Poglavlje 54: Do Kaemlina

Poglavlje 54

Do Kaemlina

Ninaeva

Petsto Devica iza Sulin pratilo je Randa nazad do Kraljevske palate, gde je Bael čekao u velikom dvorištu unutar prednjih kapija sa Gromovnicima i Crnim očima i Vodotragačima i ljudima iz svih ostalih društava, njihov broj ispunjavao je dvorište i tiskali su se nazad u palatu kroz svaka vrata do najmanjeg prolaza za sluge. Neki su gledali sa nižih prozora, čekajući svoj red da izađu. Okolni kameni balkoni bili su prazni. U celom dvorištu čekao je samo jedan čovek koji nije bio Aijel; Tairenci i Kairijenjani – naročito Kairhijenjani – držali su se podalje kada bi se Aijeli skupljali. Taj izuzetak je stajao iznad Baela na širokim sivim stepenicama koje su vodila u palatu. Pevin, sa tamnocrvenim barjakom koji je mlitavo visio sa motke, a lice mu nije bilo ništa izražajnije dok je bio okružen Aijelima nego da se nalazio negde drugde.

Avijenda, iza Randovog sedla, držala se čvrsto za njega, grudi koje su se pritiskale uz njegova leđa, do samog trenutka kada se sjahalo. Postojala je neka svađa između nje i nekih Mudrih nazad na dokovima za koju je mislio da nije trebalo da je čuje.

“Idi sa Svetlošću”, rekla je Amis, dodirujući Avijendino lice. “I dobro ga čuvaj. Znaš koliko mnogo zavisi od njega.”

“Mnogo zavisi od vas oboje”, Bair je rekla Avijendi, skoro u isto vreme kada je Melaina rekla iznervirano, “Bilo bi lakše da si uspela do sada.”

Sorileja je frknula. “Čak su i Device znale kako da barataju sa muškarcima u mojim danima.”

“Bila je uspešnija nego što mislite”, rekla im je Amis. Avijenda je zavrtela glavom; narukvica od slonovače sa ružama i trnjem joj je skliznula niz ruku dok je podizala šaku da spreči drugu ženu, ali je Amis prešla preko njenog poluzavršenog negodovanja. “Čekala sam da nam ona kaže, ali pošto neće –” Onda ga je videla, kako stoji na samo deset stopa, sa uzdama Džed'ena u rukama i oštro presekla. Avijenda se okrenula da vidi u šta je Amis piljila; kada su ga njene oči našle, svetlocrvenilo joj je oblilo lice, a onda se povuklo tako iznenada da su čak i njeni obrazi potamneli od sunca izgledali bledo. Četiri Mudre uperile su one ravne, nečitljive poglede.

Asmodean i Met su se pojavili iza njega, vodeći svoje konje. “Da li žene uče taj pogled u kolevci?” promrmljao je Met. “Da li ih njemu uče njihove majke? Rekao bih da će silni Kar'a'kar da oprlji uši ako se dugo bude motao ovuda.”

Odmahujući glavom, Rand je posegao naviše dok je Avijenda prebacivala nogu da sklizne dole i podigao ju je sa šarčevih leđa. Na trenutak ju je držao za struk gledajući naniže u njene jasne plavozelene oči. Nije skrenula pogled, i njen izraz se nije promenio, ali su joj se ruke stegle oko njegovih podlaktica. U čemu je trebalo da uspe? Mislio je da su je Mudre poslale da ga špijunira, ali nikada nije postavila pitanje o stvarima koje je krio od Mudrih, već je bila otvoreno ljuta na njega jer je skrivao tajne od njih. Nikada stidljivo, nikada pokušavajući da izvuče nešto. Batinama, možda, ali nikada udicom. Razmatrao je mogućnost da je ona kao jedna od onih Kolaverinih mladih žena, ali mu je samo kratki tren da misli o tome. Avijenda nikad ne bi dozvolila da bude korišćena na taj način. Osim toga, čak i ako jeste, jednom mu dajući sebe, a posle odbijajući i da ga poljubi, da ne pominje što ga je naterala da je juri preko pola sveta, nije bilo načina da se to zaobiđe. Ako je bila više nego nemarna oko toga što je bila naga pred njim, aijelski običaji su bili različiti. Ako ju je njegova nelagodnost oko toga zadovoljavala, verovatno je to bilo zato što je mislila da je to divna šala na njegov račun. Dakle, u čemu bi trebalo da je uspela? Zavere svuda oko njega. Zar su svi spletkarili? Mogao je da vidi svoje lice u njenim očima. Ko joj je dao tu srebrnu ogrlicu?

“Volim milovanja koliko i svaki muškarac”, reče Met, “ali zar ne mislite da malo previše ljudi gleda?”

Rand je pustio Avijendin struk i koraknuo unazad, ali ništa brže od nje. Pognula je glavu, zamajući se oko suknje, mrmljajući o tome kako ju je jahanje izgužvalo, ali ne pre nego što je video kako su joj obrazi porcveneli. Pa, nije hteo da je osramoti.

Mršteći se po dvorištu, rekao je: “Kazao sam ti da ne znam koliko mogu da povedem, Baele.” Sa Devicama koje su izvirale kroz kapije na zaravan, jedva da je bilo mesta da za kretanje u dvorištu. Pet stotina iz svakog društva značilo je šest hiljada Aijela; u hodnicima mora da je bilo krcato.

Veoma visoki aijelski poglavar je slegao ramenima. Kao svaki drugi Aijel tamo, imao je šoufu uvijenu oko glave, spreman da stavi veo. Bez crvene trake za glavu, mada je izgledalo kao da bar polovina ostalih nosi crno-beli disk na čelima. “Svako koplje koje može da te prati, hoće. Da li će dve Aes Sedai biti ovde uskoro?”

“Ne.” Bilo je dobro što je Avijenda održala obećanje da ga ne pusti da je ponovo dodirne. Lanfear je pokušala da ubije nju i Egvenu zato što nije znala koja je bila Avijenda. Kako je Kader saznao da joj kaže? Nije važno. Lan je bio u pravu. Žene nalaze bol – ili smrt – kada mu se previše približe. “Neće doći.”

“Priča se o... nevolji... pored reke.”

“Velika pobeda, Baele”, reče Rand umorno. “I mnogo je časti zarađeno.” Ali ne od mene. Pevin je sišao pored Baela da bi stajao iza Randovog ramena sa barjakom, njegovo usko lice sa ožiljcima bilo je potpuno prazno. “Da li onda, cela palata zna za ovo?” upitao je Rand.

“Čuo sam”, reče Pevin. Vilica mu je radila, žvaćući za još reči. Rand mu je našao zamenu za njegov zakrpljeni seoski kaput, dobru crvenu vunu, a taj čovek je dao da se izvezu Zmajevi po njoj, po jedan kako se penje na obe strane njegovih grudi. “Da ideš. Negde.” To je, izgleda, iscrplo njegove zalihe pričanja.

Rand je klimnuo. Glasine su rasle unutar palate kao pečurke u hladu. Ali dokle god Rahvin nije saznao. Pregledao je crepove krovova i vrhova kula. Nema gavranova. Nije video gavrana već neko vreme, mada je čuo da ih drugi ljudi ubijaju. Možda su ga sada izbegavali. “Budite spremni.” Zgrabio je saidin, plutao u tami, nepokretan.

Kapija se pojavila u podnožju stepenica, prvo bleštava linija koja je izgledala kao da se obrće, otvarajući se u kvadratnu rupu ka crnilu, široku četiri koraka. Ni šapat se nije čuo među Aijelima. Oni iza će moći da ga vide kao kroz zadimljeno staklo, tmurni sjaj u vazduhu, ali mogu da pokušaju da prođu i kroz jedan od zidova palate. Sa strane, kapija će biti neviljiva osim za nekoliko onih koji su dovoljno blizu da vide nešto što izgleda kao duga, tanka dlaka, čvrsto zategnuta.

