Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 48
Odlazak
Perin i Nynaeve
Kada se vratila u kola, Ninaeva se presvuče u pristojnu haljinu, uz malo besnog gunđanja zbog toga što je sama morala da otkopča jednu seriju dugmadi i zakopča drugu. Jednostavna siva vuna, fina i dobrog kroja ali nedoterana, prošla bi bez komentara skoro svugde, ali bila je presudno toplija. Opet, bio je dobar osećaj biti pristojno obučena ponovo. I nekako čudan, kao da je nosila previše odeće. Mora da je to bilo zbog vrućine.
Brzo je klekla ispred male ciglene peći sa uskim limenim odžakom i otvorila gvozdena vrata gde su čuvale svoje dragocenosti.
Izvitopereni kameni prsten se ubrzo nađe u njenoj torbici za pojasom pored teškog Lanovog prstena i njenog Prstena Velike Zmije. Mala pozlaćena kutija koja je sadržala dragulje koje im je Amatera dala, završila je u kožnoj torbi zajedno sa torbicama sa travama koje su uzele od Ronde Makure u Maredesinu i malim avanom i tučkom koji je služio za njihovu primenu. Ona opipa torbice da bi se podsetila šta je svaka sadržala, od sveleka do groznog račvokorena. Novčana pisma završiše tamo takođe, i tri do šest kesa, od kojih nijedna nije bila onoliko naduvena kao pre nego što je platila za menažerijin put ka Geldanu. Luka možda nije bio zainteresovan za svojih hiljadu marki, ali nije imao ništa protiv toga da pokupi troškove. Jedno od pisama koje odobravalo njegovom nosiocu da čini šta hoće u ime Amirlin Tron se pridružilo prstenovima. Ne više od nejasnih glasina o nekoj nevolji u Tar Valonu je doprlo do Samare; moguće da će naći neke koristi od njega, čak i sa Sijuan Sančinim potpisom. Tamnu drvenu kutiju je ostavila gde je stajala, pored tri kesice, kao i grubu kesu od konoplje koja je sadržavala a'dam—to, uopšte nije želela da dirne—i srebrnu strelu koju je Elejna našla na noć razornog sukoba sa Mogedijen.
Na trenutak se namrštila na strelu, razmišljajući o Mogedijen. Bilo bi najbolje da se uradi bilo šta da bi se ona izbegla. Bilo bi. Pobedila sam je jednom! I bila obešena kao kobasica u kuhinji drugi put. Da nije bilo Birgite...Ona je napravila svoj izbor. Žena je tako rekla, i to je bila istina. Mogla bi je poraziti ponovo. Mogla bi. Ali ako ne uspem...Ako ne uspe...
Samo je pokušavala da izbegne izbegne torbu od isprane kože uguranu skroz pozadi, i znala je to, a opet nije bilo nimalo razlike između odvratnosti torbe i misli o ponovnom porazu od Mogedijen. Duboko uzdišući, oprezno je pružila ruku unutra i uzela je za vučne trake, i znala je da nije bila u pravu. Izgledalo je da se zlo kupa u njenoj ruci, jače nego ikada, kao da je Mračni stvarno pokušavao da se probije kroz kuendillarski pečat unutra. Bolje da misli čitav dan na poraz od Mogedijen; postojala je svetska razlika između misli i stvarnosti. Mora da je to bila maštarija—nije billo sličnog osećaja još od Tančika—ali volela bi kada bi mogla da pusti Elejni da ga nosi, takođe. Ili da ga ostavi ovde.
Prestani da budeš tako glupa, rekla je sebi čvrsto. To drži zatvor od Mračnog zatvorenim. Ti samo puštaš maštarijama na volju. Ali opet ga je spustila kao pacova mrtvog nedelju dana na crvenu haljinu koju je Luka napravio, zatim omotala i zavezala stvar sigurno, sa više nego malo žurbe. Svileni zamotuljak je stavila usred svežnja odeće koju je nosila sa sobom, unutar njenog finog sivog putničkog ogrtača. Rastojanje od nekoliko inča je bilo dovoljno da udalji osećaj tamne turobnosti, ali još je htela da opere svoje ruke. Samo da nije znala da je bilo tamo. Ponašala se glupo. Elejna će joj se smejati, i Birgita, takođe. I s razlogom.
