u stvari, iako je video jednookog čoveka dva puta pre. “Nana, hoću da pričam s tobom”, rekao je tiho. “Nasamo.”

“Mi nećemo ići s tobom, gazda Luka”, odgovorila mu je.

“Nasamo”, reče on, hvatajući je za ruku i odvukavši je.

Osvrnula se da kaže ostalima da se ne mešaju i videla da nema potrebe. Elejna i Birgita su žurile prema platnenom zidu koji je okruživao menažeriju, a osim nekoliko pogleda ka njoj i Luki, četvorica muškaraca su bila zaokupljena razgovorom. Glasno je šmrknula. Baš su bili valjani muškarci, da gledaju kako se sa ženom loše postupa i da ne rade ništa.

Trzajem oslobađajući ruku, koračala je pored Luke, dok su svilene suknje zviždale njenim nezadovoljstvom. “Pretpostavljam da želiš svoj novac, sada kada idemo. Pa, imaćeš ga. Stotinu zlatnih marki. Mada mislim da treba da odbiješ malo za kola i konje koje ostavljamo. I za ono što smo doneli. Sigurno smo povećali broj tvojih patrona. Morilin i Džuilin sa hodanjem na žici, ja sa strelama, Tom –”

“Da li misliš da hoću zlato, ženo?” zahtevao je stajući ispred nje. “Da hoću, tražio bih ga istog dana kada smo prešli reku! Jesam li tražio? Da li si ikada razmišljala zašto nisam?”

Uprkos sebi, koraknula je unazad, strogo prekršajući ruke ispod grudi. I odmah je poželela da nije; taj stav je više nego naglašavao šta je otkrivala. Tvrdoglavost je zadržala ruke gde su bile—nije nameravala da ga pusti da misli da je usplahirena, naročito pošto jeste bila—ali iznenađujuće, njegove oči ostale su na njenim. Možda je bio bolestan. Nikada ranije nije izbegavao da gleda u njene grudi, a ako Valan Luka nije bio zainteresovan za grudi ili zlato... “Ako nije zlato, zbog čega si hteo da pričaš sa mnom?”

“Celim putem ovamo iz grada”, rekao je sporo prateći je, “stalno sam razmišljao da ćeš sada konačno da odeš.” Odbila je da ponovo ustukne, čak i kada je stajao iznad nje i netremice gledao dole. Bar je još uvek gledao u njeno lice. “Ne znam od čega bežiš, Nana. Ponekad, gotovo da verujem u tvoju priču. Morelin, bar, sigurno ima nešto plemićko u sebi. Ali ti nikada nisi bila gospina služavka. Poslednjih nekoliko dana, skoro da sam očekivao da nađem vas dve kako se valjate po zemlji čupajući kosu jedna drugoj. I možda Merion na gomili.” Mora da je video nešto na njenom licu, jer je pročistio grlo i požurio dalje. “Stvar je u tome, mogu da nađem nekog drugog da Merion gađa u nju. Zaista vrištiš divno, svako bi pomislio da si stvarno prestrašena, ali–” Ponovo je pročistio grlo, još užurbanije, i povukao se. “Ono što pokušavam da kažem je da želim da ostaneš. Napolju je beli svet, hiljade gradova čekaju na predstavu kao što je moja, i šta god da te juri, nikada te neće naći dok si sa mnom. Nekoliko Akiminih ljudi, i nešto Silijinih koji nisu oterani sa preko reke—pridružuju mi se. Predstava Valana Luke će biti najveličanstvenija koju je svet ikada video.”

“Da ostanem? Zašto bih ostala? Rekla sam ti još na početku da samo želimo da dođemo do Geldana, i ništa se nije izmenilo.”

“Zašto? Pa, da imaš moju decu, naravno.” Uzeo je jednu njenu ruku u obe njegove. “Nana, dvoje oči piju moju dušu, tvoje usne pale moje srce, tvoja ramena ubrzavaju moj puls, tvoje –”

Hitro je presekla. “Hoćeš da se oženiš sa mnom?” rekla je s nevericom.

“Oženim?” Trepnuo je. “Pa... ovaj... da. Da, naravno.” Glas mu je ponovo povratio snagu, i pritisnuo je njene prste na svoje usne. “Venčaćemo se u prvom gradu gde mogu to da spremim. Nikada ranije nisam pitao ženu da se uda za mene.”