Četiri koraka je bilo najveće što je Rand mogao da napravi. Bilo je granica za jednog samog čoveka, tvrdio je Asmodean; izgledalo je da su svuda bile granice. Količina saidina koju povučeš nije bila bitna. Jedna moć imala je malo veze sa kapijama, u stvari; samo sa pravljenjem. Iza, bilo je nešto drugo. San sna, tako ga je Asmodean zvao.

Zakoračio je kroz to, na nešto što je izgleda bio pločnik podignut iz dvorišta, ali su ovde sivi kvadrati visili u sred potpune tame, sa osećajem da nije bilo ničeg u bilo kom pravcu. Ništa, zauvek. Nije bilo kao noć. Mogao je savršeno da vidi sebe i kamen. Ali sve ostalo, svuda ostalo, je bila crnilo.

Došlo je vreme da vidi koliko veliku platformu može da napravi. Sa tom mišlju, još kamenova se pojavilo odjednom, imitirajući dvorište do poslednjeg palca. Zamislio ga je još većim. Toliko brzo, sivi kamen se protezao koliko god je mogao da vidi. Trgnuvši se, shvatio je da su čizme počele da mu tonu u kamen pod nogama; nije izgledao drugačije, ali je propuštao sporo kao blato, cureći oko čizama. Užurbano je doveo sve nazad na kvadrat veličine onoga što je bilo napolju – toliko je ostajalo čvrsto – a onda počeo da ga povećava za po jedan spoljni red kamenja odjednom. Nije mu trebalo dugo da shvati da nije mogao da napravi platformu mnogo veću od one iz prvog pokušaja. Kamen je i dalje izgledao dobro, nije mu tonuo pod nogama, ali se drugi dodati red osećao nekako... nematerijalan, kao tanka ljuska koja je mogla da se polomi pod pogrešnim korakom. Da li je to bilo zato što je ovoliko bilo najveće što je stvar mogla da se napravi? Ili zato štu je nije zamislio veću prvog puta? Svi mi pravimo svoje granice. Misao je iznenada iskliznula odnekud. I postavljamo ih dalje nego što imamo ikakvo pravo.

Rand je dopustio sebi da zadrhti. U Praznini, osećao je kao da je nešto drugo zadrhtalo. Bilo je dobro da se podseti da je Lijus Terin još bio unutar njega. Morao je da bude oprezan da ne upadne u borbu za sebe dok se suočava sa Rahvinom. Da nije bilo toga, možda bi imao... Ne. Ono što se desilo na pristaništu je bilo gotovo; neće od toga napraviti zbrku za doručak.

Smanjujući platformu za jedan spoljni prsten kvadratnog kamenja, okrenuo se. Bael je čekao napolju u nečemu što je izgledalo kao ogromni kvadratni dovratak u svetlost dana sa stepenicama iza. Pored njega, Pevin nije izgledao ništa potreseniji onim što je video od aijelskog poglavara, što je značilo nimalo. Pevin bi nosio taj barjak gde god je Rand išao, čak i u Jamu prokletstva, i ne bi ni trepnuo. Met je gurnuo šešir unazad da počeše glavu, onda ga opet natukao nisko, mrmljajući nešto o kockicama u glavi.

“Zadivljujuće”, rekao je Asmodean tiho. “Veoma zadivljujuće.”

“Laskaj mu nekog drugog puta, harfisto”, rekla je Avijenda. Ona je prva zakoračila, gledajući Randa, a ne gde je spuštala stopala. Došla je skroz do njega, ne gledajući ništa osim osim njegovog lica. Mada, kada je stigla do njega, samo se iznenada zavrtela, stavljajući šal preko laktova, i posmatrala tamu. Ponekad su žene bile čudnije od bilo čega što je Tvorac ikako mogao da napravi.

Bael i Pevin su bili odmah iza nje; onda Asmodean, dok mu je jedna ruka stezala remen njegove kutije za harfu preko grudi, a druga ruka belih zglobova mu je bila na balčaku mača; i Met, šepureći se, ali trunčicu oklevajući i gunđajući kao da se svađa sa sobom. Na Starom jeziku. Sulin je tvrdila čast da bude prva od ostalih, ali je uskoro pratio široki potok, ne samo Device koplja, nego i Tain Šari, Izdanci Krvi, i Far Aldazar Din, Braća Orla; Crveni štitovi i Trkači Zore, Kameni psi i Ruke Noža, predstavnici svakog društva, gurajući se kroz prolaz.

Dok se broj povećavao, Rand se pomerio ka daljoj strani plarforme od kapije. Nije bilo potrebe da vidi gde ide, zaista, ali je želeo. U stvari, mogao je da ostane na drugom kraju, ili da one na jednu stranu; ovde je pravac bio promenljiv; kojim god putem odluči da krene, odveo bi ga do Kaemlina, ako se pravilno uradi. I do beskrajne tame ničega ako se pogrešno uradi.

Osim Baela i Sulin – i Avijende, naravno – Aijeli su ostavili nešto malo prostora za njega, Meta, Asmodeana i Pevina. “Držite se dalje od ivice”, rekao je Rand. Aijeli najbliži njemu su se povukli skoro za celu stopu. Nije mogao da vidi preko šume, šoufom pokrivenih glava. “Je li puno?” uzviknuo je. Stvar je mogla da drži polovinu onih koji su hteli da idu, ali ne mnogo više. “Je li puno?”

“Da”, odgovorio je konačno ženski glas, oklevajući – pomislio je da je zvučao kao Lamelin – ali je još bila gužva u kapiji, Aijeli koji su bili sigurni da ima mesta za još jednog.

“Dosta!” povikao je Rand. “Ne više! Dalje od kapije! Svi se dobro odmaknite!” Nije želeo da se ono što se dogodilo seanšanskom koplju, dogodi živom mesu.

Pauza, a onda: “Čisto je.” To je bila Lamela. Kladio bi se u poslednji bakrenjak da su Enaila i Somara bile tu negde iza, takođe.

Kapija kao da se okrenula u tranu, stanjujući se dok nije nestala u poslednjem bljesku svetlosti.

“Krv i pepeo!” promrmljao je Met oslanjajući se zgađeno na svoje koplje. “Ovo je gore od plamenih Puteva!” Zbog čega je zaradio zapanjeni pogled od Asmodeana i procenjujući od Baela. Met nije primetio; bio je previše zauzet prodornim gledanjem u crninu.

Nije bilo osećanja pokreta, ni povetarca da prodrma barjak koji je držao Pevin. Mogli su i da stoje mirno. Ali je Rand znao bolje; mogao je skoro da oseti kako se mesto kom su prilazili dovlači.

“Ako mu priđeš previše blizu, osetiće.” Asmodean je liznuo usne i izbegavao da pogleda ikoga. “Bar sam ja tako čuo.”

“Znam gde idem”, rekao je Rand. Ne previše blizu. Ali ne previše daleko. Dobro se sećao mesta.

Bez pokreta. Beskrajno crnilo, i u njemu su visili oni. Nepoketni. Možda je prošlo pola sata.

Lagani žamor je prostrujao kroz Aijele.

“Šta je bilo?” upitao je Rand.

Mrmljanje je dolazilo preko platforme. “Neko je pao”, reče na kraju krupan čovek blizu njega. Rand ga je prepoznao. Mesijar. Bio je Kor Darei, Koplje Noći. Nosio je crvenu traku za glavu.

“Ne valjda jedna od...” počeo je Rand, onda je uhvatio kako ga Sulin gleda ravnim pogledom.

Okrenuo se da bulji u mrak, dok je bes bio mrlja koja se držala za bezosećajnu Prazninu. Znači nije trebalo da mu znači više ako je pala jedna od Device, je li? Značilo je. Večno padanje kroz beskrajnu tamu. Da li će se razum slomiti pre nego što smrt dođe, od gladi ili žeđi ili straha? U tom padu, čak i Aijel mora jednom da nađe dovoljno jak strah da zaustavi srce. Skoro da sa nadao tome; mora da je bilo milosrdnije od drugog.

Spaljen da sam, šta se desilo sa svom onom grubošću na koju sam bio toliko ponosan? Devica ili Kameni pas, koplje je koplje. Samo, misliti to nije moglo da napravi da bude tako. Biću grub. Daće Devicama da igraju kopljima gde god da su želele. Hoće. I znao je da će pregledati ime svake koja je umrla, da će svako ime biti još jedna rana od noža na njegovoj duši. Biću grub. Svetlost mi pomogla, hoću. Svetlosti, pomozi mi.

Naizgled nepokretni, viseći u crnilu.

Plarforma je stala. Bilo je teško reći kako je znao, kada je mogao da kaže da se pre kretala, ali je znao.

Usmerio je, i kapija se otvorila na isti način kao u dvorištu u Kairhijenu. Ugao sunca jedva da se promenio, ali je ovde svetlost ranog jutra sijala na popločanoj ulici, i na uzdižućoj padini sa smeđim zakrpama od sušom umrtvljene trave i cveća. Padinu je krunisao kameni zid visok dva ili više hvata, dok je kamenje bilo izrađeno grubo tako da se činilo da je nešto prirodno. Iznad tog zida mogao je da vidi zlatne kupole Kraljevske palate Andora, sa nekoliko belih tornjeva na čijim su vrhovima stajali barjaci mreškajući Belog lava na povetarcu.

Plave oči lebdele su optužujuće van Praznine, prolečuća uspomena na poljupce ukradene u Tiru, uspomena na pismo kojim je polagala svoje srce i dušu pred njegove noge, na poruke koje je nosila Egvena koje su izjavljivale ljubav. Šta bi ona rekla ako bi ikada saznala za Avijendu, za onu noć zajedno u snežnoj kolibi? Sećanje na još jedno pismo, koje ga je ledeno mamuzalo, kraljica koja osuđuje svinjara na večnu tamu. Nije bilo važno. Lan je bio u pravu. Ali je želeo... Šta? Koga? Plave oči, i zelene, i tamnosmeđe. Elejna, koja ga je možda volela, a možda nije mogla da se odluči? Avijenda, koja mu se rugala onime što nije htela da ga pusti da dodirne? Min, koja mu se smejala i mislila o njemu kao o vunoglavoj budali? Sve to je bljeskalo duž granica Praznine. Pokušao je da to ignoriše, da ignoriše mučno sećanje na još jednu plavooku ženu, koja je ležala mrtva u hodniku palate, tako davno.

Morao je da stoji tamo, dok su Aijeli izletali iza Baela, stavljajući velove, šireći se desno i levo. Njegovo prisustvo je bilo to što je održavalo platformu; nestaće čim izađe kroz kapiju. Avijenda je čekala mirno skoro koliko i Pevin, mada jeste povremeno proturivala glavu napolje u jednom ili drugom pravcu niz ulicu. Asmodean je dodirivao mač i disao previše brzo; Rand se pitao da li je čovek znao kako da koristi tu stvar. Ne da će morati. Met je buljio u zid kao u loše sećanje. I on je jednom ušao u palatu na ovaj način, takođe.

Poslednji Aijel sa velom je prošao, i Rand je pokazao ostalima da izađu, a onda i sam to uradio. Kapija je trepnula i nestala, ostavljajući ga u sredini dugog kruga opreznih Devica. Aijeli su trčali niz ulicu koja je zavijala – pratila je liniju brda; sve ulice u Unutrašnjem Gradu su tekle sa zemljom – nestajući iza vijugavih uglova dok su žurili da nađu i osiguraju bilo koga ko je mogao da digne uzbunu. Još ih se pelo uz padinu, a neki su čak počeli da savljađuju zid koristeći malene kvrge i gebene kao oslonce za šake i stopala.

Iznenaeda, Rand se zapiljio. Nalevo od njega ulica se savijala na dole i skretala van vidika, spust je dozvoljavao pogled pored kula pokrivenih pločama, iskričavim na jutarnjem suncu sa stotinama boja koje su se menjale, preko krovova sa crepovima skroz do jednog od mnogih parkova Unutrašnjeg Grada, dok su bele staze i spomenici oblikovali lavlju glavu kada se gledalo iz ovog ugla. Nadesno od njega, ulica se malo uzdizala pre nego što je zavila, još kula krunisanim vrhovima ili kupolama različitih oblika koji su sjajili iznad krovova. Aijeli su napunili ulicu, nadolazeći brzo u bočne ulice koje su se odvajale od palate. Aijeli, bez druge žive duše. Sunce je bilo dovoljno visoko da ljudi budu napolju da rade svoja posla, čak i ovoliko blizu palate.

Kao noćna mora, zid iznad se srušio van na pola tuceta mesta, Aijeli i kamenje su mrvili one koji su se još peli. Pre nego što su ti odskakajući, proklizavajući delovi građevine stigli do ulica, Troloci su se pojavili u otvorima, bacajući ovnove za provaljivanje debele kao stabla koje su upotrebili i izvlačeći mačeve iskrivljene kao srpovi – još njih, sa sekirama sa šiljcima i bodljikavim kopljima, ogromni čovekoliki oblici u crnom oklopu sa šiljcima na ramenima i laktovima, ogromna čovekolika lica izobličena njuškama i čeljustima, kljunovima i rogovima i perjem, koja su srljala niz padinu sa bezokim Mirdraalima nalik noćnim zmijama među sobom. Celom dužinom ulice, urličući Troloci i tihi Mirdraali sipali su iz dovrataka, iskakali iz prozora. Munja je udarila iz vedrog neba.

Rand je istkao Vatru i Vazduh da prestretne Vatru i Vazduh, štit koji se sporo širio trkajući se sa padom munja. Previše sporo. Jedna je udarila štit tačno iznad njegove glave, razbijajući se u zaslepljujuć bljesak, ali su druge udarale u tle, a kosa mu se podigla kada kao da je sam vazduh pokušao da ga smrvi. Skoro je izgubio tkanje, skoro samu Prazninu, ali je tkao ono što nije mogao da vidi očima još uvek punih blještavog svetla, raširio štit protiv munja sa nebesa tako da bar može da oseti bubnjanje o njega. Bubnjanje je još uvek dopiralo do njega, ali to je moglo da se promeni. Povukavši saidin kroz angreal u svom džepu, tkao je štit dok nije bio siguran da je pokrio pola Unutrašnjeg Grada, a onda ga vezao. Dok je ustajao na noge, vid je počeo da se vraća, u početku suzan i bolan. Morao je da brzo dela. Rahvin je znao da je on ovde. Morao je da...

Prošlo je iznenađujuće malo vremena, naizgled. Rahvin nije mario koliko je svojih smakao. Zapanjeni Troloci i Mirdraali na padini su padali pod kopljima u rukama Devica, od kojih su se mnoge i same nesigurno kretale. Neke Device, one najbliže Randu, tek sad su se podizale sa mesta gde su bila bačene, a Pevin je stajao raširenih nogu, držeći se uspravno motkom sa crvenim barjakom, njegovo lice sa ožiljcima je još uvek bilo bezizražajno kao škriljac. Još Troloka je nadiralo kroz procepe u zidu iznad, i buka bitke je punila ulice u svim pravcima, ali je mogla da bude i u drugoj zemlji, što se Randa ticalo.

Bilo je više nego jedna munja u onom prvom udarcu, ali nisu sve bile naciljane na njega. Metove čizme su se pušile na desetinu koraka od mesta gde je Met sam ležao na leđima. Vitice dima podizale su se sa crne drške njegovog koplja, takođe, sa kaputa, čak i sa srebrne lisičije glave, koja je visila van njegove košulje, koja ga nije spasila od usmeravanja muškarca. Asmodean je bio izokrenuti oblik uglja, prepoznatljiv samo po pocneloj kutiji za harfu koja mu je još bila na leđima. A Avijenda... Bez belega, mogla je i samo da leži odmarajući se – ako je mogla da se odmara netremice buljeći u sunce.

Rand se sagnuo da joj dotakne obraz. Već se hladio. Osećao se... Ne kao meso.

“RAAAHVIIINEEEE!”

Malo ga je iznenadio, taj zvuk koji je dolazio iz njegovog grla: izgledalo je kao da je sedeo negde duboko u pozadini svoje sopstvene glave, dok je Praznina oko njega bila ogromnija, praznija nego što je bila ikada ranije. Saidin je besneo kroz njega. Nije mario da li će ga odneti. Izopačenost je curila kroz sve, potamnjivala sve. Nije mario.

Tri Troloka su se probili kroz Device, sa ogromnim sekirama sa šiljcima i čudnim kukastim kopljima u dlakavim rukama, previše ljudske oči usredređivale su se na njega, kako stoji tu naizgled nenaoružan. Jedan sa njuškom sa veprovim kljovama pao je sa Enailinim kopljem kroz kičmu. Orlovski kljun i medveđa čeljust su trčali ka njemu, jedan u čizmama, drugi na šapama.

Rand je osetio sebe kako se smeši.

Vatra je buknula iz dvojice Troloka, plamen u svakoj pori, izbijajući kroz crni oklop. Dok su se njihova usta otvarala da vrište, kapija se otvorila tačno tamo gde su stajali. Krvave polovine su gorele, čisto posečeni Troloci su pali, ali Rand je buljio kroz otvor. Ne u crnilo, nego u veliku dvoranu sa stubovima i kamenim pločama sa izrezbarenim lavovima, gde je krupni muškarac sa krilima belog u crnoj kosi skočio u iznenađenju sa pozlaćenog trona. Tuce ljudi, neki obučeni kao lordovi, neki u grudnim oklopima, okrenulo se da vidi u šta je gledao njihov gospodar.

Rand jedva da ih je primetio. “Rahvine”, rekao je. Ili je neko rekao. Nije bio siguran ko.

Šaljući vatru i munje ispred sebe, zakoračio je kroz kapiju i pustio da se zatvori za njim. Bio je smrt.

Ninaeva nije imala teškoća da održi narav koja joj je dozvolila da usmerava tok Duha u ćilibarsku usnulu ženu u njenoj torbi. Čak i osećaj nevidljivih očiju nisu mogle da dotaknu njen bes ovog jutra. Sijuan je stajala ispred nje na salidarskoj ulici u Tel'aran'riodu, ulici praznoj osim njih, nekoliko muva i jedne lisice koja se zaustavila da ih radoznalo pogleda pre nego što je odtrčkarala dalje.

“Moraš da se usredsrediš”, zalajala je Ninaeva. “Bolje si se držala prvog puta. Usredsredi se!”

“Ja se usredređujem, glupa devojko!” Sijuanina plava vunena haljina je iznenada postala svilena. Ešarpa Amirlin sa sedam pruga visila joj je oko vrata, a zlatna zmija ujedala je svoj rep na njenom prstu. Mršteći se na Ninaevu, izgleda da nije bila svesna promene, mada je danas već pet puta nosila isto. “Ako postoje neke poteškoće, leže u onom piću odvratnog ukusa kojim si me nakljukala! Fuj! Još mogu da ga osetim. Kao žuč ribe list.” Ešarpa i prsten su nestali; viskoki okovratnik svilene haljine spustio se dovoljno nisko da se pokaže uvrnuti kameni prsten, koji joj se ljuljao između grudi na lepom zlatnom lancu.

“Da nisi bila uporna u tome da hoćeš da te učim kada ti je potrebno nešto da zaspiš, ne bi bilo potrebno.” Pa šta ako je bilo malo ovčijeg korena i nekoliko drugih stvari koje nisu bile zaista neophodne u mešavini. Žena je zasluživala da joj se jezik usiri.

“Teško da možeš da me podučavaš kad podučavaš Šerijam i ostale.” Svila je izbledela; okovratnik je ponovo bio visok, okružen nabranom belom čipkom, i kapa bisera je tesno prijanjala na Sijuaninu kosu. “Ili bi radije da da dođem posle njih? Tvrdiš da ti treba nešto neuznemirenog sna.”

Ninaeva je zadrhtala, dok su joj se pesnice stiskale pored bokova. Šerijam i ostale nisu bile najgora stvar koja joj je rasplamsala bes. Ona i Elejna su se smenjivale u njihovom dovođenju u Tel'aran'riod po dve odjednom, ponekad svih šest za jednu noć, a čak i ako je bila učitelj, nikada joj nisu dozvolile da zaboravi da je ona bila Prihvaćena, a one Aes Sedai. Jedna oštra reč kada su napravile budalastu grešku... Elejna je samo bila poslata da jednom riba lonce, ali su se Ninaevine ruke smežurale od vruće, sapunjave vode; bar tamo gde joj je telo ležalo spavajući.

Ali one nisu bile najgore. Niti je to bila činjenica da je jedva imala trenutak da sačuva za istraživanje šta, ako išta može, može da se uradi oko smirivanja i umiravanja. Logan je više sarađivao od Sijuan i Leane u svakom slučaju, ili bar sa više želje. Hvala Svetlosti da je razumeo o čuvanju te tajne. Ili je mislio da jeste; verovatno je verovao da će ga jednog dana Izlečiti. Ne, gore od toga je bilo što je Faolajn bila testirana i podignuta... ne u Aes Sedai – ne bez Štapa zakletvi, koji je bio duboko u Kuli – ali u nešto više od Prihvaćene. Faolajn je sada nosila haljine koje je htela, a ako nije mogla da nosi šal ili da izabre Ađah, data su joj ovlašćnenja. Ninaeva je mislila da je donela više čaša vode, više knjiga – namerno ostavljenih, bila je sigurna! – više pribadača i bočica sa mastilom i drugih beskorisnih stvari u poslednja četiri dana nego što je u celom njenom boravku u Kuli. Ali, čak ni Faolajn nije bila najgora od svega. Toga čak nije želela ni da se seća. Njen bes je mogao da zagreje kuću zimi.

“Šta ti je danas zakačilo udicu u škrge, devojko?” Sijuan je imala haljinu kao one što je Leana nosila, samo prozirnije nego što bi Leana ikada nosila u javnosti, toliko tanka da je bilo teško reći koje je boje bila. Nije bilo prvi put da je imala to na sebi danas, takođe. Šta li je bilo u pozadini ženinog uma? “Bila si skoro pristojno društvo do danas”, nastavila je Sijuan iznervirano, a onda stala. “Do danas. Shvatam sada. Juče popodne je Šerijam odredila Teodrin da počne da ti pomaže da slomiš tu blokadu koji si izgradila. Da li ti je to stesnilo podsuknju? Ne sviđa ti se da ti Teodrin priča šta da radiš? I ona je divljakuša, takođe, devojko. Ako iko može da te nauči da usmeravaš da te pre toga ne jedeš koprive, ona –”

“A zbog čega si ti tako nervozna da ne možeš da držiš haljinu mirnom?” Teodrin – to je bilo ono što je stvarno bolelo. Neuspeh. “Možda zbog nečega što sam čula sinoć?” Teodrin je bila mirne naravi, dobre volje, strpljiva; rekla je da nije moglo da se uradi u jednom pokušaju; bili su potrebni meseci da se njen sopstveni blok uništi, a ona je konačno shvatila da može da usmerava dugo pre odlaska u Kulu. Ipak, neuspeh je boleo, a što je najgore od svega, ako iko otkrije da je plakala kao dete u Teodrininim tešiteljskim rukama kada je znala da nije uspevala... “Čula sam da si bacila čizme Gareta Brina na njegovu glavu kada ti je rekao da sedneš i izglancaš ih kako treba – još ne zna da Min glanca čizme, zar ne? – pa te je okrenuo naglavačke i –”

Sijuanin šamar celom šakom zazvonio joj je u ušima. Na tren je samo mogla da pilji u drugu ženu, dok su joj oči bile sve veće i veće. Sa vriskom bez reči, pokušala je da udari Sijuan u oko. Pokušala, jer je Sijuan nekako upetljala pesnicu u njenu kosu. Trenutak kasnije bile su u prašini ulice, kotrljajući se i vrišteći, divlje mlateći.

Stenjajući, Ninaeva je mislila da je bolje prolazila čak i ako često nije znala da li je gore ili dole. Sijuan je pokušavala da joj iščupa pletenicu iz korena jednom rukom dok ju je drugom udarala po rebrima i svemu ostalom što je mogla da dohvati, ali je ona držala tu ženu na isti način, a Sijuanino vučenje i udaranje je sigurno postajalo slabije, a ona lično će za minut da udari Sijuan tako da se onesvesti, a onda da je oćelavi. Ninaeva je jauknula kada su je nožni prsti jako udarili po cevanici. Ta žena je šutirala! Ninaeva je pokušala da je udari kolenom, ali to nije bilo lako u suknjama. Šutiranje se nije računalo u poštenu borbu!

Iznenada, Ninaeva je shvatila da se Sijuan tresla. Isprva je pomislila da je žena plakala. A onda je shvatila da je to bio smeh. Pridižući se, sklonila je pramenove kose sa lica – kika joj je bila skoro raspletena – i ljutito gledala na drugu ženu. “Čemu se smeješ? Meni? Ako se...!”

“Ne tebi. Nama.” Još uvek drhteći od veselosti, Sijuan je odgurnula Ninaevu sa sebe. Sijuanina kosa bila je u divljem neredu, a prašina je pokrivala jednostavnu vunenu haljinu koju je sada nosila, iznošenu i uredno zakrpljenu na nekoliko mesta. Bila je bosonoga, takođe. “Dve odrasle žene, valjaju se okolo kao... Nisam ovo radila od kad sam imala... dvanaest godina, mislim. Počela sam da mislim da nam treba još samo debela Kijan da me podigne za uvo i kaže mi da se devojčice ne tuku. Čula sam da je jednom oborila pripitog štampara, ne znam zašto.” Nešto veoma slično kikotima ju je obuzelo na trenutak, onda ih je utišala i ustala, tresući prašinu sa odeće. “Ako se ne slažemo, možemo to da sredimo kao odrasle žene.” I pažljivim glasom, “Ipak, bilo bi dobro da ne raspravljamo o Garetu Brinu.” Iznenadila se kada je iznošena haljina postala svečana, crvena sa crno-zlatnim vezovima oko poruba i niskim izrezom.

Ninaeva je sedela tamo zureći u nju. Šta bi ona uradila kao Mudrost da je našla dve žene da se tako valjaju na zemlji? Ako ništa drugo, odgovor je nastavio da krčka njen bes. Sijuan, izgleda, još nije shvatala da nema potrebe da se rukama briše prašina u Tel'aran'riodu. Sklanjajući prste koji su popravljali pletenicu, Ninaeva je brzo ustala; pre nego što je bila ponovo na nogama, savršena pletenica joj je visila preko ramena, a njena dobra vuna iz Dve Reke kao da je bila tek oprana.

“Slažem se”, rekla je. Naterala bi bilo koje dve žene koje bi uhvatila tako da žale što su rođene čak i pre nego što ih odvuče pred Ženski krug. Na šta li je samo mislila kada je napadala nekoga pesnicama kao neka budala od muškarca? Prvo Kerandin – nije želela da misli o tom događaju, ali je bio tu – onda Latela, a sada ovo. Da li će da obiđe blokadu tako što će biti stalno ljuta? Na nesreću – ili možda na sreću – ta misao nije učinila ništa za njenu narav. “Ako se ne slažemo, možemo to da... raspravimo.”

“Što pretpostavljam da znači da ćemo vikati jedna na drugu”, rekla je Siujan suvo. “Pa, bolje to nego ovo drugo.”

“Ne bismo morale da vičemo da ti –!” Duboko udahnuvši, Ninaeva je sklonila pogled; ovo nije bio način da se počne iz početka. Dah joj je zastao u grlu, i okrenula je glavu ka Sijuan tako brzo da je izgledalo kao da je vrti. Nadala se da tako izgleda. Samo na tren, lice se nalazilo u prozoru preko ulice. A u stomaku je osećala treperenje, mehurić straha, vrelinu besa što je bila uplašena. “Mislim da sada treba da se vratimo”, rekla je tiho.

“Da se vratimo! Rekla si da će onaj odvratni bućkuriš da me natera da spavam dobra dva sata, a nismo bile ovde mnogo duže od polovine toga.”

“Vreme ovde protiče drugačije.” Je li to bila Mogedijen? Lice je nestalo tako brzo da je moglo da bude nečije ko se na trenutak ovde usanjao. Ako je to bila Mogedijen, nisu smele – nisu smele ni u kom slučaju – da dopuste da sazna da je bila viđena. Morale su da pobegnu. Mehurić straha, vrelina besa. “Rekla sam ti. Dan u Tel'aran'riodu može biti sat u budnom svetu, ili obrnuto. Mi –”

“Bolje sam izvukla kofom sa dna čamca, devojko. Ne treba da misliš da možeš da mi zakineš u kusuru. Naučićeš me svemu što učiš i ostale, kao što je dogovoreno. Možemo da odemo kada se probudim.”

Nije bilo vremena. Ako je to bila Mogedijen. Sijuanina haljina je sada bila zelena svila, a Amirlinina ešarpa i njen prsten Velike zmije su se vratili, ali je, čudom, izrez bio nizak kao sve što je nosila pre toga. Prstenasti ter'angreal joj je visio nad grudima, nekako deo ogrlice od kvadratnih smaragda.

Ninaeva se pomerila bez razmišljanja. Ruka joj je zamahnula, strgnula ogrlicu tako jako da se pokidala sa Sijuaninog vrata. Sijuanine oči su se razrogačile, ali čim se kopča polomila, nestala je, a ogrlica i prsten su se istopili iz Ninaevine šake. Na tren je piljila u prazne prste. Šta se desilo nekomo ko je tako izbačen iz Tel'aran'rioda? Da li je poslala Sijuan nazad u njeno zaspalo telo? Ili negde drugde? U ništavilo?

Panika ju je obuzela. Samo je stajala tamo. Hitro kao misao je pobegla, Svet Snova se naizgled menjao oko nje.

Stajala je na zemljanoj ulici u malom selu od drvenih kuća, nijedna viša od jednog sprata. Beli lav Andora mahao je sa visoke motke, a jedini kameni dok zabadao se u široku reku gde je jato dugokljunih ptica letelo južno nisko nad vodom. Sve je izgledalo maglovito poznato, ali joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati gde je bila. Džuren. U Kairhijenu. A ta reka je bila Erinin. Ovde su se ona, Egvena i Elejna ukrcale na Munjevitog, koji je bila nazvan pogrešnim imenom kao i Rečna Guja, da nastave putovanje ka Tiru. To vreme je izgledalo kao nešto pročitano u knjizi veoma davno.

Zašto je skočila do Džurena? To je bilo prosto, i odgovorila je čim je pomislila na to. Džuren je bio jedino mesto koje je dovoljno dobro poznavala da skoču u njega u Tel'aran'riodu, a da bude dovoljno sigurna da ga Mogedijen nije znala. Tamo su bile na sat vremena, pre nego što je Mogedijen znala da je ona postojala, a bila je sigurna da je ni ona ni Elejna nisu više spominjali, u Tel'aran'riodu ili budne.

Ali to je ostavljalo još jedno pitanje. Isto, na neki način. Zašto Džuren? Zašto nije iskoračila iz Sna, probudila se u svom krevetu, takvom kakav je bio, ako je već pranje sudova i ribanje podova na vrh svega nije ostavilo tako umornom da odmah nastavi da spava? Još mogu da iskoračim. Mogedijen ju je videla u Salidaru, ako je to bila Mogedijen. Mogedijen je sada poznavala Salidar. Mogu da kažem Šerijam. Kako? Da prizna da je podučavala Sijuan? Nije trebalo da ima te ter'angreale pri ruci osim sa Šerijam i drugim Aes Sedaima. Kako je Sijuan dolazila do njih kad je želela, Ninaeva nije znala. Ne, nije se plašila još sati do laktova u vreloj vodi. Plašila se Mogedijen. Bes joj je žestoko goreo u stomaku. Poželela je da ima nešto guščje nane iz svog ruksaka sa biljem. Tako sam... krvavo umorna od toga što sam uplašena.

Klupa se nalazila ispred jedne od kuća, sa pogledom na pristanište i reku. Sela je i razmatrala svoj položaj iz svakog ugla. Bilo je smešno. Istinski izvor je bila bleda stvar. Usmerila je plamen da joj igra iznad šake. Ona je možda izgledala čvrsto – sebi, bar – ali je mogla da vidi reku kroz parče vatre. Vezala ga je, i izbledeo je kao magla čim je čvor bio gotov. Kako je mogla da se suoči sa Mogedijen kada najslabija početnica u Salidaru može da joj uzvati istom snagom ili jače? Zato je pobegla umesto da napusti Tel'aran'riod. Uplašena i besna što je uplašena, previše besna da jasno misli, da razmotri svoje slabosti.

Izaći će iz Sna. Kakva god da je bila Sijuanina spletka, bila je gotova; moraće da okuša sreću zajedno sa Ninaevom. Pomisao na još sati ribanja podova joj je stegla prste na pletenici. Verovatnije još dana, a možda i Šerijamin prut pored toga. Mogle bi da je nikada više ne puste blizu jednog od ter'angreala za snevanje, ili bilo kog ter'angreala. Postavile bi Faolajn umesto Teodrin. Kraj izučavanju Sijuan i Leane, a naročito Logana; možda kraj izučavanja Lečenja.

U besu je usmerila još jedan plamen. Ako je bio i trunku jači, nije mogla da primeti. Toliko o tome da pokuša da pokrene bes u nadi da će pomoći. “Nema drugog izbora osim da im prosto kažem da sam videla Mogedijen”, promrmljala je, cimnuvši pletenicu toliko jako da je zabolelo. “Svetlosti, one će me predati Faolain. Skoro da bih radije umrla!”

“Ali izgleda kao da uživaš da izvršavaš posliće za nju.”

Taj podrugljivi glas je podigao Ninaevu sa klupe kao ruke na ramenima. Mogedijen je stajala na ulici sva u crnom, vrteći glavom na ono što je videla. Svom svojom snagom Ninaeva je istkala štit od Duha i bacila ga između druge žene i saidara. Pokušala da ga baci; izgledalo je kao seći drvo papirnom sekirom. Mogedijen se i nasmešila pre nego što se potrudila da iseče Ninaevino tkanje, a to je učinila tako usputno kao da tera muvu sa lica. Ninaeva je piljila u nju kao da je pogođena kopljem. Posle svega, svodilo se na ovo. Jedna moć, beskorisna. Sav bes koji je ključao u njoj, beskoristan. Sve njene želje, nade, beskorisni. Mogedijen se nije mučila da uzvrati udarac. Nije se čak mučila ni da sama usmeri štit. Toliko je bila prezriva.

“I plašila sam se da si me videla. Postala sam nepažljiva kada ste ti i Sijuan počele da pokušavate da se međusobno pobijete. Golim rukama.” Mogedijen se omalovažavajuće nasmejala. Tkala je nešto, lenjo zato što nije imala razloga da žuri. Ninaeva nije znala šta je to bilo, ali je želela da vrišti. Bes je kipeo unutar nje, ali joj je strah umrtvio mozak, ukopao stopala za tlo. “Ponekad pomislim da si previše neuka čak i za obuku, ti i bivša Amirlin Tron i sve ostale. Ali ne mogu da dopustim da me izdaš.” Ono tkanje je dopiralo do nje. “Došlo je vreme da te konačno pokupim, izgleda.”

“Stani, Mogedijen!” povika Birgita.

Ninaevina usta su se otvorila. To je bila Birgita, kakva je bila ranije, u svom kratkom belom kaputu i širokim žutim pantalonama, složena zlatna pletenica joj je bila povučena preko ramena, a srebrna strela zapeta u srebrnom luku. Bilo je nemoguće. Birgita više nije bila deo Tel'aran'rioda, bila je nazad u Salidaru, pazeći da niko ne otkrije da Ninaeva i Sijuan spavaju dok je sunce na nebu i ne počne da se raspituje.

Mogedijen je bila toliko zapanjena, da su joj tokovi koje je istkala nestali. Zapanjenost je, doduše, trajala manje od trena. Sjajna strela je poletela sa Birgitinog luka – i isparila. Luk je ispario. Nešto kao da je zgrabilo strelkinju, povukavši joj ruke pravo gore, sasvim je povlačeći sa tla.

“Trebalo je da promislim o mogućnosti tebe.” Mogedijen je Ninaevi okrenula leđa da bi se pomerila bliže Birgiti. “Da li uživaš u svojem mesu? Bez Gajdala Kejna?”

Ninaeva je pomilsila da usmeri. Ali šta? Bodež koji možda ni ne probode ženinu kožu? Vatru koja joj ne bi oprljila suknje? Mogedijen je znala koliko je bila beskorisna; čak je nije ni gledala. Ako bi prekinula tok Duha u usnulu ženu od ćilibara, probudila bi se u Salidaru, mogla bi da da upozorenje. Lice joj se iskrivilo skoro do suza kada je pogledala ka Birgiti. Zlatokosa žena je tamo visila, prkosno zureći u Mogedijen. Mogedijen ju je za uzvrat odmeravala kao što bi tesar gledao balvan.

Tu sam samo ja, pomislila je Ninaeva. Skoro da uopšte ne mogu da usmeravam. Tu sam samo ja.

Podigla je jedno stopalo kao da ga izvlači iz gliba dubokog do kolena, a drugi nesigurni korak nije bio ništa lakši. Prema Mogedijen. “Nemoj da me povrediš”, zavapila je Ninaeva. “Molim te. Nemoj da me povrediš.” Jeza je prošla kroz nju. Birgita je nestala. Dete od možda tri ili četiri godine, u kratkom belom kaputu i širokim belim pantalonama, stajalo je tamo igrajući se sa srebrnim lukom veličine igračke. Zabacujući zlatnu pletenicu nazad, dete je naciljalo luk na Ninaevu i zakikotalo se, a onda stavilo prst u usta kao da se pita da li je uradila nešto loše. Ninaeva je pala na kolena. Bilo je potrebno truda da se puzi u suknji, ali nije mislila da je mogla da ostane na nogama. Nekako je uspela, ispružene ruke kao da moli i cvileći. “Molim te. Nemoj da me povrediš. Molim te. Nemoj da me povrediš.” I opet i opet dok se vukla prema Izgubljenoj, slomljena buba koja se koprca u prašini.

Mogedijen je u tišini gledala, dok na kraju nije rekla: “Nekada sam mislila da si jača. Sada nalazim da mi se zaista sviđa prizor tebe na kolenima. To je dovoljno blizu, devojko. Mada ne mislim da imaš dovoljno hrabrosti da meni iščupaš dlačicu iz...” Izgledala je zabavljena time što je primetila.

Ninaevina ruka zamahnula je na hvat od Mogedijen. Moralo je da bude dovoljno blizu. Tu je bila samo ona. I Tel'aran'riod. Slika joj se oblikovala u glavi, i tu se stvorila, srebrna narukvica na njenom ispruženom zglobu, srebrni povodac koji ju je povezivao sa srebrnom ogrlicom oko Mogedijeninog vrata. Nije se u glavi usredredila samo na a'dam, već i na Mogedijen kako ga nosi, Mogedijen i a'dam deo Tel'aran'rioda koji je držala u obliku kakav je želela. Znala je nešto o tome šta da očekuje; jednom je na kratko nosila a'damovu narukvicu, u Falmeu. Na čudan način bila je svesna Mogedijen na isti način kao što je bila svesna svog tela, svojih osećanja, dva skupa, ali oba u njenoj glavi. Za jedno se samo nadala, jer je Elejna bila uporna da je tako. Ta stvar je zaista bila veza; mogla je da oseti Izvor kroz drugu ženu.

Mogedijenina ruka je skočila ka ogrlici dok joj je zapanjenost razrogačila oči. Bes i užas. Bes više nego užas, u početku. Ninaeva ih je osetila skoro kao da su bili njeni. Mogedijen mora da je znala šta su bili ogrlica i povodac, ali je svejedno pokušala da usmerava, u isto vreme Ninaeva je osetila blago pomeranje u sebi, u a'damu, kao da je druga žena pokušavala da savije Tel'aran'riod za sebe. Bilo je jednostavno ugušiti Mogedijenin pokušaj; a'dam je bio veza, sa njom kao glavnom. Znanje toga je olakšavalo. Ninaeva nije htela da usmeri te tokove, tako da nisu bili usmereni. Mogedijen je mogla i da pokuša da golim rukama podigne planinu. Užas je preplavio bes.

Ustajući na noge, Ninaeva je učvrstila pravu sliku u umu. Nije samo zamišljala Mogedijan vezanu a'damom, znala je da je Mogedijen vezana, čvrsto kao što je znala sopstveno ime. Osećaj pomeranja, doduše, osećaj svoje kože kako pokušava da se naježi, nije prestao. “Prekini s tim”, rekla je oštro. A'dam se nije pomerio, ali je izgledalo kao da je nevidljivo zadrhtao. Pomislila je kako vranoosne koprive kako su se lagano očešale o drugu ženu od ramena do kolena. Mogedijen se naježila i zgrčeno izdahnula. “Prekini, rekla sam, inače ću učiniti i gore.” Pomeranje se zaustavilo. Mogedijen ju je oprezno gledala, još uvek stežući srebrnu ogrlicu oko vrata i sa izgledom kao da je stajala na prstima da poleti.

Birgita – dete koje je, ili je bilo, Birgita – stajala je gledajući ih radoznalo. Ninaeva je oblikovala sliku nje kao odrasle žene, usredsredila se. Mala devojčica je stavila prst u usta i počela da proučava igračku u obliku luka. Ninaeva je ljutito uzdahnula. Bilo je teško da se promeni nešto što je neko drugi već održavao. Osim toga, Mogedijen je tvrdila da može da promene učini trajnim. Ali ono što je mogla da učini, mogla je i da opovrgne. “Vrati je.”

“Ako me oslobodiš, ja –”

Ninaeva je ponovo pomislila na koprive, ali ne kako su je očešale. Mogedijen je usisala vazduh kroz stisnute zube i zatresla se kao čaršav na jakom vetru.

“To”, rekla je Birgita, “je bila najstrašnija stvar koja mi se ikada dogodila.” Ponovo postavši svoja, nosila je kratki kaput i široke pantalone, ali nije imala luk ni tobolac. “Bila sam dete, ali u isto vreme, ono što sam bila ja – prava ja – bilo je samo neka maštarija koja je lebdela u pozadini detetovog uma. A ja sam znala. Znala sam da ću samo da gledam šta se dešava i da se igram...” Prebacujući zlatnu pletenicu nazad preko ramena, uputila je Mogedijen strog pogled.

“Kako si došla ovde?” pitala je Ninaeva. “Zahvalna sam, razumeš, ali... kako?”

Brigita je uputila Mogedijen posljednje kameno piljenje, onda otvorila kaput da zavuče ruku u okovratnik bluze, vadeći uvrnuti kameni prsten na kožnoj vrpci. “Sijuan se probudila. Samo na trenutak, i ne sasvim. Dovoljno dugo da progunđa kako si joj otela ovo. Kada se nisi probudila odmah za njom, znala sam da nešto nije u redu, tako da sam uzela prsten i ostatak onoga što si spravila za Sijuan.”

“Jedva da je nešto ostalo. Samo talog.”

“Dovoljno da me uspava. Uzgred budi rečeno, odvratnog je ukusa. Posle toga, bilo je lako kao nalaženje igračica sa perjem u Šijoti. Na neki način, ovo je skoro kao da sam još –” Brigita je presekla sa još jednim besnim pogledom ka Mogedijen. Srebrni luk joj se pojavio u ruci, i tobolac strela na kuku, ali je posle jednog trenutka ponovo nestao. “Prošlost je prošlost, a budućnost je ispred”, rekla je čvrsto. “Nisam bila baš iznenađena kada sam shvatila da vas ima dve koje znate da ste u Tel'aran'riodu. Znala sam da druga mora da je ona, a kada sam videla vas dve... Izgledalo je kao da te je već zarobila, ali sam se nadala da ćeš nešto smisliti ako joj odvučem pažnju.”

Ninaeva je osetila ubod srama. Razmišljala je da napusti Birgitu. Eto šta je skoro smislila. Misao je bila tu samo na trenutak, odbačena čim se pojavila, ali se pojavila. Kakva je ona kukavica bila. Sigurno da Birgita nikada nije iskusila trenutke kada bi strah skoro preuzeo kontrolu nad njom. “Ja...” Blagi ukus kuvane mačje paprati i izmlevenog mavinovog lista. “Skoro da sam pobegla”, rekla je slabo. “Bila sam tako uplašena da mi se jezik zalepio za nepca. Skoro da sam pobegla i ostavila te.”

“Oh?” Ninaeva se grčila iznutra dok ju je Birgita promatrala. “Ali nisi, zar ne? Trebalo je da gađam pre nego što sam je pozvala, ali nikada mi nije bilo prijatno da ikoga pogodim s leđa. Čak i nju. Ipak, sve se sredilo. Ali šta ćemo sad sa njom da radimo?”

Mogedijen je naizgled prevazišla strah. Ignorišući srebrnu ogrlicu oko grla, gledala je Ninaevu i Birgitu kao da su one bile zarobljenici, ne ona, i da je razmišljala šta da radi sa njima. Osim povremenog trzaja ruku, kao da je želela da se počeše tamo gde je se njena koža sećala kopriva, izgledala je kao dostojanstvo u crnoj odori. Samo je preko a'dama Ninaeva znala da je u ženi bio strah, da se skoro tresla, ali da je bio sputan do bezglasnog zujenja. Poželela je da joj ta stvar govori šta je Mogedijen mislila isto kao šta je osećala. A opet, bilo joj je isto toliko drago što nije u umu iza tih hladnih tamnih očiju.

“Pre nego što razmotrite išta... drastično”, reče Mogedijen, “setite se da znam mnogo toga što bi vam bilo korisno. Posmatrala sam Izabrane, zavirivala u njihove spletke. Zar to ne vredi ničemu?”

“Reci mi, i ja ću odlučiti da li ičemu vredi”, rekla je Ninaeva. Šta je mogla da kaže toj ženi?

“Lanfear, Graendal, Rahvin i Samael zajedno kuju zaveru.”

Ninaeva je kratko trgnula povodac, povukavši je. “To znam. Reci mi nešto novo.” Žena je ovde bila zarobljenik, ali a'dam je postojao samo dok su bile u Tel'aran'riodu.

“Da li znaš da mame Randa al'Tora da napadne Samaela? Ali kada to učini, zateći će i druge tamo, kako ga čekaju sa zamkom. Bar, zateći će Greandal i Rahvina. Mislim da Lanfear igra drugu igru, o kojoj drugi ne znaju ništa.”

Ninaeva je razmenila zabrinute poglede sa Birgitom. Rand mora ovo da sazna. Saznaće, čim ona i Elejna budu večeras pričale sa Egvenom. Ako uspeju da ugrabe ter'angreal na dovoljno dugo vremena.

“To jest”, promrmljala je Mogedijen, “ako poživi dovoljno dugo da ih nađe.”

Ninaeva je zgrabila srebrni povodac na mestu gde se spajao sa ogrlicom i povukla lice Izgubljene prema njenom. Tamne oči su joj ravnodušno srele pogled, ali je mogla da oseti bes kroz a'dam, i strah kako se praćaka i kako biva prigušen dole. “Slušaj me dobro. Zar misliš da ne znam zašto se pretvaraš da tako sarađuješ? Misliš da ću, ako budeš pričala dovoljno dugo, napraviti neku omašku, i da ćeš moći da pobegneš. Misliš da će mi, što duže budemo pričale, teže biti da te ubijem.” Toliko je bilo dosta tačno. Ubiti hladnokrvno nekog, čak i jednu od Izgubljenih, biće teško, možda toliko da neće moći s time da se nosi. Šta će da uradi sa tom ženom? “Ali razumi ovo. Neću dozvoliti nagoveštavanje nečeg. Ako pokušaš da išta sakriješ od mene, učiniću ti sve što si ti ikada pomišljala meni da uradiš.” Užas, koji je puzao kroz povodac, kao vici koji su ledili kosti duboko u Mogedijeninom umu. Možda i nije znala toliko o a'damu kao što je Ninaeva mislila. Možda je verovala da Ninaeva može da joj čita misli ako bi pokušala. “Sada, ako znaš neku pretnju za Randa, nešto ispred Samaela i ostalih, reci mi. Sada!”

Reči su se prosule iz Mogedijeninih usta, a jezik joj je stalno izvirivao napolje da ovlaži usne. “Al'Tor hoće da krene na Rahvina. Danas. Ovog jutra. Zato što misli da je Rahvin ubio Morgazu. Ne znam da li jeste ili nije, ali al'Tor u to verujuje. Ali Rahvin nikada nije verovao Lanfear. Nije verovao nikome od njih. Zašto bi? Mislio je da sve može da bude neka zamka za njega, tako da je napravio sopstvenu zamku. Postavio je štitove kroz Kaemlin tako da, ako muškarac usmeri i varnicu, on će znati. Al'Tor će ušetati u to. Skoro sigurno da već jeste. Mislim da je nameravao da napusti Kairhijen odmah posle izlaska sunca. Nisam imala udela u tome. Ništa nisam radila oko toga. Ja –”

Ninaeva je želela da ona umukne; od znoja od straha koji je blistao na ženinom licu bilo joj je muka, ali ako je morala da sluša taj molećiv glas, previše... Počela je da usmerava, pitajući se da li će biti dovoljno jaka da zadrži Mogedijenin jezik, a onda se nasmešila. Bila je povezana sa Mogedijen, i imala je vlast. Mogedijenine oči su se izbuljila kada je istkala tokove da zaustavi sopstvena usta i vezala ih. Ninaeva je dodala i čepove za uši, pre nego što se okrenula ka Birgiti. “Šta misliš?”

“Elejnino srce će se slomiti. Voli svoju majku.”

“Znam to!” Ninaeva je udahnula. “Plakaću s njom i svaka suza će biti iskrena, ali sada moram da brinem za Randa. Mislim da je govorila istinu. Skoro da sam mogla da osetim.” Uhvatila je srebrni povodac odmah ispod narukvice i protresla ga. “Možda je ovo, možda mašta. Šta ti misliš?”

“Da je to istina. Nikada nije bila mnogo hrabra osim ako sigurno nije bila nadmoćnija, ili mislila da može da bude. A ti si baš uterala strah od Svetlosti u nju.”

Ninaeva se iskreveljila. Svaka Birgitina reč je dodavala još jedan mehurić besa u njen stomak. Nikada nije bila baš hrabra osim kada sigurno nije bila u nadmoći. To može da opiše i nju. Uterala je strah od Svetlosti u Mogedijen. Jeste, i mislila je svaku reč kada ju je izgovorila. Izvući nekome uši kada mu je to trebalo je bila jedna stvar; pretnje mučenjem, želja za mučenjem, čak i Mogedijen, bilo je nešto drugo. A sada je pokušavala da izbegne nešto što je znala da mora da uradi. Nikada mnogo hrabra osim kada je sigurno bila nadmoćna. Ovog puta mehur besa je uvećala ona lično. “Moramo da idemo u Kaemlin. Ja moram, u najmanju ruku. Sa njom. Možda neću moći da usmeravam dovoljno jako da pocepam papir, kakva sam, ali sa a'damom mogu da koristim njenu snagu.”

“Iz Tel'aran'rioda nećeš moći da utičeš ni na šta u budnom svetu”, rekla je Birgita tiho.

“Znam! Znam, ali moram nešto da radim.”

Birgita je zabacila glavu i nasmejala se. “Oh, Ninaeva, tako je nelagodno družiti se sa takvom kukavicom, kao što si ti.” Iznenada su joj se oči razrogačile u iznenađenju. “Nije bilo ostalo mnogo od tvog napitka. Mislim da se bud–” U sred reči, prosto više nije bila tu.

Duboko udahnuvši, Ninaeva je odvezala tokove oko Mogedijen. Ili je nju naterala da to uradi; sa a'damom bilo je teško reći šta od ta dva, u stvari. Poželela je da je Birgita još tu. Još jedan par očiju. Neko ko je verovatno znao Tel'aran'riod bolje nego što će ona ikada moći. Neko ko je bio hrabar. “Idemo na put, Mogedijen, i pomoći ćeš mi i poslednjim delićem sebe. Ako me išta iznenada napadne... Dovoljno je reći, sve što se desi onoj koja nosi narukvicu, desi se i onoj koja nosi ogrlicu. Samo desetostruko. Bolešljiv izgled na Mogedijeninom licu je govorio da je poverovala. Što je bilo dobro, jer je to bila istina.

Još jedan duboku udah, i Ninaeva je počela da oblikuje sliku palate u Kaemilu koju je znala dovoljno da je se seti. Kraljevska palata, gde ju je Elejna odvela. Rahvin mora da je bio tamo. Ali u budnom svetu, ne u Svetu snova. Ipak, morala je da radi nešto. Tel'aran'riod se promenio oko nje.

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće