Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće

Poglavlje 52

Izbori

Nynaeve

Spuštajući brijač, Rand je obrisao poslednje tragove pene sa lica i počeo da zavezuje uzice na košulji. Svetlost ranog jutarnjeg sunca tekla je kroz četvrtaste lukove koji su vodili ka balkonu spavaće sobe; teške zimske zavese su bile postavljene, ali vezane da bi propustile dašak vazduha. Biće u stanju da se pokaže kada ubije Rahvina. Ta pomisao je oslobodila mehurić besa, koji je isplutavao iz stomaka. Prisilio ga je da se vrati dole. Biće u stanju da se pokaže, i biće miran. Hladan. Bez greški.

            Kada se okrenuo od ogledala sa pozlaćenim ramom, Avijenda je sedela na svojoj uvijenoj slamarici uz zid, ispod tapiserije koja je prikazivala neverovatno visoke zlatne kule. Ponudio joj je da naredi da stave još jedan krevet u sobu, ali je tvrdila da su dušeci bili previše meki za spavanje. Gledala ga je napeto, sa spavaćicom zaboravljenom u jednoj ruci. Bio je pažljiv da ne gleda okolo tokom svog brijanja da bi joj dao vremena da se obuče, ali osim belih čarapa, nije nosila ni krpicu.

            “Neću te osramotiti pred drugim muškarcima”, rekla je iznenada.

            “Osramotiti? Na šta misliš?”

            Ustala je u jednom glatkom pokretu, iznenađujuće bleda gde je sunce nije dodirnulo, vitka i sa čvrstim mišićima, ali sa oblinama i mekoćom koja je progonila njegove snove. Ovo je bio prvi put da je sebi dozvolio da je otvoreno gleda dok se otkrivala, ali kao da nije bila svesna toga. Te velike plavo-zelene oči su bile uprte u njegove. “Nisam tražila od Sulin da uključi Enailu ili Somaru ili Lamelu tog prvog dana. Niti sam tražila da te nadgledaju, ili da učine išta ako posrneš.”

            “Samo si me pustila da mislim da će pokušati da me odnesu kao bebu ako se pokolebam. Lep detalj.”

            Njegov ironični ton je proleteo odmah pored nje. “Nateralo te je da paziš kada si morao.”

            “Vidim”, rekao je suvo. “Pa, hvala ti za obećanje da me nećeš osramotiti, u svakom slučaju.”

            Nasmešila se. “Nisam to rekla, Rande al'Tore. Rekla sam da te neću osramotiti pred drugim muškarcima. Ako zahtevaš to, za svoje dobro...” Osmeh joj se proširio.

            “Da li misliš da ideš tako?” Pokazao je iznervirano, obuhvatajući je od glave do pete.

            Nikada nije pokazala ni najmanji sram da bude naga pred njim—daleko od toga—ali bacila pogled na sebe, onda na njega kako je gleda, i lice joj je pocrvenelo. Iznenada je bila okružena naletom tamnosmeđe vune i bele algode, tako hitro ulećući u odeću da je mogao da poveruje da ju je usmerila na sebe. “Da li si sve spremio?” došlo je iz sredine toga. “Da li si pričao sa Mudrama? Kasno si otišao sinoć. Ko još ide s nama? Koliko možeš da povedeš? Bez mokrozemaca, nadam se. Ne možeš da im veruješ. Naročito ne drvoubicama. Možeš li zaista da nas odvedeš do Kaemlina za jedan sat? Je li isto kao ono što sam ja uradila one noći...? Hoću da kažem, kako ćeš to da uradiš? Ne volim da se poveravam stvarima koje ne znam i ne mogu da razumem.”

            “Sve je spremno, Avijenda.” Zašto je brbljala? I odbijala da mu sretne pogled? Sreo se sa Ruarkom i drugim poglavarima klanova koji su još bili u blizini grada; nije im se zaista sviđao njegov plan, ali su ga videli u uslovima đi'e'toha, i nijedan nije mislio da je imao drugog izbora. Brzo su raspravili, složili se, i onda počeli da pričaju o drugim stvarima. Bez ikakve veze sa Izgubljanima ili Ilijanom ili borbi uopšte. Žene, lov, da li se kairhijenska rakija može uporediti sa uskvajem, ili mokrozemski duvan sa onim što je uzgajan u Pustoši. Na jedan sat skoro da je zaboravio šta ga je čekalo. Nadao se da je Proročanstvo Ruideana bilo nekako pogrešno, da neće uništiti ove ljude. Mudre su došle kod njega, delegacija od više nego pedeset, Avijenda ih je uzbunila, a vodile su ih Amis, Melaina i Bair; ili možda Sorileja. Sa Mudrama je često bilo teško reći ko je glavni. Nisu došle da ga odgovore ni od čega—ponovo đi'e'toh—nego da osiguraju da njegova obaveza prema Elejni nije nadjačala istu prema Aijelima, i zadržale su ga u sobi za sastanke dok nisu bile zadovoljne. Bilo je ili to, ili da ih sve na silu skloni s puta da bi došao do vrata. Kada su želele da budu, te žene su bile isto toliko dobre u ignorisanju vikanja koliko je Egvena postala. “Saznaćemo koliko mogu da povede kada pokušam. Samo Aijele.” Uz sreću, Meilan i Maringil i ostali neće znati da je otišao dok ne ode. Ako Kula ima špijune u Kairhijenu, možda su ih imali i Izgubljeni, a kako je mogao da veruje da će čuvati tajne ljudi koji nisu mogli da gledaju izlazak sunca, a da tu činjenicu ne upotrebe u Deas Dae'maru?

            Do kad je slegao ramenima u crvenom kaputu izvezenim zlatom, od fine vune uzvišeno prikladnu za Kraljevsku palatu, bilo u Kaemlinu ili Kairhijenu—ta pomisao ga je zabavljala, na neki mračni način—do tada, Avijenda je skoro bila obučena. Bilo mu je čudno kako je mogla tako brzo da se umuva u odeću, a da ništa ne bude van mesta. “Žena je došla noćas dok si bio odsutan.”

