Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće
Poglavlje 6
Vratnice
FoRsAkEn
Rand se probudio u potpunom mraku i ležao tamo, pod ćebadima pokušavajući da se seti šta ga je probudilo. Bilo je nešto. Ne san; sanjao je da uči Avijendu da pliva u Vodenoj šumi, nazad u Dve Reke. Nešto drugo. Onda je ponovo došlo, kao slab dašak neispravne pokvarenosti koja puže ispod vrata. Nije bio zapravo miris; tuđinski osećaj, ali ga je kao takav osećao. Masno, kao neko mrtav nedelju dana u ustajaloj vodi. Opet je isčeznuo, ali ovaj put, ne skroz.
Odbacujući ćebad, ustao je, umotavajući se u saidin. U Praznini, ispunjen Moći, mogao je da oseti kako mu telo podrhtava, ali je hladnoća izgledala kao na drugom mestu odakle je on. Oprezno je otvorio vrata i iskoračio. Nadsvodnjeni prozori, na oba kraja hodnika, puštali su mesečinu. Posle potpune tame njegove sobe, bilo je skoro kao dan. Ništa se nije pokrenulo, ali je mogao da oseti... nešto... kako prilazi bliže. Nešto zlo. Osećalo se kao ljaga koja grmi kroz njega na Moći.
Jedna mu je ruka otišla u džep kaputa, do male, izrezbarene figure malog, okruglog čoveka koji drži mač. To je bio angreal; sa tim je mogao usmeriti više Jedne Moći, nego što bi mogao ikada rukovati bez pomoći. Mislio je da neće biti neophodno. Ko god je poslao ovaj napad na njega, nije znao sa kim ima posla, sada. Nikada nisu smeli da ga probude.
Na trenutak je oklevao. Mogao je da se bori sa bilo čim poslatim na njega, ali je mislio da je to još uvek ispod njega. Dole gde su Device još uvek spavale, u tišini. Sa srećom, to ih neće uznemiriti, ako ne bude jurnuo dole da se bori među njima. To bi ih sigurno probudilo, a one ne bi stajale po strani i gledale. Lan je rekao da bi trebalo da izabereš mesto, ako možeš, i nateraš neprijatelja da dođe tebi.
Smešeći se, otrčao je, uz tup zvuk svojih čizmi, uz najbliže stepenište, naviše, dok nije dostigao poslednji sprat. Najviši nivo zgrade je bila jedna velika odaja sa blago nadsvođenim plafonom i raštrkanim, spiralno ožlebljenim, stubovima. Zasvođeni prozori bez stakla, svuda okolo, potopili su svaki ćošak sa mesečinom. Prašina, pesak i šljunak na podu, još uvek su pokazivali njegove, sopstvene otiske stopala, od jednog puta kada je došao ovde, i ni jedan drugi znak. Bilo je savršeno.
Krupno koračajući do centra sobe, postavio se iznad mozaika, drevnog signala Aes Sedai, deset stopa popreko. To je bilo podesno mesto. “Pod ovim znakom će osvajati.” To je bilo šta kaže Proročanstvo Ruideana o njemu. Stojao je raskrečen preko krivudave linije, jedna čizma na crnoj suzi, koja je sada zvana Zmajeva kandža, i korištena da predstavlja zlo, a druga na beloj, sada zvanoj Plamen Tar Valona. Neko ljudi su govorili da stoji za Svetlo. Prikladno mesto da se dočeka ovaj napad, izeđu svetlosti i tame.
Osećaj zaudaranja je rastao, miris spaljenog sumpora ispunjavao je vazduh. Odjednom stari su se pokrenule, prikradajuči se sa stepeništa, kao mesečeve senke, duž spoljašnosti sobe. Polako su uobličile tri crna psa, tamnija od noći i velika kao poniji. Očiju sijajući srebrno, kružili su oko njega oprezno. Sa Moći u njemu, mogao je čuti njihova srca kako lupaju, kao bubnjevi. Nije mogao da ih čuje kako dišu; verovatno i nisu.
Usmerio je i mač je nastao u njegovim rukama, brago izrezbareno, sečivo označeno čapljom izgledalo je iskovano od vatre. Očekivao je Mirdraale, ili nešto čak gore od Bezokih, ali za pse, čak i Senkine izrode pse, mač će biti dovoljan. Ko god da ih je poslao, nije ga znao. Lan je rekao da je veoma blizu da postane majstor mačeovac, a Zaštitnik je bio dovoljno škrt na pohvalama da ga natera da misli da je već dostigao taj nivo.
Sa režanjem, kao kosti kada se melju u prešinu, psi su navalili na njega sa tri strane, brži nego konji u galopu.
Nije se pomerio do nisu bili skoro na njemu; onda je potekao, jedno sa mačem, potez za potezom, kao da pleše. U treptaju oka, forma maša zvana Vihor na Planini postala je Vetar Duva Preko Zida, koji je postao Otvaranje Lepeze. Ogromne, crne glave odletele su od crnih tela, njihovi vlažni zubi, kao uglačan čelik, još uvek ogoljeni dok su glave odskakale po podu. Već je iskoračio iz mozaika kad su se crna obličja stuštila, grčeći po podu, krvave gomile.
Sejući se za sebe, pustio je mač da ode, mada se još uvek držao saidina, besnele Moći, slatkoća i ljaga. Prezir je skliznuo po površini Praznine. Psi. Izrod senke sigurno, ali i dalje samo... smeh je zamro.
Polako, mrtvi psi i njihove glave su se topili, završavajući u baricama tečne senke koje su blago treperile, kao da su žive. Najednom su manje barice kliznule preko poda u zlobnim potocima da se spoje sa većima, koje su se uzdizale nad mozaik, više i više, dok tri ogromna crna psa nisu ponovo stajali tamo, zavijajući i režeći dok su skupljali masivna trupla ispod njih.
Nije znao zašto je osećao iznenađenje, bledo van praznine. Psi da, ali Izrod Senke. Ko god ih je poslao, nije bio tako neoprezan kao što je on mislio. Ali ga, i dalje, nisu znali.
Umesto da posegne opet za mačem, usmerio je, kao što je, kako se sećao, uradi jednom pre. Urlajući, ogromni crni psi su odskočili, i debeli zrak bele svetlosti izašao je iz njegovih ruku, kao istopljen čelik, kao tečna vatra. Zamahnuo ju je preko stvorenja; na trenutak postali su čudne senke sebe, sve boje izokrenute, a onda su bili napravljeni od sitnih čestica koje su se rastavile, manje i manje, dok tamo više nije bilo ničega.
Otpustio je stvar koju je napravio, sa tmurnim osmehom. Grimizna šipka svetlosti još uvek je izgledala da prolazi kroz njegov pogled kao zakasnela slika.
Preko velike odaje, deo jednog stuba se srušio na podne pločice. Gde je stub svetla – ili šta god da je to bilo; ne svetlo ustvari – udarila, čisti odresci su nestali sa stubova. Otvorena pukotina isekla je pola debljine zida iza njih.
“Da li te je ijedan ujeo, ili iskrvario na tebe?”
Okrenuo se na zvuk Moiraininog glasa; absorbovan u onom što je uradio, nije čuo kada je došla uz stepenice. Stojala je stežući ivice suknje sa obe ruke, motreći ga, lica izgubljenog u senci koje je bacala mesečina. Ona bi trebalo da je osetila stvari kao i on, ali da bi bila ovde ovako brzo mora da je trčala. “Device su te pustile da uđeš? Da li si postala Far Dareis Mai, Moraina?”
“Daju mi neke privalegije Mudrih”, rekla je u naletu, nestrpljivost, čista u njenom, uobičajeno, melodičnom glasu. “Rekla sam čuvarima da moram hitno da govorim sa tobom. Sada mi odgovori! Da li te je Psomrak ujeo ili krvario po tebi? Da li te je bala dotakla?”
“Nije”, odgovorio je polako. Psomraci. Ono malo što je znao, došlo je iz starih priča, onakih koje su korištene da plaše decu u južnim zemljama. Neki su i odrasli verovali takođe. “Zašto bi te ugriz brinuo? Mogla bi da ga Izlečiš. Da li ovo znači da je Mračni slobodan?” Zatvoren u Praznini, čak i strah je bio dalek.
Priče koje je čuo, su govorile da su Psomraci trčali noćima u Divljem Lovu, sa Mračnim lično kao lovcem; nisu ostavljali tragove čak ni na najmekšoj prašini, samo na kamenu, i ne bi stali dok se ne suočiš sa njima ili staviš tekuću vodu između sebe i njih. Raskrsnice su, pretpostavlja se, bile posebno opasna mesta da ih sretneš, a vreme baš po zalasku Sunca ili baš pre izlaska Sunca. Video je dovoljno starih priča kako hodaju do sada, da veruje da bi nešto od toga bilo istina.
“Ne, ne to Rande.” Izgledalo je da povraća samokontrolu; njen glas je ponovo bio kao srebrna zvonca, miran i hladan. “Oni su drugačija vrsta Senkinog izroda, nešto što nikada nije trebalo da bude napravljeno. Ali njihov ugriz je smrt, sigurna kao bodež u srce, i ja ne mislim da bih mogla da izlečim jednu takvu ranu pre nego što bi te ubila. Njihova krv i bala je otrov. I kap na kožu bi mogla da ubije, polako, sa velikim bolom na kraju. Srećan si što ih je bilo samo tri: osim ako si ih ubio više pre nego što sam stigla? Njihovi čopori su obično veći, do deset ili dvanaest, ili bar tako kažu odlomci ostali iz Rata Senke.”
Veći čopori. Nije bio jedina meta u Ruideanu za Izgubljenog...
“Moramo da razgovaramo o onome što si upotrebio da bi ih ubio”, počela je Moiraina, ali je on već trčao brzo koliko je mogao, ignorišući njene povike da joj kaže gde ide i zašto.
Dole niz redove stepenika, kroz zatamnjene hodnike, gde su se pospane Device ustajale, probudjene udaranjem čizmi, škiljeći na njega sa zapanjenošću iz soba osvetljenih mesečinom. Kroz ulazna vrata, gde je Lan stojao nespokojno sa dve žene na straži, njegov Zaštitnički plašt koji menja boje na njegovim ramenima, čineći da delovi njega izgledaju kao da se utapaju u noć.
“Gde je Moiraina?” viknuo je, kad je Rand proleteo kraj njega, ali je Rand skakao niz široko stepenište, po dve odvojeno, bez odgovora.
Polu zalečena rana na njegovom boku se stegnula kao pesnica, bola je bio jedva svestan unutar Praznine, dok nije stigao do zgrade koju je tražio. Stojala je na obodu Ruideana, daleko od trga, koliko god je daleko moglo od kampa koji je Moiraina delila sa Mudrama, a da još uvek ostane u gradu. Gornji spratovi su bili urušeni u gomilu šljunka i drugog materijala koji se prostirao po popucaloj zemlji preko pločnika. Samo su donja dva sprata ostala cela. Odbijajući pokušaje svog tela da se povije dole u bolu, ušao je unutra, još uvek u mrtvom trku.
Nekada velika ulazna dvorana, okružena kamenim balkonom, je bila visoka; sada je bila viša, otvorena ka noćnom nebu, njen bledi kameni pod posut kamenjem od kolapsa plafona. U senkama koje je pružao Mesec, tri Psomraka bila su na svojim zadnjim nogama, grebući i grizući ka bronzom obloženim vratima, koja su se tresla pod njihovim napadom. Smrad spaljenog sumpora je oštro visio u vazduhu.
Sećajući se šta je uradio pre, Rand se hitnu na jednu stranu dok je usmeravao, stub tečne, bele vatre skočio je kraj vrata dok je uništavao Izrod Senke. Pokušao je da je napravi manju ovog puta, da ograniči uništenje na Psomrake, ali je debeli zid na drugom kraju dvorane pokazivao rupu. Ne skroz kroz njega, pomislio je – bilo je teško reći na mesečini – ali bi trebao da zauzda kontrolu nad ovim oružijem.
Bronza, koja je oblagala vrata, je bila raskomadana, kao da su zubi i kanže Psomraka zaista bili od čelika; svetlost lampi je prolazila kroz nekoliko manjih rupa. Postojali su otisci šapi na podnom kamenu, ali iznenađujuće malo njih. Puštajući saidin, našao je mesto gde ne bi isekao ruku o iverje i komade bakra, i jako pokucao na vrata. Odjednom je bol na njegovom boku postao veoma stvaran i prisutan; uzeo je dubok uzdah i pokušao da ga odgurne. “Met? To sam ja Rand! Otvori, Mete!”
Posle trenutka, vrata su se otškrinula u mali prorez, rasipajući napolje sjaj lampe; Met je provirio kroz njih sumnjičavo, a onda otvorio šire, naslanjajući se na njih, kao da je trčao deset milja noseći svežanj kamenja. Sem srebrnog medaljona lisičije glave koji je visio niz njegov vrat, njeno oko oblikovano i osenčeno kao drevni simbol Aes Sedai, on je bio go. Zbog Metovih osećaja prema Aes Sedai, Rand je bio izneneđen što ga Met nije još davno prodao. Dublje u sobi, visoka, zlatokosa žena je mirno uvijala ćebe oko sebe. Devica Koplja, po kopljima i štitu koji su ležali pred njenim nogama.
Rand je brzo skrenuo oči i pročisto grlo. “Samo sam želeo da proverim da li si dobro.”
“Dobro smo.” Uznemireno je pogledao oko dvorane. “Sada jesmo. Ubio si to, ili nešto? Ne želim da znam šta je to bilo, dok god je otišlo. Krvavo je teško, ponekad, biti tvoj prijatelj.”
Ne samo prijatelj. Drugi ta'veren, i možda ključ za pobedu u Tarmon Gai'donu; svako ko je želeo da udari na Randa je imao svaki razlog da udari na Meta takođe. Ali je Met uvek pokušavao da porekne obe stvari. “Gotovi su, Mete. Psomraci. Tri njih.”
“Rekao sam ti da ne želim da znam”, zastenjao je Met. “Psomraci sada. Ne mogu reći da nije uvek nešto novo oko tebe. Čovek se ne može dosađivati; ne može do dana kada umre. Da nisam bio na nogama, zbog gutljaja vina, kada su se vrata počela otvarati...” Odlutao je drhteći, i počešao crveno mesto na svojoj ruci dok je proučavao razderanu metalnu oblogu. “Znaš kako je čudno kako se um igra samnom. Kada sam stavljao sve što imam da zadržim vrata zatvorena, mogao sam se zakleti da je jedan progrizao rupu pravo kroz njih Mogao sam da vidim njegovu krvavu glavu. I njegove zube. Melindrino koplje ju je nije ni ogrebalo.”
Moirainin dolazak je bio malo spektakularniji ovaj put, dotrčavajući, držeći suknje više, zadihana i besna. Lan joj je bio za njom, sa mačem u ruci i mračnim oblacima na licu, a odmah iza, gomila Far Dareis Mai, koja je rasuta po ulici. Neke od Devica nisu nosile ništa više od donjeg veša, ali je svaka nosila spremna koplja i imala šoufu umotanu oko glave, crni veo je skrivao sve sem očiju, spremne da ubiju. Moiraina i Lan su, barem, izgledali olakšano da ga vide kako stoji tamo mirno pričajući sa Metom. Aes Sedai je takođe izgledala kao da želi da razmeni teške reči sa njim. Sa velovima, bilo je nemoguće videti ša su Aijeli mislili.
Puštajući glasno cviljenje, Met je jurnuo nazad u sobu, navlačeći pantalone, njegovo skakutanje smetano dok je nastavio da pokušava da navuče pantalone i da češe ruku u isto vreme. Zlatokosa Devica je gledala sa širokim kezom koji je pretio da se prelomi u smeh.
“Šta je sa tvojom rukom?” Upitao je Rand.
“Rekao sam ti da se um igrao sa mnom”, rekao je Met, i dalje pokušavajući da češe i vuče u isto vreme. “Kada mi se učinilo da je ta stvar progrizla vrata, mislio sam da je izbalavila po mojoj ruci, takođe, i sada krvavo svrbi kao vatra. Čak i izgleda kao opekotina.”
Rand je otvorio usta, ali se Moiraina već progurala kraj njega. Zureći u nju, Met je pao navlačeći pantalone do kraja, ali je ona kleknula kraj njega, ignorišući njegove proteste, zgrabila je njegovu glavu u svoje ruke. Rand je bio Lečen pre, i video kako se to radi, ali umesto onoga što je očekivao, Met se samo stresao i digao medaljon za njegov kožni povez tako da je visio uz njegovu ruku.
“Krvava stvar je odjednom hladnija od leda”, promrmljao je. “Šta to radiš, Moiraina? Ako želiš da uradiš nešto Izleči ovaj svrabež; sada je zahvatio celu ruku.” Njegova ruka je bila crvena od zgloba pa do ramena, i počela je da izgleda otečeno.
Moiraina je zurila u njega sa najpreneraženijim izrazom koji je rand video do sada na njenom licu. Možda i jedini. “I hoću”, rekla je polako. “Ako je medaljon hladan, skini ga.”
Met se namrštio na nju, a onda konačno povukao medaljon preko glave i položio ga pored sebe. Ponovo je prihvatila njegovu glavu, a on je povikao kao da je gurnut glavom dole u led; noge su mu se zgrčile, a leđa savila; oči zurile ni u šta, široke koliko je moguće. Kada je Moiraina sklonila ruke sa njega, pao je gutajući vazguh. Crvenilo i otečenost su nestali. Trebalo mu je tri pokušaja pre nego što je uspeo da priča. “Krv i – Da li mora da bude plameno tako, svaki plameni put? To je bio samo krvavi svrabež!”
“Pazi na svoj jezik sa mnom”, rekla mu je Moiraina, ustajući se”,ili ću naći Ninaevu i staviti je da upravlja tobom.” Ali njeno srce nije bilo u tom; mogla je da priča u snu. Pokušavala je da ne pilji u lisičiju glavu dok ju je Met ponovo kačio oko vrata. “Trebaće ti odmora”, rekla je odsutno. “Ostani u krevetu sutra, ako možeš.”
Devica u pokrivaču – Melindra? – kleknula je iza Meta i stavila ruke na njegova ramena, gledajući Moirainu preko njegove glave. “Postaraću se da uradi kako kažete Aes Sedai.” Sa iznenadnim osmehom razbarušila mu je kosu. “On je moj mali smutljivac sada.” Sa zaprepaštenog izgleda na Metovom licu, on je skupljao snagu da beži.
Rand je postao svestan mekih, zabavljenih kikota iza njega. Device, sada sa šoufama i velovima oko ramena, su se nagurale okolo i gledale u sobu.
“Nauči ga da peva, sestro- po-koplju”, rekla je Adelin, a ostale su se Device zgurale u smehu.
Rand se okrenuo čvrsto. “Ostavite čoveka da se odmara. Zar ne trebaju neke od vas da se obuku?” Razišle su se nerado, još uvek pokušavajući da zavire u sobu, dok Moiraina nije izašla.
“Da li bi ste nas ostavili, molim?” Rekla je Aes Sedai dok su se unakažena vrata zatvorila iza nje. Polu je pogledala iza, sa dosađenim stezanjem usta. “Moram razgovarati sa Random al'Torom nasamo.” Klimajući, Aijelke su krenule ka vratima, neke su se još uvek šalile da li će Melindra – Šaido, kako se činilo; Rand se pitao da li je Met to znao – naučiti Meta da peva. Šta god to značilo.
Rand je zaustavio Adelin, sa rukom na njenom golom ramenu; druge, koje su to opazile, su takođe stale, pa se obratio svima. “Ako nećete da odete kad vam kažem, šta će te uraditi kada budem trebao da vas koristim u bitci?” Nije nameravao ako je mogao da to spreči; znao je da su vatrene ratnice, ali je podignut da veruje da je na muškarcu da umre, ako treba, pre žene. Logika je mogla da kaže da je to budalasto, pogotovo sa ovakvim ženama, ali je to kako je on osetio. Znao je bolje nego da im to kaže. “Da li ćete misliti da je to vic, ili odlučiti da odete u svoje pogodno vreme?”
Gledale su ga sa zapanjenošću onoga koji sluša nekoga koji je otkrio svoje neznanje jednostavne činjenice. “U plesu koplja”, rekla je Adelin”,ići ćemo gde pokažeš, ali ovo nije ples. Pored toga, nisi nam rekao da odemo.”
“Čak ni Kar'a'karn nije mokrozemni kralj”, dodala je seda Devica. Žilava i čvrsta, uprkos svojim godinama, nosila je samo kratku odeću i šoufu. Postajao je umoran od te fraze.
Device su nastavile svoje šaljenje dok su ga ostavljale nasamo sa Moirainom i Lanom. Zaštitnik je konačno odložio mač, i izgledao opušteno koliko i uvek. Što je bilo, da kažemo, mirno i smireno kao njegovo lice, sve glatko kameno i uglasto na mesečini, i sa izrazom lica na ivici naglog pokreta, koji je činio da Aijeli izgledaju spkojni u poređenju. Kožna traka držala je Lanovu kosu, sedu na nekim mestima, dalje od njegovog lica. Njegov pogled je mogao da dođe i od plavookog sokola.
“Moram pričati sa tobom o-” počela je Moiraina.
“Možemo pričati sutra”, odsekao ju je Rand. Lanovo lice je još više očvrsnulo, ako je tako nešto moguće; Zaštitnici su bili mnogo više zaštitnički raspoloženi prema svojoj Aes Sedai, o njihovoj poziciji kao i o njima, nego što su bili prema sebi. Rand je ignorisao Lana. Njegov bok je još uvek pokušao da ga previje, ali je uspevao da se drži uspravno; nije želeo da joj pokaže ijednu slabost. “Ako misliš da ću ti pomoći da uzmeš tu lisičiju glavu Metu, možeš da razmisliš ponovo.” Nekako ju je taj medaljon sprečavao da usmerava. Ili je bar sprečavao da usmeravanje ima posledice po Meta dok ju je dodirivao. “Platio je visoku cenu za nju, Moiraina, i ona je njegova.” Misleći o tome kako je ošinula njegova ramena sa Moći, dodao je suvo”,Možda ga pitam da mi ga pozajmi.” Okrenuo se od nje. Još uvek je bio jedan koga je morao da proveri, mada na jedan način ili drugi, žurba je otišla; Psomraci bi uradili šta su nameravali do sada.
“Molim te, Rande”, rekla je Moiraina, sa otvorenim moljenjem u njenom glasu koji ga je zaustavio na njegovom putu. Do sada nije čuo ništa poput toga od nje.
Taj ton je izgledao da je uvredio Lana. “Mislio sam da si postao muškarac”, rekao je grubo Zaštitnik. “Da li je ovo kako se ponaša muškarac? Ponašaš se kao arogantni dečak.” Lan je vežbao mačevanje sa njim – i imao naklonost ka njemu, mislio je Rand – ali ako bi Moiraina rekla pravu reč, Zaštitnik bi dao sve od sebe da ga ubije.
“Neću biti sa tobom zauvek”, rekla je Moiraina hitno. Ruke su joj grabile haljinu tako čvrsto da su drhtale. “Mogla bih da umrem u sledećem napadu, mogla bih da padnem sa konja i slomim vrat, ili primim strelu Prijatelja mraka kroz srce, a smrt se ne može Izlečiti. Posvetila sam ceo život u potrazi za tobom, da te nađem i pomognem ti. Još uvek ne znaš sopstvenu snagu; Ne možeš znati pola stvari koje radiš. Ja se – izvinjavam – najponiznije za bilo koju uvredu koju sam ti nanela.” Te reči – reči koje nikada nije mislio da će čuti od nje – izašle su kao izvučene, ali su izašle; a ona nije mogla da laže. “Dozvoli mi da ti pomognem koliko mogu, dok god mogu. Molim te.”
“Teško je verovati ti, Moiraina.” Nije se obazrao na Lana, koji se pokrenuo na mesečini; njegova pažnja je sva na njoj. “Koristila si me kao marionetu. Terala me da igram kako si želela, od dana kada smo se sreli. Jedino kada sam bio slobodan od tebe, je bilo ili kada sam bio daleko ili kada sam te ignorisao. A ti činiš čak i to teško.”
Njen smeh je bio čist kao mesec iznad, ali ga je bojila gorčina. “Bilo je više kao rvanje sa medvedom, nego povlačenje konca marioneti. Da li želiš zakletvu da te ne manipulišem? Dajem ti je.” Glas joj je očvrsnuo do kristalnog. “Čak se zaklinjem da te slušam kao jedna od Devica – kao jedna od gai'šana, ako zahtevaš – ali moraš” Uzimajući duboko vazduh, počela je ponovo, mekše. “Pitam te ponizno, da mi dozvoliš da ti pomognem.”
Lan je piljio u nju, a Rand je mislio da njegove saopstvne oči iskaču iz glave. “Prihvatiću tvoju pomoć”, rekao je polako. “I ja se izvinjavam, takođe. Zbog sve grubosti koju sam pokazao.” Imao je osećaj da je još uvek manipulisan – imao je dobar razlog da bude grub, kada je bio – ali ona nije mogla da laže.
Tenzija je nestala iz nje vidljivo. Zakoračila je bliže da pogleda na njega. “Ono što si upotrebio da ubiješ Psomrake se zove kobna vatra. Još uvek mogu da osetim ostatak nje ovde.” I on je mogao takođe, kao bledi miris koji ostaje kada se pita iznese iz sobe, ili sećanje nečega što je upravo minulo iz videokruga. “Još od pre Slamanja sveta, upotreba kobne vatre je zabranjena. Bela Kula nam zabranjuje čak i učenje nje. U Ratu Moći, čak i Izgubljeni i Senki zakleti, su je koristili nerado.”
“Zabranjeno?” rekao je Rand, mršteći se. “Video sam te kad si je jednom upotrebila.” Nije mogao biti siguran na bledoj svetlosti meseca, ali je mislio da je boja gorela na njenom licu. Za ovaj jedan put, možda je ona bila ta van ravnoteže.
“Ponekad je neophodno da se uradi ono što je zabranjeno.” Ako je bila uzrujana, nije joj se pokazivalo u glasu. “Kada je nešto uništeno sa kobnom vatrom, to prestaje da postoji pre trenutka njenog uništenja, kao nit koja izgori gde je plamen dotakne. Što je veća moć kobne vatre, dalje u prošlost to prestaje da postoji. Najjača koju mogu da napravim, će odneti samo par sekundi iz Šare. Ti si mnogo jači. Veoma jači.”
“Ali ako ne postoji pre nego što je uništiš...” Rand je prošao prstima kroz kosu u zbunjenosti.
“Počinješ da vidiš probleme, opasnosti? Met se seća da je jedan progrizao kroz vrata, ali tamo nema otvora sada. Da je bio izbalavljen na njemu koliko se on seća, bio bi mrtav pre nego što bi mogla da dođem do njega. Jer koliko si u daljinu ubio stvorenje, šta god da je uradilo tokom tog vremena se nije desilo. Samo sećanja ostaju, za one koji su videli ili doživeli. Samo ono što su uradili pre, sada je stvarno. Nekoliko rupa od zuba na vratima, i kap bale na Metovoj ruci.”
“To meni zvuči fino”, rekao joj je. “Met je živ zbog toga.”
“To je užasno, Rande.” Ton nužnosti joj je ušao u glas. “Zašto uopšte misliš da su se čak i Izgubljeni bojali da je koriste? Pomisli efekat na Šaru, koju bi izazvala jedna nit, jedan čovek, uklonjen satima, ili danima, koji su već bili izatkani, kao jedna nit izvučena iz komada tkanine. Fragmenti i rukopisi ostali iz Rata Moći, kažu da je nekoliko celih gradova uništena kobnom vatrom uništeno pre nego što su obe strane shvatile opasnosti. Stotine hiljada niti izvućene iz Šare, nestalih danima koji su već prošli; šta god da su ti ljudi uradili, sada više nije urađeno, a nijedni nisu imali šta su drugi učinili zbog njihovih dejstva. Sećanja su ostala, ali ne i događaji. Mreškanja su bila neizračunata. Sama Šara, se zamalo rasplela. To je moglo biti uništenje svega. Sveta, vremena, samog Stvaranja.”
Rand je zadrhatao, to nije imalo veze sa hladnoćom koja je sekla kroz njegov kaput. “Ne mogu obećati da je ne koristim ponovo, Moiraina. Sama si rekla da postoje vremena kada se mora uraditi ono što je zabranjeno.”
“Nisam ni mislila da možeš”, rekla je hladno. Njena uznemirenost je nestajala, njena ravnoteža se povratila. “Ali moraš biti oprezan.” Vratila se na “moraš” ponovo. “Sa sa'angrealom kao što je Kalandor, mogao bi da uništiš čitav grad sa kobnom vatrom. Šara bi mogla da bude uznemirena godinama. Ko može reći da bi tkanje ostalo usmereno na tebi, pošto si ta'veren, dok se ne smiri? To što si ta'veren, i to tako jako, može biti tvoj ključ pobede, čak i u Zadnjoj Bitci.”
“Možda i hoće”, rekao je turobno. U priči posle herojske priče, protagonista je objavio da će imati pobedu ili smrt. Činilo se da je najbolje čemu se mogao nadati bila pobeda i smrt. “Moram da proverim nekoga”, nastavio je tiho. “Videću te ujutru.” Skupljajući Moć u sebi, život i smrt u uskovitlanim slojevima, napravio je rupu u vazduhu, višu nego što je on, otvor u crnilo koje je činilo da mesečina liči kao dan. Vratnice, tako ih je zvao Asmodean.
“Šta je to?” zadihala se Moiraina.
“Jednom sam uradio nešto, sećam se kako. Većinu vremena.” To nije bio odgovor, ali je bilo vreme da stavi na probu Moirainine zakletve. Nije mogla da laže, ali Aes Sedai su mogle da nađu rupe u kamenu. “Ostavićeš Meta na miru večeras. I nećeš pokušati da mu uzmeš medaljon.”
“Pripada Kuli za proučavanje, Rande. To mora da je ter'angreal, ali niko nikada nije našao takav-”
“Šta god da je”, rekao je čvrsto”,njegovo je. Ostavićeš to sa njim.”
Na momenat, izgledala je kao da se bori sa sobom, leđa ukrućenih i glave dignute dok je zurila u njega. Nije bila naviknuta na primanje naređenja, sem od Sijuan Sanče, a Rand je bio voljan da se kladi da i od nje nije bez rvanja. Konačno je klimnula, čak je napravila nagoveštan naklona. “Kako ti kažeš, Rande. Njegovo je. Molim te, budi oprezan Rande. Učenje stvari kao što je kobna vatra može biti samoubistvo, a smrt ne može biti Izlečena.” Ovog puta nije bilo ruganja. “Do jutra.” Lan ju je pratio dok je odlazila, Zaštitnik je davao Randu nečitljiv izraz; nije mogao biti zadovoljan ovim okretom situacije.
Rand je koraknuo kroz vratnice i one su nestale.
Stojao je na disku, šest stopa velikoj kopiji drevnog simbola Aes Sedai. Čak je i crna polovina izgledala svetlo naspram nepregledne praznine koja ga je okruživala; bio je siguran, ako bi pao, padao bi večno. Asmodean je tvrdio da postoji brži metod, zvan Putovanje, križanja vratnica, ali nije mogao da ga nauči, delom zato što nije imao snage da napravi vratnice dok nosi Lanfearin štit. Bilo kako, Putovanje je zahtevalo da znaš početni položaj veoma dobro. Izgledalo je mnogo logičnije da trebaš da znaš gde ideš, dobro, ali je Asmodean izgledao mislio da je to kao da pitaš zašto vazduh nije vrela voda. Postojao je veliki deo onoga što je Asmodeon uzimao zdravo za gotovo. Bilo kako, Kliženje je bilo dovoljno brzo.
Čim je spustio čizme na njega, disk se zaneo, za ono što je izgledalo kao jedna stopa, i zaustavio se, još jedne vratnice su nastale ispred njega. Dovoljno brzo, pogotovo preko kratkih razdaljina. Rand je koraknuo u hodnik ispred sobe gde je bio Asmodean.
Mesec je, kroz prozore na krajevima hodnika, pružao jedinu svetlost; Asmodeanova lampa je bila ugašena. Tokovi, koje je ispleo oko sobe, su i dalje bili na mestu, i dalje čvrsto vezani. Ništa se nije pomerilo, ali je još uvek postojao bledi miris spaljenog sumpora.
Primičući se zavesi od perlica, virnuo je kroz vrata. Senke koje je bacao Mesec su ispunjavale sobu, ali je jedna od njih bio Asmodean, nemiran u svojim ćebadima. Umotan u Prazninu, mogao je da čuje njegove otkucaje srca, oseti znoj nemirnih snova. Sagao se da ispita pledo-plave podne pločice, i otiske utisnute u njih.
Naučio je da prati još kao dečak, a čitanje tragova nije bio problem. Tri ili četiri Psomraka su bila ovde. Prišli su vratima jedan po jedan, kako je izgledalo, svaki je hodao skoro po stopima drugog. Da li ih je mreža, koju je ispleo, zaustavila? Ili su samo poslati da gledaju i izveste? Zabrinjavajuće je misliti da čak i psi Senkinog izroda imaju toliko inteligencije. Ali ipak, Mirdraali su koristili i gavrane i pacove za špijune, i druge životinje blisko povezane sa smrću. Senkine oči, tako su ih Aijeli zvali.
Usmeravajući fine tokove Zemlje, poravnao je podne pločice, podižući pritisak dok nije bio napolju na praznoj noću pokrivenoj ulici stotinu koraka od visoke zgrade. Ujutru bi svako mogao da vidi kako se trag završava ovde, ali niko ne bi mogao da posumnja da su Psomraci prišli bilo gde blizu Asmodeana. Psomraci ne bi bili zainteresovani za zabavljača Džasina Nataela.
Svaka Devica u gradu je verovatno budna do sada; sigurno nijedna ne bi spavala pod Krovom Devica. Praveći druge vratnice tu na ulici, dublja tama naspram noći, pustio je da ga disk odnese u njegovu sobu. Pitao se zašto je izabrao drevni simbol – to je bio njegov izbor, mada nesvestan; nekada je to bio stepenik ili komad poda. Psomraci su izašli iz tog znaka pre ponovnog formiranja. Pod ovim znakom će pobeđivati.
Stojeći u apsolutnom mraku svoje spavaonice, usmerio je lampe da se upale, ali nije otpustio saidin. Umesto toga je usmerio ponovo, pažljivo da ne pokrene neku od sopstvenih zamki, i deo zida je nestao, otkrivajući nišu, koju je lično isklesao.
U maloj ložnici stojale su dve, stopu visoke, figurice, muškarac i žena, oboje u tekućim odorama i uzvišenim licima, oboje držeći kristalne kugle iznad sebe u jednoj ruci. Lagao je Asmodeanu o njima.
Postojali su angreali, kao mali debeli čovek u Randovom džepu, i sa'angreali, kao Kalandor, koji su povećavali količinu Moći koja može sigurno da se koristi, koliko je i angreal naspram onog sa angrealom prema onoga koji usmerava nepotpomognut. Oba su bili veoma retki i cenjeni od strane Aes Sedai, mada su one mogle da prepoznaju samo one koji su bili prilagođeni ženama i saidaru. Ove dve figurice su bile nešto drugo, ne toliko retke, ali isto toliko visoko cenjene. Ter'angreali su bili napravljeni da koriste Moć, a ne da je uvećaju, ali da je koriste na posebne načine. Aes Sedai nisu znale namerenu upotrebu većinu onih koje su imale u Beloj Kuli; neke su koristile, ali bez znanja da li je koriste za njihovu namenjenu upotrebu. Rand je znao funkciju ova dva.
Muška figurica ga je mogla povezati sa ogromnom replikom sebe, najmoćnijim muškim sa'angrealom ikada napravljenim, čak i da je i sa suprotne strane Aritskog okeana od nje. Bile su završene tek po ponovnom zapečaćivanju zatvora Mračnog – Kako li ja to znam? – i sakrivene pre nego što je ijedan, muški Aes Sedai koji je poludeo, mogao da nađe. Ženska figura bi mogla da uradi isto za ženu, pridružujući je sa njenim ženskim ekvivalentom, za koji se on nadao da je još uvek skoro, kompletno zakopan u Kairhienu. Sa toliko moći... Moiraina je rekla da se smrt ne može Izlečiti.
Nepozvano, neželjeno, sećanje se vratilo od predposlednjeg puta kada se usudio da lično drži Kalandor, slike su plutale van Praznine.
Telo crnokose devojke, jedva malo više nego deteta, ležalo je opruženo, očiju širokih i prikovanih za plafon, krv je crnila grudi njene haljine gde ju je Trolok proboo.
Moć je bila u njemu. Kalandor je sijao, i on je bio Moć. Usmerio je, usmeravajući tokove u telo deteta, tražeći, pokušavajući, pipajući u mraku; zateturala se na noge, ruku i nogu neprirodno ukočenih i grčvitih.
“Rande, ne možeš to uraditi”, viknula je Moiraina. “Ne ovo!”
Disati. Mora da diše. Devojčine grudi su se uzdigle i pale. Srce. Mora da kuca. Krv, već gusta i tamna, curela je iz rane na grudima. Živi, spaljena bila! Urlao je njegov um. Nisam nameravao da zakasnim! Njene oči su piljile u njega, mutne, nepažljiva o svoj Moći u njemu. Beživotna. Suze su curile zanemarene, niz njegove obraze.
Oterao je sećanje grubo; čak i zatvoren u Praznini, bolelo ga je. Sa ovoliko Moći... Sa ovoliko Moći ne može mu se verovati. “Ti nisi Tvorac”, rekla mu je Moiraina dok je stojao nad tim detetom. Ali sa tom muškom figurom, sa samo polovinom njene moći, jednom je naterao planine da se pomere. Sa mnogo manje, sa samo Kalandorom, mogao je da okrene nazad Točak, načini mrtvo dete živim. Ne samo da je Jedna Moć bila zavodjiva; njena moć je bila takođe. Trebalo bi da ih uništi obe. Umesto toga ponovo je ispleo tokove i postavio zamke.
“Šta ti radiš tu?” rekao je ženski glas, dok je zid ponovo izgledao čvrst.
Vezujući tokove užurbano – i čvor sa njegovim sopstvenim smrtonosnim zamkama – povukao je Moć u sebe i okrenuo se.
Pred Lanfear, u njenom belom i srebrnom, Elejna, Min ili Avijenda bi izgledale skoro obično.Njene tamne oči same su bile dovoljne da nateraju čoveka da se odrekne svoje duše. Na pogled na nju. Njegov se stomak stezao dok nije poželeo da povraća.
“Šta želiš?” zahtevao je. Jednom je odsekao Egvenu i Elejnu od Istinskog Izvora, ali se nije mogao prisetiti kako. Dok god je Lanfear mogla da dodirne Izvor, imao je više šanse da uhvati vetar rukama, nego da drži Lanfear zarobljenu. Jedan bljesak kobne vatre i... Nije mogao to da uradi. Bila je jedna od Izgubljenih, ali, sećanje na žensku glavu kako se kotrlja na zemlji ga je zaustavilo.
“Imaš ih obe”, rekla je konačno. “Čini mi se da sam ugledala... Jedna je ženska, zar ne?” Njen osmeh je mogao da zaustavi čovekovo srce i načini ga zahvalnim. “Počinješ da razmatraš moj plan, jeli tako? Sa tima, zajedno, drugi Izabrani će klečati pred našim nogama. Možemo istisnuti i samog Velikog Gospodara, izazvati Tvorca. Mi –”
“Malo si ambiciozna, Mierin.” Njegov glas je odzvanjao u njegovim ušima. “Zašto misliš da sam se okrenuo od tebe? Bila si van mog srca i pre nego što sam je upoznao. Ambicija je sve što postoji za tebe. Moć je sve što si ikada želela. Gadiš mi se!”
Zurila je u njega, sa obe ruke pritisnute jako uz stomak, njene tamno oči još veće nego obično. “Graendal je rekla...” počela je nesvesno. Gutajući, počela je ponovo. “Lijuse Terine? Volim te, Lijuse Terine. Uvek sam te volela, i uvek ću. Ti znaš to. Moraš!”
Randovo lice je bilo kao kamen; nadao se da je sakrilo njegov šok. Nije imao ideje odakle su te reči došle, ali je izgledalo da se može setiti nje. Maglovito sećanje iz prošlosti. Ja nisam Lijus Terin Telamon! “Ja sam Rand al'Tor!” rekao je oštro.
“Naravno da jesi.” Proučavajući ga, klimnula je za sebe. Ona hladna staloženost se vratila. “Naravno. Asmodean ti je govorio stvari, o Ratu Moći, i meni. On laže. Ti si me voleo. Dok te nije, ta plavokosa razvratnica, ukrala.” Na trenutak, bes je napravio od njenog lica iskrivljenu masku; nije mislio da je ona i svesna toga. “Da li si znao da je Asmodean odsekao sopstvenu majku? To sada zovu smirivanje. Odsekao je i pustio da je Mirdraal odvuče dok je vrištala. Da li možeš da veruješ takvom čoveku?”
Rand se naglas nasmejao. “Kad sam ga uhvatio, pomogla si mi da ga zarobim da bi morao da me uči. I sada govoriš da ne mogu da mu verujem?”
“Za učenje.” Rekla je otpuštajući. “To će uraditi, jer zna da mu sudbina zavisi od tebe. Čak i kada bi uspeo da ubedi ostale da je bio zatvorenik, oni bi ga i dalje rastrgli, i on to zna. Najslabiji pas u čoporu obično trpi tu sudbinu. Pored toga, gledala sam mu snove ponekad. On sanja kako ti pobeđuješ nad Velikim Gospodarem, i stavljaš ga visoko pored sebe. Nekada sanja o meni.” Njen osmeh je pokazivao da su ti snovi bili ugodni za nju, ali ne toliko za Asmodeana. “Ali će pokušati da te okrene protiv mene.”
“Zašto si ovde?” zahtevao je. Da ga okrene protiv nje? Bez sumnje je trenutno bila puna Moći, spremna da ga odseče od Moći ako i samo posumnja da će pokušati nešto. Uradila je to pre, sa ponižavajućom lakoćom.
“Sviđaš mi se ovakav. Arogantan i ponosan, pun sopstvene snage.”
Jednom je rekla da joj se sviđa nesiguran, da je Lijus Terin bio previše arogantan. “Zašto si ovde?”
“Rahvin je poslao Psomrake na tebe noćas”, rekla je mirno, ukrštajući ruke na pojasu. “Došla bih ranije, da ti pomognem, ali još uvek ne mogu dozvoliti drugima da vide da sam na tvojoj strani.”
Na njegovoj strani. Jedna od Izgubljenig ga je volela, ili pre, čoveka koji je bio pre tri hiljade godina, i sve što je želela je da on da svoju dušu Senci i vlada svetom sa njom. Ili barem korak ispod nje. To, i da pokušaju da zamene i Mračnoga i Tvorca. Da li je bila totalno luda? Ili bi moć, ta dva ogromna sa'angreala, mogla biti toliko velika koliko je tvrdila? To je bio smer kojim nije želeo da njegove misli krenu.
“Zašto bi Rahvin izabrao sada da me napadne? Asmodean kaže da on gleda saopstvenu korist, da će on, ako može, sedeti sa strane čak i u Poslednjoj Bitki, i čekati da me Mračni uništi. Zašto ne Samael ili Demandred? Asmodean kaže da me mrze.” Ne mene. Oni mrze Lijusa Terina. Ali za Izgubljene to je bila ista stvar. Molim te, Svetlosti, ja sam Rand al'Tor. Odgurnuo je iznenadno sećanje na tu ženu u njegovim rukama, oboje mladi, i tek uče šta mogu da urade sa Moći. Ja sam Rand al'Tor! “Zašto ne Semirhejdž ili Mogedijan ili Graen-?”
“Ali ti se sada mešaš u njegova interesovanja.” Smejala se. “Zar ne znaš gde je? U Andoru, u samom Kaemlinu. Tamo vlada u svemu sem u imenu. Morgaza mu se smeši i igra za njega, ona i pola tuceta drugih.” Usna joj se uvila u gađenju. “Njegovi ljudi pretražuju grad i pokrajinu da mu nađu nove lepotice.”
Za trenutak, šok ga je držao. Elejnina majka u rukama Igubljenog. Ipak se usudio da ne pokaže brigu. Lanfear je pokazala ljubomoru više no jednom; bila je sposobna da ulovi Elejnu, i da je ubije, čak i ako je misli oda gaji osećanja prema njoj. Šta ja osećam prema njoj? Pored toga jedna je, čvrsta, činjenica plutala van Praznine, hladna i surova u svojoj istinitosti. Ne može da otrči da napadne Rahvina, čak i ako je ono što je rekla Lanfear, istina. Oprosti mi, Elejna, ali ne mogu. Mogla bi isto tako da laže – ne bi plakala ni zbog kog Izgubljenog koga ubije; svi su oni stojali na putu njenih planova – ali u bilo kom događaju, završio je sa reagovanjem na ono što su drugi radili. Ako bi reagovao, oni bi mogli da shvati šta će on uraditi. Neka oni reaguju na njega, i neka budu iznenađeni, kao što su bili Lanfear i Asmodean.
“Da li Rahvin misli da ću odjuriti da odbranim Morgazu?” rekao je. “Video sam je jednom u životu. Dve Reke su deo Andora na mapi, ali nijednom nisam tamo video Kraljičinog stražara. Niko nije generacijama. Reci nekome u Dve Reke da je Morgaza kraljica i on će misliti da si luda.”
“Sumnjam da Rahvin očekuje da otrčiš da odbraniš domovinu”, rekla je Lanfear iskrivljeno”,ali će očekivati da odbraniš ambicije. Namerava da postavi Morgazu na Sunčev presto, takođe, i koristi je kao marionetu do vremena kad može da izađe na otvoreno. Sve više Andorskih vojnika se kreće za Kairhijen svakim danom. A ti si poslao Tairenske vojnike severno, da i sam osiguraš posed. Nije ni čudo da te je napao čim je to otkrio.”
Rand je zatresao glavom. Nije uopšte bilo tako sa slanjem Tairenaca, ali je nije očekivao da razume. Ili mu veruje ako bi joj rekao. “Zahvaljujem ti se na upozorenju.” Ljubaznost prema jednom Izgubljenom! Naravno, nije postojalo ništa što bi mogao da uradi sem da se nada da je bar nešto što je rekla istina. Dobar razlog da je ne ubiješ. Reći će ti više nego što namerava ako pažljivo slušaš. Nadao se da j to njegova sopstvena misao, hladna i cinična kakva je bila.
“Štitiš svoje snove protiv mene.”
“Protiv svih.” To je bila jednostavna istina, mada je barem podjednako bila važna kao Mudre.
“Snovi su moji. Ti i tvoji snovi ste posebno moji.” Lice joj je ostalo ravno, ali joj je glas očvrsnuo. “Mogla bih da probijem kroz tvoju zaštitu. Ne bi ti se svidelo.”
Da pokaže svoju nezabrinutost, seo je na stopu svog ležaja, nogu povijenih i sa šakama na kolenima. Imao je spremne tokove vazduha, da je veže, i tokove duha. To je bilo što je plelo štit protiv Istinskog Izvora. Naprezanje njegovog mozga za kako to da uradi, izgledalo je daleko, ali svakako nije mogao da se seti. Bez toga drugo je bilo beskorisno. Mogla bi da rastavi ili iseče bilo šta da isplete, čak i ako ne vidi. Asmodean je pokušavao da ga nauči tom triku, ali je to bilo teško bez žene koja usmerava, da vežba.
Lanfear ga je gledala na uznemiravajuć način, blago mrštenje kvarilo joj je lepotu. “Proučavala sam snove Aijelki. Ovih tako nazvanih Mudrih. Ne znaju da se zaštite tako dobro. Mogla bi da ih uplašim dok više ne budu sanjale, da nikada više i ne pomisle da naruše tvoje, sigurno.”
“Mislio sam da mi nećeš pomoći otvoreno.” Nije se usuđivao da joj kaže da ostavi Mudre na miru; mogla bi lako da uradi nešto da mu naprkosi. Načinila je jasno od početka, ako ne rečima, da namerava da ima veću vlast među njima. “Zar ne bi to rizikovalo da neki od Izgubljenih otkrije? Nisi jedina koja zna da uđe u tuđe snove.”
“Izabrani.” Rekla je odsutno. Na trenutak žvakala je, punu, donju usnu. “Gledala sam devojčine snove takođe. Egvena. Jednom sam mislila da imaš osećanja prema njoj. Da li znaš o kome ona sanja? Morgazinom sinu i posinku. Sinu, Gavinu, najčešće.” Smešeći se, pustila je zvuk lažnog šoka. “Ne bi mogao da veruješ da jednostavna devojka sa sela ima takve snove.”
Pokušavala je testira njegovu ljubomoru, shvatio je. Stvarno je mislila da je zaštitio snove da sakrije misli o drugoj ženi! “Device me čuvaju tesno”, rekao je suvo. “Ako želiš da znaš koliko tesno pogledaj u Izendrine snove.”
Tačke boje širile su se njenim obrazima. Naravno. Nije bilo namereno da on otkrije šta je pokušavala. Zbunjenost se kotrljala van Praznine. Ili je mislila...? Izendra? Lanfear je znala da je ona Prijatelj mraka. Lanfear je isprva dovela Kaderu i nju u Pustaru. I podmetnula većinu nakita za koji je Izendra optužena za krađu, Lanfearina zloba je bila surova kada je sitničava. Ipak, ako je mislila da je on može voleti, to što je Izendra Prijatelj mraka, nije bila prepreka u njenim očima.
“Trebao sam je pustiti da pokuša da dostigne Zmajev Zid”, nastavio je normalno, “ali ko zna šta bi mogla da kaže da bi se zaštitila? Moram da štitim nju i Kaderu do neke granice, da bih zaštitio Asmodeana.”
Boja je izbledela, ali je ponovo otvorila usta, kucanj je stigao sa vrata. Rand je odskočio na noge. Niko nije mogao da prepozna Lanfear, ipak ako bi žena bila nađena u njegovoj sobi, žena koju nijedna Devica dole nije videla da ulazi, pitanja bi bila postavljena, a on nije imao odgovore.
Lanfear je već imala otvorene vratnice, prema mestu punom belih, svilenih zavesa i srebra. “Zapamti da sam ti jedina nada da preživiš, ljubavi.” To je bio veoma hladan glas da nazoveš nekoga tako. “Pored mene se ne trebaš ničega plašiti. Pored mene možeš da vladaš svime što jeste ili će biti.” Dižući snežne suknje, zakoračila je kroz, i vratnice su se zatvorile.
Kucanj se ponovo oglasio pre nego što je uspeo da odgurne saidin i otvori vrata.
Enaila je virnula kraj njega gunjđajući, “Mislila sam da je možda Izendra...” Uputila mu je optužujući pogled. “Sestre po koplju traže svuda za tobom. Niko nije video tvoj povratak.” Sa trešenjem glave, uspravila se; uvek je pokušavala da stoji visoko koliko je moguće. “Poglavari su došli da govore sa Kar'a'karnom”, rekla je formalno. “Čekaju ispod.”
Čekali su na tremu sa stubom, koji se ispostavilo da je čovek. Nebo je još uvek bilo mračno, ali su se prva svetlucanja zore videla kako ocrtavaju planine na istoku. Ako su osećali iole nestrpljivosti sa dve Device koje su stojale između njih i visokih vrata, nisu pokazivali na svojim osenčenim licima.
“Šaido je u pokretu”, zalajao je Han čim se pojavio Rand. “I Rejni, Miagome i Šiande... Svaki klan!”
“Pridružujući se Kuladinu ili meni?” zahtevao je Rand.
“Šaido se kreću prema prolazu Džangai”, rekao je Ruark. “Za ostale je prerano da se kaže. Ali su na maršu sa svakim kopljem koje nije potrebno da bi se odbranile njihove zemlje, krda i usevi.”
Rand je samo klimnuo. Sve o njegovoj rešenosti da ne dozvoli da drugi diktiraju šta će da radi, a sada ovo. Šta god da su drugi klanovi nameravali, Kuladin je morao da planira prelaz u Kairhijen. Toliko o njegovim velikim šemama o nametanju mira, ako bi Šaido uništili Kairhien čak i dok je on sedeo u Ruideanu čekajući ostale klanove.
“Onda i mi krećemo prema Džangaiju takođe.” Rekao je konačno.
“Ne možemo ga stići ako namerava da pređe”, upozorio je Erim, i Han je dodao kiselo”,Ako i jedni drugi nameravaju da mu se pridruže, bili bi smo uhvaćeni u nizu kao slepi crv na suncu.”
“Neću sedeti ove dok ne saznam”, rekao je Rand. “Ako ne mogu da uhvatim Kuladina, nameravam da budem odmah iza njega u Kairhijenu. Dižite koplja. Krećemo posle prvog svetla koliko možete da organizujete.”
Dajući mu taj čudni Aijelski naklon, korišten samo u najformalnijim prilikama, jedna noga napred i jedna ruka ispružena, poglavari su se razišli. Samo je Han rekao nešto. “Do samog Šajol Gula.”