“Ne mogu da poverujem”, rekla je slabašno. Trebalo je nešto truda da izvuče ruku. “Razumna sam oko časti, gazda Luka, ali—“

“Valan, Nana. Valan.”

“Ali moram da odbijem. Zaručena sam za drugog.” Pa, bila je, na neki način. Lan Mandragoran možda misli da je njegov pečatni prsten samo poklon, ali ga je ona videla drugačije. “I odlazim.”

“Trebalo bi da te vežem i ponesem sa sobom.” Prljavština i poderotine su nešto pokvarile bogate zamahe njegovog plašta dok se ispravljao. “Kroz vreme, zaboravićeš tog čoveka.”

“Pokušaj to, i reći ću Unu da te natera da poželiš da si bio iseckan za kobasice.” To jedva da je imalo pokolebalo budalastog čoveka. Jako je uprla prstom u njegove grudi. “Ne znaš me, Valane Luko. Ne znaš ništa o meni. Moji neprijatelji, oni koje tako lako odbacuješ, bi te naterali da skineš kožu i igraš u kostima, i bio bi zahvalan ako je to bilo sve što su uradili. Sada, odlazim, i nemam vremena da slušam tvoje baljezganje. Ne, ne pričaj više! Odlučila sam se, i ti to nećeš promeniti, tako da možeš i da prestaneš da brbljaš.”

Luka je teško uzdahnuo. “Ti si jedina žena za mene, Nana. Neka drugi ljudi biraju dosadne namiguše sa njihovim stidljivim uzdasima. Čovek bi znao da mora da pređe preko vatre i ukroti lavicu golim rukama svaki put kad bi ti prišao. Svaki dan pustolovina, a svaka noć...” Zbog njegovog osmeha skoro mu je izvukla uši. “Naći ću te ponovo, Nana, i izabraćeš mene. Znam to ovde.” Dramatično se udarajući u grudi, još jednom je još nadmenije zakovitlao plašt. “I ti to znaš, moja najdraža Nana. U svom lepom srcu, znaš.”

Ninaeva nije znala da li da odmahne galvom ili da zine. Muškarci su bili ludi. Svi oni.

Insistirao je da je otprati nazad do njenih kola, držeći joj ruku kao da su bili na balu.

Koračajući kroz metež odgajivača konja koji su jurili da upregnu zaprege, graju ljudi koji su vikali, konja koji su rzali, medveda koji su režali, leoparda koji su kašljali, Elejna se zatekla kako mrmlja sebi u bradu tako da može da nadmaši svaku životinju. Ninaeva nije mogla da priča kako ona pokazuje noge. Videla je tu ženu kako se ispravila kada se Valan Luka pojavio. I kako dublje diše, takođe. I za Galada, kad smo već kod toga. Nije ona uživala da nosi pantalone. Bile su udobne, istina, i hladnije od suknji. Shvatala je zašto je Min izabrala da nosi mušku odeću. Skoro. Postojao je problem da pređe preko osećaja da je kaput u stvari suknja koja ti jedva prekriva kukove. Samo je to uspela, do sada. Ne da je nameravala da to Ninaeva sazna, ona i njen otrovni jezik. Ta žena je trebalo da shvati da će Galad ignorisati cenu držanja obećanja. Kao da joj Elejna nije pričala o njemu dovoljno često. I umešati Proroka! Ninaeva je samo činila bez razmišljanja šta radi.

“Da li si nešto rekla?” pitala je Birgita. Skupila je suknje preko jedne ruke da bi držala korak, besramno ogolivši noge od plavih brokatnih papuča do dosta iznad kolena, a te tanke svilene čarape nisu skrivale toliko kao pantalone.

Elejna je stala u mestu. “Šta misliš o tome kako se oblačim?”

“Dozvoljava slobodu pokreta”, reče druga žena razumno. Elejna je klimnula. “Naravno, dobro je da ti zadnjica nije previše velika, u tim tesnim—“

Zakoračivši razjareno, Elejna je cimala kaput dole oštrim trzajima. Ninaevin jezik nije bio ništa u odnosu na Birgitin. Stvarno bi trebalo da zahteva neke zakletve o poslušnosti, ili bar neko pokazivanje umesnog poštovanja. Morala je toga da se seti kada jednom dođe vreme da veže Randa. Kada ju je Birgita sustigla, noseći kiseli izraz kao da je ona dovedena iza granice izdržljivosti, nijedna od nih nije progovorila.

Obučena u zelene šljokice, Seanšanka blede kose je koristila štap da vodi ogromnog mužjaka s'redita dok je njegova glava gurala teška kola koja su držala kavez lava sa crnom grivom. Odgajivač konja sa otrcanim kožnim prslukom držao je rudu na kolima, okrećući kola da bi konji mogli lakše da se upregnu. Lav je koračao napred-nazad, šibajući repom i kad-kad ispuštajući promukao kašalj koji je zvučao kao početak rike.

“Kerandin”, reče Elejna, “moram da pričam s tobom.”

“Samo trenutak, Morelin.” Usredsređena na zubatu sivu životinju, njen brz, nerazgovetan način govora činio ju je skoro nerazumljivom.

“Sada, Kerandin. Imamo malo vremena.”

Ali žena nije zaustavila s'redita i okrenula se dok odgajivač konja nije javio da su kola na mestu. Onda je nestrpljivo rekla: “Šta ti treba, Morelin? Još imam mnogo toga da uradim. I volela bih da se presvučem, ova haljina nije za putovanje.” Životinja je stajala strpljivo čekajući iza nje.

Elejnina usta su se malčice stegla. “Odlazimo, Kerandin.”

“Da, znam. Neredi. Takve stvari ne bi drebalo da se dozvole. Ako ovaj Prorok pomisli da nas povredi, saznaće šta Mer i Sanit mogu da učine.” Okrenula se da počeše Merovo naborano rame njenim štapom, i on joj je dodirnuo rame svojim dugim nosem. “Surla”, tako ga je Kerandin nazivala. “Neki više vole lopara ili grolma za borbu, ali ako se s'redit pravilno upotrebi—“

“Ćuti i slušaj”, reče Elejna čvrsto. Trebalo je napora da se sačuva dostojanstvo, sa Seančankom koja je bila glupa i Birgitom koja je stajala malo iza skrštenih ruku. Bila je sigurna da je Birgita samo čekala da kaže još nešto što je seklo. “Ne mislim na predstavu. Mislim na sebe, i Nanu, i tebe. Ovog jutra idemo na brod. Za nekoliko sati, zauvek ćemo biti van domašaja Proroka.”

Kerandin je sporo zavrtela glavom. “Malo rečnih brodova može da nosi s'redita, Morelin. Čak i ako ste našli neki koji može, šta bi radili? Šta bih ja radila? Ne mislim da mogu da sama zaradim koliko mogu sa gazda Lukom, čak ni ako bi ti hodala na žici a Merion gađala iz luka. I pretpostavljam da bi Tom žonglirao. Ne. Ne, bolje da svi ostanemo sa predstavom.”

“S'rediti će morati da budu ostavljeni”, priznala je Elejna, “ali sam sigurna da će gazda Luka paziti na njih. Nećemo više da izvodimo, Kerandin. Nema više potrebe za tim. Tamo gde idem, ima onih koji bi želeli da saznaju više o...” Bila je svesna odgajivača konja, žgoljavog čoveka sa nepodesno loptastim nosem, koji je stajao dovoljno blizu da čuje. “O tome odakle dolaziš. Mnogo više nego što si nam već rekla.” Ne, ne da čuje. Da gleda sa kezom. Na smenu u Birgitine grudi i u njene noge. Gledala je u njega dok drsko cerenje nije postalo bolešljivo, a on odjurio svojim dužnostima.

Kerandin je ponovo odmahivala glavom. “Treba da ostavim da se za Mera i Sanit brinu ljudi koji se plaše da im priđu? Ne, Morelin. Ostaćemo sa gazda Lukom. Ti, takođe. Tako je mnogo bolje. Seti se kako si bila izgužvana dana kada si stigla? Ne želiš da se vratiš na to.”

Duboko udahnuvši, Elejna je zakoračila bliže. Niko sem Birgite nije bio dovoljno blizu da slučajno čuje, ali nije htela da budalasto iskušava sreću. “Kerandin, moje pravo ime je Elejna iz Kuće Trakand, kći naslednica Andora. Jednog dana, biću kraljica Andora.”

Prema ponašanju te žene prvog dana, i još više prema onome što im je rekla o Seanšanima, to bi trebalo da bude dovoljno da uguši svaki otpor. Umesto toga, Kerandin ju je pogledala pravo u oči. “Tvrdila si da si gospa dana kada si došla, ali...” Napućivši usne, odmerila je Elejnine pantalone. “Ti si veoma dobar hodač po žici, Morelin. Uz vežbu, možda ćeš jednog dana biti dovoljno dobra da izvodiš pred Caricom. Svako ima mesto, svako pripada na svom mestu.”

