Predhodno : Nazad na sadržaj : Rečnik
Poglavlje 56
Sijajući žar
Visoki prozor je imao više nego dovoljno mesta za Randa, pružajući se daleko iznad njegove glave i šireći se od njegovih ramena za po dve stope sa svake strane. Savijenih rukava, posmatrao je jednu od bašta Kraljevske palate. Avijenda je dodirivala rukom vodeni sliv fontane usred bazena od crvene opeke, još uvek zapanjena sa toliko vode bez ikakve upotrebe osim za gledanje i održavanje ukrasnih riba. Isprva, bila je više nego ozlojeđena kada joj je rekao da ne može ići u poteru za Trolocima kroz ulice. U stvari, nije ni bio siguran da bi ona bila ovde da nije tihe pratnje Devica za koju je Sulin mislila da je nije primetio. Takođe, nije trebalo da čuje Sulin kako ju opominje da više nije Far Dareis Mai, a jos uvek ne Mudra. Bez kaputa, ali sa šeširom nagnutom prema suncu, Met je sedeo na ivici bazena pričajući sa njom. Bez sumnje, pokušavajući da sazna da li Aijeli sprečavaju ljude da odlaze; ćak i ako Met prihvati svoju sudbinu, vrlo je verovatno da nikada neće prestati da se žali oko toga. Asmodean je sedeo na klupi ispod senke drveta crvene mirte svirajući harfu. Rand se pitao da li je čovek zasigurno znao šta se dogodilo, ili samo sumnja. Trebalo bi da nema sećanja o tome—za njega, to se nikada nije ni dogodilo—ali ko može reći šta jedan Izgubljeni zna i šta može zaključiti iz toga.
Ljubazni kašalj ga je odvratio od pogleda na baštu.
Prozor gde je stajao nalazio se samo pedalj i po iznad poda na zapadnom zidu prestone odaje, Velika dvorana gde su kraljice Andora primale poslanstva i objavljivali sud skoro hiljadu godina. To je bilo jedino mesto odakle je mogao posmatrati Meta i Avijendu neuznemiravan i neprimećen. Redovi belih stubova visokih dvadeset koraka pružali su se postrance. Svetlost visokih prozora mešala se sa bojom svetlosti velikih prozora sa lučnog plafona, prozora gde se Beli lav menjao sa portretima ranih kraljica kraljevstva i scena velikih andorskih pobeda. Enaila i Samara kao da nisu bile impresionirane.
Rand se spustio uz pomoć jagodica. “Ima li vesti od Baela”
Enaila sleže ramenima. “Lov na Troloke se nastavlja”. Sudeći po njenom tonu, omanja žena bi rado bila deo toga. Samarina visina ju je učinila još manjom. “Neki od ljudi iz grada daju pomoć. Većina se krije. Gradske kapije su zatvorene. Niko od Izopačenih neće pobeći, mislim, ali se plašim da bi neki od Noćnih trkaća mogli.” Midraali su umirali teško, a još teže bivali saterani u čošak. Ponekad, bilo je lakše verovati starim pričama da oni jašu senke i mogu nestati na uglovima ulica.
“Doneli smo ti nesto čorbe,” Samara reče, pokazujući sa njenom lanenom glavom ka srebrnom poslužavniku pokrivenom sa parčetom tkanine na podijumu Lavljeg trona. Izdeljan i pozlaćen, sa velikim lavljim šapama na krajevima, tron je bio masivna stolica na vrhu četiri bela, mermerna stepenika sa trakom crvenog tepiha koji je vodio do njega. Lav Andora, izabran iz mesečevih kamenja u polju rubina, stajao bi iznad Morgazine glave kadgod bi ona zauzela sedište. “Avijenda kaže da nisi jeo ceo dan. To je čorba koju je Lamela navikla da pravi za tebe.”
“Pretpostavljam da se niko od sluga nije vratio,” reče Rand uzdišući. “Jedan od kuvara, možda? Pomocnik?” Enaila odmahnu glavnom prezrivo. Ona bi voljno služila svoje vreme kao gai'shain, ako do toga dođe, ali sama ideja da bi iko mogao da provede čitav život služeći, činilo se da joj se gadi.
Penjući se uz stepenice, rukom je strzao krpu. Njegov nos se strzao, takođe. Sudeći po mirisu, ko god da je napravio jelo, nije bio bolji kuvar od Lamele. Zvuk nečijih čizama kako dolaze uz hol, dao mu je opravdanje da okrene leđa poslužavniku. Malo sreće i neće morati da pojede hranu .
Čovek koji se približavao uz dug i crveno-belo popločani hodnik, nikako nije bio iz Andora, u kratkom sivom kaputu i širokih pantalona utisnutih u čizme, izokrenutih kod kolena. Vitak i za glavu viši od Enaile, imao je savijen i kljunast nos sa crnim, iskošenim očima. Sivkasta boja se prožimala kroz crnu kosu, baš kao i kod crnih, gustih brkova oblika rogova zakrivljenih nadole, oko širokih usta. Zaustavio se radi neznatnog naklona pazeći na mač sa izvesnom dozom gracioznosti, uprkos činjenici da je u jednoj ruci držao dva srebrna pehara, a u drugoj zapečaćeni keramički ćup.”
“Oprosti na uznemiravanju,” reče, “ali nikoga nije bilo da me najavi.” Njegova je odeća možda izgledala prosto i iznošeno, ali imao je nešto što se činilo kao rog od slonovače pokriven zlatnom vučijom glavom zakačenom za opasač. “Ja sam Davram Bašer, maršal-general Saldeje. Ovde sam da bih pričao sa gospodarem Zmajom, za koga glasine kažu da je u Kraljevskoj palati. Pretpostavljam da se njemu i obraćam?” U trenutku, njegove su oči presle preko sijajućih duplih zmajeva crveno-zlatne boje na Randovim rukama.
“Ja sam Rand al'Tor, lorde Bašer. Ponovorođeni Zmaj.” Enaila i Samara se uguraše između Randa i čoveka, svaka sa rukom na dršci dugog noža, držeći veo. “Iznenađujuće je naći lorda iz Saldeje u Kaemlinu, još više, ako isti hoće da priča samnom.”
“Istinu govoreći, jahao sam do Kaemlina da bih pričao sa Morgazom, ali bio sam potisnut trupama lorda Gaebrila—kralja Gabrila, možda bih trebao reći? Ustvari, da li je on i dalje živ?” Bašerin ton je jasno pokazao da u to sumnja, ali i da mu je svejedno, ma šta da se ispostavi. Nije se zaustavio. “Ljudi iz grada kažu da je Morgaza mrtva, takođe.”
“Oboje su mrtvi,” reče Rand hladno. Seo je na tron, sa glavom naslonjenom na mesečevom kamenu andorskog lava. Tron je bio napravljen za ženu.” Ubio sam Gaebrila, ali ne pre no što je on ubio Morgazu.”
Bašer podiže obrvu. “Da li da pozdravim onda Randa, kralja Andora?
Rand se nagnu besno. “Andor je uvek imao kraljicu i još uvek je ima. Elejna je kćer-naslednica. Sa smrću njene majke, postala je vladalac. Možda prvo treba da bude krunisana—nisam upoznat sa zakonom—ali ona jeste kraljica, što se mene tiče. Ja sam samo Ponovorođeni Zmaj. To je i više nego što želim. Šta ti u stvari hoćeš od mene, lorde Bašer?”
Ako je njegov bes i uznemirio Bašera, ovaj nije pokazao niti jedan spoljašnji znak. Te iskošene oči su posmatrale Randa, oprezno, ali neuznemireno. “Bela kula je dozovolila Mazrim Taimu da pobegne. Lažnom Zmaju”. Bašer zastade, ali kada Rand ne reče ništa, nastavi. “Kraljica Tenobija nije želela Saldeju u nevoljama po drugi put, zato sam ja poslat da ga uhvatim i ubijem. Pratio sam ga ka jugu, već mnogo nedelja. Ali ne moraš se brinuti, jer nisam doveo stranu armiju na tlo Andora. Izuzevši ličnu pratnju od deset ljudi, ostale sam ostavio ulogorene u Braemskoj šumi, dalje na severu, gde Andor nije posedovao zemlje dve stotine godina. Ali Taim jeste u Andoru. U to sam siguran.”
Iskosivši se napred, Rand reče oklevajući, “Ne možes ga imati, lorde Bašer.”
“Mogu li upitati zašto ne, gospodaru Zmaju? Ako hoćeš Aijele da ga ulove, nemam ništa protiv. Moji će ljudi ostati u Braemskoj šumi do mog povratka.”
Ovaj deo plana nije želeo da otkrije tako brzo. Zakašnjenje bi moglo da ga košta, ali planirao je da prvo dobije čvrstu kontrolu nad nacijama. Sa druge strane, mogao bi i sada početi. “Objavljujem jednu amnestiju. Ja mogu da upravljam Jednom moći, lorde Bašer. Zašto bi neko drugi bio lovljen i ubijen ili odsečen od Izvora, samo zato što može da uradi ono što ja mogu? Objaviću da svaki muškarac, koji može da dotakne Jedini izvor, koji hoće da uči, može imati moju zaštitu. Poslednja bitka dolazi, lorde Bašer. Možda neće biti dovoljno vremena za bilo koga od nas da poludi pre nje i ja neću odbaciti muškarca koji upravlja Jednom moći samo zbog rizika, u svakom slučaju. Kada su Troloci izašli iz Pustoši tokom Troločkih ratova, uz rame su im bili Gospodari straha, muškarci i žene koji su upravljali Jednom moći, za Senku. Sa tim ćemo se opet suočiti tokom Tarmon Gaidona. Ja ne znam koliko će Aes Sedai biti na mojoj strani, ali neću okrenuti leđa niti jednom muškarcu koji može da upravlja Moći, a hoće da bude uz mene. Mazrim Taim je moj, lorde Bašer, ne tvoj.”
“Jasno mi je,” Bašer reče ravno. “ Zauzeo si Kaemlin. Čuo sam da je Tir tvoj, takođe, a i Kairhijen će biti tvoj, ako već nije. Da li misliš da osvojiš svet sa Aijelima i armijom muškaraca koji mogu da upravljaju Jednom moći?”
“Ako moram.” reče Rand, takođe ravnim tonom. “Dočekaću sa raširenim rukama svakog lorda kao saveznika, ali za sada, sve što sam video bila je borba za moć i otvoreno neprijateljstvo. Lorde Bašer, anarhija vlada Tarabonom i Arad Domanom, a nije daleko od toga ni Kairhijen. Amadicija posmatra Altaru. Seanšani—možda si čuo glasine u Saldeji, najgore su uglavnom tačne—Seanšani sa druge strane sveta posmatraju sve nas. Ljudi vode beznačajne lične bitke sa Tarmon Gaidonom na pragu. Nama je potreban mir. Vreme pre no što Troloci dođu, pre no što Mračni bude na slobodi, vreme da se pripremimo. Ako je jedini način da nađem vreme i mir za svet tako što ću ga nametnuti, to ću i uraditi. Ne želim to, ali ću ipak to uraditi.
“Pročitao sam Karetonski ciklus”, reče Bašer. Stavljajući pehare pod ruku, slomio je voštani čep na krčagu i napunio ih vinom. “Još važnije, kraljica Tenobija je pročitala Proročanstva, takođe. Ne mogu govoriti u ime Kandora ili Arafela ili Šijenara. Verujemo da će oni biti uz tebe—ćak i deca Krajišnika znaju da Senka vreba u Pustoši da nas zauvek uništi—ali ne mogu govoriti u njihovo ime.” Enaila je osmatrala pehar sa dozom sumnje, ali se ipak popela uz stepenice i predala ga Randu.”Istinu govoreći,” Bašer je nastavio, “ćak ne mogu pričati ni za Saldeju. Tenobija je kraljica, dok sam ja samo njen general. Ali mislim da će jednom kada joj pošaljem glasnika sa porukom, odgovor biti da Saldeja ide uz Ponovorođenog Zmaja. U međuvremenu, nudim svoje usluge i usluge devet hiljada saldejskih konjanika.”
Rand je promučkao pehar, zadubljen u vino. Samael je u Ilijanu, a ostali Izgubljeni sama Svetlost zna gde. Seanšani čekaju na drugoj strani Aritskog okeana, a ljudi ovde spremni da na najmanji znak skoće kako bi ugrabili prednost ili dobit, ma koliko to svet koštalo. “Mir je još uvek veoma daleko”, reče on meko.”Krv i smrt je ono što nas čeka.”
“Uvek je tako”, odgovori Bašer tiho, a Rand nije znao na koju je rečenicu mislio. Verovatno na obe.
Uglavivši harfu ispod ruke, Asmodean je odšetao od Meta i Avijende. Uživao je svirajući, ali ne za par koji nije slušao, šta više, koji nije znao da ceni. Nije bio siguran šta se desilo tog jutra, ali nije ni bio siguran da li je hteo da bude siguran šta se desilo tog jutra. Previse je Aijela pokazalo čuđenje na njegov prizor, jer tvrdili su da su ga videli mrtvog. Nije želeo da zna detalje. Ispred njega nazirala se velika pukotina u zidu. Znao je šta je napravilo tako oštru ivicu, površine ravne kao led, uglačanije od bilo čega što bi ruka mogla ispolirati za sto godina.
Lenjo—ali sa drhtajem, takođe—pitao se da li ga je ponovorođenje pod ovim uslovima učinilo novim čovekom. Sumnjao je. Besmrtnost je nestala. To je bio poklon od Velikog gospodara; koristio je to ime u glavi, bez obzira na zahtev al' Tora kada je u pitanju jezik. To je bio dovoljan dokaz da je je još uvek onaj stari. Besmrtnost je nestala—znao je da to mora biti mašta, ali ponekad je mislio da može osetiti vreme koje ga vuće u pravcu groba za koji je mislio da ga nikada neće susreti—i crpeti to malo saidina bilo je kao piti odvodne vode. Teško da mu je bilo žao što je Lanfear mrtva. Ni Rahvin ga se nije ticao, ali Lanfear posebno, zbog onoga šta mu je učinila. Smejaće se kada ostali umru, takođe, i najviše za poslednje. Nije da se ponovorodio kao nov čovek, ali držaće se za taj pramen trave na ivici ponora koliko god je to moguće. Korenje će na kraju popustiti, veliki pad će doći, ali do tada jos uvek je živ.
Otvorio je mala vrata, nameravajući da nađe put za ostavu. Tamo bi trebalo da bude nekog pristojnog vina. Jedan korak, i zastao je, krv je nestajala sa njegovog lica.
“Ti? Ne!” Reč je još uvek lebdela u vazduhu kada ga je smrt prigrabila.
Morgaza obrisa znoja sa lica, stavljajući maramicu nazad u rukav, popravljajući iznošeni, slamni šešir. Bar je uspela da se domogne pristojne haljine za jahanje, iako je ćak i meka, siva vuna bila neprijatna na ovoj vrućini. U stvari, Telanvor je se domogao. Puštajući svog konja da šeta, promatrala je mladog čoveka, kako jaše na ćelu kroz drveće. Bazel Gilova zaokrugljenost dodatno je isticala kako je zgodan i vitak Telanvor bio. Pružio joj je haljinu, rekavši joj pri tom da joj ona bolje priliči, nego nadražujuća stvar u kojoj je pobegla, bez treptaja, bez reči poštovanja. Naravno, ona je sama odlučila da je bezbednije, ako niko ne sazna njen stvarni identitet, pogotovo nakon otkrića da je Garet Brin otišao iz Korinih Izvora; zašto li je čovek morao otići u poteru za palikućama, baš kada joj treba? Bez obzira, moći će još i bolje bez njega. Ali, bilo je nesto uznemirujuće u Telanvorovim očima, kada ju je prosto nazvao Morgaza.
Uzdisajući, okrenula se preko ramena. Teturajući se, Lamgvin je jahao gledajući šumu, a Breana na njegovom boku, gledajući njega, koliko i okolinu. Njena armija nije porasla ni za milimetar od odlaska iz Kaemlina. Previše ih je čulo o prognanim plemićima, bez ikakvog razloga, ili nepravednog zakona u glavnom gradu, da bi uradili više do lakog podsmeha na pomen pomaganju njihovom zakonitom legalnom vladaru. Sumnjala je da i kada bi znali sa kim govore, ne bi uradili ništa. Stoga, jahala je kroz Altaru, držeći se šume, jer izgledalo je da su naoružane bande posvuda. Šta više, jahala je sa kavgadžijom, izbezumljenom plemkinjom iz Kairhijena, stamenim krčmarom koji se jedva zaustavljao od dubokog naklona kad god bi ona pogledala u njegovom pravcu i na kraju, sa mladim vojnikom koji ju je ponekad gledao, kao da ima na sebi jednu od onih haljina, koju je nosila za Gaebrila. I Lini, naravno. Nju nikako ne treba smetnuti sa uma.
Kao da ju je misao prizvala, stara dadilja je primakla konja .”Bolje je da držiš oči ispred sebe,” rekla je tiho. “Mladi lav napada najbrže i kada najmanje očekuješ.”
“Ti misliš da je Telanvor opasan.” Morgaza je rekla oštro i Lini je zagleda dugim, obzirnim pogledom.
“Samo na način na koji je svaki muškarac opasan. Lepo izvajan muškarac, zar ne? Više nego visok. Jake ruke, rekla bih. 'Nema smisla puštati med da stari previše dugo, pre no što ga pojedeš.' “
“Lini”, reče Morgaza opominjajući. Starica je pokušavala da je navede na taj put, isuviše često odskora. Telanvor je bio zgodan muškarac, njegove ruke jesu izgledale snažno i imao je lepo uglačanu kožu, ali bio je previše mlad, a ona njegova kraljica. Poslednja stvar koja joj je trebala bila je da počne da ga gleda kao muškarca, umesto kao njenog vojnika. Baš je to nameravala da saopšti Lini—ta je žena potpuno izgubila pamet, ako je mislila da će se ona spanđati sa muškarcem, deset godina mlađom od nje—ali su se Telanvor i Gil uputili ka njima.” Drži jezik za zubima, Lini. Ako staviš neke budalaste ideje u glavu tog mladića, ostaviću te negde uz put.” Linin frktaj bi i najmoćnijeg plemića Andora stavio u zatvor dovoljnu dugo da meditira. Da je i dalje imala svoj tron, to bi se i desilo.
“Da li si sigurna da hoćeš da uradis to, devojko? Prekasno je predomisliti se, jedanput kada si skočila sa litice.”
“Naći ću moje saveznike, tamo gde ih i imam,” reče Morgaza tvrdo.
Telanvor je zauzdao konja, sedeći uspravno u sedlu. Znoj se slivao sa njegovog lica, ali činilo se da je ignorisao vrućinu. Gazda Gil je povukao ivicu njegove romboidne košulje, kao da je želeo da je skine.
“Šuma vodi ka farmama tačno ispred nas,” Telanvor je rekao, “ali teško da će te bilo ko ovde prepoznati.” Morgaza ukrsti težak pogled sa Telanvorom. Dan za danom, postajalo je sve teže skrenuti pogled sa njega, kada ju je gledao. “Još deset milja bi nas odvele do Kormada. Ako taj drugar iz Sehara nije lagao, tamo ćemo zateći skelu i možemo biti u Amadiciji pre mraka. Da li si sigurna da želiš ovo da uradiš, Morgaza?”
Način na koji je rekao njeno ime...Ne. Neće dopustiti smešnim Lininim fantazijama da je preuzmu. To je zbog te proklete vrućine. “Odlučila sam, mladi Telanvore,” rekla je hladno, “ i ne očekujem da me ti ispituješ kada tako uradim.”
Poterala je svog konja snažno, tako da je njegovo propinjanje razbilo njihove poglede. On je može sustići. Naći će saveznike, tamo gde ih nađe. Povratiće svoj tron i neka bi bio proklet Gaebril, ili bilo koji muškarac, koji misli da može da sedi na njemu umesto nje.
I Svetlost slave je sijala nad njim.
I mir Svetlosti on dade mi.
Vezujući narode za sebe. Praveći jedan od mnogih.
No krhotine srca zadaše rane
I što beše nekad, dogodi se opet
—u vatri i oluji
deleći sve predsobom.
Jer njegov mir . . .
—jer njegov mir . . .
. . . beše mir. . .
. . . beše mir. . .
. . . mača.
I Svetlost slave je sijala nad njim.
Kraj
pete knjige
Točka vremena