Zapravo, odeća koju je htela da zadrži je stala u dva zavežljaja, i žalila je za svakom zakrpom koju je ostavila iza. Čak i nisko rezanu plavu svilu. Ne da je htela da nosi bilo šta kao što je to ponovo—nije nameravala da dodirne crvenu haljinu, sigurno, dok ne preda netaknut paket Aes Sedai u Salidaru, ali nije mogla da izbegne zbiranje cena odeće, konja i kola napuštenih od kad su otišli iz Tančika. I kola, i burad boje. Čak bi i Elejna uzdrhtala ako ikada pomisli na to. Ta mlada žena je verovala da će uvek biti novca kada pruži ruku u svoju kesicu.
Još uvek je pravila drugi zavežljaj kada se Elejna vratila i tiho presvukla u plavu svilenu haljinu. Tiho, osim mrmljanja, kada je morala da presavije ruke nazad da ubrza zakopčavanje. Ninaeva bi pomogla, kada bi je upitala, ali kako nije, ispitivala je da li druga žena ima modrica dok se presvlačila. Učinilo joj se da je čula vrisak samo par trenutaka prije nego što je Elejna stigla, i ako su ona i Birgita dogurale do udaraca...Nije bila sigurna da će joj biti drago ako nađe jednu. Rečni brod će biti isto toliko ograničen kao što su to bila kola na svoj način, manje nego ugodan ako dve žene budu skakale jedna drugoj za vrat. Ali opet, moglo je pomoći da su razradile malo neke od svojih zverskih naravi.
Elejna nije rekla ni reč dok se skupljala svoje stvari, čak ni kada je Ninaeva pitala, dosta ljubazno, gde je odjurila kao da je sela na bocu. To joj je samo donjelo dignutu bradu i hladan pogled, baš kao da je devojka mislila da je već na tronu svoj majke.
Ponekad je Elejna čak bila i još više šutljiva, na način koji je govorio mnogo više nego bilo koje reči. Kada je pronašla preostale tri kesice, zastala je prije nego što ih je uzela, i temperatura u kolima se prilično spusti, iako su kesice bile samo njen deo. Ninaeva je bila umorna od zvocanja oko toga kako je davala novac; neka ta žena gleda kako curi i shvati da ga za neko vreme neće biti. Kada je Elejna shvatila da prstena nema, ipak, i da je tamna kutija još tu...
Elejna podiže kutiju i otvori poklopac, mršteći svoje usne dok je proučavala sadržinu, druga dva ter'angreala koja su nosili čitavim putem od Tira. Mali gvozdeni disk rađen sa obe strane sa zategnutom spiralom, i uzanim tanjirom pet inča dugim, od ćilibara ali jači od čelika, i sa uspavanom ženom nekako ugraviranoj unutar njega. Bilo koji je mogao biti korišten da se uđe u Tel'aran'rhiod, iako ne tako lako kao što se to moglo sa prstenom; da bi se bilo koji koristio bilo je potrebno da se usmerava Duh, jedina od Pet Moći koja se mogla usmeravati u snu. Izgledalo je Ninaevi jedino pravo tako, da ih ostavi Elejni, pošto se ona već stara o prstenu. Zatvarajući kutiju sa oštrim škljockanjem, Elejna je buljila u nju, potuno bezizražajno, zatim je gurnula u jedan od njenih zavežljaja zajedno sa srebrnom strelom. Njena tišina je bila gromovita.
Elejna je takođe napravila dva zavežljaja, ali njeni su bili veći; nije ostavila ništa osim šljokicavih ogrtača i kratkih pantalona. Ninaneva se suzdržala od komentara da ih je već pregledala; trebala je, sa svom zlovoljom koja se odigravala, ali ona je znala kako da utemelji harmoniju. Ograničila je sebe na jedan frktaj kada je Elejna razmetljivo dodala a'dam svojim stvarima, ali iz pogleda koji je dobila zauzvrat, reklo bi se da svoju zamerku napravila znanu nadugačko. Do vremena kada su napustili kola, tišina se mogla odlomiti i koristiti da se ohladi vino.
Napolju, ljudi su bili spremni. Mrmljajući među sobom, i bacajuči nestrpljive poglede ka njoj i Elejni. To teško da je bilo fer. Galad i Uno nisu imali ništa da spreme. Tomova flauta i harfa su visile na njegovim leđima u kožnim kutijama, zajedno sa malim zavežljajem, a Džuilin, sa izreckanim mačolomcem za pojasom i oslanjajući se na svoj do glave visok štap, je nosio čak manji zavežljaj, vešto zavezan. Muškarci su bili spremni da nose istu odeću sve dok ne propadne.
Naravno, Birgita je bila spremna takođe, sa lukom u ruci, i tobolcem na njenom boku, i sa u ogrtač omotanim zavežljajem pored njenih nogu ne manjim od Elejninog. Ninaeva nije mislila da je Birgiti promaklo da stavi Lukine haljine unutra, ali je ono što je nosila privlačilo pažnju. Njene razdeljene suknje mogle bi da budu prostrane pantalone koje je nosila u Tel'aran'rhiodu , osim što su bile više zlatne nego žute i nisu bile skupljene na gležnjevima. Kratki plavi ogrtač je bio identičnog kroja.
Tajna odakle je ta odeća dolazila je bila rešena kada se Klarina žurno pojavila, sa još dve suknje i drugim kaputom koje je složila u Birgitin zavežljaj. Ostala je da kaže kako joj je žao što su napuštali predstavu, i nije bila jedina koja je odvojila nekoliko minuta od meteža uprezanja konja i pakovanja. Aludra se pojavila sa željama za sigurno putovanje, gde god da idu, u svom tarabonskom akcentu. I sa još dve kutije njenih svetlećih štapova. Ninaeva ih ugura u svoju torbu uz uzdah. Htela je da ostale ostavi, i Elejna ih je gurnula na kraj police, iza vreće graha, kada je mislila da Ninaeva ne gleda. Petra je ponudio pomoć da ih isprati do reke, praveći se da ne vidi kako se oči njegove žene zategnuše sa brigom, a takođe su i Čavanovi, i Kin i Bari, žongleri, iako su kada im je Ninaeva rekla da to neće biti potrebno, i kada se Petra namrštio, jedva mogli sakriti svoje olakšanje. Morala je da govori brzo, jer su Galad i drugi ljudi izgledali kao da će da prihvate. Iznenadno, čak se i Latela kratko pojavila, sa rečima žaljenja, osmesima, i očima koje su govorile da bi nosila njihove zavežljaje samo da ih vidi da idu ranije. Ninaeva se iznenadila kada se Kerandin nije pojavila, iako joj je na neki način bilo drago. Elejna se mogla dobro slagati sa ženom, ali posle incidenta kada je bila uvređena, Ninaeva se osećala napeto kad god bi se našla oko nje, čak više zato što Kerandin nije davala znakove iste.
Sam Luka je bio poslednji, gurajući pregršt jadnog, osušenog malog divljeg cveća Ninaevi—sama Svetlost je znala gde ih je našao—sa izjavama o njegovoj neumirućoj ljubavi, sa ekstravagantnim hvalama o njenoj ljepoti, i dramatičnim zakletvama da će je ponovo naći makar putovao do samih ćoškova sveta. Nije bila sigurna šta joj je više teralo boju u obraze, ali njen hladni pogled je obrisao kez sa Džuilinovog lica i zapanjenost sa Unovog. Šta god da su Tom i Galad mislili, imali su dovoljno pameti da zadrže crte lica ravnim. Nije mogla da se natera da pogleda u Birgitu ili Elejnu.
Najgore je bilo to što je morala da stoji tu i sluša, sa uvenulim cvećem koje pada u njenoj ruci, i licem sve crvenijim. Pokušaj da ga otera sa bubom u uvu će ga najverovatnije podstaći na još veće napore, i daće drugima više razloga nego što su već imali. Skoro da je odahnula sa olakšanjem kada se idiot od čoveka napokon naklonio odmičući u razmetljivim zamasima svog plašta.
Držala je cveće koračajući ispred ostalih kako ne bi morala da gleda njihova lica i besno vraćajući svežnjeve na mesto kada bi se pomerili sve dok nije izašla iz vidokruga kola zašavši za platnini zid. Onda je bacila uprljano cveće tako žestoko da je Ragan i ostatak grubo odevenih Šijenaraca, koji su čučali na pola livade pored puta, razmenili poglede. Svaki je imao u ćebe omotan zavežljaj na svojim leđima—mali, naravno!—zajedno sa svojim mačem, ali imali su dovoljno boca sa vodom da im traje danima, i svaki treći čovek je imao lonac ili čajnik koji se klatio negde. Fino. Ako će biti kuhanja, neka ga oni rade! Ne čekajući njih da odluče da li je bilo sigurno da joj priđu, išunjala se na prljavi put sama.
Valan Luka je bio izvor njenog besa—Poniziti je na takav način! Tako da je ponizi! Trebalo je da ga udari po glavi a nek Mračni odnese šta ostali misle!- Ali njegova meta je bio Lan Mandragoran. Lan joj nikada nije dao cveće. Ne da je to bilo od nekog značaja. On je iskazao svoja osećanja rečima dubokim i osećajnim nego što će Valan Luka ikad moći. Mislila je sve ono što je rekla Luki, ali ako ako bi Lan rekao da hoće da te odnese, pretnje ga nikad ne bi mogle zaustaviti; usmeravanje ga ne bi zaustavilo osim ako bi uspela usmeriti prije nego što pretvori njen mozak i koljena u žele poljupcima. Ipak, cveće bi bilo veoma lepo. Lepše nego još jedno objašnjenje zašto njihova ljubav nije moguća, sigurno. Muškarci i njihove reči! Muškarci i njihova čast! Vjenčan za smrt, je li? On i njegov lični rat sa Senkom! On ima da živi, da se oženi njome, i ako je on mislio drugačije na bilo koju tačku, nameravala je da ga nauči pameti. Postojala je samo mala stvar njegove veze sa Moirainom, da se pozabavi. Mogla je da vrišti u frustraciji.
Bila je stotinu koraka niz put kada su joj se ostali pridružili, gledajući je sa strane. Elejna je samo zvonko udahnula dok se borila da preuredi dva velika zavežljaja na svojim leđima—ona bi ponela sve—ali Birgita je koračala napred pretvarajući se da priča ispod daha, međutim prilično glasno gunđajući o ženama koje žure kao karpanske devojke koje skaču sa litice. Ninaeva ih je podjednako ignorisala.
Muškarci su se raširili okolo, sa Galadom kao vođom po bokovima pokunjenim Tomom i Džuilinom, sa Šijenarcima u dugačkoj koloni na svakoj strani, obazrivih očiju pretražujući svaki sasušeni žbun i zavoj u zemlji. Hodajući usred njih, Ninaeva se osećala budalasto—pomislio bi da su očekivali da se vojska digne na njih iz zemlje; pomislio bi da su ona i druge dve žene bespomoćne—naročito kada su Šijenarci tiho pratili Unovo vođstvo i isukali svoje mačeve. Pa, nije bilo ni živog bića nigde na vidiku; čak su se i sela puna brvnara činila napuštena. Galadovo sečivo je ostalo u koricama, ali Džuilin je počeo dizati svoju kao palac debelu palicu umesto da je koristi kao štap za hodanje, a noževi su se pojavljivali i nestajali u Tomovim rukama kao da je bio nesvestan onoga šta čini. Čak je i Birgita namestila strelu u svoj luk. Ninaeva zatrese glavom. Trebaće hrabra rulja da bude da bi došla na vidik ove gomile.
Onda su stigli do Samare i ona je počekla da priželjkuje da je prihvatila Petrinu ponudu, i Čavanovih, i svačiju koju bi mogla pronaći.
Kapije su stajale otvorene i nečuvane, i šest crnih kolona dima se dizalo iznad sivih zidova grada. Ulice iza su bile mirne. Smrvljeno staklo sa slomljenih prozora je pucalo pod nogama; to je bio jedini zvuk pored udaljenog zujanja, kao čudovišan roj osa razbacan kroz grad. Nameštaj i delovi odeće su pokrivali pločnike, lonci i grnčarija, stvari izvučene iz radnji i domova, da li od strane pljačkaša ili ljudi koji su bežali nije mogla da kaže.
Nije samo imovina bila uništena. Na jednom mestu, telo u lepom zelenom svilenom kaputu je visilo pola preko prozora, savijeno i nepokretno; na drugom tip obučen u dronjke je visio na svom vratu sa nadstrešnice limareve radnje. Ponekad, niz ulicu ili drvored, uhvatila bi blesak nečega što bi mogli biti odbačeni zavežljaji stare odeće; znala je da to nisu.
U jednom dovratku, gde su odlomljena vrata ludo visila sa jedne šarke, mali plamenovi su se dizali oko drvenog stepeništa, sa dimom koji je tek počeo da curi napolje. Ulice su mogle do sada biti prazne, ali ko god da je ovo uradio nije otišao pre puno vremena. Okretajući glavu, pokušavajući da gleda na svaku stranu odjednom, Ninaeva je čvrsto stisla svoj nož za opasačem.
Ponekad je ljuto zujanje bivalo glasnije, bezrečni grleni urlik besa koji se činio ne više od jedne ulice preko, i ponekad je izbleđivao do dosadnog šuštanja; međutim kada je nevolja došla, došla je iznenadno i tiho. Masa ljudi je izbila iza sledećeg ugla osim jednog, kao čopor vukova koji love, blokirajući ulicu od jedne strane do druge, nečujni osim tupog zvuka čizama. Pogled na Ninaevu i druge je bio baklja bačen u senik. Nije bilo oklevanja; kao jedan su suknuli napred, urlajući i besni, mašući vilama i mačevima, sekirama i motkama, bilo čim što se moglo uzeti u ruke kao oružje.
Dovoljno besa je još visilo u Ninaevi za nju da uhvati saidar, i uradila je to i ne razmišljajući, čak pre nego što je vidila kako sjaj okružuje Elejnu. Postojala je gomila načina na koji bi ona mogla zaustaviti ovu rulju sama, i još gomila više na koji bi je mogla uništiti ako tako odabere. Da nije bilo mogućnosti od Mogedijen. Nije bila sigurna da li je ista misao držala i Elejnu. Samo je znala da se držala svog besa i Jedinog Izvora sa istim žarom, i bila je Mogedijen ta koja je to činila teškim više nego jurišajuća gomila ljudi. Držala se za njih, i znala da se nije usuđivala da učini bilo šta. Ne da je bilo neke druge šanse. Skoro je poželjela da može preseći tokove koje je Elejna tkala. Mora postojati druga šansa.
Jedan čovek, u odrpanom crvenom kaputu koji je pripadao nekom drugom sa svojim zelenim i crvenim vezom, je trčao ispred drugih na dugačkim nogama, vrteći drvenu sekiru iznad glave. Birgitina strela ga je pogodila kroz jedno oko. Pao je dole u razvaljenoj rulji i drugi su ga pregazili, svi iskeženih lica i bezrečnih urlika. Ništa ih neće zaustaviti. Uz jadikovanje, pola od besa, pola od čistog straha, Ninaeva je trgnula van svoj nož za opasačem i u isto vreme se spremila da usmeri.
Kao talas izbačenih stena, juriš se rascepio o šijenarski čelik. Muškarci sa perčinima ne manje odrpani od onih sa kojim su se borili, udarali su sa svojim mačevima metodično, majstori u svom zanatu, i napad nije išao dalje od njihovih proređenih linija. ^ovek je pao vrišteći za Prorokom, ali još više je prelazilo preko njih. Džuilin, budala, bio je u tom redu, kupaste kape sa ravnim vrhom nakrivljene na tamnoj glavi, dok je tanka palica bila mrlja koja je odbijala udarce, lomila ruke i razbijala lobanje. To je radio iza linije, hramljajući snažno dok je išao od mesta do mesta da se suoči sa par koji su uspeli da se provuku; samo sa bodežom u svakoj ruci, a opet su čak i mačevaoci umirali od njegovih oštrica. Zabavljačevo kožno lice je bilo mrgodno, ali kada je jedan zamašan tip dosegao do Elejne sa svojim vilama, Tom je zarežao zlobno kao bilo koji iz te rulje i skoro odsekao čovekovu glavu dok mu je prerezao vrat. Kroz to sve Birgita se mirno premeštala od tačke do tačke, svaka strela pronalažući svoj cilj.
Međutim, ako su oni zadržavali rulju, bio je Galad koji ju je slomio. Suočio se sa njihovim jurišom kao da čeka sledeći ples na balu, prekrštenih ruku i bezbrižno, ne brinući da izvadi svoju oštricu dok skoro nisu bili na njemu. Onda je zaplesao, sva njegova lepota za tren pretvorena u tečnu smrt. Nije stajao protiv njih; prodeljao je stazu kroz njihovo srce, čist otkos širok koliko je njegov mač mogao da dosegne. Ponekad bi se pet ili šest ljudi zatvorilo oko njega sa mačevima i sekirama i nogama od stola i motkama, ali samo im je kratko vreme trebalo da umru. Na kraju, sav njihov bes, njihova žeđ za krvlju, nije mogla da se suoči sa njim. Bilo je od njega da su oni prvo bežali, bacajući svoje oružje, a kada su i ostali pobegli, podelili su se oko njega. Dok su nestajali tamo odakle su došli, on je stajao dvadeset koraka od bilo koga drugog, sam među mrtvima i stenjanjem umirućih.
Ninaeva zadrhta dok se saginjao da obriše oštricu o kaput mrtvaca. Bio je milostiv, čak i kada je to radio. Bio je lep, ča i kad je to radio. Pomislila je da će da joj pozli.
Nije imala pojma koliko je trajalo. Neki od Šijenaraca su se oslanjali na mačeve, teško dišući. I gledali Galada sa velikim poštovanjem. Tom se sagnuo sa jednom rukom na njegovom kolenu, pokušavajući da odbije Elejnu drugom rukom dok joj je govorio da samo treba da dođe do daha. Minuti, sat; moglo je biti bilo koje.
Bar jedanput, gledajući povređene ljude koji su ležali na kaldrmi svuda, jedni puzajući dalje, nije osetila želju za Lečenjem, niti imalo samilosti. Ne tako daleko, bile su vile, gde ih je neko bacio; čovečja odrubljena glava bila je nabijena na jedan zubac, ženska na drugi. Sve što je osetila bila je nelagodnost, i zahvalnost što to nije bila njena glava. To, i hladnoću.
“Hvala vam”, rekla je glasno, nikom određenom i svima. “Puno vam hvala”. Reči su škripale malo—nije voljela da prizna nešto što nije bila u stanju uraditi sama—ali bile su vatrene. Birgita je klimnula na priznanju, i Ninaeva je morala da se bori sama sa sobom. Ali žena je uradila ist toliko koliko i ostali. Prilično više nego što je ona sama uradila. Gurnula je svoj opasački nož nazad u korice. “Ti...gađaš veoma dobro”.
Uz krivi kez, kao da je tačno znala kako su ove reči bile teške, Birgita je počela prikupljati svoje strele. Ninaeva je uzdrhtala i pokušala da ne gleda.
Većina Šijenaraca je imala rane, a Tom i Džuilin su obojica nosili svoju krv na mestima—čudno, Galad je bio nedirnut; ili opet, ne tako čudno, kada se setila kako je rukovao mačem—ali muškarci do samog kraja, svi i jedan od njih je insistirao da njegove povrede nisu ozbiljne. Čak je i Uno rekao da bi trebali nastaviti da se kreću, on sa jednom rukom koja je visila i dubokom posekotinom niz njegovo lice čiji ožiljak bi bio samo odraz prvog, ako ne bude Izlečen uskoro.
Usitinu, ona je bila spremna da ide, uprkos toga što je govorila sebi da bi trebala da pregleda povrede. Elejna je prebacila ruku preko Tomovog ramena; on joj je odgovorio odbijajući da se oslanja na nju i počevši da recituje priču u Visokom Govoru, tako kitnjasto da je bilo teško prepoznati priču o Kirukan, prelepoj ratničkoj kraljici Troločkih ratova.
“Imala je narav kao vepar uhvaćen u kupini, u najboljem slučaju”, Birgita je rekla meko, nikom naročitom. “Nipošto kao neko u našoj blizini”.
Ninaeva strugnu zubima. Neće je pohvaliti ponovo, bez obzira šta učinila. kada je već kod toga, svaki čovek u Dve Reke bi mogao da gađa sa tog rastojanja. Svaki dečak.
Buka ih je pratila, udaljena rika sa drugih ulica, i ponekad je imala osećaj da ih oči gledaju sa jednih od praznih, prozora bez stakla. Ali reč mora da se raširila, ili su gledaoci videli šta se dogodilo, jer nisu videli više nikog živog dok se odjednom dve desetine Belih plaštova nije pojavila na ulici ispred njih, pola sa zapetim lukovima, pola sa izvučenim oštricama. Šijenarske oštrice su bile vani za otkucaj srca.
Brze reči između Galada i tipa sa prosedim licem ispod svoje kupaste kacige su ih mimoišle, iako je čovek odmeravao Šijenarce sumnjivo, i Toma i Džuilina, i kad smo već kod toga, Birgitu. To je bilo dovoljno da muči Ninaevu. Sve je bilo super za Elejnu da maršira dalje podignute brade, ignorišući Bele plaštove kao da su sluge, ali Ninaeva nije voljela da bude uzimana zdravo za gotovo.
Reka nije bila daleko. Iza nekoliko malih kamenih skladišta sa krovom od škriljca, tri gradska doka su jedva dosezala do vode preko sasušenog blata. Debela lađa sa dve katarke smeštene nisko na kraju jedne. Ninaeva se nadala da neće biti nikakvih problema oko borbe za odvojene kabine. Nadala se da se neće izvući previše loše.
Gomila je bila skupljena dvadeset koraka od doka, pod prismotrom četiri u belo ogrnutih čuvara; skoro destina ljudi, većinom starih, svi u dronjcima i modricama, i duplo toliko žena, većina sa dvoje ili troje dece oko sebe, neke sa bebama u rukama pored toga. Još dva Bela plašta su stajala tačno na doku. Decu su sakrivala svoja lica u majčine suknje, ali odrasli su žudno zurili u brod. Taj prizor se povukao u Ninaevino srce; pamtila je iste poglede, mnogo više njih, iz Tančika. Ljudi koji su se beznadežno nadali putu u sigurnost. Nije bila u stanju da učini bilo šta za njih.
Pre nego što je mogla da uradi nešto za njih, Galad je uhvatio nju i Elejnu za ruku i gurao ih duž doka niz nesiguran mostić. Još šest ljudi surovog lika u belim ogrtačima i sjajnim oklopima je stajalo na doku, gledajući niz bosonogih i gologrudih ljudi kako padaju u obmanjuće naklone. Nije se moglo razaznati da li je kapetan pri dnu daske piljio kiselije u Bele plaštove ili u šarenu grupu koja je došla na njegov brod.
Agni Neres je bio visoki, koščati čovek u tamnom ogrtaču, sa ušima koje su izlazile vani i bacale strogost na njegovo usko lice. Nije obraćao pažnju na znoj koji mu se slivao niz lice. “Platili ste mi prevoz za dve žene. Pretpostavljam da želite da povezem drugu devojčuru i ljude za džabe”? Birgita ga je opasno odmeravala, ali se činilo da on to ne vidi.
“Dobićete svoj novac za prevoz, moj dobri kapetane”, Elejna mu reče oholo.
“Sve dok je razuman”, Ninaeva reče, ignorišući Elejnin oštri pogled.
Neresove usne se stisnuše, iako se to jedva činilo mogućim, i on se obrati Galadu ponovo. “Onda, ako bi uklonili svoje ljude sa moje lađe, ja ću zaploviti. Volim što sam ovde po danu sada manje nego ikad”.
“Čim primite i ostale putnike na brod”, reče Ninaeva, klimajući ka ljudima zbijenim na obali.
Neres je pogledao ka Galadu samo da bi otkrio da se pomakao da popriča sa drugim Belim plaštovima, i onda pogledao ka ljudima na obali progovorio u vazduh iznad Ninaevine glave. “Bilo koga ko može da plati. Ne mnogo u toj gomili izgleda kao da može. I ne bi mogao povesti tu gomilu i kada bih mogao”.
Podigla se na prste, tako da on ne bi mogao promašiti njezin osmeh. To je povuklo njegovu bradu u njegov okovratnik. “Sve i jednog od njih, Kapetane. Inače ću obrijati vaše uši za vas”.
Muškarčeva usta su se ljutito otvorila; a onda iznenadno njegove oči se raširiše, gledajući pored nje. “U redu”, brzo je rekao. “ Ali očekujem nekakvu nadoknadu za ovo, imajte na umu. Dajem milostinju na rođendan, a to je davno prošlo”.
Vraćajući pete natrag na palubu, pogledala je preko ramena sumnjivo. Tom, Džuilin i Uno su stajali tamo, prijatno gledajuć nju i Neresa. Tako prijatno koliko su mogli uz Unove crte lica, i sa krvi na njihovim licima. Previše prijatno.
Uz oštar uzdah, rekla je, “Vidite da se svi ukrcaju pre nego što iko dodirne konopac”, i otišla u potrazi za Galadom. Pretpostavljala je da je zaslužio da nešto zahvalnosti. Mislio je da je ono što je radio bila prava stvar. To je bila nevolja sa najboljim ljudima. Uvek su mislili da rade najbolju stvar. Ipak, štagod to troje uradilo, sprečili su prepirku.
Našla ga je sa Elejnom, sa tim zgodnim licem obojenim razočaranjem. Razvedrio se kada ju je vidio. “Ninaeva, platio sam vam put do Boande. To je samo na pola puta do Altare, gde se Boern uliva u Eldar, ali nisam si mogao priuštiti da platim dalje. Kapetan Neres je uzeo sve i jedan novčić iz moje kese, i još sam morao posuditi pored toga. Tip naplaćuje deset puta većim cenama. Bojim se da ćete morati da se same snađete do Kaemlina odatle. Stvarno mi je žao”.
“Uradio si dovoljno do sada”, Elejna je ubacila, sa očima koje su skretale ka perjanicama dima koji se dizao iz Samare.
“Dajem svoju reč”, rekao je uz zamornu rezigniranost. Očigledno su se raspravljali pre nego što je Ninaeva stigla.
Ninaeva je uspela da se zahvali, što je on milostivo otpustio, ali sa izgledom kao da i ona takođe, nije razumela. A bila je više nego spremna da prizna toliko. Započeo je rat da bi održao reč—Elejna je bila u pravu oko toga; biće rata, ako ga do sad nije bilo—međutim, sa njegovim ljudima koji su držali Neresov brod nije zahtevao bolju cenu. Bio je to Neresov brod, i Neres je imao pravo da da cenu kako izabere. Sve dok je uzeo Elejnu i Ninaevu. Bila je to istina: Galad nikad nije računao na cenu rađenja onog što je ispravno, ne za sebe ili za bilo koga drugog. Na mostiću je zastao, zureći prema gradu kao da gleda u budućnost. “Klonite se Randa al'Tora”, hladno je rekao. “On donosi uništenje. On će slomiti svet pre nego što bude završio. Klonite ga se”. A onda se popeo na palubu, već vičući za svoj oklop.
Ninaeva je pronašla sebe kako deli iznenađujući pogled sa Elejnom, iako se brzo prekinuo uz smutnju. Bilo je teško podeliti momenat kao taj sa nekim za koga si znao da bi mogao da te siluje svojim jezikom. Napokon, to je bilo zbog čega se ona osećala uznemirenom; zašto bi Elejna trebala da izgleda uzbuđeno, ona nije mogla da zamisli, osim kao žena nije više počela dolaziti pameti. Sigurno Galad nije sumnjao da one nemaju nameru da odu u Kaemlin. Sigurno nije. Muškarci nikada nisu bili tako pojmljivi. Ona i Elejna nisu pogledale jedna u drugu za neko vreme.