Za trenutak, Elejnina usta su se bezglasno micala. Kerandin joj nije poverovala. “Protraćila sam dovoljno vremena, Kerandin.”

Posegla je za ženinom rukom, da je potpuno vuče ako treba, ali je Kerandin uhvatila njenu ruku, uvrnula je i sa razrogačenim kevtanjem, Elejna se našla na vrhovima prstiju, pitajući se da li će joj se zglob polomiti pre nego što joj ruka iskoči iz ramena. Birgita je samo stajala tu, sa rukama prekrštenim ispod grudi, i čak je imala živaca da ispitivački podigne obrvu!

Elejna je stegla zube. Neće tražiti pomoć. “Pusti me, Kerandin”, zahtevala je, želeći da nije zvučala baš toliko zadihano. “Rekla sam, pusti me!”

Kerandin je to uradila, posle nekoliko trenutaka, i oprezno se udaljila. “Ti si prijatelj, Morelin, i uvek ćeš biti. Mogla bi da budeš gospa, jednog dana. Imaš ponašanje, i ako privučeš lorda, možda će te uzeti da budeš jedna od njegovih asa. Asa ponekad postane žena. Idi sa Svetošću, Morelin. Moram da završim posao.” Ispružila je štap da Mer uvije surlu oko njega, i velika životinja ju je pustila da ga teško odvede.

“Kerandin”, reče Elejna oštro. “Kerandin!” Bledokosa žena se nije osvrnula. Elejna je besno gledala u Birgitu. “Bila si mi od mnogo pomoći”, zarežala je, i otišla pre nego što je druga žena mogla da odgovori.

Birgita ju je sustigla i pridružila joj se. “Prema onome što sam čula, i što sam videla, potrošila si dosta vremena učeći tu ženu da ima kičmu. Da li si očekivala da ti pomognem da joj sve to ponovo uzmeš?”

“Nisam pokušavala da uradim išta slično”, promrmljala je Elejna. “Pokušavala sam da se pobrinem za nju. Ona je daleko od kuće, stranac gde god da ode, i ima ljudi koji ne bi postupali lepo prema njoj kada bi saznali odakle je.”

“Izgleda veoma sposobma da se pobrine za sebe”, reče Birgita suvo. “Ali onda, možda si je i tome naučila? Možda je bila bespomoćna pre nego što si je našla.” Elejnino zurenje kao da je skliznulo sa nje kao što led sklizne sa toplog čelika.

“Ti si samo stajala i gledala je. Trebalo bi da budeš moj...” Bacila je pogled okolo; samo bacila, ali je nekoliko odgajivača konja spustilo glave. “Moj Zaštitnik. Trebalo bi da mi pomažeš da se odbranim kada ne mogu da usmeravam.”

Birgita je takođe pogledala okolo, ali nažalost nije bilo nikog dovoljno blizu da je natera da drži jezik za zubima. “Braniću te kada si u opasnosti, ali ako je opasnost samo da ćeš biti okrenuta preko nečjeg kolena zato što si se ponašala kao razmaženo dete, moraću da odlučim da li je bolje da te pustim da naučiš lekciju koja će te sačuvati od istog ili goreg sledećeg puta. Rekla si joj da si naslednica trona! Stvarno! Ako nameravaš da budeš Aes Sedai, bolje da počneš da vežbaš kako da uvijaš istinu, ne da je razlomiš na komade.”

Elejna je zinula. Sve dok se nije saplela preko sopstvenih nogu nije uspela da kaže: “Ali jesam!”

“Ako tako kažeš”, reče Brigita, prevrćući očima na pantalone sa blistavim ukrasima.

Elejna nije mogla da se zaustavi. Ninaeva je mlatarala jezikom kao iglom, Kerandin tvrdoglava kao dve mazge, a sada ovo. Zabacila je glavu i zavrištala od razjarenosti.

Kada je zvuk utihnuo, izgledalo je da su se životinje utišale. Odgajivači konja su stajali okolo, buljeći u nju. Hladno, ignorisala ih je. Ništa nije moglo da joj se sada uvuče pod kožu. Bila je mirna kao led, savršeno je vladala sobom.

“Da li je to bio uzvik za pomoć”, reče Birgita nakrivivši glavu, “ili si gladna? Pretpostavljam da mogu da nađem dojilju u—“

Elejna je otišla sa režanjem koji bi svakom leopardu služio na čast.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće