Poglavlje 49: Do Boande

Poglavlje 49

Do Boande

Nynaeve & Perin

Nije bilo mnogo neprilika oko ukrcavanja stisnute gomile muškaraca žena i dece. Ne kada je Ninaeva razjasnila kapetanu Neresu da će on naći prostora za sve i ma šta on mislio o tome koliko će da naplati, ona je tačno znala koliko će dati za njihov put do Boande. Naravno, možda je pomoglo što se pobrinula da tiho kaže Unu da naredi Šijenarcima da rade nešto mačevima. Petnaest grubo obučenih muškaraca tvrdog lica, svi obrijanih glava i sa perčinima, a da ne pominjemo mrlje od krvi, koji su podmazivali i oštrili sečiva, smejući dok je jedan objašnjavao kako je drugi zamalo rasporen kao jagnje—pa, skoro da su imali blagorodno dejstvo. Brojala je novčiće u njegovu ruku, i ako ju je bolelo, samo je trebala da prizove sećanje na one dokove u Tančiku da bi nastavila da broji. Neres je bio u pravu za jednu stvar: ovi ljudi nisu imali mnogo novca; trebali su im svi bakrenjaci koje su imali. Elejna nije smela da pita onim preterano slatkim glasom da li su joj vadili zub.

Posada je potrčala kada je Neres povikao naređenja za isplovljavanje dok su se poslednji putnici još uvek teturali na brod noseći svoju bednu imovinu u rukama, bar oni koji su uopšte imali nešto osim rita na leđima. U stvari, napunili su debeli brod tako da se Ninaeva pitala da li je Neres i za to bio u pravu. Ali im se na licima ogledala takva nada kada su im stopala bila čvrsto na palubi da ju je bilo sramota što je to pomislila. A kada su saznali da im je platila put, skupili su se oko nje, gurajući se da joj poljube ruke, porub suknje, dovikujući zahvaljivanja i blagoslove, dok su nekima suze tekle niz prljave obraze, muškarcima kao i ženama. Poželela je da je mogla da potone kroz daske pod nogama. Palube su se užurbale kada su se izbacila vesla i uzdigla jedra, i Samara je počela da zaostaje iza pre nego što je mogla da potpuno stane na kraj gužvi. Ako Elejna ili Birgita kažu jednu reč, istućiće ih dvaput oko broda, za nauk.

Pet dana su bili na Rečnoj Guji, pet dana su sporo išli niz Eldar koji se polako širio kroz vrele dane i ne mnogo hladnije noći. Neke stvari su se promenile na bolje za to vreme, ali plovidba nije dobro počela.

Prva prava njevolja na putu bila je Neresova kabina na krmi, jedini smeštaj na brodu osim palube. Ne da je Neres oklevao da je napusti. Zbog njegove užurbanosti—pantalone i kaputi i košulje bili su mu prebačeni preko ramena i ispadali iz velikog svežnja u njegovim rukama, dok je u jednoj ruci stiskao šolju za brijanje a u drugoj brijač—Ninaeva je oštro pogledala Toma, Džuilina i Una. Bila je jedna stvar da ih iskoristi kada je htela, a sasvim druga da oni paze na nju iza njenih leđa. Lica nisu mogla da im budu otvorenija, niti oči nevinije. Elejna je navela još jednu od Lininih izreka. “Otvorena vreća ne krije ništa, a otvorena vrata kriju malo, ali otvoren muškarac sigurno krije nešto.”

Ali, ma kakvu nezgodu muškarci donesu, sadašnja nezgoda je bila sama kabina. Osećala se na širu i plesan čak kad su maleni prozori bili otvoreni, a oni su puštali malo svetla u memljivu skučenost. “Skučenost” je bila prava reč. Kabina je bila mala, manja nego kola, i većinu prostora je zauzimao teški sto i stolica sa viskokim naslonom koji su bili pričvršćeni za pod, i lestvice koje su vodile gore na palubu. Umivaonik ugrađen u zid sa prljavim bokalom i činijom i usko prašnjavo ogledalo, još više su stesnili sobu, i bili sve od nameštaja osim nekoliko praznih polica i klinova za kačenje odeće. Grede tavanice čučale su tačno iznad glave, čak i za njih. I postojao je samo jedan krevet, širi od onog na kome su spavale, ali jedva dovoljno širok za dve. S obzirom na to koliko je bio visok, Neres kao da je živeo u kutiji. Čovek nipošto nije protraćio ni palac koji bio mogao biti napunjen robom.

“Došao je u Samaru noću”, promrmljala je Elejna, spuštajući svoje zavežljaje i stavljajući ruke na kukove dok je gledala okolo omalovažavajući, “i hteo je da ode noću. Čula sam ga kako je rekao jednom od svojih ljudi da namerava da nastavi da plovi kroz noć šta god... devojčure... želele. Očigledno, nije mnogo zadovoljan što putuje po danu.”

Misleći na laktove i hladna stopala druge žene, Ninaeva se zapitala da li bi joj bilo bolje da spava gore sa izbeglicama. “O čemu pričaš?”

“Čovek je krijumčar, Ninaeva.”

“U ovom brodu?” Bacivši sopstvene zavežljaje, Ninaeva je položila ruksak i sela na ivicu kreveta. Ne, neće spavati na palubi. Kabina je možda smrdela, ali je mogla biti provetrena, a ako je krevet bio tesan, bar je imao debeli perjani dušek. Brod se jeste uznemirujuće ljuljao; mogla je bar da iskoristi udobnost koju je imala. Elejna nije mogla da je istera odatle. “Ovo je bura. Bićemo srećne ako stignemo u Boandu za dve nedelje. Samo Svetlost zna koliko će nam trebati do Salidara.” Nijedna od njih nije zaista znala koliko je daleko bio Salidar, a još nije bilo vreme da se stvar iznese kapetanu Neresu.

“Sve se slaže. Čak i ime. Rečna Guja. Kakav bi to pošteni trgovac tako nazvao svoj brod?”

“Pa, šta ako je? Ne bi nam bilo prvi put da iskoristimo pomoć krijumčara.”

Elejna je podigla ruke u ogorčenju; jeste uvek mislila da je zakon važan, ma koliko budalast zakon bio. Sa Galadom je imala više zajedničkog nego što je htela da prizna. Znači, Neres ih je nazvao devojčurama, je li?

Druga poteškoća je bio prostor za ostale. Rečna Guja nije bio veliki brod, iako širok, i ubrojivši sve bilo je dosta preko sto ljudi na brodu. Određeni deo prostora je morao da ode posadi koja je radila za veslima i starala se za užad i jedra, a to nije ostavljano mnogo za putnike. Nije pomoglo ni to što su se izbeglice držale što je dalje moguće od Šijenaraca; izgleda da im je bilo dosta naoružanih ljudi. Jedva da je bilo prostora da svi sednu, a nisu mogli da legnu.

Ninaeva je odmah prišla Neresu. “Ovim ljudima treba još mesta. Naročito ženama i deci. Pošto nemaš više kabina, tvoje skladište će morati da posluži.”

Neresovo lice se smračilo. Piljeći pravo napred, negde na korak s njene leve strane, zarežao je: “Moje skladište je puno vredne robe. Veoma vredne robe.”

“Pitam se da li carinici rade duž Eldara ovde?” pitala je Elejna bezbrižno, promatrajući obale sa redom drveća na obe strane. Reka je ovde bila dugačka samo nekoliko stotina koraka, oivičena sasušenim crnim blatom i golom žutom glinom. “Geldan na jednoj i Amadicija na drugoj strani. Može se učiniti čudnim to što je tvoje skladište puno robe sa juga, a ti ideš na jug. Naravno, verovatno imaš sva dokumenta koja svedoče gde si platio dažbine. A možeš da objasniš da nisi mogao da iskrcaš robu zbog neprilika u Samari. Čula sam da su poreznici puni razumevanja, zapravo.”

Dok su mu se uglovi usana spuštali, još uvek nije pogledao ni u jednu od njih.

Zbog čega je imao veoma dobar pogled kada je Tom zamahnuo praznim rukama, kitnjasto se naklonio, i iznenada zavrteo par noževa u prstima pre nego što su nestali.

“Samo malo vežbam”, reče Tom, češkajući jedan dugi brk drugim sečivom. “Volim da održavam određene... veštine.” Zbog duboke posekotine u beloj kosi i sveže krvi na lici, zajedno sa poderotinom umrljanom krvlju na ramenu njegovog kaputa i još razderotina pored te, izgledao je nitkovski u svakom društvu osim pored Una. Šijenarčev zubati osmeh nije sadržao ni malo radosti, i činio neprijatne stvari njegovom dugom ožiljku i novom rasekotinom niz lice, crvenom i sirovom. Streljajuće crveno oko na povezu skoro da je izbledelo pri poređenju.

Neres je zatvorio oči i duboko, duboko udahnuo.

Vrata u palubi su se otvorila, i sanduci i burad pljuskali su preko ograde, neki teški, ali većina laka i sa mirisom začina. Neres bi se žacnuo svaki put kad bi reka progutala nešto drugo. Razvedrio bi se—ako bi se tako nešto moglo reći za njega—kada je Ninaeva naredila da se smotovi svile i tepiha i bale dobre vune ostave dole. Dok nije shvatio da je nameravala da se koriste za spavanje. Ako mu je lice pre bilo kiselo, sada je moglo da zgruša mleko u susednoj sobi. Nije rekao ni reč dok je sve to trajalo. Kada su žene počele da izvlače kanapima vedra vode da bi oprale decu baš tu na palubi, odkoračao je do krme, ruku stisnutih iza leđa, i buljio u nekoliko kovčega koji su plutali koji su zaostajali.

