Poglavlje 53: Reci koje blede

U dubini skupljene Praznine, Rand je video Moirainu koja se pojavila naizgled niotkuda da bi se borila sa Lanfear. Napad na njega završio se kad su dve žene propale kroz okvir ter’angreala u bljesku bele svetlosti kojoj se ne vidi kraj; ispunila je tanani uvrnuti pravougaonik od crvenog kamena premda je pokušavala da ga probije i napadne neku nevidljivu barijeru. Svetlost je nadvila srebrno i plavo oko ter’angreala, silovitije i silovitije; oštar zujajući prasak kroz vazduh.

Rand se zaljuljao na nogama. Bol nije zaista nestao, ali pritisak jeste, donoseći nadu da će i bol otići. Njegove oči nisu mogle napustiti Moirainin ter’angreal. Njeno ime visilo je u njegovoj glavi, klizeći preko ivice Praznine.

Lan se zateturao iza njega, čvrstog pogleda na prikolicu, nagnut kao da samo kretanje unapred može da ga spase padanja.

Više od stajanja bilo je iza Randa trenutak. On usmeri, hvatajuci Zaštitnika u tokove Vazduha. “Ti . . . Ne možeš uraditi ništa, Lane. Ne možeš poći za njom.”

“Znam,” Lan reče beznadežno. Zadržan u polukoraku, nije se opirao, samo je zurio u ter‘ángreal koji je progutao Moirainu. “Svetlosti, pošalji mi mir, znam.”

Sama kola je sada zahvatila vatra. Rand je pokušao da savlada plamenove, ali čim je izvukao vrelinu iz jednog plamena, munja bi izazvala drugi. Sam okvir je počinjao da se dimi , iako je bio od kamena, beli, oštar dim koji se skupljao ispod sive kupole. Čak i dašak je palio Randove nozdrve i terao ga na kašalj; koža ga je svrbela i bolela tu gde ga je dim očešao. Brzo je odvezao tokove kupole, raščinio je radije nego da čeka da se raspadne, i istkao oko kola visoki dimnjak od Vazduha koji je sijao kao staklo da nosi dim visoko i daleko. Tek tada je oslobodio Lana. Ne bi to postavio, pored čoveka koji bi pratio Moirainu u svakom slučaju, da je mogao da dođe do prikolice. Bio je sav u plamenovima sada, okvir od crvenog kamena takođe, topeći se kao da je od voska, ali za Zaštitnika to možda ne bude bitno.

“Ona je otišla. Ne mogu da osetim njeno prisutvo.” Reči su zvučale kao da su istrgnute iz Lanovih grudi. On se okrenuo i počeo da hoda niz liniju kola bez pogleda unazad.

Prateći Zaštitnika očima, Rand je video Avijendu na kolenima, držeći Egvenu. Puštajući saidin, počeo je da trči ka keju. Telesni bol koji je bio kao udaljena srušena kuća, ali je trčao, međutim trapavo. Asmoden je bio tamo, takođe, gledajući okolo kao da je očekivao da Lanfear iskoći iz kola ili prevrnutih kolica za žito. I Met, čučeći sa svojim kopljem prebačenim preko ramena, hladeći Egvenu svojim šeširom.

“Ona jos diše.” Avijenda je zvučala nesigurno koliko će to još trajati, ali Egvenine oči su se drhtavo otvorile kada su se Amis i Bair probile grubo pored Randa sa Melainom i Sorilejom. Mudre klekoše skupljene oko mlađe žene , mrmljajući za sebe i međusobno dok su pregledavale Egvenu.

“Osećam. . .“ Egvena poče slabo, i zastade da proguta. Njeno lice je bilo beživotno bledo. “Ja. . . povređena.” Suza joj kanu iz jednog oka.

“Naravno da jesi,” Sorileja reče vedro. “To je ono što ti se desi kad dopustiš sebi da budeš uhvaćena u muške spletke.“

“Ona ne može ići sa tobom, Rande al’Tor.” Melainina lepota bila je otvoreno besna, ali ona nije gledala u njega; to može biti bes na njega ili na ono što se desilo.

“Ja . . . biću dobro kao kišnjica. . . sa malim odmorom,” Egvena prošaputa.

Bair je ovlažila tkaninu iz kožne mešine i položila je preko Egveninog čela. “Bićes dobro sa velikom količinom odmora. Bojim se da se nećes sastati sa Ninaevom i Elejnom večeras. Nećes ići ni blizu Tel’aran‘rhioda nekoliko dana, dok ne budeš jaka ponovo. Nemoj mi davati taj tvrdoglavi pogled, devojko. Mi ćemo posmatrati tvoje snove da budemo sigurne, ako bude potrebno, i dati tvoju negu Sorileji ako samo i pomisliš da nas ne poslušaš.”

“Nećes me ne poslušati dva puta, bila Aes Sedai ili ne,” reče Sorileja, bez ikakvih simpatija na svom grubom licu. Frustracija je bila jasna na Egveninom licu.

“Ja sam, na kraju, dovoljno dobro da uradim ono što mora biti urađeno,” Avijenda reče. Uistinu, ona je izgledala ne mnogo manje iscrpljeno nego Egvena, ali je uspela da izazivaćki gleda u Randa, jasno očekujući raspravu. Njeno izazivanje je donekle bledelo kada je shvatila da je četiri Mudre gledaju. “Jesam,” progunđa.

“Jesam,” insistirala je. Njemu; ona je pažljivo izbegavala sustret sa pogledima Mudrama. “Lanfear me je držala momenat manje nego Egvenu. To je dovoljno da napravi razliku među nama. Ja imam toh ka tebi, Rande al’Tor. Mislim da ne bismo preživele još mnogo vremena. Bila je vrlo jaka.” Njene oči su jurnule do kola u plamenu. Divlji plamenovi su ih već smanjili u bezoblično ugljenisane naslage unutar staklenog dimnjaka; ter’angreal od crvenog kamena više nije uopšte bio vidljiv. “Nisam videla sve što se desilo.”

“One su. . . Rand je pročistio grlo. “Obe su izgubljene. Lanfear je mrtva. Kao i Moiraina.” Egvena poče da plače, tresući se od plača u Avijendinom zagrljaju.

Avijenda je stavila glavu na rame druge žene kao da bi ona takođe, mogla zaplakati.

“Ti si budala, Rande al’Tor,’ Amis reče, stojeći. To iznenađujuce mlado lice ispod njene marame i bele kose bilo je kameno tvrdo. “Oko ove i mnogo drugih stvari, ti si budala.”

On se okrenuo od optužbe u njenim očima. Moiraina je mrtva. Mrtva zato što on nije mogao da natera sebe da ubije jednu od Izgubljenih. Nije znao da li želi da plače ili smeje divlje; jedno ili drugo, nije mislio da bi mogao da stane.

Deo doka koji se praznio kada je napravio kupolu je pio napunjen ponovo, iako je tek nekolicina prišla bliže nego gde je mutni zid stojao. Mudre su se kretale pomažući spaljenima, tešile umiruće, pomagane od strane u belo obučenih gai‘sina i ljudi u kadjin‘sor. Stenjanje i probadanje se zabolo u njega. Nije bio dovoljno brz. Moiraine je mrtva; bez Lečenja čak i za najgore povrede. Zbog njega.... nisam mogao. Svetlost mi pomogla, nisam mogao!

Jos Aijela je stajalo gledajući ga, neki su tek sad skidali veo; još nije video nijednu Devicu. Nisu samo Aijeli bili tamo. Dobrain, gologlav na crnom konju, nije sklonio svoje oči sa Randa, i ne tako daleko, Talmanes i Nalesan i Darid sedeli su na konjima i gledali Meta skoro pažljivo kao i Randa. Ljudi su se poređali na vrhu velikog gradskog zida, outlined and cast u senci izlazećeg sunca, i više uz pregradne zidove. Dva od tih senovitih oblika su se okrenula kada je pogledao gore, videći jedno drugo razdvojeno samo dvadeset koraka,i činilo se da su odskoćili. Mogao je da se opkladi da su to bili Meilan i Maringil.

Lan je bio iza sa konjima kod zadnjih kola u nizu, milujući Aldijebinu belu njušku. Moiraininu kobilu.

Rand je otišao do njega. “Žao mi je, Lane. Da sam bio brži, da sam. . .“ Uzdahnuo je teško. Nisam mogao da ubijem jednu, a da ne ubijem i ostale. Svetlost me oslepela! Da je to uradila nebi ga bilo briga.

“Točak tka.” Lan je otišao do Mandarba, zapošljavajući sebe proveravanjem sedla crnog pastuva. “Ona je bila vojnik, ratnik na svoj način koliko i ja. Ovo se moglo desiti dvesta puta u proteklih dvadeset godina. Ona je to znala, kao i ja. Bio je to dobar dan za umiranje.“

Njegov glas je bio tvrd kao i uvek, ali te hladne plave oči su bile oivičene crvenilom.

“Ipak, žao mi je. Trebao sam. . .“ Čovek neće biti utešen “trebao sam” izjavama, a one su se zarivale u Randovu dušu. “Nadam se da mi i dalje možeš biti prijatelj, Lane, posle. . . . Ja poštujem tvoj savete i tvoju obuku u mačevanju i trebaće mi oboje u danima koji dolaze.”

"Ja sam tvoj prijatelj, Rande. Ali ne mogu ostati.” Lan skoći u sedlo. “Moiraina mi je uradila nešto što nije uraženo stotinama godina, ne od vremena kada su Aes Sedai još ponekad vezivale Zaštitnike, bilo da su oni to hteli ili ne. Ona je izmenila moju vezu tako da pređe na drugu kada ona umre. Sada moram naći drugu, i postati jedan od njenih Zaštitnika. Ja sam jedno, već. Mogu osetiti njenu slabost, negde daleko na zapadu, i ona može osetiti mene. Moram ići, Rande. To je deo onoga što je Moiraina uradila. Rekla je da mi neće dati vremena da umrem sveteći je.” Stiskao je uzde kao da je suzdržavao Mandraba, kao da se suzdržavao da ga mamuzne. “Ako ikada vidiš Ninaevu ponovo, reci joj...”

Za trenutak, kameno lice se iskrivilo u patnji; za trenutak, onda je bilo granit ponovo. Tiho promrmlja, ali Rand je čuo. “Čista rana zarasta najbrže i boli najkraće.” Glasno je rekao, “Reci joj da sam našao neku drugu. Zelene sestre su ponekad bliske sa svojim Zaštitnicima kao druge žene sa svojim muževima. U svakom pogledu. Reci joj da sam otišao da budem ljubavnik Zelene sestre , kao i njen mač. Takve stvari se dešavaju. Prošlo je dosta vremena od kada sam je video.”

“Reči ću joj sve što si mi rekao, Lane, ali ne znam da li će mi poverovati.”

Lan se savio iz sedla i uhvatio Randovo rame u jak stisak. Rand se setio da je zvao čoveka polupripitomljenim vukom, ali te oči bi napravile da vuk izgleda kao kučence. “Mi smo slični na mnogo načina, ja i ti. Ima tame u nama. Tame, bola, smrti. Oni zraće iz nas. Ako ikada budeš voleo ženu, Rande, ostavi je i pusti je da nađe drugoga. To će biti najbolji poklon koji joj možeš dati.” Ispravljajući se, podigao je jednu ruku. “Mir bio naklonjen tvom maču. Tai’šar Maneteren.” Drevni pozdrav. Istinska krv Maneterena.

Lan udari petom Mandarbine slabine, i pastuv poskoći unapred, rasturajući Aijele i sve ostale sa puta, kao da će nositi poslednjeg od Malkiera gde god da je pošao, u galopu ceo put.

“Poslednji zagrljaj majke poželeo ti dobrodošlicu kući, Lane,” Rand promrmlja, onda zadrhta. To je bio deo pogrebne službe u Šijenaru, i drugde u Krajinama.

Još su ga gledali, Aijeli, narod povrh zidova. Kula će znati za ovo danas, ili verziju toga, brzo koliko golub može da odleti tamo. Ako je Rahvin, takođe imao način da posmatra sve—sve sto je potrebno je jedan gavran u gradu, jedan pacov takođe, reka—on sigurno ne očekuje ništa danas. Elaida će misliti da je slab, možda više povodljiv, a Rahvin...

Shvatio je šta radi i trgao se . Prestani! Barem na jedan minut, stani i tuguj! Nije hteo sve te oči na sebi. Aijeli se razmakoše pred njim spremno koliko i pred Mandrabom. Koliba upravnika dokova bila je jedna kamena soba bez prozora ispunjena policama punim knjiga i svitaka i papira, osvetljena sa dve lampe na grubom stolu prekrivenim sa overenim taksama i carinskim pečatima. Rand je zalupio vrata iza sebe da spreći ulazak očiju.

“Tuguj, spaljen bio!” progunđa. “Zaslužila je toliko! Zar nemaš više osećanja?” Ali uglavnom se osećao ukočeno. Telo ga je bolelo, ali ispod je bilo mrtvilo.

Pogrbljujući ramena, stavio je ruke u džepove i osetio Moirainina pisma. Polako ih je izvukao. Neke stvari o kojima bi trebao da misli, rekla je. Vraćajući Tomovo nazad, polomio je pečat na drugom. Strane su bile prekrivene Moiraininim elegantnim rukopisom.

Od prvog dana kada sam dospela u Ruiden, znala sam—ne zamaraj sebe kako, neke tajne pripadaju drugima, i ja ih neću izdati –da će dan doći u Kairhijen kada vesti o Morgazi stignu. Nisam znala šta će to biti—ali ako je ono što smo čuli istina, Svetlost neka se smiluje njenoj duši; bila je puna volje i tvrdoglava, sa temperamentom lavice, ali zbog toga svega, bila je prava, dobra i graciozna kraljica—ali svaki put ta vest je vodila do dokova sledećeg dana. Bila su tri puta od dokova, ali ako čitas ovo, ja sam otišla, kao i Lanfear.

Randove ruke su stegle strane. Znala je. Znala, ali ga je ipak dovela ovde. Brzo je poravnao zgužvani papir.

Druga dva puta su bila mnogo gora. Niz jedan, Lanfear te je ubila. Niz drugi, odnela te je, i kada smo te sledeći put videli, zvao si sebe Lijus Terin Telamon i bio si njen odan ljubavnik.

Nadam se da su Egvena i Avijenda preživele i da su nepovređene. Vidiš, ja ne znam šta se dešava u svetu posle, osim možda jedne male stvari koja te se ne tiće.

Ne mogu ti reči iz istog razloga zašto ne mogu Lanu. Čak i znajući izbore, nisam mogla biti sigurna koji ćeš izabrati. Muškarci iz Dve Reke, čini se, sačuval su mnogo od Maneterena u sebi, imaju iste crte sa muškarcima iz Krajina. Rečeno je da će muškarac iz Krajina primiti ranu od noža da izbegne povredu žene i računati to kao poštenu zamenu. Nisam se usudila da rizikujem to da ćeš postaviti moj život iznad svog, siguran da nekako možes da promeniš sudbinu. Ne rizično, bojim se, ali budalasto sigurno, kao što je danas dokazano...

Nekoliko zadnjih pojedinosti.

Ako Lan nije već otišao , reci mu da to što sam mu uradila, uradila sam ono što je najbolje za njega. Razumeće jednoga dana, nadam se, i blagosloviti me zbog toga.

Ne veruj u potpunosti ženama koje su sada Aes Sedai. Ne govorim samo o Crnom Ađahu, iako moraš uvek biti na oprezu zbog njih. Budi sumnjićav prema Verin kao i prema Alvijarin. Uredile smo da svet igra kako mi sviramo u proteklih trista godina. To je navika koju je teško prekinuti, kao što sam ja naučila igrajući uz tvoju muziku. Moraš igrati slobodno, čak i moja sestra sa najboljim namerama može ipak pokušati da vodi tvoje korake kao što sam ja jednom.

Molim te, predaj bezbedno pismo Tomu Merilinu kad ga sretneš ponovo. To je mala stvar koju sam mu jednom rekla i koju moram da raščistim zbog mira u svojoj duši.

Na kraju, budi obazriv na gazdu Džasina Nataela, takođe. Ne mogu to da odobrim u potpunosti, ali razumem. Možda je to bio jedini način. Ipak, budi oprezan. On je isti čovek koji je oduvek bio. Seti se toga uvek.

Neka te Svetlost obasja i zaštiti. Ti ćeš uraditi dobro.

Bilo je potpisano prosto sa “Moiraina.” Ona skoro nikada nije koristila ime svoje Kuće.

Pročitao je ponovo pažljivo zadnji pasus. Nekako je znala ko je bio Asmodean. To mora biti to. Znala da je jedan od Izgubljenih baš tu ispred nje, i nijednom nije trepnula. Ona je znala i zašto, ako je pročitao dobro. Pomislio bi da je mogla u pismu, koje će postati prazno kada ga spusti, reči upravo ono što je mislila. Ne samo ono što se tiće Asmodeana. Oko toga kako je naučila ono što jeste u Ruidenu—nešto sa Mudrama, ili je promašio mišljenje, ima isto toliko šanse da sazna još iz pisma koliko i od njih—oko Aes Sedaima—ima li tu razloga zašto je pomenula Verin? I zašto Alvijarin umesto Elaide?—čak i oko Toma i Lana. Iz nekog razloga nije mislio da je ostavila pismo za Lana; Zaštitnik nije jedini verovao u čiste rane. Skoro da je izvukao Tomovo pismo i otvorio ga, ali ga je možda zaštitila na isti način kao i njegovo. Aës Sedai i Kairhijenjanka, obmotala je sebe u misteriju i manipulaciju do kraja. Do kraja.

To je ono što je pokušavao da izbegne sa svim ovim brbljanjem oko njenih tajni. Znala je šta će se desiti i pošla je hrabro kao Aijel. Pošla u svoju smrt znajući da je čeka. Umrla je zato što on nije mogao da natera sebe da ubije Lanfear. Nije mogao da ubije jednu ženu, pa je druga umrla. Oči su mu pale na zadnje reči.

“Zašto plačeš ovde sam, Rande al’Tor? Čula sam da neki mokrozemci misle da je sramota da budu viđeni kako plaču.”

Buljio je u Sulin, koja je stajala na pragu. Bila je potpuno opremljena, luk u futroli na leđima, tobolac na pojasu, okrugli kožni štit i tri koplja u ruci. “Nisam. . . .“ Bilo je vlage na njegovim obrazima. Obrisao je odsutno. “Vruće je ovde. Tera me da se znojim kao. . . Šta hoćeš? Mislio sam da ste sve odlučile da me napustite i vratite se u Trostruku zemlju.”

“Nismo mi te koje su te napustile, Rande al’Tor.” Zatvarajući vrata iza sebe, sela na pod i položila štit i par koplji dole. “Ti si napustio nas.” U jednom trenutku postavila je nogu protiv koplja između njenih ruku, povukla, i prelomila na dvoje.

“Šta to radiš?” Bacila je u stranu delove i uzela drugo koplje. “Pitao sam, šta to radiš?” Lice belokose Device bi možda čak i Lana nateralo da zastane, ali se Rand savio i zgrabio koplje između njenih ruku; njena noga u mekoj čizmi je došla da se odupre njegovim zglobovima. Ne olako.

“Hoćeš li nas postaviti u suknje, i da se udamo i pazimo na ognjište? Ili treba da ležimo pored tvoje vatre i ližemo tvoju ruku kada nam daš parče mesa?” Njeni mišići su se zategli, i kolje se slomilo, puneći njegov dlan krhotinama.

Posegnuo je svojom slobodnom rukom, uz kletvu, otresajući kapljice krvi. “Ne mislim ni na jednu od tih stvari. Mislio sam da razumeš.” Uzela je poslednje koplje, postavila nogu, i on je usmerio tkanje Vazduha da je zadrži tu gde jeste. Ona je samo gledala u njega bez reči. “Spali me, ti ne spominješ ništa! Pa držao sam Device van bitke sa Kuladinom. Nisu se svi borili tog dana. Nikada nisi rekla ni reč.”

Suline oči su se raširile u neverici. “Ti si držao nas dalje od plesa koplji? Mi smo držale tebe dalje od plesa. Bio si kao devojka tek venčana za koplje, spreman da jurneš i ubiješ Kuladina, a da ni ne pomisliš da koplje možeš da primiš u leđa. Ti si Kar’a’karn. Nemaš pravo da nepotrebno rizikuješ život.” Njen glas je postao ravan. “Sada ideš da se boris sa Izgubljenima. Tajna je dobro čuvana, ali sam čula dovoljno od onih koji vode ostala društva.”

“Ne budi budala, Rande al’Tor. Svako je mogao da igra kopljem sa Kuladinom; za tebe da rizikuješ to bi bilo razmisljanje deteta. Niko među nama se ne može suoćiti sa Senkodušama, spasa mi.”

“Zašto onda. . . ?“ Stao je; već je znao odgovor. Posle tog krvlju natopljenog dana protiv Kuladina, ubedio je sebe da ih nije briga. On je želeo da veruje da ih neće biti.

“Oni koji idu sa tobom su izabrani.” Reči su dosle kao hitnuto kamenje. “Muškarci iz svakog društva. Muškarci. Nema Devica, Rande al’Tor. Far Dareis Mai nose tvoju čast, a ti našu oduzimaš.”

Udahnuo je duboko, trazeći reči. “Ja .. . ne volim da vidim kako žena umire. Mrzim to, Sulin. It curdles me up inside. Ne bih mogao da ubijem ženu ni da mi život zavisi od toga.” Strane Moiraininog pisma šuškale su se u njegovoj ruci. Mrtva zato što nisam mogao da ubijem Lanfear. Nije uvek samo njegov život. "Sulin, radije bih išao protiv Rahvina sam, nego da vidim kako jedna od vas umire.”

“Glupa stvar. Svakom treba neko da mu čuva leđa. Dakle, Rahvin je. Čak i Rodan iz Gromovitih hodača i Turol iz Kamenih pasa su to prečutali.” Ona je brzo pogledala svoju podignutu nogu, držanu nasuprot koplja istim tokovima koji su držali njene ruke. “Oslobodi me i pričaćemo.”

Posle trenutka oklevnja, razmrsio je tokove. Bio je spreman da je veže opet ako bude bilo potrebno, ali ona je samo prekrstila noge i sela tresući koplje o svoj dlan. “Ponekad zaboravljam da si podizan van naše krvi, Rande aI’Tor. Slušaj me. Ja sam ono što jesam. To je ono što sam ja.” Ona podiže koplje.

“Slušaj, Rande al’Tor. Ja sam koplje. Kada se ljubavnik pojavi između mene i koplja, ja biram koplje. Neki biraju drugi put. Neki odluće da su trčali sa kopljem dovoljno dugo, onda žele muža, dete. Ja nikada nisam želela ništa drugo. Nijedan poglavar ne bi oklevao da me pošalje gde god je ples najžešći. Ako umrem tamo, moja prvosestra će me oplakati, ali ni nokat više nego ako naš prvobrat padne. Drvoubica koji me ubode u srce na spavanju bi mi dao vise časti nego što si ti. Da li razumeš sada?”

“Razumem, ali. . .“ Razumeo je. Nije želela da napravi od nje nešto drugo od onoga što jeste. Sve što treba da uradi je da bude voljan da gleda kako umire. “Šta se dešava kad polomiš poslednje koplje?”

“Ako nemam časti u ovom životu, možda ću je imati u sledećem.” Rekla je to kao da je bilo samo još jedno objašnjenje. Bio mu je potreban trenutak da shvati. Sve što treba da uradi je da bude voljan da gleda kako umire.

“Uvek postoji izbor, Rande al’Tor. Ti imaš jedan izbor, i ja imam jedan. Dži’e’toh ne dopušta više.”

Hteo je da zareži na nju, da prokune dži’e’toh i svakoga ko ga prati. “Izaberi svoje Device, Sulin. Ne znam koliko mogu da ih povedem, ali Far Dareis Mai će imati onoliko koliko i ostala društva.”

Prošunjao se pored nje i njenog iznenadnog osmeha. Ne olakšanja. Zadovoljstva. Zadovoljstva što će imati šansu da umre. Trebao je da je ostavi obmotanu u saidin, ostavljenu da se pobrine za nju nekako kad se vrati iz Kaemlina. Otvarajući vrata treskom, koraknuo je na kej i zastao.

Enaila je predvodila liniju Devica, svaka sa tri koplja u svojim rukama, linija se protezala od vrata upravnika dokova, nestajući u najbližoj kapiji ka gradu. Neki od Aijela na dokovima, gledali su ih radoznalo, ali bilo je očigledno da je to nešto izmedju Far Dareis Mai i Kar’a’karna, i nije to posao nekog drugog društva. Amis i tri ili četiri druge Mudre koje su nekada bile Device, gledale su pažljivije. Većina ne—Aiela je otišla, osim nekoliko nervoznih ljudi koji su uspravljali prevrnuta kola za žito i pokušavali da gledaju negde drugde. Enaila je iskoračila prema Randu, onda je zastala i osmehnula kada je Sulin izašla. Ne olakšanje. Zadovoljstvo. Osmesi zadovoljstva su se spustili niz dugu liniju Devica. Osmesi na Mudrama, takođe, i oštro klimanje njemu od Amis kao da je prekinuo sa nekim idiotskim ponašanjem.

“Pomislio sam da će ući jedna po jedna da te poljupcima izvade iz muka,” reče Met.

Rand se namrštio na njega, stojeći tamo nagnut na svoje koplje i kezeći se, nakrivljenog šešira širokog oboda na glavi. “Kako možeš biti tako veseo?” Miris sprženog mesa je i dalje visio u vazduhu, i jaukanje sprženih muškaraca i žena nošenih od strane Mudrih.

“Zato što sam živ,” Met progunđa. “Šta hoćeš da radim, da plačem?” On slegnu neprijatno. “Amis kaže de će Egvena stvarno biti dobro za nekoliko dana.” On pogleda unaokolo, ali nije želeo da vidi ono što je video. “Spaljen bio, ako ćemo da uradimo tu stvar, uradimo je. Dovie’andi se tovya sagain.”

“Vreme je da se bacu kockice,” Rand se složio. Plamenovi su umrli unutar staklenog dimnjaka od Vazduha, ali se beli dim still rose, iako su plamenovi još uništavali ter’angreal. Moiraina. Trebao je. . . Urađeno je urađeno. Device su se skupljale oko Sulin, onoliko koliko je moglo da ih stane na kej. Urađeno je urađeno, i moraće da živi sa tim. Smrt bi bila oslobođenje od onoga sa čim on mora da živi. ”Uradimo to.”