            Svetlosti! Zaboravio je na Kolaveru. “Šta si uradila?”

            Zaustavila se vezujući uzice na bluzi, sa očima koje su pokušavale da mu izbuše rupu u glavi, ali je njen glas bio lagan. “Odvela sam je do njenih odaja, gde smo neko vreme pričale. Mokrozemske lake suknje ti viće neće grebati po šatorskom krilu, Rande al'Tor.”

            “Baš meta na koju sam ciljao, Avijenda! Svetlosti! Da li si je mnogo povredila? Ne možeš da ideš okolo i tučeš gospe. Ovi ljudi mi prave dovoljno nevolja i bez tebe da mi donosiš još.”

            Glasno je šmrknula i vratila se vezivanju vrpci. “Gospe! Žena je žena, Rande al'Tor. Osim ako nije Mudra”, rekla je razumno. “Ta sedi lagodno ovog jutra, ali njene modrice mogu da se sakriju, i sa danom odmora moći će da napusti odaje. I sada zna ispravne stvari. Rekla sam joj da ću, ako ti ponovo pravi brige—bilo kakve brige—ponovo doći da razgovaram s njom. Mnogo duži razgovor. Uradiće kako kažeš, kada kažeš. Njen primer će naučiti druge. Drvoubice ne razumeju ništa drugo.”

            Rand je uzdahnuo. Ne način koji bi on izabrao, ali bi mogao i da uspe. Ili bi možda samo mogao da Kolaveru i ostale učini još više lukavim od sada. Avijenda možda nije bila zabrinuta zbog posledica po sebe—u stvari, bio bi iznenađen da je makar razmotrila tu mogućnost—ali žena koja je bila Visoko sedište moćne Kuće nije bila ista kao mlada plemkinja manjeg čina. Kako god dejstvovalo na njega, Avijenda može da se zatekne u nekom mračnom prolazu, dobivši deset puta više nego što je dala Kolaveri, ako ne i gore. “Sledeći put, pusti me da postupim sa stvarima na moj način. Ja sam Kar'a'karn, seti se.”

            “Imaš penu za brijanje na uhu, Rande al'Tor.”

            Mrmljamući za sebe, zgrabio je peškir na pruge i povikao: “Napred!” na kucanje po vratima.

            Asmodean je ušao, sa bledom čipkom na okovratniku i manžetnama crnog kaputa, sa kutijom za harfu zabačenom na leđa i mačem na kuku. Mogla je da bude zima, po hladnoći na njegovom licu, ali su mu oči bile oprezne.

            “Šta hoćeš, Nataele?” zahtevao je Rand. “Dao sam ti naređenja sinoć.”

            Asmodean je ovlažio usne i jednom bacio pogled ka Avijendi, koja se mrštila na njega. “Mudra naređenja. Pretpostavljam da mogu da saznam nešto u tvoju korist ako ostanem ovde i posmatram, ali ovog jutra se priča samo o sinoćnim vriscima iz soba gospe Kolavere. Priča se da te je razljutila, mada izgleda da niko ne zna baš kako. Ta nesigurnost tera sve da lako hodaju. Sumnjam da će bilo ko disati u sledećih nekoliko dana, a da ne razmisle kako ćeš ti misliti o tome.” Avijendino lice je bilo slika i prilika nepodnošljive samozadovoljnosti.

            “Pa šta onda hoćeš od mene?” reče Rand meko. “Hoćeš da budeš iza mene kada se suočim sa Rahvinom?”

            “Koje je bolje mesto za barda gospodara Zmaja? Ali još bolje, recimo pod tvojim okom. Gde mogu da pokažem svoju odanost. Nisam jak.” Asmodeanova grimasa je izgledala prirodno za svakog čoveka koji je to priznavao, ali je na trenutak Rand osetio kako saidin puni drugog muškarca, osetio pokvarenost koja je iskrivila Asmodeanova usta. Samo na trenutak, ali dovoljno dugo da prosudi. Ako je Asmodean povukao sve što je mogao, bilo bi mu teško da se suoči sa nekom od Mudrih koja može da usmerava. “Ne jak, ali možda mogu da pomognem na neki mali način.”

            Rand je poželeo da može da vidi štit koji je Lanfear istkala. Rekla je da će se rasturati sa vremenom, ali Asmodean, izgleda, nije mogao da usmerava ništa jače nego što je mogao prvog dana kada je bio u Randovim rukama. Možda je lagala, da da Asmodeanu lažnu nadu, da učini da Rand veruje da će čovek dovoljno ojačati da ga nauči više nego što će ikada moći. To bi ličilo na nju. Nije bio siguran da li je misao potekla od njega ili Lijusa Terina, ali je bio siguran da je bila istinita.

            Zbog duge pauze, Asmodean je ponovo oblizao usne. “Dan ili dva ovde neće značiti. Do tada  ćeš se vratiti, ili biti mrtav. Pusti me da dokažem odanost. Možda mogu da uradim nešto. Dlačica više na tvojoj strani može da promeni ravnotežu.” Još jednom se saidin ulio u njega, samo na tren. Rand je osetio napor, ali to je i dalje bio slab tok. “Znaš moj izbor. Moram da vidim da si pobedio i preživeo.” Iznenada odmeravajući Avijendu, izgledao je kao da je shvatio da je možda rekao previše. Njegov smeh bio je šupalj zvuk. “Kako drugačije mogu da stvaram pesme o slavi gospodara Zmaja? Bard mora da ima nešto sa čim će raditi.” Vrućina nikada nije dodirivala Asmodeana—veština uma, tvrdio je, ne Moći—ali su mu graške znoja sada curile niz čelo.

            Pod njegovim pogledom, ili ostavljen? Možda da pobegne tražeći mesto za sakrivanje kada počne da se pita šta se dešava u Kaemlinu. Asmodean će biti čovek kakav je bio dok ne umre i ne rodi se ponovo, a možda i posle. “Pod mojim pogledom”, rekao je Rand tiho. “A ako čak i posumnjam da tamo gde dlačica padne može da me naljuti...”

            “Imam poverenje u milost gospodara Zmaja”, promrmljao je Asmodean, klanjajući se. “Sa dozvolom gospodara Zmaja, čekaću napolju.”

            Rand je pogledao po sobi dok je čovek odlazio, odstupajući još uvek u polu-naklonu. Njegov mač je ležao na kovčegu sa pozlaćenim ivicama u podnožju kreveta, opasač za mač sa kopčom Zmaja je bio obmotan oko kanija i vrha seanšanskog koplja. Ubijanje danas neće biti čelikom, sa njegove strane. Dodirnuo je svoj džep, osetio tvrdi izrezbareni oblik malog debelog čoveka sa mačem; to je bio jedini mač koji mu je danas bio potreban. Na trenutak, razmatrao je da Klizi do Tira, da uzme Kalandor natrag, ili čak do Ruideana za ono što je tamo sakriveno. Mogao je da uništi Rahvina bilo kojim pre nego što bi čovek znao da je on tamo. Mogao je da uništi sam Kaemlin bilo kojim. Ali da li je mogao da veruje sebi? Toliko moći. Toliko Jedne Moći. Saidin je visio tik iza vidika. Izopačenost je izgledala kao deo njega. Bes je tekao odmah ispod površine, na Rahvina, na njega. Ako bi se oslobodio, a da drži čak i Kalandor... Šta bi uradio? Bio bi nepobediv. Sa drugim, mogao je da Klizi do samog Šajon Gula, i da stane na kraj svemu, da sve završi sada na jedan ili drugi način. Jedan ili drugi način. Ne. Nije bio sam u ovome. Nije mogao da dozvoli išta osim pobede.

            “Svet leži na mojim ramenima”, promrmljao je. Iznenada je jauknuo i poklopio rukom levi guz. Osećao je kao da ga je ubola igla, a nisu mu trebali žmarci koji su bledeli na rukama da mu kažu šta se dogodilo. “Za šta je to bilo?” zarežao je na Avijendu.

            “Samo da vidim da li je gospodar Zmaj još uvek napravljen od mesa kao mi ostali smrtnici.”

            “Jesam”, rekao je ravno i zgrabio saidin—svu slatkoću, svu prljavštinu—tek dovoljno dugo da usmeri na kratko.

            Oči su joj se raširile, ali se nije trgla, samo ga je pogledala kao da se ništa nije dogodilo. Ipak, dok su prelazili predsoblje, protrljala je zadnjicu skrivajući se kada je mislila da je gledao na drugu stranu. Izgledalo je da je i ona uobičajno meso, takođe. Spaljen da sam. Mislio sam da sam je naučio nešto lepog ponašanja.

            Otvarajući vrata, izašao je napolje i stao piljeći. Met se naslanjao na svoje čudno koplje sa onim šeširom širokog oboda navučenim nisko, malo dalje od Asmodeana, ali to nije bilo to što ga je zapanjilo. Nije bilo Devica. Trebalo je da zna da nešto nije u redu kada je Asmodean ušao nenajavljen. Avijenda je gledala okolo u čudu, kao da je očekivala da ih nađe iza jedne od tapiserija.

            “Melindra je sinoć pokušala da me ubije”, rekao je Met, i Rand presta da misli o Devicama. “Jendog trenukta smo pričali, sledećeg je pokušavala da mi nogama otkine glavu sa ramena.”

            Met je ispričao priču u kratkim rečenicama. Bodež sa zlatnim pčelama. Njegove zaključke. Zatvorio je oči kada je rekao kako je završio s tim—prosto, sasvim, “Ubio sam je”—i ponovo ih otvorio kao da je video nešto iza kapaka što nije želeo da vidi.

            “Žao mi je što si to morao da uradiš”, rekao je Rand tiho, i Met je sumorno slegnuo ramenima.

            “Bolje ona nego ja. Valjda. Bila je Prijatelj Mraka.” Nije zvučao kao da je to pravilo veću razliku.

            “Dovešću Samaela u red. Samo dok budem spreman.”

            “I koliko će to ostaviti?”

            “Izgubljeni nisu ovde”, preseče Avijenda. “A nisu ni Device Koplja. Gde su? Šta si uradio, Rande al'Tor?”

            “Ja? Bilo ih je dvadest baš ovde kada sam sinoć otišao u krevet, i nisam ni jednu video od tad.”

            “Možda je to zato što je Met...” počeo je Asmodean, i stao kada ga je Met pogledao, stisnutih usta sa mešavinom bola i spremnosti da nešto udari.

            “Ne budite budale”, rekla je Avijenda čvrstim glasom. “Far Dareis Mai ne bi tvrdile toh protiv Meta Kautona zbog ovoga. Pokušala je da ga ubije, i on je ubio nju. Čak ni skoro-sestre ne bi, ako ih je uopšte imala. I niko ne bi tvrdio toh protiv Randa al'Tora za ono što je drugi učinio, osim ako on to nije naredio da se uradi. Ti si uradio nešto, Rande al'Tor, nešto veliko i mračno, ili bi bile ovde.”

            “Ništa nisam uradio”, rekao joj je oštro. “I ne nameravam da stojim ovde raspravljajući o tome. Jesi li obučen za jahanje na jug, Mete?”

            Met je gurnuo šaku u džep od kaputa, pipajući nešto. Obično je tu držao svoje kockice i čašu za kockice. “Kaemlin. Umoran sam od toga da mi se prišunjaju. Hoću ja njima da se prišunjam za promenu. Samo se nadam da ću dobiti krvavo tapšanje po glavi umesto krvavog cveta”, dodao je kreveljeći se.

            Rand ga nije pitao šta je mislio. Još jedan ta'veren. Dvojica zajedno možda mogu da izokrenu izglede. Nije bilo načina da se kaže kako, niti čak i da li, ali... “Izgleda kao da ćemo biti zajedno još malo duže.” Met je izgledao pomiren sa sudbinom više nego bilo šta drugo.

            Pre nego što su otišli daleko niz hodnih pokriven tapiserijama, srele su ih Moiraina i Egvena, klizeći zajedno kao da dan nije sadržao ništa više od šetnji u bašti. Egvena, hladnih očiju i mirna, sa zlatnom Velikom Zmijom na prstu, mogla je zaista biti Aes Sedai uprkos aijelskoj odeći i šalu i presavijenom maramom oko slepoočnica, dok Moiraina... Zlatne niti su hvatale svetlo, blago šarajući Moiraininu haljinu od sjajne plave svile. Mali plavi kamen na njenom čelu, koji je visio sa zlatnog lanca vezanog u talasima tamne kose, sijao je jasno koliko i veliki safiri optočeni zlatom oko njenog vrata. Jedva prikladna odeća za ono što su nameravali, ali u svom crvenom kaputu, Rand nije hteo da daje primedbe.

            Možda je to zato što je bila ovde, gda je Kuća Damodred jednom držala Sunčev tron, jer je Moirainino graciozno držanje bilo više kraljevsko nego što se sećao da ga je ikada video. Čak ni prisustvo “Džasina Nataela” nije moglo iznenađenjem da pokvari to dostojanstvo nalik kraljičinom, ali čudom, dala je Metu topao osmeh. “Znači i ti ideš, Mete. Nauči da veruješ Šari. Ne traći život pokušavajući da izmeniš nešto što ne može biti izmenjeno.” Po Metovom licu, mogao je da se razmatra da promeni mišljenje o tome da uopšte bude tu, ali se Aes Sedai okrenula od njega bez trunke brige. “Ovo je za tebe, Rande.”

            “Još pisama?” rekao je. Jedno je nosilo njegovo ime u elegantnom rukopisu koji je odmah prepoznao. “Od tebe, Moiraina?” Drugo je nosilo ime Toma Merilina. Oba su bila zapečaćena plavim voskom, očigledno njenim prstenom u obliku Velike Zmije, utisnuta slika zmije koja grize sopstveni rep. “Zašto mi pišeš pismo? I zapečaćeno. Nikada se nisi plašila da mi kažeš šta god želiš da mi kažeš u lice. Ako ikada zaboravim, Avijenda me je podsećala da sam samo meso i krv.”

            “Promenio si se od dečaka kog sam prvi put videla ispred gostionice Kod Vinskog izvora.” Glas joj je bio od tihih srebrnih zvona. “Jedva da si imalo isti. Nadam se da si se dovoljno promenio.”

             Egvena je tiho promrmljala nešto. Rand je mislio da je to bilo “Nadam se da se nisi previša promenio”. Mrštila se na pisma kao da se i ona pita šta je bilo u njima. To je radila i Avijenda.

            Moiraina je nastavila još vedrije, čak živahno. “Pečati osiguravaju tajnost. To sadrži stvari o kojima želim da misliš; ne sada; kada budeš imao vremena za razmišljanje. Što se tiče Tomovog pisma, ne znam sigurnije ruke u kojima mogu da ih ostavim od tvojih. Daj mu ga kada ga ponovo budeš video. Sada, ima nešto kod dokova što moraš da vidiš.”
            “Dokovi?” reče Rand. “Moiraina, ovog jutra od svih jutara, nemam vremena za–”

            Ali ona se već kretala niz hodnik kao da je bila sigurna da će je pratiti. “Naredila sam da se spreme konji. Čak i jedan za tebe, Mete, za svaki slučaj.” Egvena je oklevala samo na trenutak, a onda ju je pratila.

            Rand je otvorio usta da pozove Moirainu nazad. Zaklela se da se povinuje. Šta god da je morala da mu pokaže, mogao je da vidi drugog dana.

            “Šta sat može da naškodi?” promrmljao je Met. Možda jeste razmatrao.

            “Ne bi bilo loše za tebe da budeš viđen ovog jutra”, reče Asmodean. “Rahvin bi mogao da sazna za to čim se dogodi. Ako ima ikakvih sumnji—ako ima neke špijune koji možda slušaju kroz ključaonice—možda ih umiri za danas.”

            Rand je pogledau u Avijendu. “Da li i ti takođe savetuješ odlaganje?”

            “Savetujem da slušaš Moirainu Sedai. Samo budala ne obraća pažnju na Aes Sedai.”

            “Šta na dokovima može biti važnije od Rahvina?” zarežao je, i odmahnuo glavom. Postojala je izreka u Dve Reke, ne da ju je neko priča tamo gde žene mogu da čuju. “Tvorac je napravio žene da ugode oku i uznemire um.” Aes Sedai se sigurno nisu razlikovale u tom pogledu. “Jedan sat.”

*

Sunce još uvek nije bilo dovoljno visoko da podigne dugu senku gradskih zidina sa kamenog keja gde su Kaderova kola bila poređana, ali je ipak brisao lice velikom maramicom. Samo se delom znojio od vrućine. Zbog zidova od velikih sivih zavesa, koji su se protezali do reke na svakom kraju reda dokova, kej je izgledao kao prigušena kutija, sa njim uhvaćenim u njoj. Ovde ništa nije pristalo osim širokih barži sa žitom okruglih lukova, i iste su bile usidrene u reci čekajući njihov red da istovare. Ramišljao je da se uvuče u jednu kada bi otplovljavala, ali to bi značilo da napusti većinu onoga što je i dalje posedovao. Ali, da je mislio da će ga spori put nizvodno odvesti bilo gde sem u smrt, uradio bi to. Lanfear mu se nije vratila u snove, ali je imao opekotine na grudima da ga podsete na njena naređenja. Samo pomisao da ne posluša jednu od Izabranih naterala ga je da zadrhti, čak i sa znojem koji mu je lio niz lice.

            Da je samo znao kome da veruje; do stepena do kog je bilo moguće da se veruje njegovim saradnicima Prijateljima Mraka. Poslednji od njegovih vozača koji su dali zakletve je nestao pre dva dana, veoma moguće na jednoj od barži sa žitom. Još uvek nije znao koja od Aijelki je poturila onu poruku ispod njegovih vrata—“Nisi sam među strancima. Put je izabran”—mada je imao nekoliko mogućnosti na umu. Na dokovima je bilo skoro isto toliko Aijela koliko i radnika, dolazili su da bulje u reku; viđao je neka od tih lica češće nego što je izgledalo razumno, a neki su ga gledali odmeravajući ga. Nekoliko Kairhijenjanina je to radilo, takođe, i tairenski lord. To samo po sebi ništa nije značilo,  naravno, ali ako bi mogao da nađe nekolicinu ljudi da radi sa...

            Grupa na konjima se pojavila u jednoj onih od kapija, Moiraina i Rand al'Tor su vodili sa Aes Sedainim Zaštitnikom dok su se probijal kroz kolica koja su odvlačila vreće sa žitom. Talas usklika išao je sa njima.

            “Sva slava gospodaru Zmaju!” i “Živeo gospodar Zmaj!” i ovde-onde “Slava lordu Matrimu! Slava Crvenoj ruci!”

            Bar jednom Aes Sedai se okrenula ka repu jedne kolone kola, a da nije čak ni bacila pogled ka Kaderu. Bilo mu je isto toliko drago. Čak i da nije bila Aes Sedai; čak i da ga nije gledala kao da zna svaki mračni ugao njegovog uma, i tada ne bi previše zagledao neke od stvari kojima je napunila njegova kola. Juče uveče ga je naterala da skloni platno sa tog čudno uvrnutog dovratka od crvenog kamena u kolima odmah iza njegovih. Izgledalo je kao da izopačeno uživa u tome što ga je naterala da joj sam pomogne sa čime god što je želela da proučava. Ponovo bi pokrio tu stvar da je mogao da podnese da joj priđe, ili da natera bilo kog od svojih vozača da to uradi. Nijedan koji je sada bio sa njim nije video Herida kako je napola upao kroz to i napola nestao—Heried je prvi pobegao kada su ostavili Džangai za sobom; čovek nije bio sasvim u redu otkad ga je Zaštitnik povukao nazad—ali su mogli da ga pogledaju, da vide kako se uglovi ne sastaju onako kako treba, kako ne možeš da ga pratiš očima okolo bez treptanja i osećaja vrtoglavice.

            Kader je ignorisao prva tri jahača koliko je i Aes Sedai ignorisala njega, a Meta Kautona skoro isto toliko. Čovek je nosio njegov šešir; nikada nije uspeo da nađe zamenu. Aijelska devojčura, Avijenda, jahala je iza sedla mlade Aes Sedai, obema su suknje bile podignute otkrivajući im noge. Da mu je bila potrebna bilo kakva potvrda da je Aijelka spavala sa al'Torom, samo je morao da vidi kako ga je gledala; žena koja je odvela muškarca u krevet uvek ga je posle toga gledala sa sjajem svojine u očima. Još važnije, Natael je bio sa njima. Ovo je bio prvi put da mu je Kader bio ovoliko blizu otkad su prešli Kičmu sveta. Natael, koji je stajao visoko među Prijateljima Mraka. Ako bi mogao da prođe pored Devica da stigne do Natalea...

            Iznenada, Kader je trepnuo. Gde su bile Device? Al'Tor je uvek imao pratnju od žena koje barataju kopljima. Mršteći se, shvatio je da nije mogao da vidi ni jednu jedinu Devicu među Aijelima na keju ili dokovima.

            “Zar nećeš da pogledaš starog prijatelja, Hadnane?”

            Taj milozvučni glas je naterao Kadera da se okrene zevajući na lice sekirastog nosa, tamnih očiju skoro skrivenim kesicama sala. “Keila?” To je bilo nemoguće. Niko nije preživeo sam u Pustari osim Aijela. Morala je da bude mrtva. Ali tu je stajala, dok se bela svila teglila preko njenog opsežnog tela, dok su joj češljevi od slonovače stajali u tamnim kovrdžama.

            Sa slabašnim osmehom na usnama, okrenula se sa gracioznošću koja ga je i dalje iznenađivala u toliko velikoj ženi i lako se popela uz stepenice u njegova kola.

            Na trenutak je oklevao, onda požurio za njom. On bi radije da je Keila Šaogi stvarno umrla u Pustari—ta žena je volela da zapoveda i bila mrska; nije mogla da misli da će dobiti čak ni peni od ono malo što je uspeo da spase—ali je stajala visoko koliko i Džasin Natael. Možda će odgovoriti na nekoliko pitanja. U najmanu ruku, imaće nekoga s kim će raditi. U najgoru ruku, nekoga na kog će svaliti krivicu. Sa visokim položajem je išla moć, ali i krivica za neuspehe onih ispod tebe. Više nego jednom je nahranio svojim nadređenim one još više da bi se zaštitio.

            Pažljivo zatvarajući vrata, okrenuo se—i zavrištao bi da mu grlo nije bilo previše stegnuto da napravi zvuk.

            Žena koja je tu stajala nosila je belu svilu, ali nije bila debela. Bila je najlepša žena koju je ikada video, očiju kao tamna, bezdana planinska jezera, sa istkanim srebrom koje joj je opasavalo uzani struk i srebrnim srpovima meseca u sjajnoj crnoj kosi.

            Kolena koja su mu udarila o pod istresla su dah na slobodu. “Velika gospodarice”, rekao je promuklo, “kako mogu da služim?”

            Lanfear je mogla da gleda i u bubu, koju bi mogla da smrvi papučim, ili ne. “Pokazujući poslušnost mojim zapovestima. Bila sam previše zauzeta da lično nadgledam Randa al'Tora. Reci mi šta je uradio, osim što je osvojio Kairhijen, šta planira da uradi.”

            “Teško je, velika gospodarice. Neko kao ja ne može da priđe blizu onima kao on.” Buba, govorile su te hladne oči, kojoj je dozvoljeno da živi samo dok je bila od koristi. Kader je lupao glavu za sve što je video ili čuo ili umislio. “Šalje Aijele južno u velikom broju, velika gospodarice, mada ne znam zašto. Tairenci i Kairhijenjani izgleda da ne primećuju, ali ne mislim da oni mogu da razlikuju jednog Aijela od drugog.” Nije mogao ni on. Nije se usuđivao da je laže, ali ako je mislila da je imao više koristi nego što je imao... “Osnovao je neku vrstu škole, u gradskoj palati koja je pripadala Kući bez preživelih...” U početku nije bilo načina da se kaže da li joj se sviđalo ono što je čula, ali dok je nastavljao, lice je počelo da joj se mrači.

*

“Šta to želiš da vidim, Moiraina?” rekao je Rand nestrpljivo, vezujući uzde Džed'ena za jedan točak poslednjih kola u redu.

            Stajala je na vrhovima prstiju da viri iznad strane prikolice kola ka paru burića koja su izgledala poznato. Sem ako nije grešio, sadržali su dva pečata od kuendilara, uvijenih u vunu radi zaštite sada kada više nisu bili nesalomivi. Ovde je jako osećao izopačenost Mračnoga; skoro da je izgledalo da dolazi iz burića, slabašna izmaglica kao od nečega što truli na skrivenom mestu.

            “Ovde će biti bezbedno”, promrmljala je Moiraina. Graciozno podižući suknje, krenula je uz red kola. Lan ju je pratio u stopu, polu-ukroćeni vuk, dok mu je ogrtač visio na leđima sav u uznemirujućim mreškanjima boje i ništavila.

            Rand je besno gledao. “Da li ti je rekla šta je to, Egvena?”

            “Samo da moraš da vidiš nešto. Da moraš da dođeš ovde, u svakom slučaju.”

            “Moraš da veruješ Aes Sedai”, rekla je Avijenda, skori isto toliko ravno, ali sa tračkom sumnje. Met je frknuo.

            “Pa, sada nameravam da saznam. Nataele, idi reci Baelu da ću biti s njim u –”

            Na drugom kraju kolone, strana Kaderovih kola se rasprsnula, a iveri su pokosili Aijele i varošane. Rand je zaneo; nisu mu trebali žmarci koji su mu bockali kožu da bi znao. Trčao je, prema kolima, za Moirainom i Lanom. Vreme je izgledalo kao da se usporilo, sve se dogodilo odjednom, kao da je vazduh bio žele koji je zadržavao svaki tren.

            Lanfear je iskoračila u zapanjenu tišinu osim jecaja i vriske povređenih, nešto mlitavo i bledo i sa pramenima crvenog joj je visilo iz ruke, vukući se za njom dok je silazila niz nevidljive stepenice. Lice joj je bila maska izrezbarenog leda. “Rekao mi je, Lijuse Terine”, skoro da je zavikala, bacajući bledu stvar u vazduh. Nešto ju je uhvatilo, i na trenutak naduvalo do krvavog, providnog kipa Hadnana Kadera; njegova koža, cela odstranjena. Oblik se srušio i pao dok se Lanfearin glas uzdizao do vriska. “Dozvolio si da te druga žena dodirne! Ponovo!”

            Trenuci drže, sve se događa odjednom.

            Pre nego što je Lanfear stigla do kamena na keju, Moiraina je više podigla suknje i počela da trči ka njoj. Brza koliko je bila, Lan je bio brži, ignorišući njen povik “Ne, Lane!” Vadeći mač, duge noge su ga nosile ispred nje, dok se ogrtač koji je menjao boje talasao za njim dok je jurišao. Iznenada, kao da je natrčao na nevidljivi kameni zid, odbio se nazad, pokušao da se ponovo zatetura napred. Jedan korak, i kao da ga je divovska ruka smrvila sa strane, odleteo je deset koraka kroz vazduh, razbijajući se o kamenje.

            Dok je bio u vazduhu, Moiraina se cimnula napred, dok su joj stopala klizala po pločniku, dok nije bila licem u lice sa Lanfear. To je bilo samo na trenutak. Izgubljena ju je pogledala kao da se pita šta joj je stalo na put, onda je Moiraina bila bačena na jednu stranu tako jako da se kotrljala i kotrljala dok nije nestala pod jednim kolima.

            Kej je bio u metežu. Samo trenutak pošto su se Kaderova kola rasprsnula, ali samo slep nije mogao da zna da je žena u belom koristila Jednu Moć. Duž dokova, sekire su sevale, presecajući konopce, oslobađajući barže dok su njihove posade očajnički usmeravale brodove ka otvorenoj vodi i bežale. Gologrudi radnici na doku i tamno obučeni varošani borili su se da skoče na brodove. U drugom pravcu muškarci i žene su se gurali i vrištali dok su se borili da prođu kroz kapije u grad. I među njima, prilike obučene u kadjin'sor stavljale su velove i jurile na Lanfear sa kopljima ili noževima ili golih ruku. Nije moglo biti sumnje da je ona izvor napada, nije moglo biti sumnje da se borila pomoću Moći. Bez obzira na to, trčali su da igraju kopljima.

            Vatra se kotrljala preko njih u talasima. Strele od iste probadale su one koji su nastavljali sa odećom u plamenovima. Nije se Lanfear borila protiv njih, niti im čak stvarno poklanjala pažnju. Mogla je i da tera komarce i bajtmije. Oni koji su bežali goreli su sa onima koji su pokušavali da se bore. Kretala se ka Randu kao da ništa drugo nije postojalo.

            Samo otkucaji srca.

            Tri koraka je prešla kada je Rand zgrabio mušku polovinu Istinskog izvora, istopljeni čelik i led koji lomi čelik, slatki med i gorki žuč. Duboko u Praznini, borba za opstanak je bila udaljena, bitka pred njim jedva manje. Dok je Moiraina nestajala pod kolima, usmerio je, izvlačeći vrelinu iz Lanfearinih vatri, potapajući je u reku. Plamenovi koji su trenutak pre gutali ljudska obličja, nestali su. Istog trena je ponovo istkao tokove, i magličasta siva kupola je nastala, dugačak oval koji je zatvorio njega i Lanfear i većinu kola, skoro providan zid koji je nije primao nikoga ko već nije bio unutra. Čak i dok je vezivao tkanje, nije bio siguran šta je ono bilo ni odakle je došlo—neko sećanje Lijusa Terina, možda—ali su Lanfearnine vatre udarile u to i stale. Mogao je da prigušeno vidi ljude napolju, previše njih se bacakalo i padalo—sklonio je plamenove, ne sprženo meso; taj smrad je još visio u vazduhu—ali sada niko neće izgoreti ko već nije. Unutra su ležala tela, takođe, gomile ugljenisane odeće, neki su se pomerali slabo, jecajući. Nije je zanimalo; njeni usmereni plamenovi su se ugasili; komarci su rasterani; nije ni pogledala okolo.

            Otkucaji srca. Bilo mu je hladno u šupljini Praznine, i ako je osećao žalost za mrtvima i umirućima i obogaljenima, osećanje je bilo tako daleko da je moglo i da ne postoji. Bio je sama hladnoća. Sama šupljina. Samo ga je bes saidina ispunjavao.

            Pokretaje na obe strane. Avijenda i Egvena, očiju usredsređenih na Lanfear. Nameravao je da ih isključi iz ovoga. Mora da su trčale za njim. Met i Asmodean; napolju; zid je promašio nekoliko posednjih kola. U ledenoj mirnoći, usmerio je Vazduh da uhvati Lanfear u zamku; Egvena i Avijenda su mogle da je zaštite dok joj je odvraćao pažnju.

            Nešto je prekinulo njegove tokove; trgli su se natrag tako jako da je zastenjao.        

            “Jedna od njih?” režala je Lanfear. “Koja je Avijenda?” Egvena je zabacila glavu i zacvilela, iskolačenih očiju, dok joj je sav bol sveta vrištao iz usta. “Koja?” Avijenda se podigla na vrhove prstiju, ježeći se, urlici su jurili Egvenine dok su se peli više i više.

            Misao je iznenada bila u šupljini. Duh istkan tako, sa Vatrom i Zemljom. Eto. Rand je osetio kako je nešto presečeno, nešto što nije mogao da vidi, i Egvena se srušila u nepokretnu gomilu, Avijenda na ruke i kolena, oborene glave i ljuljajući se.

            Lanfear se zateturala, dok su joj oči išle od žena ka njemu, tamne lokve crne vatre. “Ti si moj, Lijuse Terine! Moj!”

            “Ne.” Randov glas kao da mu je dolazio do ušiju niz tuned dugačak milju. Odvrati joj pažnju od devojaka. Nastavio je da se kreće napred, nije se osvrnuo. “Nikada nisam bio tvoj, Mijerin. Uvek ću pripadati Ilijeni.” Praznina se zatresla tugom i gubitkom. I očajanjem, dok se borio sa nečim osim vršljanjem saidina. Na trenutak je bio uravnotežen. Ja sam Rand al'Tor. I, Ilijena, za svagda i stalno moje srce. Uravnotežen na ivici sečiva. Ja sam Rand al'Tor! Druge misli su pokušavale da nagrnu, mlaz njih, o Ilijeni, o Mijerin, o onome što može da uradi da bi je porazio. Prisilio ih ne nazad, čak i poslednje. Ako bi se spustio na pogrešnu stranu... Ja sam Rand al'Tor! “Tvoje ime je Lanfear, i umro bih pre nego što bih zavoleo jednu od Izgubljenih.”

            Nešto što je možda bila patnja prešlo joj je preko lica; potom je opet bilo kao maska od mermera. “Ako nisi moj”, rekla je hladno, “onda si mrtav.”

            Smrtni bol u grudima, kao da će njegovo srce skoro da se rasprsne, u glavi, belo usijani klinovi su rili po njegovom mozgu, bol toliko jak da je želeo da zavrišti u Praznini. Smrt je bila tu i znao je to. Izbezumljeno—čak i u Praznini, izbezumljen; šupljina je svetlucala, splasnula—istkao je Duh i Vatru i Zemlju, i divlje mlatnuo. Srce mu više nije kucalo. Prsti mračnog bola lomili su Prazninu. Sivi veo mu je pao na oči. Osetio je da se njegovo tkanje iskrzano probija kroz njena. Vatra daha u praznim plućima, trzaj srca koje je ponovo počinjalo da pumpa. Ponovo je mogao da vidi, dok su srebrne i crne mrlje lebdele između njega i Lanfaer sa kamenim licem koja je još uvek pokušavala da povrati ravnotežu od odskoka njenih tokova. Bol je bio tu u glavi i grudima kao od rane, ali se Praznina učvrstila, a telesni bol je bio udaljen.      

            I dobro što je bio udaljen, jer nije imao vremena da se oporavlja. Prisiljavajući sebe da se kreće napred, napao ju je Vazduhom, udarac koji je trebalo da je onesvesti. Odsekla je tkanje, a on je napao opet, opet, opet, svaki put kada je one prosekla kroz njegovo poslednje tkanje, besni pljusak udaraca koje je ona nekako videla i odbila, stalno se približabajući. Ako može da joj drži pažnju još koji trenutak, ako se jedan od onih buzdovana spustio na njenu glavu, ako dođe dovoljno blizu da je udari pesnicom... Onesvešćena će biti bespomoćna koliko i svi drugi.

            Iznenada kao da je shvatila šta je radio. I dalje zaustavljajući njegove udarce kao da je mogla da vidi svaki, plesala je unazad dok joj ramena nisu udarila u kola iza nje. I nasmejala se kao sama zima. “Umiraćeš sporo, i preklinjaćeš me da te pustim da me voliš pre nego što umreš.”

            Nije neposredno njega udarila ovog puta. Udarila je na njegovu vezu sa saidinom.

            Prestrašenost je zvonila po Praznini kao po gongu na prvi dodir oštar kao nož, Moć se smanjivala, dok je klizio dublje između njega i Izvora. Duhom i Vatrom i Zemljom zasekao je oštricu noža; znao je gde da je pronađe; znao je gde mu je veza, mogao je da oseti taj prvi zarez. Njen pokušani štit je nestao, ponovo se pojavio, vratio se brzo koliko je mogao da ga preseče, ali uvek sa onim trenutnim opadanjem saidina, trenucima kada se skoro srušio, ostavljajući njegove protivudarce jedva dovoljnim da osujete njen napad. Rukovanje sa dva tkanja istovremeno bi trebalo da bude lako—mogao je da rukuje sa i deset ili više—ali ne kada je jedno bila očajnička odbrana od nečega što nije mogao da zna da je tu dok nije bilo kasno. Ne kada su misli drugog čoveka stalno pokušavale da isplivaju unutar Praznine, pokušavajući da mu kažu kako da je porazi. Ako bi slušao, možda bi Lijus Terin Telamon bio taj koji bi otišao, sa glasom Randa al'Tora koji bi mu ponekad plutao u glavi, a možda ni to.

            “Nateraću obe one drolje da te gledaju kako preklinješ”, rekla je Lanfear. “Ali treba li da nateram da one tebe gledaju kako prvi umireš, ili ti njih?” Kada se popela na otvorenu prikolicu? Morao je da je posmatra, da traži ma kakav nagoveštaj da se umarala, da joj je usredsređenost izmicala. Bila je to uzaludna nada. Stojeći pored uvrnutog ter'angreala u obliku dovratka gledala je naniže ka njemu, kraljica koja se sprema da izrekne kaznu, ali ima vremena za jezive osmehe na narukvicu od tamne slonovače koju je okretala i okretala u prstima. “Šta će te najviše povrediti, Lijuse Terine? Želim te povređenog. Želim da saznaš za bol za koji nijedan čovek nikada nije znao!”

            Što je deblji bio tok iz Izvora ka njemu, teže će biti da se preseče. Ruka mu se stegla na džepu od kaputa, mali debeli kameni čovek sa mačem bio je čvrst uz čaplju žigosanu na njegovom dlanu. Povukao je saidin duboko koliko je mogao, dok izopačenost nije lebdela u šupljini sa njim kao magličasta kiša.

            “Bol, Lijuse Terine.”

            I nastao je bol, svet je progutala agonija. Ne srce ili glava ovog puta, već svuda, svaki dao njega, vrele igle koje ubadaju Prazninu. Mislio je da skoro može da čuje stegnuto šištanje na svaki ubod, a svaki je bio dublji od prošlog. Njeni pokušaji da ga zaštiti se nisu usporili; bili su brži jači. Nije mogao da veruje da je bila toliko jaka. Držeći se za Prazninu, za spaljujući, ledeni saidin, divlje se branio. Mogao je da okonča to, da završi s njom. Mogao je da prizove munju, ili da je uvije u vatru koju je ona lično upotrebila za ubijanje.

            Slike su letele kroz bol: žena u tamnoj haljini trgovca, padala je sa konja, dok mu je u rukama bio crveni vatreni mač; došla je da ga ubije sa šakom Prijatelja Mraka. Metove smrknute oči; Ubio sam je. Zlatokosa žena je ležala u upropašćenom hodniku gde su se, kako se činilo, sami zidovi istopili i otekli. Ilijena, oprosti mi! Bio je to očajavajući vapaj.

            Mogao je da to okonča. Samo, nije mogao. Umreće, možda će svet umreti, ali nije mogao da natera sebe da ubije još jednu ženu. To je, nekako, izgledalo kao najsmešnija šala koju je svet ikada video.

Brišući krv sa usta, Moiraina je ispuzala ispod kraja kola i nestabilno se uspravila na noge, dok joj je muški smeh bio u ušima. Uprkos sebi, oči su joj odlutale, tražeći Lana, našavši ga kako leži skoro uz magličast sivi zid kupole koja se protezala iznad glave. Trzao se, možda tražeći snagu da ustane, možda umirući. Isterala ga je iz uma. Spasao joj je život toliko puta da bi, po pravu, trebalo da mu pripada, ali je odavno uradila šta je mogla da se postara da preživi svoj usamljeni rat sa Senkom. Sada mora da živi ili umre bez nje.

            Smejao se Rand, na kolenima na kamenovima doka. Smejao se, sa suzama koje su mu tekle niz lice izobličeno kao u čoveka koji je bio stavljen na muke. Moiraina oseti jezu. Ako ga je ludilo obuzeli, to je bilo van njenih mogućnosti. Mogla je da uradi samo ono što je mogla. Ono što je morala.

            Prizor Lanfear ju je udario kao nalet. Ne iznenađenje, već potres od viđenja onog što joj je bilo u snovima tako često posle Ruideana. Lanfear koja stoji na prikolici, sijajući jako kao sunce saidarom, uokvirena ter'angrealom od uvrnutog crvenog kamena dok je gledala na Randa sa nemilosrdnim osmenom na usnama. Okretala je narukvicu u rukama. Angreal; osim ako Rand nije imao sopstveni angreal, trebalo bi da je mogla da ga smrvi time. Ili je imao, ili se Lanfear igrala njime. Nije bilo bitno. Moiraini se nije svideo krug izrezbarene slonovače potamnele od vremena. Na prvi pogled se činilo kao da je to bio akrobata koji se savijao unazad da uhvati svoje gležnjeve. Samo bliži pogled bi pokazao da su mu zglobovi i gležnjevi bili vezani jedni za druge. Nije joj se sviđala, ali ju je donela iz Ruideana. Juče je uzela narukvicu iz vreće svaštarija i ostavila je da leži u podnožju dovratka.

            Moiraina je bila sitna, malena žena. Njena težina nije uznemirila kola dok se pela. Žacnula se kada joj se haljina zakačila za iver i pocepala, ali Lanfear nije pogledala okolo. Ta žena se izborila sa svakom pretnjom osim Randa; on je bio jedini ugao sveta koji je i najmanje priznavala baš tada.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće