Poglavlje 51: Vesti dolaze u Kairhijen

Dok je plavi dim izlazio kroz otvor na jednostavnoj luli čiji je kratki čibuk bio stisnut njegovim zubima, Rand se oslonio jednom rukom na ogradu balkona i pogledao ispod u baštu. Oštre senke su se izduživale; a sunce je postalo crvena lopta koja se spušta kroz nebo bez oblaka. Deset dana je u Karhijenu, i ovo je bio prvi put da je mogao da predahne, a da nije spavao. Selanda je stojala blizu njega, bledo lice se podiglo da bi gledala njega, ne baštu. Frizura joj nije bila kao u žena visokog statusa, ali ipak ju je činila višom za pola stope. Pokušao je da je ignoriše, ali teško je ignorisati ženu koja je uporno pritiskala kuk uz njegovu ruku. Sastanak je trajao dovoljno dugo, da bi poželeo njegov kraj. Znao je da je to greška čim je Selanda izašla za njim.

“Znam gde se nalazi jedan izdvojen bazen”, rekla je meko “koji bi nam olakšao tegobe od vrućine. Zaštićen je to bazen gde nam niko neće smetati.” Muzika Asmodeanove harfe strujala je zasvođenim trgom iza njih. Bilo je to nešto lagano, i zvučalo je hladno.

Rand energično izdahnu. Oh, ta vrućina. Nije to ništa u poređenju sa Pustoši, ali ipak... Jesen bi trebalo da stiže, ali ovo popodne je nalikovalo onim u sred leta. Sušnog leta. Muškarac kratkih rukava je zalivao baštu vodom iz kofa, radio je to suviše kasno, većina biljaka je bila braon, ili je venula. Ovo vreme nije bilo prirodno. Sunce ga je ošamutilo. Moirina i Asmodean su se složili sa njim, ali kao i on nisu znali šta da rade. Samael. Samael bi mogao da uradi nešto povodom toga.

“Hladna voda”, Selanda je mrmljala, “i ja i ti sami.” Još više se približila iako je on mislio da nije bilo prostora između njih ni za dlaku.

Pitao se kada će stići sledeća poruga. Neće odjuriti u besu, šta god Samael uradio. Jednom kada njegova prežična postavka u Tiru bude završena, onda će osloboditi munje. Jednim udarcem bi mogao da završi sa Samaelom. I da stavi Ilijan u svoju torbu. Sa Ilijanom, Tirom i Karhijenom plus armijom Aijela dovoljno velikom da sruši svaku nacuju za nekoliko nedelje moći će...

“Da li bi želeo da ideš na plivanje? Ja ne znam da plivam, ali sigurno bi mogao da me naučiš.”

Rand uzdahnu. Na nekoliko trenutaka je poželeo da je Avijenda tu. Bolje ne. Poslednja stvar koju je želeo je da Selanda u modricama trči po hodniku vrišteći sa pocepanom odećom.

Smračujući oči, pogledao ju je i tiho progovorio. “Ja mogu da usmeravam.” Ona trepnu, povlačeći se, a da nije pomerila ni mišić. Oni nikad ne bi razumeli zašto priča o tome; to je nešto o čemu ne bi trebalo pričati, ignorisati ako je moguće. “Kažu da ću poludeti. Ali još nisam lud. Još ne.” Prigušeno se nasmejao, onda naglo prekinuo i napravio lice tupim. “Da te naučim da plivaš? Održavaću te na vodi pomoću moći. Saidin je zagađen, znaš. Dodir Mračnoga. Ali ti to nećeš primetiti. Može da bude oko tebe, ali ti to nećeš osetiti.” Ponovo se nasmejao, sa nagoveštajem krkljanja. Oči su joj se raširile najviše što su mogle, osmeh se pretvorio u bolešljivo zevanje. “Onda kasnije. Želim da budem sam da razmislim o...” Nagnuo se kao da će da je poljubi, a ona je uzviknula, i tako iznenada napravila naklon da je u početku mislio da su joj noge popustile.

Hodala je unatraške, žurno se klanjajući na svakom koraku, i brzo govorila kako joj je čast služiti mu, i želja, a glas joj je bio pomalo histeričan, sve dok nije udarila u jedan od četvrtastih lukova. Konačno, povijenih kolena izletela je napolje.

Sa grimasom na licu, vratio se posmatranju. Zastrašujuća žena. Smislila bi izgovore da ju je pitao da ga napusti, naredbu bi prihvatila samo kao privremeno povlačenje osim ako naredba nije bila da mu se skloni s očiju, a čak i onda... Možda će se ovog puta priča proširiti. Trebao bi da drži narav na kratkom povocu; previše je često pucao u poslednje vreme. Tu je još bila i suša povodom koje nije mogao ništa da učini, a problemi su nicali ko korov gde god bi pogledao. Još nekoliko trenutaka nasamo sa svojom lulom. Ko bi poželeo da vlada narodom kad bi mogao da se bavi lakšim poslom, kao što je nošenje vode sa izvora u situ?

Preko puta bašte, između dve kule kraljevske palate sa stepeništem, video se čitav Karhijen, sav u senkama sa ponekim osvetljenim delom, grad je više gospodario brdima nego što je tekao preko njih. Njegov crveni barjak sa drevnim simbolom Aes Sedai mlitavo je visio nad jednom kulom, a duga kopija Zmajevog barjaka bila je na drugoj. Taj je lepršao na nekoliko mesta u gradu, uključujući i najvišu, nedovršenu kulu u gradu, koja se nalazila tačno ispred njega. Ovde ni vikanje ni naređenja nisu vredeli; ni Tairenci ni Karhijenjani nisu verovali da stvarno želi da ostane samo jedan barjak, a Aijele nije bilo briga za barjake.

Čak i sad, duboko u palati, mogao je čuti žamor ljudi iz grada koji je bio krcat do pucanja. Izbeglice su došle iz svakog ćoška zemlje, više su se plašili povratka kući nego što su u blizini Ponovorođenog zmaja. Prodavci su trgovali sa svime što su ljudi mogli da priušte, a kupovali ono što nisu. Lordovi i naoružani ljudi su hodili sa njegovim barjakom ili nečijim tuđim. Lovci na Rog su mislili da se nalazi blizu njega; tuce ljudi iz Forgejta, možda i stotina, bila je spremna da im ga proda. Ogijeri iz stendinga Tsofu dolazili su da vide ima li ikakvog posla za njihove bajkovite veštine. Probisveti, verovatno su neki od njih bili banditi pre samo nedelju dana, su dolazili da vide šta tu ima. Bilo je čak i stotinak Belih plaštova, mada su odgalopirali kada je opsada razbijena. Da li ga je sakupljanje Belih plaštova zabrinjavalo? Evgena mu je napominjala po nešto, ali ona je sve gledala iz ugla Bele kule, ma gde da je bila. Način mišljenja Aes Sedai nije ujedno bio i njegov.

Bar su kola sa hranom iz Tira stizala redovno. Gladan narod bi mogao da digne pobunu. Želeo je da samo bude zadovoljan time što je sredio da niko više ne bude toliko gladan, ali to mu nije bilo dovoljno. Bandita je bilo manje. I građanski rat nije nastavljen, bar do sada. Morao je da se pobrine da ostane mir da bi mogao da ode. Bilo je još stotinu stvari za koje bi trebalo da se postara pre nego što krene na Samaela. Ruark i Bael su jedini ostali od poglavara kojima je verovao, onih koji su sa njim marširali iz Ruideana. Ali ako nije imao poverenja u ona četiri klana koja su se kasnije priključila da marširaju na Tir, da li će moći da ima poverenja u njih dok budu bili slobodni u Kairhijenu? Indirijan i ostali su ga priznali za Kar’a’karna, ali znali su o njemu malo koliko i on o njima. Pismo od tog jutra bi moglo biti problem. Berelain, Prva od Majena, bila je samo nekoliko stotina milja južno od grada, na putu da mu se priključi sa malom armijom; nije imao pojma kako je uspela da pređe sa njom kroz Tir. Čudno je bilo to što je u pismu pitala da li je Perin sa njim. Nema sumnje da se bojala da bi Rand mogao zaboraviti njenu malu državu ako ga ne podseti. Biće zadovoljstvo gledati je kako se nadmeće sa Karhijenjanima, bila je potomak duge loze koja se borila da ih Tir ne proguta tako što je igrala Igru Kuća. Možda ako joj ovde da zapovedništvo... Trebalo bi da povede Meilana i još nekoliko Tairenaca kad vreme dođe. Ako ikad dođe.

Ovo nije bilo mnogo bolje od onog što je čekalo unutra. Lupkajući lulu da izbaci pepeo, ugasio je poslednji žar u duvanu gazeći ga čizmom. Nema potrebe da rizikuje požar u bašti; zapalila bi se kao buktinja. Ova suša. Ovo neprirodno vreme. Shvatio je da je tiho režao. To je bila jedina stvar oko koje je znao šta da uradi. Trebalo mu je malo vremena da se smiri pre nego što je ušao.

Asmodean, obučen kao neki lord, sa čipkanim okovratnikom, sviruckao je smirujuću melodiju na harfi u jednom uglu, i bio oslonjen na zid kao da se smrtno dosađuje. Ostali su brzo ustajali kad se Rand pojavio, i seli pošto je odsečno mahnuo rukom. Meilan, Torean i Arakom su zauzeli izrezbarene i pozlaćene stolice sa jedne strane ukrašenog crveno-zlatnog tepiha, iza svakog je bio po jedan mladi tairenski lord koji je proučavao Karhijenjane sa druge strane. I iza Dobraina i Mangrila se nalazio jedan lord, obojici mladića je pročelje glave bilo obrijano i napuderisano kao Dobrainovo. Selanda je bila bleda i stojala pored Kolaverinog ramena, zadrhtala je kada ju je Rand pogledao.

Umirio je lice i uputio ka sopstvenoj stolici. Sama ta stolica je bila razlog da pazi na crte lica. To je bio novi dar od Kolavere i druge dve, one su mislile da je to tairenski stil. On mora da voli tairensku gizdavost; vladao je Tirom, poslao ih ovde. Nogare su u stvari bili izrezbareni zmajevi, svi u iskričavom crvenom i zlatnom, sa velikim sunčevim kamenjem umesto očiju. Još dva zmaja su bila tu umesto rukohvata, i ostali kao visoki naslon. Mnogobrojne zanatlije mora da su radile dan i noć pošto je došao da bi napravile ovo. Osećao se kao budala sedeći na tome. Asmodeanova muzika se promenila; sada je bila uzvišena, trijumfalni marš.

Ali ipak, opreznost se videla u očima Karhijenjana, a to se odražavalo na Tairence. Bila je tu i pre nego što je izašao napolje. Možda su u pokušaju da se ulaguju napravili grešku koju su tek sada videli. Pokušavali su da ignorišu ono što je on bio, zamišljali su da je samo neki mladi lord koji ih je pokorio, kojim se može manipulisati.Ta stolica—taj tron—govorila im je ko i šta je on zapravo.

“Da li su vojnici na zadatku, lorde Dobraine?” Harfa je utihnula čim je progovorio, Asmodean je odjednom počeo da je štima.

Smežurani čovek se kiselo nasmešio.“Jesu, moj gospodaru Zmaju.” Samo je to rekao. Rand nije maštao o tome da ga Dobrain voli išta više od ostalih, ili da ne bi pokušao da stekne prednost kad bi mogao, ali je izgledao kao da namerava da se drži zakletve. Pruge boje niz grudi njegovog kaputa bile su izlizane od oklopa koji je bio zakopčan preko njih.

Maringil se nagnuo napred, dosta visok za Karhijenjanina i vitak kao bič, a bela kosa mu je skoro doticala ramena. Čelo mu nije bilo obrijano, a na kaputu sa prugama gotovo do kolena nije bilo vidljivog habanja. “Ti ljudi su nam potrebni ovde, moj gospodaru Zmaju.” Trepnuo je kad je pogledao tron, a onda ponovo usmerio jastrebove oči na Randa. “Ima još mnogo bandita u zemlji.” Pomerio se da ne bi morao da gleda u u Tairence. Meilan i ostala dvojica su se slabašno smeškali.

“Naredio sam Aijelima da progone bandite”, Rand reče. Bilo im je dato naređenje da eliminišu svakog razbojnika kog sretnu, ali i da ne jure za njima. Čak ih i Aijeli ne bi stigli. “Rečeno mi je da su pre tri dana Kameni Psi ubili skoro dvesta njih blizu Morela.” To je bilo blizu nove južne granice koje su tvrdili u Karhijenu, na pola puta do reke Iralel. Nema potrebe da im kaže da su ti Aijeli sada daleko odatle. Na duža rastojanja bili su brži i od konja.

Maringil se neugodno meškoljio i bio uporan. “Tu je još jedan razlog. Pola naše zemlje zapadno od Elguenije je u rukama Andora.” Oklevao je. Svi su znali da je Rand odrastao u Andoru; po mnogim glasinama koje su kružile, on je poticao iz neke od andorskih kuća, a druge glasine su tvrdile da je sin Morgaze koji je odbačen jer je mogao da usmerava ili je pobegao pre nego što je umiren. Vitki muškarac je nastavio kao da bos i povezanih očiju ide na prstima između bodeža. “Morgaza za sada ne poseže dalje, ali ono što ima mora biti vraćeno nazad. Njeni glasnici govore da ima pravo na-” Odjednom je zastao. Niko od njih nije znao kome je Rand namenio Sunčev Tron. Možda njoj, Morgazi.

Kolavera je ponovo procenjivački gledala Randa; danas nije mnogo govorila. I neće dok ne bude saznala zašto je Selanda toliko bleda.

Odjednom, Rand se osećao umorno, od plemića koji se klanjaju, od Daes Dae’mar. “Za andorske pretenzije na Karhijen ću se postarati kada budem spreman. Ti vojnici će otići za Tir. Ugledaćete se na poslušnost lorda Meilana, i neću da čujem više o tome.” Nagnuo se ka Tairencima. “Trebaju da se ugledaju na tebe, Meilane, zar ne? I na tebe, Arakome? Ako izjašem sutra, neću naći hiljadu Branilaca Kamena ulogorene na deset milja od grada, kada je trebalo da budu na putu za Tir još pre dva dana, zar ne? Ili dve hiljade naoružanih ljudi iz tairenskih kuća?”

Njihovi lažni osmesi izbledeše dok je govorio. Meilan postade veoma miran, a crne oči su mu sijale, a Arakomovo lice je pobledelo, od straha ili besa, nije se moglo reći. Torean je brisao lice maramicom koju je izvukao iz rukava. Rand je vladao u Tiru i nameravao je da tako i ostane; Kalandor zaboden u Srce Kamena dokazivao je to. Zato nisu protestovali zbog slanja kairhijenskih vojnika u Tir. Mislili su da će prisvojiti nova imanja, možda i kraljevstva, i to daleko od zemlje u kojoj je on vladao.

“Nećeš ih naći tamo, gospodaru Zmaju”, Meilan konačno reče. “Sutra ću izjahati sa tobom da se i sam uveriš.”

Rand nije sumnjao u to. Jahač će biti poslat na jug čim bude izašao, a do sutra ti vojnici će ići prema Tiru. To će poslužiti. Za sada. “Rekao sam šta sam imao. Možete da me ostavite.”

Zapazio je nekoliko nagoveštaja iznenađenja koji su tako brzo zamaskrani da mu se možda i učinilo, zatim su poustajali i počeli da se klanjaju i kreću prema izlazu. Selanda i lordovi su bili među prvima koji su izašli. Očekivali su više. Primanje kod Ponovorođenog zmaja je uvek bilo dugačko, i po njima, zakukuljeno, uvek im je pokazivao put kojim bi trebali da prate. Čak i kad se radilo o stvarima tipa da Tairenci ne mogu da prisvoje zemlje u Karhijenu ukoliko se ne ožene plemkinjom iz kairhijenske kuće, ili kad je odbio da ukine odbacivanje ljudi iz Forgejta, ili kada je prilagođavao zakon tako da i plemići mogu da odgovaraju pred sudom.

Nekoliko trenutaka njegove oči su pratile Selandu. Ona nije bila prva u poslednjih nekoliko dana. Niti deseta, niti dvadeseta. Bio je mnogo puta iskušavan. Kada je odbacio mršavu debela ju je zamenila, kao što je visoku ili tamnoputu, bar za Kairhijenjanke, zamenjivala niska ili svetla. Stalno su tražili ženu koja bi mogla da ga zadovolji. Device su terale one koje bi pokušale da mu se uvuku u krevet noću, bile su nežnije nego sa onima koje je Avijenda uhvatila. Avijenda je izgleda primila to što ga je Elejna posedovala skoro smrtno ozbiljno. Njenom aijelskom smislu za humor je odgovaralo da ga muči; video je zadovoljstvo na njenom licu kada bi okretao glavu za vreme njenog skidanja u toku noći. Mogao je da uvredi njenu smrtnu ozbiljnost da nije brzo shvatio šta je bilo iza te maske lepe mlade žene.

Zastao je čim je izgovorio njeno ime, hladnih očiju i mirna ispod kitnjaste kule od tamnih kovrdža. Selanda nije imala izbora nego da ostane sa njom, ipak izgledala je rešena da ostane kao oni što su izlazili, da odu. Meilan i Maringil poslednji su izašli, pogledi su im bili usresređeni na Kolaveru, i pokušavali su da dokuče zašto joj je rečeno da ostane tako da nisu primetili da stoje rame uz rame. Oči su im bile potpuno iste, tamne i grabljive.

Crna vrata su se zatvorila. “Selanda je lepa mlada žena”, reče Rand. “Ali nekima se više sviđa društvo starijih… iskusnijih… žena. Večeraćeš sama sa mnom noćas, kada Drugo ravno odzvoni. Željno iščekujem to zadovoljstvo.” Mahnuo joj je da ode pre nego što je stigla nešto da kaže, ako je uopšte mogla da progovori. Izraz lica joj se nije promenio, ali njen naklon je bio nestabilan. Selanda je izgledala zapanjeno. Olakšanje joj se očitavalo na licu.

Kada su se vrata zatvorila iza dve žene, Rand je zabacio glavu i nasmejao se. Oštrim, ironičnim smehom. Bilo mu je dosta Igre Kuća, pa je igrao bez razmišljanja. Bio je odvratan samom sebi što je uplašio ženu, pa je uplašio još jednu. To je bio dovoljan razlog za smeh. Kolavera je stajala iza žena koje su mu se nabacivale. Ako nađe devojku za gospodara Zmaja, mladu ženu kojoj je vukla konce, mogla bi da utiče na Randa. Ali ona je nameravala neku drugu ženu da ubaci u njegov krevet, možda i da je uda za Ponovorođenog zmaja. Sad će da se znoji satima do Drugog ravnog. Znala je da je privlačna, skoro prelepa, a možda je odbijao sve devojke koje mu je slala zato što je želeo neku petnaest godina stariju. A sigurno nije smela reći ne čoveku koji je držao ceo Kairhijen u šaci. Do večeras će mu popustiti i prestaće sa ovim idiotlukom. Avijenda bi najverovatnije preskla grlo onoj koju bi našla u njegovom krevetu; pored toga nije imao vremena za uplašene device koje misle da se žrtvuju za Kairhijen i Kolaveru. Bilo je mnogo problema da se reši, a malo vremena.

Svetlosti, šta ako Kolavera odluči da je vredno žrtve? Mogla bi. Bila je dovoljno hladnokrvna. Onda ću morati da se postaram da bude hladna od straha. To ne bi bilo teško. Mogao je da oseti saidin kao nešto odmah iza granice vidika. Mogao je da oseti njegovu zagađenost. Ponekad je mislio da je ono što je sada osećao bila nečistoća u njemu, talog koji je saidin ostavio.

Shvatio je da zuri u Asmodeana. Čovek ga je proučavao, bezizražajnog lica. Muzika je ponovo počela, meko kao voda koja se preliva preko kamenja. Znači, trebalo mu je mirnoće, je li?

Vrata su se otvorila bez kucanja, primajući Moirainu, Egvenu i Avijendu zajedno, aijelska odeća mlađih žena uokviravala je bledoplavu haljinu Aes Sedai. Zbog bilo koga drugog, čak i Ruarka ili drugog poglavara koji je još bio blizu grada, ili još jednog poslanstva Mudrih, ušla bi Devica da ih najavi. Ove tri, Device su slale unutra čak i ako se on kupao. Egvena je bacila pogled na “Nataela” i iskreveljila se, a melodija je postala niža, i na trenutak složena, možda ples, pre nego što se smirila u nešto nalik uzdasima lahora. Muškarac je imao uvrnuti osmeh, usmeren ka harfi.

“Iznenađen sam što te vidim, Egvena”, rekao je Rand. Prebacio je nogu preko rukohvata stolice. “Koliko beše—šest dana si me izbegavala? Jesi li mi donela još dobrih vesti? Je li Masema opljačkao Amador u moje ime? Ili su ove Aes Sedai, za koje kažeš da me podržavaju, ipak otkrivene kao Crni Ađah? Primećuješ da ne pitam ko su, ili gde. Čak ni kako znaš. Ne tražim ti da otkriješ tajne Aes Sedai, ili tajne Mudrih, ili šta god da su. Samo mi daj kapljice koje si spremna da podeliš, i pusti me da brinem da li će me, ono što ti nije bitno da mi kažeš, ubosti u mraku.”

Mirno ga je pogledala. “Znaš šta moraš da znaš. I neću ti reći ono što ne moraš da znaš.” To je rekla pre šest dana. Bila je Aes Sedai koliko i Moiraina, iako je jedna nosila aijelsku odeću, a druga bledoplavu svilu.

Nije bilo ničeg mirnog oko Avijende. Pomerila se da stoji rame uz rame sa Egvenom, dok su zelene oči sevale, a leđa bila toliko pravih da su mogla da budu od gvožđa. Bio je napola iznenađen što im se Moiraina nije pridružila, tako da sve tri mogu da prodorno pilje u njega. Njena zakletva poslušnosti ostavljala je zapanjujuću količinu prostora, kako se činilo, a njih tri kao da su se zbližile od njegove svađe sa Egvenom. Ne da je to bila neka velika svađa; nisi mogao baš dobro da se svađaš sa ženom koja je gledala hladnih očiju, nije podizala glas, i posle jednog odbijanja da odgovori nije htela čak ni da ponovo primeti tvoje pitanje.

“Ovo je stiglo za tebe u toku poslednjeg sata”, rekla je Moiraina, pružajući dva presavijena pisma. Glas joj je bio nalik Asmodeanovoj melodiji sličnoj zvončićima.

Rand je sumnjičavo ustao da ih uzme. “Ako su za mene, kako to da su došle u tvoje ruke?” Na jednom je tačno pisalo “Rand al'Tor” uglastim rukopisom, a na drugom “gospodar Ponovorođeni zmaj” u mekom rukopisu, ali ne manje preciznom. Pečati nisu bili slomljeni. Bolji pogled ga je naterao da trepne. Dva pečata kao da su bila od istog crvenog voska, ali je jedan nosio utisnuti Plamen Tar Valona, a drugi kulu položenu na nešto što je prepoznao kao ostrvo Tar Valona.

“Možda zbog mesta odakle dolaze”, odgovorila je Moiraina, “i od koga.” To nije bilo objašnjenje, ali je bilo sve što će dobiti ukoliko ne zahteva više. Čak bi i onda morao da je gurka kroz svaki korak. Držala je obećanje, ali na svoj način. “Nema otrovnih igli u pečatu. I nema istkanih zamki.”

Zaustavio je palac na Plamenu Tar Valona—nije se setio ni jednog—a onda ga slomio. Još jedan Plamen u crvenom vosku stajao je pored potpisa Elaide do Avrini a'Roihan koji je bio žurno napisan iznad njenih titula. Ostalo je bilo napisano onim uglastim rukopisom.

Ne može da se porekne da si ti onaj o kome Proročanstva govore, ali će ipak, mnogi pokušati da te unište zbog ostalih stvari koje predstavljaš. Za dobrobit sveta, to ne sme biti dopušteno. Dve zemlje su pale na kolena pred tobom, kao i divljaci Aijeli, ali je moć prestola prašina pored Jedne moći. Bela kula će ti pružiti utočište i štititi te od onih koji odbijaju da vide ono što mora biti. Bela kula će se postarati da preživiš do Tarmon Gai'dona. Niko drugi to ne može. Pratnja sačinjena od Aes Sedai će doći da te dovede u Tar Valon sa čaćšu i poštovanjem koje zaslužuješ. Ovim ti se zaklinjem.

“Nije čak ni zamolila”, rekao je ironično. Sećao se dobro Elaide, iako ju je video samo jednom. Žena je bila dovoljno jaka da se pored nje Moiraina čini kao mače. “Čast i poštovanje” koje je zasluživao. Opkladio bi se da Aes Sedai u pratnji pukim slučajem broje trinaest.

Vraćajući Elaidino pismo nazad Moiraini, otvorio je drugo. Strana je bile prekrivena istim rukopisom kojim je bila napisana adresa.

S poštovanjem, pokorno preklinjem da obznanim sebe velikom gospodaru Zmaju, koga je Svetlost blagoslovila kao spasitelja sveta.

Ceo svet mora da zavidi tebi, koji si pokorio Kairhijen u jednom danu, kako si učinio i s Tirom. Ipak, budi na oprezu, molim te, jer će tvoja veličanstvenost pobuditi ljubomoru čak i u onima koji nisu ogrezli u Senku. Čak i ovde, u Beloj kuli, postoje slepi koji ne mogu da vide tvoju pravu svetlost, koja sija na sve nas. Ali znaj da se neki raduju tvom dolasku, i da će im biti zadovoljstvo da služe tvoju slavu. Mi nismo oni koji bi ukrali tvoju čast za sebe, već oni koji će klečati ogrejani tvojim sjajem. Spašćemo svet, kao što Proročanstva kažu, a svet će biti tvoj.

Na svoju sramotu, moram da te preklinjem da ne dopustiš da iko vidi ove reči, i da ih uništiš kada budu pročitane. Stojim naga bez tvoje zaštite, među nekima koji bi uzurpirali tvoju moć, i ne mogu da znam ko je oko tebe veran kao ja. Rečeno mi je da bi Moiriaina Damodred mogla da bude sa tobom. Možda te ona odano služi, poštujući tvoje reči kao zakone, kako ću i ja, ali ne mogu da znam, jer je se sećam kao tajnovite žene, veoma posvećene spletkama, kao i svi Kairhijenjani. Ali čak i ako veruješ da ti je ona podanik, kao što ja verujem, preklinjem te da ovu poruku držiš u tajnosti, čak i od nje. Moj život leži pod tvojim prstima, moj gospodaru Ponovorođeni zmaju, i ja sam tvoj sluga.

Alvijarin Frejdhen

Ponovo ga je pročitao, trepćući, a onda ga dodao Moiraini. Jedva da je na brzinu pročitala stranicu pre nego što ju je dala Egveni, koja se sa Avijendom nagnula na pismo. Možda je Moiraina već znala šta je sadržalo?

“Dobro je što si dala zakletvu”, rekao je. “Kakva si nekad bila, krijući sve, mora da bih do sad bio spreman da sumnjam u tebe. Dobro je što si sada otvorenija.” Nije reagovala. “Šta misliš o tome?”

“Mora da je čula o tvom podignutom nosu”, rekla je Egvena tiho. Nije mislio da je trebalo da čuje. Odmahujući glavom, glasnije je kazala: “Ovo uopšte ne zvuči kao Alvijarin.”

“Jeste njen rukopis”, rekla je Moiraina. “Šta ti misliš o tome, Rande?”

“Mislim da u Kuli postoji pukotina, bilo da Elaida zna za to ili ne. Pretpostavljam da Aes Sedai ne mogu da napišu laž ništa lakše nego što mogu da je izgovore?” Nije čekao da klimne. “Da je Alvijarin bila manje laskava, mogao bih da pomislim da rade zajedno da bi me uvukle. Ne mogu da zamislim Elaidu kako makar misli polovinu onoga što je Alvijarin napisala, i ne mogu da zamislim da ona ima Čuvara koji bi mogao da to napiše, ne ako je znala.”

“Nećeš da učiniš ovu stvar”, rekla je Avijenda, dok joj je Elaidino pismo bilo izgužvano u ruci. To nije bilo pitanje.

“Ponekad nisi”, rekla je preko volje, i još više pogoršala upitno podižući obrvu ka Egveni, koja je na trenutak razmišljala, a onda slegla ramenima.

“Vidim špijune Bele kule”, rekao joj je suvo. “Znaju da držim grad.” Najmanje dva ili tri dana posle bitke, Šaido bi zaustavili sve osim goluba ka severu. Čak ni jahač koji je znao gde da promeni konje, što nije bila sigurna stvar između Kairhijena i Tar Valona, nije mogao da stigne do Kule na vreme da se ova pisma danas vrate.

Moiraina se osmehnula. “Brzo učiš. Dobro ćeš proći.” Na trenurak je skoro izgledala nežno. “Šta ćeš u činiti sa tim?”

“Ništa, osim što ću da se postaram da mi Elaidina “pratnja” ne priđe na bliže od milje.” Trinaest najslabijih Aes Sedai će ga skrhati povezane, a nije mislio da će Elaida poslati najslabije. “To, i da budem svestan da Kula zna šta uradim dan pošto to uradim. Ništa više dok ne budem znao više. Da li bi Alvijarin mogla biti jedna od tvojih tajnovitih prijateljica, Egvena?”

Oklevala je, i iznenada se zapitao da li je Moiraini kazala išta više nego njemu. Je li krila tajne Aes Sedai, ili Mudrih? Na kraju je prosto rekla: “Ne znam.”

Začulo se kuckanje na vratima i Somara je ubacila svoju glavu boje lana u sobu. “Matrim Kauton je došao, Kar'a'karne. Rekao je da si poslao po njega.”

Pre četiri sata, čim je saznao da se Met vratio u grad. Kakav će izgovor imati ovog puta? Bilo je vreme da se završi sa izgovorima. “Ostani”, rekao je ženi. Mudre su činile Meta nervoznim koliko i Aes Sedai, ove tri će ga izbaciti iz ravnoteže. Nije ponovo razmislio što će ih upotrebiti. Upotrebiće i Meta, takođe. “Pošalji ga unutra, Somara.”

Met je ušetao u sobu cereći se, kao da je to trpezarija u gostionici. Zeleni kaput mu je bio otkopčan, a košulja pola odvezana, otkrivajući srebrinu lisičju glavu koja se ljuljala na njegovim znojavim grudima, ali je tamna svilena marama bila zavezana oko njegovog vrata da sakrije ošiljke od vešanja uprkos vrućini. “Izvini što mi je toliko dugo trebalo. Bio sam sa nekim Kairhijenjanima koji su mislili da znaju da igraju karte. Zar ne zna ništa živahnije?”, upitao je, cimnuvši glavu ka Asmodeanu.

“Čujem”, rekao je Rand, “da svaki mladić koji može da podigne mač želi da se pridruži Družini Crvene šake. Talmanes i Nalesean moraju da ih odbijaju u čoporima. A Derid je udvostručio broj svojih pešadinaca.”

Met je zastao u sedanju na stolicu koju je koristio Arakom. “Istina je. Lepa gomila mladih... momaka koji žele da budu heroji.”

“Družina Crvene šake”, promrmljala je Moiraina. “Šen an Kalhar. Legendarna grupa heroja uistinu, mada mora da su ljudi unutar nje menjali mnogo puta u ratu koji je trajao dosta duže od tri stotine godina. Govori se da su oni bili poslednji koji su pali pod Trolocima, čuvajući Aemona lično, kada je Maneteren umro. Legenda kaže da je izbio izvor kada su pali, da označi njihov prolaz, ali mislim da je izvor već bio tamo.”

“Ne bih znao.” Met je dodirnuo medaljon u obliku lisičje glave, i glas mu je dobio na snazi. “Neka budala je negde našla to ime, i svi su počeli da ga koriste.”

Moiraina je prezrivo bacila pogled na medaljon. Mali plavi kamen koji joj je visio na čelu kao da je uhvatio svetlo i sijao, mada su uglovi bili pogrešni. “Veoma si hrabar, kako se čini, Mete.” Bilo je rečeno ravnim glasom, i tišina koja je usledila ukrutila je njegovo lice. “Veoma hrabar”, rekla je konačno, kada si poveo Šen an Kalhar preko Elguenije i južno protiv Andoraca. Čak i hrabriji od toga, jer ima glasina da si sam pošao da izviđaš put, i da su Talmanes i Nalesean morali da se pomuče pri jahanju da te stigli.” Egvena je glasno šmrknula u pozadini. “To teško da je mudro za mladog lorda koji vodi svoje ljude.”

“Ali veoma hrabar”, rekla je Moiraina kao da on nije progovorio. “Andorska kola sa namirnicama izgorela, predstraže uništene. I tri bitke. Tri bitke i tri pobede. Sa malim gubicima tvojih ljudi, mada ste bili brojno nadjačani.” Kako je dodirnula poderotinu na ramenu njegovog kaputa, utonuo je u stolicu koliko god je mogao. “Jesi li ti privučen u najžešće bitke, ili su one privučene tebi? Skoro da sam iznenađena što si se vratio. Po onome što se priča, mogao si da oteraš Andorce nazad preko Erinina da si ostao tamo.”

“Da li misliš da je ovo smešno?” zarežao je Met. “Ako imaš nešto da kažeš, kaži. Možeš da se igraš mačke koliko želiš, ali ja nisam miš.” Na tren oči su mu pobegle ka Egveni i Avijendi, koje su ga gledale skrštenih ruku, i pipnuo je ponovo srebrnu lisičju glavu. Mora da se pitao. Zaustavilo je dodir usmeravanja jedne žene. Hoće li zaustaviti usmeravanje triju?

Rand je samo gledao. Gledao kako omekšavaju njegovog prijatelja za ono što je nameravao da mu uradi. Je li za mene ostalo išta osim potrebe? Bila je to brza pomisao, došla je i otišla. Uradiće šta mora.

Glas Aes Sedai je dobio inje kristalnog mraza kada je progovorila, skoro sa odjekom. “Svi mi radimo onako kako moramo, kako Šara odluči. Za neke ima manje slobode nego za druge. Nije bitno da li mi biramo ili budemo odabrani. Šta mora da bude, mora.”

Met uopšte nije izgledao umekšano. Oprezan, da, sigurno ljut, ali ne umekšan. Izgledao je kao mačor koga su tri psa saterala ćošak. Mačor koji nije nameravao da se lako preda. Kao da je zaboravio da ima ikog u sobi osim njega i tri žene. “Uvek moraš da guraš muškarca gde ti hoćeš, zar ne? Šutni ga ovde, ako neće da bude vučen za nos. Krv i krvavi pepeo! Ne pilji u mene, Egvena, pričam kako hoću. Spaljen da sam! Još samo da je Ninaeva ovde, i da vuče svoju pletenicu kao da će je iščupati, i Elejna da gleda niz nos. Pa, drago mi je što nije, da čuje vesti, ali čak i da imate Ninaevu, neću biti gurnut –”

“Kakve vesti?” reče Rand oštro. “Vesti koje Elejna ne treba da čuje?”

Egvena je udahnula, pritiskajući obe ruke na usta ispod očiju nalik ogromnim krugovima. Moiraina je prošaputala nešto što je mogla biti molitva. Asmodeanovi prsti nisu zastali na harfi.

Rand je osećao kao da mu je stomak bio iščupan. Elejna, oprosti mi. I slabašni odjek, promenjen. Ilijena, oprosti mi. “Jesi li siguran?”

“Siguran koliko mogu da budem, a da ne vidim telo. Izgleda da je Gebril proglašen kraljem Andora. I Kairhijena takođe, kad smo već tu. Tobože je Morgaza to uradila. Nešto kako ova vremena zahtevaju jaku ruku muškarca ili tako nekako, kao da iko može da bude jači od same Morgaze. Samo, oni Andorci na jugu čuli su glasine kako nije bila viđena nedeljama. Više nego glasine. Ti mi reci na šta se sve svodi. Andor nikada nije imao kralja, ali ima sada, a kraljica je nestala. Gebril je onaj koji je želeo da ubije Elejnu. Pokušao sam to da joj kažem, ali znaš kako uvek zna više od seljaka sa prljavim stopalima. Ne mislim da bi ni na trenutak oklevao da prereže kraljici grlo.”

Rand je otkrio da je sedeo na jednoj od stolica preko puta Meta, mada se nije sećao da se pomerio. Avijenda mu je spustila ruku na rame. Briga joj je stegla oči. “Dobro sam”, rekao je grubo. “Nema potrebe da se šalje po Somaru.” Lice joj je pocrvenelo, ali jedva da je primetio.

Elejna nikada neće moći da mu oprosti. Znao je da je Rahvin—Gebril—držao Morgazu u zarobljeništvu, ali je to ignorisao zato što je Izgubljeni možda očekivao od njega da joj pomogne. Otišao je svojim putem, da uradi nešto što oni nisu očekivali. I završio jureći Kuladina umesto onoga što je nameravao. Znao je, a usmerio je pažnju na Sameala. Zato što ga je čovek zadirkivao. Morgaza je mogla da sačeka dok on razbije Samaelovu zamku i Samaela zajedno sa njom. I tako je Morgaza bila mrtva. Elejnina majka je bila mrtva. Elejna će ga proklinjati do samrtne postelje.

“Reći ću ti nešto”, nastavljao je Met. “Ima dosta kraljičinih ljudi tamo dole. Nisu baš sigurni da li da se bore za kralja. Nađi Elejnu. Polovina njih će se ti prići da bi je smestili na –”

“Umukni!” lanuo je Rand. Tako se jako tresao od besa da je Egvena zakoračila unazad, a čak ga je i Moiraina gledala pažljivo. Avijendina šaka mu se stegla na ramenu, ali ju je otresao dok je ustajao. Morgaza mtrva zato što nije ništa uradio. Njegova sopstvena ruka je bila na nožu kao i Rahvinova. “Biće osvećena. Rahvin, Mete. Ne Gebril. Rahvin. Zarobiću ga, makar mi to bilo poslednje!”

“Ovo je ludilo.” Egvena se žacnula kao da je shvatila šta je rekla, ali je nastavila čvrstim, mirnim glasom. “Ruke su ti još uvek pune Kairhijena, da ne pominjem Šaidoe na severu i šta god da planiraš u Tiru. Da li misliš da počneš još jedan rat, kad su ti dva već u tanjiru zajedno sa upropašćenom zemljom?”

“Ne rat. Ja. Mogu da budem u Kaemlinu za sat. Prepad—je li tako, Mete?—prepad, ne rat. Iščupaću Rahvinovo srce.” Glas mu je bio čekić. Osećao je kao da su mu vene pune kiseline. “Mogao bih da poželim da imam Elaidinih trinaest sestara da povedem sa sobom, da ga ugušim, i da ga privedem pravdi. Osuđen i obešen zbog ubistva. To bi bila pravda. Ali će jednostavno moradi da umre kako god ja budem mogao da ga ubijem.”

Rand je besno gledao u nju. Ali je bila u pravu. Sutra bi bilo bolje. Noć da pusti da mu se bes ohladi. Morao je da bude hladan kada se suoči sa Rahvinom. Sada je želeo da zgrabi saidin i da ga izudara, uništavajući. Asmodeanova muzika se ponovo promenila, do melodije koju se svirali ulični muzičari tokom građanskog rata. Još uvek bi ponekad mogla da se čuje kada bi prošao kairhijenjanski plemić. 'Budala koja je mislila da je kralj'. “Napolje, Nataele. Napolje!”

Asmodean se glatko ispravio, klanjajući se, ali lice je moglo da pogoduje snegu, i prešao je sobu hitro, kao da je bio nesiguran šta još jedna sekunda može da donese. Uvek je gurao, ali je možda ovog puta gurnuo previše. Dok je otvarao vrata, Rand je ponovo progovorio.

Asmodeanov naklon nije bio toliko graciozan ovog puta. “Kako moj gospodar Zmaj zapoveda”, rekao je zadihano, i žurno zatvotrio vrata sa druge strane.

“I vi ostali možete da idete.” Naročito je Met poskočio prema vratima. “Ne ti. Imam još stvari da ti kažem.”

Met je stao u mestu, glasno uzdahnuvši i igrajući se medaljonom. On je bio jedini koji se pomerio.

“Nemaš trinaest Aes Sedai”, rekla je Avijenda, “ali imaš dve. I mene. Možda ne znam mnogo kao Moiraina Sedai, ali sam jaka koliko Egvena, i ples mi nije nepoznat.” Mislila je na ples kopljima, kako su Aijeli zvali bitku.

“Rahvin je moj”, rekao joj je tiho. Možda bi Elejna mogla da mu malo oprosti ako bi joj bar osvetio majku. Verovatno ne, ali bi možda mogao da oprosti sebi. Malo. Prisilo je ruke da mu ostanu kod bokova, da ne naprave pesnice.

“Hoćeš li povući liniju na zemlji i izazvati ga da pređe?” upitala je Egvena. “Hitnuti se kamenom na njega? Jesi li pomislio da Rahvin možda neće biti sam sada kada sebe naziva kraljem Andora? Mnogo ćeš dobrog učiniti kad se pojaviš ako ti jedan od njegovih stražara strelom probode srce.”

Mogao je da se seti da je želeo da ona ne viče na njega, ali je to tada bilo mnogo lakše. “Da li si mislila da nameravam da idem sam?” On jeste; nije pomisio da mu neko čuva leđa, mada je sada mogao da čuje mali šapat, Voli da napade s leđa, ili s krila. Jedva da je mogao da jasno misli. Njegov bes kao da je imao svoj život, podstičući vatru koja mu je pomagala da ključa. “Ali ne ti. Ovo je opasno. Moiraina može da pođe ako želi.”

Egvena i Avijenda se nisu pogledale pre nego što su zakoračile napred, ali su se pokrenule kao jedna, ne stajući dok nisu bile toliko blizu da je čak i Avijenda morala da zabaci glavu unazad da bi ga pogledala.

Ako je njen glas bio glatki led, Avijendin je bio istopljeni kamen. “Ali je previše opasno za nas.”

“Ako imaš tri koplja, da li ćeš dva da ostaviš sa strane jer su skorije napravljena?”

“Ja nisam tvoj gai'šain.” Avijenda je pokazala zube. “Nikada nećeš birati u koje opasnosti se ja upuštam, Rande al'Tor. Nikada. Zapamti to sad.”

Mogao je da... Šta? Da ih umota u saidin i da ih ostavi? Još nije mogao da ih zaštiti. Tako da mogu da ga uhvate u zamku za uzvrat. Lepa zbrka, samo zato što je hteo da bude tvrdoglav.

“Mislio si na stražare”, rekla je Moiraina, “ali šta ako su ti koji su sa Rahvinom Semirhejdž, ili Grendal? Ili Lanfear? Ove dve mogu da skrše jednu od njih, ali možeš li ti sam da se suočiš sa njom i Rahvinom?”

Bilo je nečeg u njenom glasu kada je rekla Lanfearino ime. Da li se plašila da, ako je Lanfear tamo, da će joj se on konačno pridružiti? Šta će da uradi ako stvarno bude tamo? Šta može da uradi? “Mogu da pođu”, rekao je kroz stisnute zube. “Sad, hoćeš li ti ići?”

“Kako ti zapovedaš”, rekla je Moiraina, ali nije bilo žurbe u tome. Avijenda i Egvena su razmetljivo pažljivo nameštale šalove pre nego što su pošle ka vratima. Lordovi i gospe su možda jurili na njegovu reč, ali one nikada.

Mislio je na Moirainu, ali je Egvena prva progovorila, mada Avijendi, i sa osmehom. “Zaustaviti muškarca da uradi nešto što hoće je kao uzimati slatkiš detetu. Ponekad moraš to da uradiš, ali ponekad prosto nije vredno truda.” Avijenda je klimnula.

“Točak tka kako Točak želi”, bio je Moirainin odgovor. Stajala je u dovratku izgledajući više kao Aes Sedai neko ikada ranije, bezvremena, sa tamnim očima koje izgledale spremne da ga progutaju, malena i vitka, ali ipak tako kraljevskog držanja da je mogla da zapoveda punom sobom kraljica čak i ako nije mogla da usmeri ni varnicu. Onaj plavi kamen na njenom čelu je opet hvatao svetlo. “Dobro ćeš proći, Rande.”

Tek ga je grebanje čizama podsetilo da je Met prisutan. Met je pokušavao da se prišunja vratima, krećući se sporo kao tako da ne bi bio viđen.

Met se iskreveljio. Dodirujući lisičju glavu kao amajliju, okrenuo je lice ka Randu. “Ako misliš da ću staviti glavu na panj samo zato što su to uradile one glupe žene, možeš da zaboraviš. Nisam krvavi heroj, i ne želim da budem. Morgaza je bila lepa žena—čak mi se i sviđala; koliko već kraljica može da ti se sviđa—ali Rahvin je Rahvin, spaljen da si, i ja –”

“Rekao sam, umukni!” Rand je pritisnuo lisičju glavu na Metove grudi ukočenim prstom. “Znam gde si dobio ovo. Bio sam tamo, sećaš se? Presekao sam konopac sa kog si visio. Ne znam tačno šta ti je ugurano u glavu, ali šta god da je, treba mi. Poglavari klanova znaju rat, ali ga nekako i ti znaš, a možda i bolje. Potrebno mi je to! Pa ćeš, dakle, ovo da uradiš, ti i Družina Crvene šake...”

Egvena se zaustavila na vratima svoje sobe. “Naravno da ćemo biti oprezne.” Stomak joj se prevrtao, ali je držala glas mirnim. “Znamo kako opasno suočavanje sa jednim od Izgubljenih može da bude.” Sudeći po Avijendom izrazu, mogle su da pričaju i o tome šta je za večeru. Ali onda, ona se nikada nije ničega plašila.

“Znate li, zaista”, promrmljala je Moiraina. “Budite veoma oprezne u svakom slučaju, bilo da mislite da je jedan od Izgubljenih blizu ili ne. Randu ćete obe biti potrebne u danima koji dolaze. Dobro baratate njegovom naravi—mada mogu da kažem da su vam načini neobični. Trebaće mu ljudi koji ne mogu da budu oterani ili uplašeni njegovim izlivima besa, koji će mu reći ono što mora da čuje umesto onog što misle da želi.”

“Naravno. Ali ćete mu i dalje biti potrebne. Dobro se odmorite. Sutra će biti... teško za sve nas.” Otplovila je niz hodnik, prelazeći iz tame preko jezera svetlosti lape u tamu. Noć je već dolazila u ove senovite hodnike, a ulja je bilo malo u zalihama.

“Hoćeš li da ostaneš sa mnom neko vreme, Avijenda?” upitala je Egvena. “Više mi se priča nego što mi se jede.”

“Moram da kažem Amis šta sam obećala da uradim sutra. I moram da budem u spavaćoj sobi Randa al'Tora kada dođe.”

“Elejna ne može da se požali da ga nisi pažljivo čuvala za nju. Jesi li stvarno odvukla gospu Bervin niz hodnik za kosu?”

Avijendini obrazi su se blago obojili. “Da li misliš da će mu ove Aes Sedai u—Salidaru?—pomoći?”

“Budi pažljiva sa tim imenom, Avijenda. Randu ne sme biti dozvoljeno da ih nađe bez pripreme.” Kakav je sada bio, verovatnije bi htele da ga smire, ili da bar pošalju svojih trinaest sestara, a onda da mu pomognu. Moraće da stoji između njih u Tel'aran'riodu, ona i Ninaeva i Elejna, i da se nada da su se te Aes Sedai previše posvetile da se izvuku pre nego što otkriju koliko je bio blizu ivice.

“Biću oprezna. Dobro se odmori. Dobro jedi večeras. Ujutru, ne jedi ništa. Nije dobro plesati kopljima sa punim stomakom.”

Egvena ju je gledala kako odlazi pre nego što je rukama pritisla stomak. Nije mislila da će jesti ni večeras, niti ujutru. Rahvin. I možda Lanfear, ili neko od ostalih. Ninaeva se suočila sa Mogedijen i pobedila. Ali je Ninaeva bila jača od nje ili Avijende, kada bi uopšte mogla da usmerava. Možda nema još nekog. Rand je rekao da Izgubljeni ne veruju jedan drugome. Skoro da je poželela da nije bio u pravu, ili bar da nije bio tako siguran. Bilo je zastrašujuće kada bi pomislila da je videla drugog čoveka kako gleda kroz njegove oči, čula kako glas drugog čoveka dolazi iz njegovih usta. Ne bi trebalo da je tako; svi su bili ponovorođeni dok se Točak okretao. Ali nisu svi bili Ponovorođeni zmaj. Moiraina nije želela da priča o tome. Šta će Rand uraditi ako je Lanfear bila tamo? Lanfear je volela Lijusa Terina Telamona, ali šta je Zmaj osećao prema njoj? Koliko Randa je još bio Rand?

“Ovako ćeš samu sebe unervoziti”, rekla je čvrsto. “Nisi dete. Ponašaj se kao žena.”

Kada joj je služavka donela večeru od boranije, krompira i sveže ispečenog hleba, naterala je sebe da jede. Imalo je ukus kao pepeo.

Met je koračao kroz prigušeno osvetljene hodnike palate i otvorio vrata odaja koje su bile ostavljene za mladog junaka bitke protiv Šaidoa. Ne da je proveo tamo mnogo vremena; skoro ništa. Sluge su upalile dve podne lampe. Heroj! Nije on bio nikakav heroj! Šta je heroj dobio? Aes Sedai koja te je potapšala po glavi pre nego što te je poslala kao psa da uradiš to ponovo. Plemkinju koja bi razmislila da te dariva poljupcem, ili da položi cvet na tvoj grob. Hodao je napred-nazad u svojom predsoblju, i trenutno nije cenio cvetni ilijanski tepih ili pozlaćene stolice, kovčege i stolove ukrašene slonovačom.

Olujni sastanak sa Random je trajao dok sunce nije zašlo, on je izvrdavao, odbijao, Rand pratio uporno kao Hokving posle poraza kod Kol prolaza. Šta bi trebalo da uradi? Ako bi ponovo izjahao, Talmanes i Nelesean bi sigurno pratili sa svim ljudima koje su mogli da ubace u sedlo, očekujući od njega da nađe još neku bitku. I verovatno bi našao; to je bilo ono jezivo. Koliko god je mrzeo da prizna, ta Aes Sedai je bila u pravu. Bio je privučen ka bici ili ona ka njemu. Niko se nije više trudio da je izbegne na drugoj strani Elguenije. Čak je i Talmanes to komentarisao. Dok ih drugog puta njegovo pažljivo išunjavanje od jedne gomile Andoraca nije odvelo do mesta gde nisu imali izbora osim da se bore sa drugom grupom. I svakog puta je mogao da oseti kako mu se kockice kotrljaju u glavi; bilo je to kao upozorenje da je sada bitka odmah iza sledećeg brda.

Uvek je imalo brodova, ili je moglo da ih ima, dole kod dokova pored barži sa žitom. Teško da možeš da se zatekneš u borbi kada si na brodu usred reke. Osim što su Andorci držali jednu stranu Elguenije pola njene dužine ili više nizvodno od grada. Kakve je sreće bio, brod bi se nasukao na zapadnu obalu, a pola andorske vojske bi bilo ulogoreno na tom mestu.

“Dobar vam dan, visoki lorde Veiramone, i vama ostalim visokm lordovima i gospama. Kockar sam, seljak, i došao sam da preuzmem kontrolu nad vašom krvavom vojskom! Krvavi gospodar Ponovorođeni zmaj će nam se pridružiti čim plameno sredi jednu krvavu stvarčicu!”

Zgrabivši svoje koplje sa crnom drškom, bacio ga je duž sobe. Udarilo je tapiseriju—prizor iz lova—i kameni zid iza nje sa glasnim treskom, a onda palo na pod, ostavljajući lovce uredno presečene na dva. Psujući, požurio je da ga podigne. Oštrica mača dugačka dve stope nije bila zarezana ili oštećena. Naravno da ne. Delo Aes Sedai.

Pipkao je gavrane na sečivu. “Da li ću se ikada osloboditi dela Aes Sedai?”

Posmatrao ju je dok je prislanjao koplje uza zid, i, za promenu, nije mislio na kosu od žeženog zlata ili jasne plave oči ili čvrsto telo. Činilo se da je svaki Aijel išao do reke pre ili kasnije, da tiho gleda u toliko vode na jednom mestu, ali je Melindra išla svakog dana, tek tako. “Da li je Kader već našao brodove?” Kader ne bi išao u Tar Valon na baržama za žito.

“Torbareva kola su još tamo. Ne znam za... brodove.” Nespretno je izgovorila nepoznatu reč. “Zašto želiš da znaš?”

“Odlazim na neko vreme. Za Randa”, dodao je hitro. Lice joj je bilo previše mirno. “Poveo bih te sa sobom da mogu, ali ti ne bi htela da napustiš Device.” Brod ili sopstveni konj? I kuda? To je bilo pitanje. Mogao je da dođe do Tira pre na brzom brodu nego na Kockici. Ako je bio dovoljna budala da napravi izbor. Ako je imao izbora.

Melindrina usta su se na kratko stegla. Na njegovo iznenađenje, ne zato što je napušta. “Znači skliznućeš nazad u senku Randa al'Tora. Mnogo si časti stekao za sebe, među Aijelima kao i među mokrozemcima. Tvoje časti, ne časti koja dolazi od Kar'a'karna.”

“Može on da zadrži svoju čast i da je nosi u Kaemlin ili u Jamu prokletstva, što se mene tiče. Ti ne brini. Naći ći ja dosta časti. Pisaću ti o njoj iz Tira.” Tira? Nikada neće pobeći od Randa, ili Aes Sedai, ako napravi taj izbor.

Met je potisnuo trzaj. Nikome nije trebalo da kaže išta o tome. Šta god odlučio o ostalom, toliko je mogao da uradi. “Samo ime koje mi je palo na pamet. Zbog Andoraca dole na jugu, pretpostavljam. Ne bih znao gde on –”

Nije bilo upozorenja. Jednog trena je samo stajala tu, sledećeg joj se stopalo nalazilo u njegovom stomaku, isterujući dah, presavijajući ga. Dok su mu se oči širile, borio se da ostane na nogama, da se ispravi, da misli. Zašto? Zavrtela se kao plesačica, unazad, a njeno drugo stopalo ga je udarilo na jednoj strani glave, i zateturao se. Bez zastajkivanja, skočila je pravo gore, šutirajući, a meki đon njene čizme udario ga je jako u lice.

Kada su mu se oči dovoljno izoštrile da može da vidi, bio je na leđima, na pola puta preko sobe od nje. Mogao je da oseti krv na licu. Glava kao da mu je bila napunjena vunom, a soba kao da se ljuljala. Tada ju je video kako uzima nož iz torbice, tanko sečivo ne mnogo duže od njene šake, koje je sijalo na svetlosti lampi. Obmotavajući šoufu oko glave brzim pokretom, stavila je crni veo preko lica.

Klimavo, pokrenuo se po nagonu, bez razmišljanja. Sečivo mu je izašlo iz rukava, napustilo ruku kao da prolazi kroz žele. Tek tada je shvatio šta je uradio i očajnički se ispružio, pokušavajući da ga povuče natrag.

Met se podigao, ljuljajući se na rukama i kolenima. Nije mogao da stoji makar mu život zavisio od toga, ali je puzao prema njoj, divlje mrmljajući. “Zašto? Zašto?”

Strgao je veo na stranu, a te jasne plave oči usredsredile su se na njega. Čak se i nasmešila. Nije pogledao ka dršci noža. Dršci njegovog noža. Znao je gde je srce u telu. “Zašto, Melindra?”

“Uvek su mi se sviđale tvoje lepe oči”, prodahtala je, tako tiho da je morao da se napregne da bi čuo.

“Neke zakletve su važnije od drugih, Mete Kautone.” Nož sa tankom oštricom se brzo podigao, sa svom njenom preostalom snagom u tome, dok je vrh udarao u lisičju glavu koja mu se ljuljala na grudima. Srebrni medaljon nije trebalo da zaustavi sečivo, ali je ugao bilo samo toliko pogrešan, a zbog neke skrivene mane u čeliku, sečivo se polomilo sa drške čim joj je uhvatio ruku. “Imaš sreću samog Velikog gospodara.”

“Zašto?” zahtevao je. “Spaljena da si, zašto?” Znao je da neće biti odgovora. Usta su joj ostala otvorena, kao da bi mogla da kaže još nešto, ali oči su već bile zastakljene.

Počeo je da ponovo navlači veo, da joj pokrije lice i piljeće oči, a onda pustio da mu ruka padne. Ubijao je muškarce, i Troloke, ali nikada ženu. Nikada ženu, do sad. Ženama je bilo drago kada bi im došao u živote. Nije to bilo hvalisanje. Žene su se smešile za njega, smešile su se kao da bi mu poželele dobrodošlicu nazad. To je bilo sve što je ikada želeo od žena; osmeh, ples, poljubac i da ga se rado sećaju.

Shvatio je da brblja. Istrgnuvši dršku bez sečiva iz Melindrine ruke—bila je od žada optočenog zlatom, ukrašena zlatnim pčelama—zavitlao ga je u mermerni kamen, nadajući se da će se razbiti. Želeo je da plače, da zavija. Ne ubijam žene! Ljubim ih, ne...!

Morao je da jasno misli. Zašto? Ne zato što je odlazio, sigurno. Jedva da je obratila pažnju ta to. Osim toga, mislila je da je on otrčao za čašću; uvek je odobravala to. Nešto što je rekla mu je pobeglo, a onda se vratilo uz jezu. Sreća samog Velikog gospodara. Čuo je to drugačije, mnogo puta. Sreća samog Mračnog. “Prijatelj mraka.” Pitanje, ili činjenica? Poželeo je da mu ta misao olakša u umu ono što je uradio. Moraće da nosi njeno lice do svog groba.

Tir. Samo joj je rekao da će ići u Tir. Bodež. Zlatne pčele u žadu. Bez gledanja bi se opkladio da ih ima devet. Devet zlatnih pčela na zelenom polju. Znak Ilijana. Gde je vladao Samael. Da li je Samael mogao da ga se plaši? Kako je Samael mogao i da zna? Prošlo je samo nekoliko sati od kad je Rand zamolio Meta—rekao mu—i ni sam nije bio siguran šta je nameravao da uradi. Možda Samael nije hteo da rizikuje? Ma da. Jedan od Izgubljenih, da se plaši kockara, ma koliko da je njegova glava puna znanja drugih ljudi o bitkama. To je bilo smešno.

Sve se svodilo na ovo. Mogao je da poveruje da Melindra nije bila Prijatelj Mraka, da je odlučila da ga ubije iz ćefa, da nije bilo veze između drške od žada ukrašenoj zlatnim pčelama sa time što on možda ide u Tir da vodi vojsku protiv Ilijana. Mogao je da je bio glup kao gusan. Bolje je varati se i biti oprezan, uvek je govorio. Jedan od Izgubljenih ga je primetio. Sada sigurno nije stajao u Randovoj senci.

Klizeći preko poda, seo je sa bradom na kolenima i leđima uz vrata, zureći u Melindrino lice, pokušavajući da odluči šta da uradi. Kada je sluškinja pokucala sa njegovom večerom, viknuo je na nju da ode. Hrana je bila poslednja stvar koju je želeo. Šta namerava da uradi? Poželeo je da nije osećao kako mu se kockice okreću u glavi.