Na neki način, Neresovo čudno ponašanje prema ženama je počelo da uglađuje ivice zbog Elejninog otrovnog jezika, i Birgitinog. Tako je to Ninaeva videla, ona sama je održavala svoj uobičajni jednaki raspored, naravno. Neresu se žene nisu sviđale. Posada je brzo pričala kada su morali da pričaju sa ženom, sve vreme bacajući poglede na kapetana dok nisu mogli da se brzo vrate svojim dužnostima. Čoveka koji je izgledao kao da nema šta da radi, Neres će verovatnije poslati urlikom poslati da otrči na neki zadatak ako razmeni dve reči sa bilo kim u suknji. Njihove hitre opaske i promrmljana upozorenja savršeno su razjasnila Neresova mišljenja.

Žene su stajale čoveka novca, tukle su se kao ulične mačke, i izazivale nevolje. Bilo koja i sve nevolje koje muškarac ima mogle su da se prebace na žene, na jedan ili drugi način. Neres je očekivao da se polovina njih valja po palubi grebući se pre prvog zalaska sunca. Sve one će koketovati sa njegovom posadom, i izazivati razmirice tamo gde nisu izazivale tuče. Da je mogao da pošalje sve žene sa svog broda, zauvek, možda bi bio srećan. Da je mogao da ih istera iz svog života, bio bi u ekstazi.

Ninaeva nikad nije srela nikog sličnog. O, čula je ona muškarce kako mrmljaju o ženama i novcu, ako da muškarci nisu bacali pare kao vodu—prosto nisu imali glavu za novac, manje od Elejne—i čak ih je čula da prebacuju ženama za razne nevolje, obično kada su oni sami izazvali sve muke. Ali nije mogla da se seti da je ikada uponala muškarca kome se žene zaista nisu sviđale. Bilo je iznenađenje saznati da je Neres imao ženu i čopor dece u Ebou Daru, ali nije bilo iznenađenje to što je kod kuće ostajao samo dovoljno dugo da ukrca nov prtljag. Čak nije želeo ni da priča sa ženom. Bilo je jednostavno zadivljujuće. Nekada bi se Ninaeva zatekla kako ga postranice gleda, na način na koji bi gledala neku neverovatnu životinju. Daleko čudniju od s'redita, ili bilo čega drugog iz Lukine menažerije.

Prirodno, nije bilo načina da Elejna ili Birgita daju oduška svojoj žučnosti tamo gde on može da čuje. Prevrtanje očima i značajni pogledi između Toma i ostalih su bilo dovoljno loši; oni su se bar trudili da ih sakriju. Neresovo otvoreno zadovoljstvo zbog toga što su se njegova smešna očekivanja ispunila—naravno da je to tako video—to bi bilo nepodnošljivo. Nije im ostavio izbor osim da progutaju otrov i nasmeše se.

Što se nje tiče, Ninaevi bi dobro došlo nešto vremena sa Tomom, Unom i Džuilinom podalje od Neresovog pogleda. Ponovo su se zaboravljali, zaboravljali da bi trebalo da rade kako im se kaže. Posledice nisu bile bitne; trebalo je da čekaju. A iz nekog razloga počeli su da, sa smeškom, muče Neresa mračnim opaskama o razbijanju glava i presecanju grkljana. Ali je jedino mesto na kom bi sigurno izbegla Neresa bila kabina. Nisu oni bili mnogo krupni ljudi, mada je Tom bio visok, a Uno dosta širok, ali zbijeni unutra, popunili bi maleni prostor tako da bi se nadnosili nad njom. Teško da je bilo podesno za šibanje jezikom koje je želela; daj muškarcu priliku da se nadnosi, i već je stigao napola pobedio. Zato je stavila prijatnu masku, ne obazirući se na zaprepašćena mrštenja Toma i Džuilina, poglede sa nevericom Una i Ragana, i uživala u spoljašnjoj dobroj naravi koju su druge žene bile primorane da usvoje.

Uspela je da nastavi da se osmehuje kada je saznala zašto su jedra tako puna, dok su talasaste obale jurile kroz popodne brzo kao konj u kasu. Neres je naredio da se vesla uvuku i ostave duž ograde; skoro da je izgledao srećno. Skoro. Niska glinena litica protezala se duž amadicijske obale; na geldanskoj strani ležao je široki pojas trske između reke i drveća, uglavnom smeđ gde se voda povukla. Samara se nalazila samo nekoliko sati uzvodno.

“Usmeravala si”, rekla je Elejni kroz zube. Brišući znoj sa obrve nadlanicom, potisla je poriv da je otrese na palubu koja se sporo njihala. Ostali punici su ostavili prostora za njih dve i Birgitu nekoliko koraka preko, ali je ipak utišala glas, i učinila ga što je ljubaznijim mogla. Stomak joj se pomerao kasneći jedan otkucaj srca za ljuljanjem broda; to joj nije poboljšalo narav. “Ovaj vetar je tvoje delo.” Nadala se da je bilo dovoljno crvene peskavice u njenoj torbi.

Sudeći po Elejninoj zbunjenosti na licu koje je sjalo od vlažnosti i razrogačenim očima, med i mleko su trebali da joj izviru iz usta. “Pretvaraš se u preplašenog zeca. Saberi se. Samara je miljama iza nas. Niko ne može da oseti išta korisno sa te daljine. Morala bi da bude na brodu sa nama da bi znala. Bila sam veoma brza.”

Ninaeva je pomislila da će joj lice pući ako bude još zadržala osmeh, ali je uglom oka mogla da vidi Neresa kako proučava svoje putnike i odmahuje glavom. Pošto je bila ljuta u tom trenutku, takođe je mogla da vidi i skoro izbledele ostatke tkanja druge žene. Nameštati vreme bilo je kao kotrljati kamen nizbrdo; težilo je da nastavi onako kako je započeto. Kada bi skrenulo sa staze, kao što će i uraditi pre ili kasnije, samo bi trebalo da ga gurneš nazad. Mogedijen bi možda mogla da oseti tkanje te veličine iz Samare—možda—ali sigurno ne toliko dobro da odredi gde se nalazilo. Ona lično je bila jednaka Mogedijen u sirovoj snazi, i ako ona nije bila dovoljno jaka da uradi nešto, činilo se bezbednim pretpostaviti da nije ni Izgubljena. A jeste želela da putuje što je brže moguće; trenutno, jedan dan više nego što je bilo potrebno u tesnim odajama sa druge dve privlačilo ju je isto koliko i da deli kabinu sa Neresom. U ostalom, nije se radovala ni još jednom danu na vodi. Kako je brod mogao da se kreće na taj način kada je reka izgledala tako ravno?

Zbog osmehivanja, usne su počele da je bole. “Trebalo je da pitaš, Elejna. Stalno juriš i radiš stvari bez pitanja, bez razmišljanja. Vreme je da shvatiš da ako upadneš u rupu jureći na slepo, tvoja stara dadilja neće da te podigne i obriše ti lice.” Do poslednje reči, Elejnine oči su bile okrugle kao šoljice za čaj, a iskeženi zubi su izgledali kao da će ujesti.

Birgita je stavila ruku na svaku od njih, naginjući se blizu i zračeći kao da ju je radost ščepala za grlo. “Ako vas dve ne prekinete s ovim, baciću vas obe u reku da se ohladite. Obe se ponašate kao Šago konobarice sa zimskim svrabom!”

Znojavih lica zaleđenih u ljubaznosti, tri žene su otkoračale u različitim pravcima, daleko jedna od druge koliko god je brod to dozvoljavao. Blizu zalaska sunca, Ninaeva je čula Ragana kako kaže da njoj i ostalima mora da je zaista laknulo što su daleko od Samare, sudeći po načinu kako su se skoro smejale jedna drugoj na ramenu, a ostali muškarci su izgleda mislili uglavnom isto, ali ih je ostatak žena na brodu gledao previše glatkih lica. One su znale šta je nevolja kada bi je videle.

Ali, malo po malo, ta nevolja je iscurela. Ninaeva nije baš bila sigurna kako. Možda se prijatna spoljašnjost, koju su Elejna i Birgita obukle, prosto ušunjala uprkos njima. Možda ih je bezumnost svega toga, pokušavanje da se zadrži prijateljski osmeh na licu dok stavljaš odgovarajuću žaoku u reči, umaralo sve više i više. Šta god da je učinjeno, nije mogla da se požali na ishod. Polako, dan po dan, reči i glasovi počeli su da se slažu sa licima, a tu i tamo je jedna od njih izgledala čak i posramljeno, očigledno sečajući se kako se ponašala. Nijedna nije rekla ni reč izvinjenja, naravno, što je Ninaeva potpuno razumela. Da je ona bila budalasta i zla kao one, sigurno ne bi želela da ikog podseća.

Deca su odigrala ulogu u vraćanju Elejne i Birgite u ravnotežu, takođe, mada je stvarno počelo kada se Ninaeva starala za rane muškaraca tog prvog jutra na reci. Iznela je punu torbu bilja, praveći obloge i masti, previjajući posekotine. Te rane su je učinile dovoljno ljutom da Leči—bolesti i povrede su je uvek ljutile—što je i uradila, za neke od težih, mada je bila oprezna. Zbog iščezavajućih rana ljudi bi počeli da pričaju, i Svetlost zna šta bi Neres uradio ako bi mislio da ima Aes Sedai na brodu; verovatno bi poslao ljude da se išunjaju u Amadiciju noću i da nađu nekog ko će pokušati da ih uhapsi. U stvari, vesti bi mogle da pošalju i neke od izbeglica preko ograde.

Sa Unom, na primer, utrljala je malo pečućeg ulja od mardovog korena u njegovo rame prekriveno modricama, stavila malo masti od sveleka na svežu rasekotinu na licu—nije bilo svrhe trošiti išta—i uvila mu glavu u zavoje tako da je jedva mogao da pomera vilicu pre nego što ga je Izlečila. Kada je uzdahnuo i stresao se, rekla je odsečno: “Ne budi dete. Nisam mislila da će malo bola mučiti velikog jakog čoveka. Sada, ovo ne diraj; ako ih makar takneš u sledeća tri dana, nakljukaću te nečim što nećeš brzo zaboraviti.”

Polako je klimnuo, piljeću u nju tako nesigurno da je bilo jasno da nije znao šta je uradila. Ako bude shvatio kada konačno skine zavoje, uz malo sreće niko se drugi neće sećati koliko je duboka rana bila, a on bi trebalo da ima dovoljno mozga da drži jezik za zubima.

Kada je jednom počela, jedino joj je preostalo da nastavi sa ostatkom putnika. Bilo je malo izbeglica koji nisu imali modrice i ogrebotine, a neka od dece su pokazivala znake groznice ili glista. To je mogla da Izleči bez brige; deca su uvek dizala larmu kada bi im dali bilo šta što nije bilo slatko kao med. Ako bi rekli svojim majkama da je osećaj bio čudan, deca su uvek imala bujnu maštu.

Nikad joj nije zaista bilo prijatno oko dece. Istina, želela je Lanovu decu. Deo nje jeste. Deca su mogla da naprave nered ni iz čega. Kao da su imala naviku da urade suprotno od onog što im kažeš čim okreneš leđa, samo da bi videli šta ćeš da uradiš. Ali je ipak zatekla sebe kako mazi tamnu kosu dečaka ne višeg od njenog struka koji je gledao gore u nju sovasto svetlim plavim očima. Veoma su ličile na Lanove oči.

Elejna i Birgita su joj se pridružile, samo da pomognu oko održavanja reda u početku, ali su i one uvek nekako kružile oko dece. Začudo, Birgita nije izgledala ni malo smešno sa dečakom od dve ili tri godine kog je ljuljala na kuku i prstenom dece oko sebe, dok im je pevala glupavu pesmu o životinjama koje plešu. A Elejna je dala vreću slatkih crvenih bombona. Svetlost je znala gde ih je uzela, i zašto. Uopšte nije izgledala kriva kada ju je Ninaeva uhvatila kako krišom ubacuje jedan u usta, samo se nasmešila, nežno izvukla palac male devojčice iz njenih usta i zamenila ga drugom bombonom. Deca su se smejala kao da su se tek sad setila kako, i priljubljivala se uz Ninaevine suknje, ili Elejnine, ili Birgitine, lako kao i uz suknje njihovih majki. Bilo je teško održavati bilo kakvo raspoloženje u tim okolnostima. Čak nije mogla ni da se natera da uradi nešto više osim da šmrkne, a i to blago, kada je Elejna nastavila izučavanje a'dama u privatnosti kabine drugog dana. Ta žena je izgledala sigurnija nego ikada ranije da su narukvica, ogrlica i povodac stvarali neki čudan oblik povezivanja. Ninaeva je čak sedela sa njom jednom ili dvaput; sam pogled na ogavnu stvar je bio dovoljan da joj omogući da zagrli saidar i da sledi.

Priče izbeglica su izbile, naravno. Porodice razdvojene, izgubljene ili mrtve. Farme i prodavnice i radnje upropaščene kako su se talasi svetskih nevolja širili, ometajući trgovinu. Ljudi nisu mogli da kupe kada nisu mogli da prodaju. Prorok je bio samo poslednja cigla na kolima koja je polomila osovinu. Ninaeva nije ništa rekla kada je videla kako Elejna daje zlatan zlatnu marku čoveku sa retkom sedom kosom koji je zglobovima protrljao izborano čelo i pokušao da joj poljubi ruku. Naučiće kako zlato brzo nestaje. Osim toga, i sama Ninaeva je podelila nekoliko novčića. Pa, možda više nego nekoliko.

Svi muškarci osim dvojice su bili sedi ili ćelavi, grubih lica i ruku sa žuljevima od rada. Mlađi ljudi su odvedeni u vojsku ako nisu otišli Proroku; oni koji su odbili i jedno i drugo bili su vešani. Mladi par—malo stariji od dečaka, u stvari; Ninaeva je sumnjala da se i jedan redovno brijao—imali su progonjene poglede, i trzali se ako bi ih neki od Šijenaraca pogledao. Ponekad su stariji ljudi pričali o počinjanju iznova, nalaženju malo zemlje za obradu ili ponovnom ulasku u trgovinu, ali je ton njihovih glasova govorio da je to više zavaravanje i razmetanje nego prava nada. Uglavnom su tiho pričali o svojim porodicama; izgubljena žena, izgubljeni sinovi i ćerke, izgubljeni unuci. Zvučali su izgubljeno. Druge noći, klempavi muškarac koji je zvučao radosnije u tužnoj gomili, prosto je nestao; jednostavno ga nije bilo kada se sunce podiglo. Možda je otplivao do obale. Ninaeva se nadala da jeste.

Ipak, žene su joj zapale za oko. One nisu imale bolje izglede od muškaraca, niti veću sigurnost, ali je većina imala više tereta. Nijedna nije bila sa mužem, niti čak znala da li joj je muž živ, ali su ih odgovornosti koje su ih teretile, takođe terale da nastave. Nijedna žena pri čistoj svesti nije mogla da odustane kada je imala decu. Čak su i druge nameravale da nađu nekakvu budućnost, doduše. Sve one su imale bar tračak nade dok su se muškarci pretvatali. Tri su joj posebno prirasle za srce.

Nikola je bila otprilike njenih godina i njene visine, vitka tamnokosa tkalja velikih očiju koja je nameravala da se uda. Dok njen Hiran nije utuvio u glavu da ga dužnost zove da prati Proroka, da prati Ponovorođenog Zmaja; oženiće se njome kada se postara za svoju dužnost. Dužnost je bila veoma važna Hiranu. Bio bi dobar i savestan muž i otac, tako je rekla Nikola. Samo, šta god da je utuvio u glavu nije mu donelo mnogo koristi kada ju je neko razbio sekirom. Nikola nije znala ko, niti zašto, samo da mora da se skloni od Proroka što je dalje moguće. Negde mora da postoji mesto gde nema ubistava, gde se neće stalno plašiti šta će biti iza sledećeg ćoška.

Marigan, nekoliko godina starija, je nekada bila punačka, ali joj je pocepana smeđa naljina sada visila, a iskreno lice izgledalo više nego zabrinuto. Njena dva sina, od šest i sedam godina, piljili su tiho u svet previše velikim očima; držeći se jedan drugog, kao da su se plašili svega i svih ostalih, čak i svoje majke. Marigan je radila sa lekovima i biljem u Samari, mada je imala neke čudne ideje o obema. To, zapravo, i nije bilo čudno; žena koja je nudila lečenje sa Amadicijom i Belim Plaštovima preko reke, morala je da se krije, i još je od početka samu sebe morala da uči. Sve što je ikada želela da radi jeste da leči bolesti, i tvrdila je da je to dobro radila, mada nije mogla da spasi muža. Pet godina od njegove smrti bile su teške, a dolazak Proroka nimalo nije pomogao. Zbog rulja koje su tražile Aes Sedai pobegla je skrivajući se pošto je izlečila čoveka od groznice, a glasine to preokrenule o vraćanju iz mrtvih. Toliko malo su ljudi znali o Aes Sedai; smrt je bila uzvan moći Lečenja. Čak je i Marigan mislila da nije. Nije znala gde ide, ništa više od Nikole. Neko selo, nadala se, gde će moći da se ponovo u miru bavi biljem.

Areina je bila najmlađa od njih tri, mirnih plavih očiju na licu u ljubičastim i žutim modricama, i uopšte nije bila iz Geldana. Njena odeća bi odala toliko da ništa drugo nije, kratki tamni kaput i široke čakšire ne mnogo drugačije od Birgitinih. To je bilo sve od njene imovine. Nije htela da kaže tačno odakle je, ali je bila otvorena o putu koji ju je doveo na Rečnu Guju. O delovima puta; Ninaeva je morala da zaključuje na nekim mestima. Areina je otišla za Ilijan nameravajući da vrati mlađeg brata kući pre nego što može da položi zakletve kao Lovac na Rog. Sa hiljadama u gradu, ipak, nije ga našla, ali je nekako ona sama položila zakletvu, otiskujući se u svet mada nije baš verovala da je Rog Valera zaista i postojao, napola u nadi da će negde naći mladog Gvila i odvesti ga kući. Stvari su od tada bile... teške. Areina nije bila baš nerada da priča, ali se jako trudila da stvari posmatra iz vedrog ugla. Bila je najurena iz nekoliko sela, jednom opljačkana, nekoliko puta prebijena. Čak i tako, nije imala nameru da odustane ili potraži sklonište ili mirno selo. Svet je još bio tamo, i Areina je mislila da se rve s njim do poslednjeg daha. Ne da je ona to tako prikazala, ali je Ninaeva znala da je žena to mislila.

Ninaeva je vrlo dobro znala zašto su je one najviše dirnule, takođe. Svaka priča je mogla da bude odraz dela njenog sopstvenog života. Ono što nije baš razumela je zašto joj se Areina najviše dopadala. Njeno mišljenje je bilo, sastavljajući ovo i ono, da su skoro sve Areinine nevolje dolazile od toga što je imala previše slobodan jezik, govoreći ljudima tačno šta je mislila. Teško da je mogla da bude slučajnost što su je iz jednog sela isterali tako brzo da je morala da ostavi konja pošto je gradonačelnika nazvala pitoglavim glupakom i rekla nekim od seoskih žena da sudopralje suvih kostiju nisu imale prava da ispituju zašto je bila sama na putu. To je bilo ono što je priznala da je rekla. Ninaeva je mislila da će nekoliko dana njenog primera učiniti Areini mnogo dobra. I mora da je bilo nešto što je mogla da uradi i za druge dve. Mogla je da razume žudnju za bezbednošću i mirom veoma dobro.

Ujutro drugog dana, desila se čudna prepirka, dok su ćudi još bile rasplamsane, a jezici—nečiji jezici—još grubi. Ninaeva je rekla nešto veoma blago, o tome kako Elejna nije više na dvoru svoje majke, tako da ne bi trebalo da misli da će Ninaeva spavati pritisnuta uza zid svake noći. Elejna je isturila bradu, ali pre nego što je mogla da otvori usta, Birgita je izbrbljala: “Ti jesi kći-naslednica Andora?” Jedva da je pogledala okolo da vidi da neko nije bio dovoljno blizu da čuje.

“Jesam.” Elejna je zvučala dostojanstvenije nego što ju je Ninaeva čula neko vreme, ali tu je bio i nagoveštaj—da li je to moglo biti zadovoljstvo?

Lica potpuno bledog, Birgita se jednostavno okrenula, otišavši na pramac gde je sedela na koturu kanapa, piljeći u reku ispred. Elejna se namrštila za njom, a onda konačno otišla da sedne pored nje. Sedele su pričajući neko vreme. Ninaeva im se ne bi pridružila čak i da su je pozvale! O čemu god da su razgovarale, Elejna je izgledala malčice nezadovoljno, kao da je očekivala neki drugi ishod, ali posle toga nije bilo oštrih reči među njima.

Birgita je ponovo uzela sopstveno ime kasnije tog dana, mada je to učinila poslednja varnica besa. Pošto je Mogedijen bila na bezbednoj udaljenosti, ona i Elejna su oprale crnilo iz kose bodljolistom, i Neres je, videvši jednu sa crveno-zlatnim uvojcima na ramenima a drugu sa žuto-zlatnom složenom pletenicom, i tu sa lukom i tobolcem, promrmljao jetko o “Birgiti koja iskače iz krvavih priča”. Njegova nesreća što ga je čula. To jeste bilo njeno ime, rekla mu je oštro, i ako mu se nije sviđalo, zabošće mu uši za jarbol koji izabere. Povezanih očiju. Odjurio je crvenog lica i vičući da se pritegne užad koja nije mogla bidi zategnutija, a da ne pukne.

U tom trenutku Ninaevu ne bi bilo briga i da je Birgita stvaro ostvarila pretnju. Bodljolist je možda ostavio nešto crvenkastog odsjaja na njenoj kosi, ali je bila dovoljno blizu svojoj prirodnoj boji da je skoro zaplakala od radosti. Osim ako svi na brodu ne počnu da se žale na bolne desni i zubobolje, ostaće joj više nego dovoljno bodljolista. I dosta crvene mirođije da zadrži stomak na mestu. Nije mogla da potisne uzdah zadovoljstva kada joj je kosa bila suva i ponovo u pristojnoj pletenici.

Naravno, sa Elejnom koja je usmeravala dobre vetrove i Neresom koji je plovio i danju i noću, sela slamenih krovova i farme jurile pored njih na obe obale, obeležene ljudima koji su mahali po danu i osvetljenim prozorima po noći, ne pokazujući znake nereda dalje uzvodno. Iako je pogrešno imenovani brod bio širok, brzo je išao, valjajući se nizvodno.

Neres kao da je bio rastrzan između zadovoljstva zbog svoje dobre sreće sa takvim vetrovima i brige oko kretanja danju. Više no jednom čežnjivo je gledao na ustajalu vodu, potok zagrađen deblima ili bara usečena duboko u obalu gde bi Rečna Guja mogla da se priveže i sakrije. Povremeno bi Ninaeva primetila tamo gde je on mogao da čuje kako mora da mu je bilo drago što će ljudi iz Samare uskoro da napuste njegov brod, sa ubačenom opaskom o tome kako je dobro ova žena izgledala sada kad se odmorila ili kako su živahna deca one žene. To je bilo dovoljno da mu istera misli o zaustavljanu iz glave. Možda bi bilo lakše pretiti mu Šijenarcima, ili Tomom i Džuilinom, ali se tim ljudima već i previše nadula glava. A ona nikako nije imala nameru sa se svađa sa muškarcem koji još uvek nije hteo ni da je pogleda ni da priča s njom.

U sivu zoru trećeg dana, posada je ponovo stavljala vesla da bih ih približila dokovima kod Boande. Bila je to oveća varoš, veća od Samare, na jeziku zemlje gde se brza reka Boern, spuštajući se iz Džeane, ulivala u sporiji Eldar. Čak su se i tri kule nalazile unutar visokih sivih zidina, kao i zgrada koja je sjajila belo ispod crvenog krova od crepa koja bi sigurno mogla proći kao dvor, iako mali. Dok je Rečna Guja brzo zavezivana za teške stubove na kraju jednog doka—polovina njegove dužine se protezala preko suvog blata—Ninaeva se naglas pitala zašto je Neres otišao čak u Samaru kada je mogao da istovari svoju robu ovde.

Elejna je klimnula ka zdepastom čoveku na pristaništu koji je nosio lanac sa nekakvim pečatom koji mu je visio preko grudi. Bilo je još nekoliko ljudi sličnih njemu, i svi su nosili lanac i plavi kaput, napeto gledajući kako druga dva široka broda iskrcavaju na drugim dokovima. “Poreznici kraljice Aliandre, mogu reći.” Lupkajući prstima po ogradi, Neres nije gledao u ljude onako napeto kao što su oni gledali u druge brodove. “Možda je imao dogovor sa onima u Samari. Ne mislim da želi da priča sa ovima.”

Muškarci i žene iz Samare oklevajući su se popeli po dasci, ne obraćajući pažnju na poreznike. Nije bilo carine za ljude. Za Samarčane, bio je to početak nesigurnosti. Imali su živote pred sobom, i početke iznova, ono u čemu su stajali i ono što su im Ninaeva i Elejna dale. Pre nego što su bili na pola puta do doka, još uvek zbijeni zajedno, neke žene su počele da izgledaju obeshrabreno koliko i muškarci. Neke su čak počele da plaču. Uznemirenost je obojila Elejnino lice. Uvek je želela da se postara za svakoga. Ninaeva se nadala da Elejna neće saznati da je dala još nekoliko srebrnjaka nekim ženama.

Nisu sve napustile brod. Areina je ostala, i Nikola, i Marigan, čvrsto privijajući sinove, koji su zurili u zabrinutoj tišini pošto su ostala deca nestala ka gradu. Dva dečka nisu rekla ni reč od Samare koliko je Ninaeva čula.

“Želim da idem s vama”, Nikola je rekla Ninaevi, nesvesno kršeći ruke. “Osećam se sigurno blizu vas.” Marigan je klimnula saosećajno. Areina ništa nije rekla, ali se primakla bliže drugim ženama, napravivši od sebe deo grupe, čak i kad je ravno pogledala u Ninaevu, čikajući je da je pošalje.

Tom je blago odmahnuo glavom, a Džuilin se iskreveljio, ali je Ninaeva pogledala ka Elejni i Birgiti. Elejna nije oklevala u klimanju, a druga žena je samo za tren zaostajala. Skupljajući suknje, Ninaeva je otišla do Neresa, koji je stajao na krmi.

“Pretpostavljam da ću sada dobiti svoj brod natrag”, rekao je vazduhu negde između broda i doka. “I nije prerano. Ova plovidba je bila najgora koju sam ikada preduzeo.”

Ninaeva se široko osmehnula. Bar ovog puta, jeste je pogledao pre nego što je završila. Pa, skoro da jeste.

Neres nije baš imao mnogo izbora. Teško da je mogao da pozove vlasti u Boandi. A ako mu se nisu sviđale vozarine koje je ona ponudila, pa, morao je da plovi nizvodno u svakom slučaju. Tako se Rečna Guja ponovo otišla, ploveći za Ebou Dar, sa jednom stanicom o kojoj nije bio obavešten dok Boanda nije ostala za krmom.

“Salidar!” zarežao je, piljeći iznad Ninaevine glave. “Salidar je napušten od Rata Belih plaštova. Samo bi budala od žene htela da se iskrca na obalu kod Salidara.”

Čak i dok se smešila, Ninaeva je bila dovoljno besna da zagrli Izvor. Neres je riknuo, udarajući vrat i kuk u isto vreme. “Konjske muve su gadne u ovo doba godine”, rekla je saosećajno. Birgita je zaurlala od smeha pre nego što su bile na pola puta do palube.

Stojeći u lukovima, Ninaeva je duboko udahnula dok je Elejan usmeravala da ponovo podigne vetar i Rečna Guja je teško ušla u snažnu struju koja je izlazila iz Boerna. Skoro da je jela crvenu mirođiju za obroke, ali čak i kad bi joj ponestalo pre Salidara, ne bi marila. Njihovo putovanje je skoro bilo gotovo. Sve kroz šta je prošla bilo je vredno toga, ako ništa drugo. Naravno, nije oduvek tako mislila, a Elejnin i Birgitin otrovni jezik nije bio jedini uzrok.

Te prve noći, ležeći na kapetanovom krevetu u svojoj spavaćici, dok je Elejna koja je zevala bila na stolici, a Birgita oslonjena o vrata dok je njenu glavu četkao snop svetlosti, Ninaeva je koristila uvijeni kameni prsten. Jedna zarđala zglobna lampa je davala svetlo, i začudo, miris začina iz ulja; možda Neres nije volio smrad buđavosti i prašine, takođe. Ako je bila razmetljiva oko polaganja prstena između njenih grudi—i brige oko toga da drugi znaju da joj je dodirnuo kožu—pa, imala je cilj. Nekoliko sati površnog razumnog ponašanja sa njihove strane nije ju učinilo manje obazrivom.

Srce Kamena je bilo tačno onako kako je bilo i svaki put pre, sa bledim svetlom koje je dolazilo odasvuda i niotkuda, sijajući kristalni mač Kalandor zabijen u podno kamenje ispod velike kupole, sa redovima ogromnih poliranih crvenokamenih stubova koji su curili u senku. I onaj osećaj da je neko posmatra koji je bio toliko svojstven u Tel’alan’riodu. Ono što je Ninaeva mogla da učini bilo je da ne pobegne, ili da se baci na besnu potragu kroz stubove. Naterala se da stoji na jednom mestu pored Kalandora, polako brojeći do hiljadu i zastajući na svakoj stotini da pozove Egvenino ime.

Uistinu, to je bilo sve što je ona mogla da učini. Kontrola na koju je bila tako ponosna je nestala. Njena odeća je podrhtavala sa njenim brigama za sebe i Mogedijen, Egvenu i Randa i Lana. Između jedne minute i druge debeli dvorečni kožuh je postajao uvijeni ogrtač i duboka kapuljača koja se pretvarala u oklop Belih Plaštova koji je postajao crvena svilena haljina—samo providna!—koja je postajala trajni debeli ogrtač koji je postajao... mislila je da joj se i lice menja takođe. Jednom je videla svoje ruke sa kožom tamnijom od Džuilinove. Možda ako Mogedijen ne uspe da je prepozna..

“Egvena!” poslednji hrapavi poziv je odzvanjao među stubovima, i Ninaeva se naterala da još stoji tu drhteći za još jedno brojanje do stotinu. Velika dvorana je bila prazna, ne računajući nju. Želeći da može da oseti više žaljenja nego žurbe, ona je iskoračila iz sna...

...i ležala držeći kameni prsten za njegovu traku, zureći u debele zrake svetlosti iznad njenog kreveta i slušajući hiljadu brodova koji škripe žureći niz reku kroz tamu.

“Da li je bila tamo?” Zahtevala je Elejna. “Nisi bila odsudna mnogo vremena, ali—”

“Umorna sam od toga što sam uplašena”, reče Ninaeva ne skidajući pogled sa svetlosnih zraka. “Toliko sam u-umorna od toga što sam k-kukavica.” Poslednje reči su se pretvorile u suze koje nije mogla da ni spreči ni da sakrije, bez obzira koliko trljala svoje oči.

Elejna je bila tu za tren, držeći je i gladeći njenu kosu, a trenutak kasnije, Birgita je pritisnula odeću ovlaženu u hladnoj vodi na zadnju stranu njenog vrata. Isplakala se na zvuk njihovih glasova koji joj govore da nije kukavica.

“Ako bih ja mislila da me Mogedijen lovi”, napokon je rekla Birgita, “ja bih pobegla. Ako ne bi bilo nijednog drugog mesta da se sakrijem sem jazavčeve jazbine, stisnula bih se unutra i uvila u loptu i preznojavala dok ona ne bi otišla. Ne bih stajala ispred jednih od Kerandininih s’redita ako bi jurišalo, takođe; i nijedno od toga nije kukavičluk. Moraš izabrati svoje vreme i svoje bojište, i krenuti na nju na način na koji ona najmanje očekuje. Ja ću joj se osvetiti ako ikad uzmognem, ali to je jedini način na koji ću to uraditi. Bilo šta drugo bi bila ludost.”

To teško da je bilo ono što je Ninaeva htela da čuje, ali njene suze i njihova uteha su napravile su napravili još jedan otvor u trnovitoj živici koja je izrasla između njih.

“Dokazaću ti da ti nisi kukavica.” Uzimajući tamnu drvenu kutiju sa police gde ju je spusitla, Elejna je uklonila spiralno urezani gvozdeni disk. “Otići ćemo nazad zajedno”.

To je Ninaeva htela da čuje još manje. Ali nije bilo načina da se to izbegne, ne nakon onoga kada su joj rekle da nije kukavica. Tako da su nazad otišle.

U Kamen Tira, gde su zurile u Kalandor—bolje nego da su gledale preko ramena i pitale se da li će se Mogedijen pojaviti—a onda su krenule u Kraljevsku palatu u Kaemlinu pod Elejninim vođstvom, i Emondovo polje sa Ninaevom na čelu. Ninaeva je videla palate pre, sa njihovim ogromnim hodnicima i velikim obojenim tavanicama i mermernim podovima, njihovim pozlaćenim i lepim ćilimima doteralim slikama, ali ovo je bilo mesto gde je Elejna odrasla. Videći to, i znajući, učinilo je da malo više razume Elejnu. Naravno žena je očekivala da se čitav svet klanja pred njom; odrasla je učena da hoće, na mestu gde joj se klanjao.

Elejna, bleda slika sebe zbog ter'angreala koji je koristila, je bila neobično tiha dok su bili tamo. Ali opet, Ninaeva je bila tiha u Emondovom Polju. Prvo i prvo, selo je bilo veće nego što ga se sećala, sa više kuća sa krovom od slame i drugih drvenih skeleta farmi koje su se gradile. Neko je gradio veoma veliku kuću malo izvan sela, tri sprata koja su se protezala, i kameno podnožje pet koraka visoko je bilo uspravljeno na Zelenilu, svu ispresecanu imenima. Mnoge je prepoznala; bili su uglavnom imena Dvorečana. Zastavni stub je stajao na svim stranama podnožja, na vrhu jednog crvena vučija glava, na drugom vrhu crveni orao. Sve je izgledalo uspešno i srećno—koliko god je to mogla da kaže, sa obzirom da nije bilo bilo ljudi—ali to nije imalo smisla. Šta su uopšte bili ove zastave? I ko bi to mogao graditi tako veliku kuću?

Otišle su u Belu kulu, u Elaidinu sobu. Ništa se tamo nije promenilo, osim što su samo šest stolica ostalo u polukrugu ispred Elaidinog stola. I trodelna slika Bonvin je nestala. Slika Randa je ostala, sa siromašno zašivenim rascepom na platnu preko Randovog lica, kao da je neko bacio nešto na njega.

Uzele su papire u lakiranoj kutiji sa zlatnim sokolovima, i one na Čuvarevom stolu u predsoblju. Dokumenti i pisma su se menjali kako su one gledale u njih, ali opet su uspele da nešto saznaju. Elaida je znala da je Rand prešao Zmajski zid u Kairhijenu, ali o onome što je htela da uradi povodom toga nije bilo ni traga. Besni zahtev da se sve Aes Sedai vrate u Kulu odmah osim ako nemaju specijalne naredbe da urade drugačije direktno od nje. Elaida je izgleda bila besna oko mnogo stvari, oko toga što se tako malo sestri vratilo nakon njene ponude o pomilovanju, da su mnoge od očiju-i-ušiju u Tarabonu bili još uvek tihi, da je Pedron Nijal još uvek pozivao Bele plaštove u Amadiciju kada ona nije znala zašto, da Davram Bašer još uvek nije mogao biti nađen uprkos tome što je imao vojsku sa sobom. Bes je ispunjavao svaki dokument preko njenog pečata. Ništa od toga nije izgledalo od stvarne svrhe i koristi, osim možda onoga o Belim plaštovima. Ne da će im to predstavljati problem sve dok si bile na Rečnoj Guji.

Kada su se vratile u svoja tela na brodu, Elejna je bila tiha dok je ustajala sa stolice i stavila disk u kutiju. Ne razmšljajući, Ninaeva se digla da joj pomogne da se skine. Birgita se popela uz lestve dok su one ulazile u krevet u svojim spavaćicama; nameravala je da spava tačno na vrhu lestvi, rekla je.

Elejna je usmerila da ugasi lampu. Nakon nekog vremena dok je ležala u tami, rekla je: “Palata je izgledala tako prazno, Ninaeva. Osećala se tako praznom”.

Ninaeva nije znala kakvo bi drugo mesto i bilo u Tel'aran'riodu. “To je zbog ter’angreala koji si koristila. Meni si izgledala kao magla.”

“Pa, izgledala sam veoma dobro što se mene tiče.” Ipak, bilo je samo malo oštrine u Elejninom glasu, i one se spremiše za spavanje.

Ninaeva se precizno sećala ženinih zglobova, ali oni nisu mogli umanjiti njeno dobro raspoloženje, a takođe ni Elejnino žalosno gunđanje da ima hladna stopala. Uspela je. Možda zaborav na uplašenost nije bio isto kao i da se uopšte ne plaši, ali napokon se vratila u Svet Snova. Možda će jednog dana ponovo imati petlju da se ne plaši.

Kada je već počela, bilo je lakše da nastavi dalje negop da se zaustavi. Svake noći nakon te su ulazile u Tel’alan’riod zajedno, uvek posećujući Kulu da bi videli šta mogu da saznaju. Nije bilo ničega, osim naredbe kojom se šalje izaslanik u Salidar da pozove Aes Sedai koje su tamo da se vrate u Kulu. Samo što je poziv—koliko god je Ninaeva mogla da pročita pre nego što se promenio u izveštaj o odabiru potencijalnih polaznika za odgovarajuće studije, šta god to značilo—je bio više zahtev da se te Aes Sedai potčine odmah Elaidi i budu zahvalni što im je to omogućeno. Opet, to je bila potvrda da ne gone divljeg zeca. Nevolja sa onim što su videli u odlomcima je bilo to što nisu imale dovoljno znanja da ih povežu. Ko je bio taj Davram Bašer, i zašto je Elaida bila tako odlučna da ga pronađe? Zašto je Elaida zabranila svima da izgovaraju ime Mazrima Taima, lažnog Zmaja, uz pretnju tvrdim kaznama? Zašto su kraljica Tenobija iz Saldeje i kralj Easar iz Šijenara oboje napisali pisma gde su se uljudno, ali uporno bunile protiv mešanja Bele kule u njihove poslove? Sve je to učinilo da Elejna prošaputa jednu od Lininih izreka: “Da bi se spoznalo dvoje, prvo treba spoznati jedno”. Ninaeva je mogla samo da se složi da je tako izgledalo.

Pored poseta Elaidinim odajama, radile su na kontroli, za njih i za njihovo okruženje u Svetu Snova. Ninaeva nije mogla sebi da dozvoli da bude ponovo uhvaćena kako ju je uhvatila Egvena, i Mudre. Na Mogedijen je pokušavala da ne misli. Mnogo bi bilo bolje da se koncentriše na Mudre.

Od Egveninog trika da se pojavljuje u njihovim snovima, kao što je uradila u Samari, nisu mogle ništa da odgonetnu; dozivajući je nije napravilo ništa osim da poveća onaj osećaj da te neko posmatra, i ona nije se nije više pojavljivala. Pokušavanje da nekoga zadržiš u Tel’alan’riodu je bilo tako frustrirajuće, čak i kad je Elejna nasela na trik, koji je bio da vidi drugu kao još jedan deo sna. Elejna ga je napokon savladala—i Ninaeva joj je čestitala uz najbolji zagrljaj koji je mogla da da—ali danima ga Ninaeva nije mogla savladati. Elejna je mogla da bude skoro magla kako je izgledala, nestajući uz osmeh kada god poželi. Kada je Ninaeva napokon da isprati Elejnu tamo, osetila je naprezanje kao da je dizala stenu.

Stvaranje fantastičnog cveća ili oblika samo misleći na njih je bilo veća zabava. Napor koji je bio uključen izgledao je povezan i sa time koliko je ogromna bila stvar i da li je uopšte postojala u stvarnosti. Drveća prekrivena sa divlje oblikovanim cvećem u crvenoj i zlatnoj i ružičastoj su bili teži za napraviti nego ogledalo na stalku kojim bi mogli ispitati šta ste uradili sa svojom haljinom, ili šta je druga žena uradila sa njom. Sijajuća kristalna palata koja se uzdizala sa zemlje je bila još teža, i čak je izgledala čvrsta na dodir, menjala se kad god je slika u vašem umu treperila i nestajala u istom trenu kada je i slika. Tiho su odlučile da ostave životinje na miru nakon jedne neobične stvari—nečim mnogo sličnim konju sa rogom na nosu!—i oteralo ih obe uzbrdo pre nego što su mogle da ga nateraju da nestane. To je skoro donjelo novu prepirku, gde su obe tvrdile da su one to izvele, ali do tada je Elejna povratila dovoljno stare sebe da počne kikotati oko toga kako mora da su izgledale, trčeći uzbrdo sa svojim sunjama povučenim na gore, vrišteći na stvar da nestane. Čak i Elejnino odricanje da je to bila njena krivica nije moglo sprečiti Ninaevine kikote da se pojave, takođe.

Elejna se premišljala između gvozdenog diska i očevidnog ćilibarskog tanjira sa rezbarenom spavajućom ženom, ali nije voljela da koristi bilo koji od ter'angreala. Koliko god dobro radila sa njima, nije se mogla osetiti punom u Tel’aran’riodu kao sa prstenom. I svaki od njih jer morao da radi; nije bilo moguće vezati tok Duha, ili bi ili bi odskočili napolje iz Sveta Snova odmah. Usmeravanje bilo čega drugog izgledalo je nemoguće, a opet Elejna nije mogla da razumi zašto. Izgledala je više zainteresovana oko toga od čega su bili napravljeni, i nije bila nimalo zadovoljna što nisu koristile njene tajne tako lako Kao što su a’dam. Ne razumeći “zašto” je bila rupa u njenoj čarapi.

Jednom, Ninaeva je probala jedan od para, sliučajno na noć kada će se sastati sa Egvenom, u noći nakon što su napustili Boandu. Ne bi bila dovoljno ljuta da nije bilo stvari koja je trljala njenu nepravdu previše često. Muškarci.

Neres je sve započeo, šetajući po palubi čim bi sunce počelo da zalazi, mrmljajući samom sebi kako mu je teret ukraden. Ignorisala ga je, naravno. Pa onda Tom, koji je pravio krevet na početku poslednje katarke, kojji je rekao, “On ima pravo”. Bilo je jasno da je nisu videli u venućem mrtvačko bledom svetlu, a nije ni Džulilin, koji je čučao pored njega. “On je krijumčar, ali platio je za onu robu. Ninaeva nije imala nikakvog prava da mu je oduzme.”

“Ženina izmišljena prava su šta god ona izmišljeno kaže da jesu.” Uno se nasmeja. “To je nešto što žene u Šijenaru kažu, u svakom slučaju.”

To je bilo onda kada su je videli i zašuteli, kao i obično pronalazeći mudrost prekasno. Uno protrlja svoj obraz, onaj bez ožiljka. Uklonio je šavove toga dana, i znao je sada šta je bilo učinjeno. Pomislila je da je izgledao postiđeno. Bilo je teško za reći u brzo menjajućim senkama, ali druga dvojica su izgledala kao da nemaju nikakvog izraza.

Nije im ništa uradila, naravno, samo se udaljila čvrsto stežući svoju pletenicu. Čak je uspela da se spusti niz merdevine. Elejna je već imala gvozdeni disk u ruci; tamna drvena kutija je stajala otvorena na stolu. Ninaeva je podigla žuti tanjir koje je iznutra bio izrezbaren kao spavajuća žena; činio se ravan i mekan, ne kao nešto što može da ogrebe metal. Sa tom granicom besa koji je bujaop unutar nje, saidar je bio topli sjaj odmah iza pogleda preko njenog ramena. “Možda mogu da dođem do ideje zašto ova stvar ne može da te pusti da usmeriš bilo šta drugo sem kapi.”

Što je bio uzrok da se ona nađe u Srcu Kamena, usmeravajući tok duha u tanjir, koji je u Tel’aran’riodu bio utaknut u njenu torbicu za pojasom. Kao što je ponekad Elejna i radila u Svetu Snova, nosila je haljinu koja je bila pogodna za dvor njene majke, zelena svila uvezena u zlato oko njenog vrata, sa narukvicama i ogrlicama zlatnih veza i mesečevog kamenja, ali Ninaeva je bila iznenađena time što je sama imala nešto što nije bilo mnogo različito, iako je njena kosa bila sapletena - i prirodne boje—umesto da je puštena preko njenih ramena. Njena haljina je bila bledo plava i srebrna, i ako ne tako kratka kao Lukine haljine, opet je bila kraća nego što bi inače odabrala. Ipak voljela je način na koji je jedna vatrena kap na njenom srebrnom lancu izgledala kao da sija između njenih grudi. Egvena ne bi mogla da nađe da je lako zadirkivati ženu koja je tako obučena. Ne da je to imalo ikakve veze zašto je to ona uradila, čak i nesvesno.

Odmah je videla šta je Elejna mislila pod time da itzgleda baš lepo; samoj sebi, nije izgledala drugačije od druge žene, koja je imala izuvijeni kameni prsten nekako uglavljen u njenu ogrlicu. Elejna je, ipak, rekla da je izgledala...maglovito. maglovito je bilo i to kako se saidar osećao, takođe, osim toka Duha koji je počela da tka dok je bila budna. Ostalo je bilo stanjeno, pa je čak i nikad vidljiva toplina Istinskog izvora izgledala prigušena. Njen bes je ostao taman onoliko snažan koliko joj je trebalo da usmeri. Ako bes na muškarce izbledi pre zagonetke, ta zagonetka je sama po sebi bila iritirajuća; čeličenje se za sukob sa Egvenom nije imalo ništa sa tim, i nije bilo razloga za bledi ukus kuvane mačje paprati i izmrvljeni maherov list na njenom jeziku! Opet stvaranje jednog plamena, koji je plesao u vazduhu, jedne od prvih stvari koje polaznik nauči, se činilo teškim kao bacanje Lana preko njenog ramena. Plamen je izgledao slab čak i njoj, i čim je zavezala tok, počeo je da bledi. Za sekundu je nestao.

“Obe?” reče Amis. Ona i Egvena su bile tamo, na drugoj strani Kalandora, obe u aijelskim bluzama, suknjama i šalovima. Bar Egvena nije stavila previše ogrlica i narukvica. “Zašto se pojavljuješ tako čudno, Ninaeva? Da li si naučila da uđeš šetajući?”

Ninaeva malo poskoči. Toliko je mrzila da joj se ljudi prikradaju. “Egvena, kako si-” počela je, gladeći svoje suknje, u isto vreme kad i Elejna, “Egvena, ne možemo da razumijemo kako si-”

Egvena ih prekinu. “Rand i Aijeli su izveli veliku pobedu u Kairhijenu.” Sve je izašlo kao bujica, sve što im je govorila u njihovim snovima, od Samaela do seanšanskog koplja. Svaka reč se skoro saplitala o drugu, i uvlačila je svaku ka sebi sa svrsishodnim pogledom.

Ninaeva je izmenila zbunjene poglede sa Elejnom. Sigurno im je rekla. Nisu mogli da to izmisle, ne sa sve i jednom reči potvrđenom, sada. Čak je i Amis, sa dugačkom belom kosom koja je naglašavala ne tako Aes Sedai večno lice, izgledala zadivljena poplavom.

“Met je ubio Kuludina?” Ninaeva uzviknu u jednom trenutku. To sigurno nije bilo u njihovim snovima o njoj. To uopšte nije ličilo na Meta. Da vodi vojnike? Met? Kada je Egvena završila, premeštajući svoj šal i dišući malo brže—jedva se zaustavljala da udahne dok je govorila—Elejna reče slabo: “Da li je dobro?” Zvučala je kao da je počela da sumnja u svoje uspomene.

“Koliko se to može očekivati”, reče Amis. “Očekuje puno od sebe, i ne sluša nikoga. Osim Moirainu.” Amis nije bila zadovoljna.

“Avijenda je sa njim celo vreme”, reče Egvena. “Brine se o njemu veoma dobro za tebe.”

Ninaeva je sumnjala u to. Nije znala mnogo toga o Aijelima, ali je sumnjala da kada je Amis rekla “puno”, bilo ko drugi bi rekao “ubojito”.

Očevidno, Elejna se složila. “Pa zašto ga onda pušta da se napreže? Šta on to radi?”

Vema mnogo, kako je ispalo, i očigledno previše. Dva sata svakog dana vežbajući sa Lanom ili bilo kim koga bi mogao da nađe. To je učinilo da se Amisine usne razdražljivo stisnu. Još dva sata proučavajući aijelski način borbe bez oružja. Egveni se to meže činiti čudnim, ali Ninaeva je bila i previše svesna kako bespomoćni možete da budete kada ne možete da usmeravate. Opet, Rand se ne bi trebao nikad naći u takvoj poziciji. Postao je kralj, ili nešto više, okružen Far Dareis Mai stražarkama, naređujući lordovima i gospama naokolo. Ustvari, proveo je toliko vremena naređujući im, i jureći za njim da vidi da li radili ono što im je rekao, da nije imao vremena da odvoji za obroke ako mu Device nisu donosile hranu gde god on bio. Zbog nekog razloga, dok je to ljutilo Egveno skoro isto koliko i Elejnu, Amis je bila jasno zabavljena, iako se njeno lice vratilo u tvrdoću kada je primetila da ju Ninaeva gleda. Još jedan sat svakog dana je bio pružen čudnoj školi koju je osnovao, pozivajući ne samo učenjake već i zanatlije, od nekog čoveka koji je napravio durbine do žene koja je konstruisala neku vrstu ogromnog samostrela sa čekrkom koji je mogao baciti koplje milju. Nije govorio nikome njegovu svrhu tamo, osim možda Moiraini, ali jedini odgovor koji je Aes Sedai dala Egveni je da je potreba da se ostavi nešto za sobom bila snažna u svakome. Moiraina nije izgledala da brine šta Rand radi.

“Ono što je ostalo od Šaidoa se povlači ka severu”, mrgodno reče Amis, “I mnogo ih se pridružuje preko Zmajskog zida svaki dan, ali Rand al’Tor izgleda da je na njih zaboravio. Šalje koplja južno, ka Tiru. Pola ih je već otišlo. Ruark kaže da nije čak ni rekao poglavarima zašto, i ne mislim da bi mi Ruark lagao. Moiraina je najbliža Randu nego bilo ko drugi osim Avijende, ali opet ona odbija da ga pita”. Vrteći glavom, promlrljala je, “Iako, u njenu odbranu, reći ću da čak ni Avijenda nije uspela da bilo šta sazna”.

“Najbolji način da se sačuva tajna je da se nikom ne kaže”, reče joj Elejna, čime je zavredila čvrst pogled. Amis nije bila tako daleko od Bair kada su u pitanju pogledi koji ti podižu stopala...

“Nećemo da ništa zaključimo ovde”, reče Ninaeva, pričvršćujući svoj pogled na Egvenu. Druga žene se činila nervoznom. Ako postoji bilo koji trenutak kada bi počela da zagladi ravnotežu između njih, mogao bi to da bude ovaj. “Ono što želim da znam—“ “U pravu si”, upade Egvena. “Nismo u Šerijaminim odajama, gde možemo da lenčarimo i torokamo. Šta imaš da nam kažeš? Da li ste još da gazda Lukinim zverinjakom”?

Ninaeva zadrži dah, sa pitanjima koja su letila kroz njenu glavu. Toliko je bilo da se kaže. I toliko toga što se ne sme reći. Tvrdila je da je sledila Lanfear na sastanak između Izgubljenih, i govorila je jedino o tome da je videla Mogedijen kako špijunira. Ne da je htela da izbegne da priča o tome kako ju je Mogedijen uhvatila—ne baš; ne stvarno—ali Birgita ih još nije oslobodila od obećanja na tajnovitost. Naravno, to je značilo da ne pominju Birgitu uopšte, da je ona sa njima. Bilo je neugodno, znajući da Egvena zna da im Birgita pomaže, i još uvek morajući da se pretvara kako Egvena ništa ne zna, ali Ninaeva je uspela uprkos zamuckivanju kada je Egvena podigla obrve. Hvala Svetlosti, Elejna je uspela da predstavi Samaru kao Galadovu i Maseminu krivicu. Što je i bila, uistinu. Da je ijedan poslat da joj kaže za brod, ništa od ostalog ne bi usledilo.

Kada je završila—sa Salidarom—Amis reče tiho, “Sigurna si da će podržati Kar’a’karna”?

“Oni moraju znati Zmajska Proročanstva isto tako dobro kao i Elaida”, reče Elejna. “Najbolji način da joj se suprostave bi bio da se priključe Randu, i daju do znanja svetu da oni nameravaju da ga podrže skroz do Tarmon Gai’dona”. Ni najmanji drhtaj u njenom glasu nije izdao da ne govori o apsolutnom strancu. “Inače su samo buntovnici, bez ikakvog prava na zakon. Trebaju ga isto toliko koliko i on treba njih”.

Amis klimnu, ali ne kao da je spremna da se sa tim složi još.

“Mislim da se sećam Maseme”, reče Egvena. “Prazan pogled i razdražljiva usta”? Ninaeva klimnu. “Jedva mogu da ga zamislim kao bilo kakvu vrstu proroka, ali mogu da ga vidim kao začetnika pobune ili rata. Sigurna sam da je Galad uradio ono što je smatrao da je najbolje”. Egvenini obrazi lako porumeniše; čak i uspomena na Galadovo lice je to izazivala. “Rand će želeti da zna o Masemi. I Salidaru. Ako mogu da ga nateram da mirno stoji dovoljno dugo da sluša”.

“Želim da znam kako to da ste obe ovde”, reče Amis. Slušala je njihovo objašnjenje, i okrenula tanjir u ruci kada ga je Ninaeva izvadila. To što je ter’angreal bio dodirnut od strane drugog učinilo je da se Ninaevina koža naježi. “Smatram da si manje ovde nego Elejna”, napokon reče Mudra. “Kada Snevohodač uđe u Svet Snova u svom snu, samo mali deo nje ostaje sa njenim telom, onoliko koliko joj je potrebno da preživi. Ako se baci u površan san, gde može biti ovde i takođe pričati sa onima oko nje u realnom svetu, ona izgleda kao što izgledaš ti onoj koja je ovde potpuno. Možda je to isto. Ne znam da li mi se to sviđa, da svaka žena koja može da usmerava bude u mogućnosti da uđe u Tel’aran’riod, čak u ovom stanju”. Vratila je ter’angreal Ninaevi.

Uzdišući od olakšanja, Ninaeva brzo ponovo skloni tanjir. Njen stomak je još podrhtavao.

“Ako ste rekle sve”...Amis zastade dok su Ninaeva i Elejna brzo govorile da jesu. Ženine plave oči su neverovatno prodirale. “Onda moramo ići. Moram priznati da ima mnogo koristi od ovih sastanaka nego što sam prvo pretpostavljala, ali imam još mnogo da uradim večeras”. Bacila je brz pogled ka Egveni, i one nestadoše kao jedna.

Ninaeva i Elejna nisu oklevale. Oko njih ogromni crvenokameni stubovi se u treptaju promeniše u malu, tamnu drvenu sobu, sa malo nameštaja, jasnim i snažnim. Ninaevin bes je popuštao, a tako i njeno obuzdavanje saidara, ali soba gospodarice Polaznica ih je obe učvršćivala. Tvrdoglavo izazivajuća, stvarno! Nadala se da je Šerijam u Salidaru; biće zadovoljstvo suočiti se sa njom na istoj nozi. Opet, mogla je poželeti da je negde drugde. Elejna je zurila u ogledalo sa njegovim pahuljastim pozlaćenim ramom, nonšalantno nameštajući kosu svojim rukama. Samo što nije bilo potrebno da koristi svoje ruke ovde. Nije joj se sviđalo što je u ovoj sobi, takođe. Zašto je Egvena predložila da se nađu ovde? Elaidina soba možda nije bila najugodnije mesto na svetu, ali mora da je bila bolja od ovoga.

Trenutak kasnije, Egvena je bila tu, na drugoj strani širokog stola, očiju ledenih rukama oslonjenim o bokove kao da je istinski stanar sobe.

Pre nego što je Ninaeva mogla da otvori usta, Egvena reče, “Da li ste vas dve bezumne alapače postale nerazumne budale? Ako vas zamolim da zadržite nešto za sebe, da li to odmah kažete prvoj osobi koju sretnete? Da li vam je ikad palo na pamet da ne treba da sve da govorite drugome? Mislila sam da ste vas dve dobre u čuvanju tajni”. Ninaevini obrazi su postajali rumeniji; bar nije mogla biti onoliko crvena kao Elejna. Egvena još nije bila sasvim završila. “Za to kako sam to uradila, ne mogu da vas naučim. Morati biti Snevohodači. Ako možete dodirnuti nečije snove pomoću prstena, ja ne znam kako. I sumnjam da to možete sa drugim prstenom. Pokušajte da mislite na ono što radite. Salidar možda nije ono što vi očekujete. Sad, ja takođe imam neke stvari da uradim večeras. Bar pokučajte da zadžite svoje misli uza se”! I nestala je tako nenadano da je zadnja reč skoro izgledala kao da dopire iz praznog vazduha.

Sramota je gutala Ninaevin bes. Skoro je odala to kada ju je Egvena zamolila da ne oda. I Birgita: kako možete da čuvate tajnu kada je druga žena znala? Sramota je prevladala, i saidar joj iskliznu kao pesak kroz prste.

Ninaeva se probudila uz trzaj, sa dubokim žutim ter’angrealom čvrsto zgrabljenim u jednoj ruci. A pokretna lampa je bila pretvorena u maglovitu svetlost. Elejna je ležala sklupčana do nje, još uvek spavajući; prsten na svom kaišu je skliznuo u dubinu njenog vrata.

Mrmljajući u bradu, Ninaeva je prešla preko druge žene da ostavi tanjir, a onda usula malo vode u lavor za umivanje da opere svoj vrat i lice. Voda je bila mlaka, ali se osećala hladnom. U senovitoj svetlosti, mislila je da joj ogledalo govori da još crveni. Toliko o uspostavljanju ravnoteže. Samo da su se sastale negde drugde. Samo da nije klepnula jezik kao bezumna devojka. Prošlo bi mnogo bolje da je koristila prsten, umesto što je bila avet, bar što je druga žena mislila. Sve je bilo Tomova i Džuilinova krivica. I Unova. Da je nisu razbesneli... Ne, bila je Neresova krivica. On...Uzela je vrč u obe ruke i oprala svoja usta. Bilo je to samo ukus na kojeg je pokušala da se reši. Ništa kao skuvana mačja paprat i istucani mavinov list. Kada se okrenula od stalka za umivanje, Elejna je upravo ustajala, odrešivajući kožni lanac koji je držao prsten. “Videla sam da si ispustila saidar, pa sam otišla u Elaidin kabinet, ali nisam mislila da bi trebala da ostanem dugo da se ne zabrineš. Ništa nisam saznala, osim da Šemerin treba da bude uhapšena i vraćena na nivo Prihvaćene”. Ustala je i sklonila prsten u kutiju.

“Mogu to da urade? Da premeste Aes Sedai”?

“Ne znam. Mislim da Elaida radi šta hoće. Egvena ne bi trebala da nosi onu aijelsku odeću. Nisu baš pristojne”.

Ninaeva je ispustila dah koji je zadržavala. Očigledno je Elejna htela da ignoriše ono što je Egvena rekla. Ninaeva je bila spremna da je pusti. “Ne, sigurno da nisu”. Popevši se na krevet, ona se privila uza zid; na smenu su spavale na spoljnoj strani.

“Nisam imala prilike da pošaljem poruku Randu”. Elejna je ušla posle, i lampa se ugasila. Mali prozori su propuštali samo kapljice mesečeve svetlosti. “I jednu Avijendi. Ako se ona brine o njemu za mene, onda bi trebala da se pobrine za njega”.

“On nije konj, Elejna. Ti ga ne poseduješ”.

“Nisam ni rekla da ga posedujem. Kako bi se osećala da se Lan spetlja sa nekom ženom iz Kairhijena”?

“Ne budi smešna. Idi na spavanje”. Ninaeva se besno zagnjuri u svoj mali jastuk. Možda je trebala poslati nekakvu poruku Lanu. Sve te plemkinje, tairenske baš kao i kairhijenske. Šapćući mu medene reči umesto da mu govore istinu. Bolje da ne zaboravi kome pripada.

Ispod Boande, šuma se tesno zatvarala sa obe strane reke, nerazbijeni zaplet drveća i lijana. Sela i farme su nestajali. Eldar je mogao da teče kroz divljinu hiljadu milja daleko od ljudskih stanovišta. Pet dana od Samare, rano popodne zateklo je Rečnu Guju usidrenu usred pregiba u reci, dok je jedan brodski čamac prevozio preostale putnike na plažu razbijenog suhog blata ograničenoj sa niskim, šumovitim brdima. Čak su i visoke vrbe i dubokokorenasti hrastovi pokazivali neke smeđe listove.

“Nije bilo potrebe da se da ogrlica tom čoveku”, reče Ninaeva na obali, gledajući kako se veslajući čamac približava, okupiran sa četiri veslača, Džulilinom i zadnjih pet Šijenaraca. Nadala se da nije bila lakoverna; Neres joj je pokazao svoju mapu ovog dela reke, pokazujući znak za Salidar dve milje iza vode, ali ništa drugo nije pokazivalo da je ikada bilo selo bilo gde u blizini. Šumski zid je bio prilično nerazbijen. “Ono što sam mu platila je bilo prilično dosta”.

“Ne da pokriješ njegov teret”, odgovori Elejna. “Samo zbog toga što je krijumčar ne znači da mi imamo pravo da uzimamo od njega”. Ninaeva se pitala da li je to ona pričala sa Džuilinom. Verovatno nije. Bio je to samo ponovo zakon. “Osim toga, žuti opali su gizdavi, naročito u tom kostimu, ionako, bilo je vredno toga, samo da vidim njegovo lice”. Elejna se žestoko nasmeja. “Gledao je u mene ovog puta”. Ninaeva je pokušala da se ne nasmeje, ali nije mogla da se zaustavi, takođe. Tom je bio gore u blizini drveća, pokušavajući da zadivi Meriganina dva momka žonglirajući obojenim kuglama koje su stvorile iz njegovih rukava. Jaril i Seve su zurili u njega tiho, jedva žmirkajući, i držali se jedno za drugo. Ninaeva nije zaista bila iznenađena kada su Marigan i Nikola pitale da je prate. Nikola može gledati Toma i smejati se oduševljeno sada, ali ona bi provela svaki trenutak uz Ninaevu da joj je to pismo dozvoljavalo. Ipak, to što je Areina htela da pođe je bio šok na neki način. Sedela je sama na palom panju, gledajući Birgitu, koja je napinjala svoj luk. Sve tri žene bi trebale da budu spremne na šok kada otkriju šta je u Salidaru. Bar će Nikola naći utočište, i Marigan će možda imati šanse da podeli biljke ako ne bude mnogo Žutih naokolo.

“Ninaeva, da li si razmišljala o tome kako ćemo da budemo...primljene?” Ninaeva je zapanjeno pogledala u Elejnu. Prešle su pola sveta, ili dovoljno blizu, i porazile Crni ađah dva puta. Pa, imale su pomoć u Tiru, ali Tančiko je bio njihovo delo. Donosile su vesti o Elaidi i Kuli na koje je bila spremna da se kladi da ih niko u Salidaru nije imao. I što je bilo najvažnije, mogle su pomoći ovim sestrama da ostvare kontakt sa Random. “Elejna, neću reći da će nas dočekati kao heroje, ali ne bi me iznenadilo ako nas izljube pre nego što ovaj dan dođe kraju”. Samo Rand bi bio vredan ovoga.

Dva bosonoga mornara su iskočila da zadrže veslajući čamac protiv toka, i Džuilin i Šijenarci su prskali ka obali dok su se mornari ponovo peli u čamac. Ljudi na Rečnoj Guji su već dizali sidro.

“Prokrči nam put, Uno”, reče Ninaeva. “Mislim da stignem tamo pre mraka”. Iz izgleda šume, sa svim lijanama i prašnjavim zemnim rastinjem, dve milje bi se mogle učiniti toliko dugim. Da Neres nije uspeo da je prevari. To ju je brinulo više nego bilo šta drugo.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće