Poglavlje 9: Signal

Poglavlje 9

Signal

Dragon Reborn

Ninaeva je morala da prizna da su Tom i Džulin izmedju sebe izabrali dobro mesto za logor, u retkom šipražju koje je raslo na istočnoj padini, pokriveno mrtvim lišćem, mršavu milju od Mardesina. Raštrkana gorkoguma i neka vrsta male vrbe sa klonulim granama zaklonjavale su vagon od puta i grada, a potočić širok dve stope išao je od kamene letine do vrha uzbrdice, niz postelju od osušenog blata koje je bio dvaput toliko širok. Dovoljno vode za njihove svrhe. Bilo je čak i malo hladnije ispod drveća, sa malim i dobrodošlim povetarcem.

Kada dva muškarca napoje konje i odvedu ih uzbrdo gde mogu da pasu retku travu, bacali su novčić da odluče koji će odvesti konja dugih nogu u Mardesin da kupe šta im je potrebno. Bacanje novčića je bio običaj koji su razvili. Tom, čiji su hitri prsti bili navikli na ozvodjenje majstorija, nikada nije gubio kada je bacao novčić, tako da je to sada uvek Džuilin radio.

Tom je ionako pobedio, i dok je skidao sedlo sa Zabušanta, Ninaeva stavi glavu ispod sedišta kola i podiže dasku na podu svojim nožem sa opasača. Pored dva mala pozlaćena kofera koji su sadržavali Amaterin poklon koji se sastojao od nakita, nekoliko kožnih kesa natrpanih novcem ležali su u skrovištu. Panarh je bila više nego velikodušna u njenoj želji da im vidi ledja. Druge stvari su izgledale kao sitnice u poredjenju s tim; mala, tamna, drvena kutija, ispolirana, ali jednostavna i neizrezbarena, i kesa od jelenske kože ležala je pljosnato i davajući utisak da je unutra ploča. Kutija je sadržavala dva ter'angreala koje su povratile od Crnog Adjaha, oba povezana sa snovima, a kesa . . . To je bio dobitak iz Tančika. Jedan od pečata na zatvoru Mračnog.

Ma koliko ona želela da otkrije gde je Sijuan Sanče, želela da one traže Crni Adjah sledeće, pečat je bio izvor njene žurbe da stigne do Tar Valona. Iskopavajući novac iz jedne od debelih kesa, izbeavala je dodirivanje pljosnate kese; što ga je duže posedovala, više je želela da ga da Amirlin i završi s tim. Ponekad mislila je da može da oseti Mračnog, kako pokušava da se probije, kada je bila blizu toj stvari.

Poslala je Toma sa džepom punim srebra i sa jakim podsećanjem da potraži neko voće i zeleno povrće; oba muškarca verovatno ne bi kupili ništa sem mesa i pasulja, da ih puste bez nadzora. Tomovo ćopanje dok je vodio konja ka putu naterao ju je da napravi grimasu na licu; stara povreda, i ništa nije moglo sada da se uradi za nju, tako je Moiraina rekla. To ju je mučilo koliko i samo ćopanje. Ništa nije moglo da se uradi.

Kada je napustila Dve Reke, uradila je to da bi zaštitila mlade ljude iz njenog sela, ščepane od strane Aes Sedai u noći. Otišla je u Kulu još uvek sa nadom da će ih zaštititi, i dodata težnja se postara za Moirainu zbog onog što je uradila. Svet se promenio od tada. Ili je možda ona samo gledala na svet drugačije. Ne, nisam ja ta koja se promenila. Ja sam ista; sve ostalo je ono što se promenilo.

Sada je sve što je mogla da uradi bilo da zaštiti sebe. Rand je ono što jeste, i tome nema povratka, a Egvena je željno išla svojim putem, ne puštajući nikoga i ništa da je zadrži čak iako je njen put vodi preko litice, a Met je naučio da ne misli ni na šta drugo sem žena, pijančeći i kockajući se. Čak je nekada hvatala sebe kako saoseća sa Moirainom, na svoje gnušanje. Bar se Perin vratio kući, ali je tako čula od Egvene, iz druge ruke od Randa; možda Perin jeste siguran.

Lovljenje Crnog Adjaha je bilo dobro i zadovoljavajuće --- takodje preastrašujuće, premda je ona pokušavala da sakrije taj deo; ona je odrasla žena, ne devojčica kojoj je potrebno da se sakrije u majčinoj kecelji --- ipak to nije bio glavni razlog zbog kog je bila voljna da nastavi da udara svojom glavom od zid, nastavljajući da pokušava da koristi Moć kada većinu vremena nije mogla da usmerava ništa više od Toma. Razlog je bio Talenat zvan Lečenje. Kao Mudrost Emondovog Polja bilo je zadovoljavajuće dovodjenje Ženskog Kruga do njenog načina mišljenja --- pogotovo jer su većina njih bile dovoljno stare da joj budu majke; ne mnogo starija od Elejne, ona je bila najmladja Mudrost ikada u Dvema Rekama --- a još više staranje da Seosko Veće radi ono što treba, tvrdoglavi ljudi kakvi su bili. Najveće zadovoljstvo, medjutim, je oduvek dolazilo od nalaženja pravih kombinacija biljki da izleči bolest. Lečiti Jednom Moći . . . Ona je to radila, pipajući po mraku, lečila ono što njene druge sposobnosti nikada nisu mogle. Radost toga je bila dovoljna da dovede suze. Jednog dana je nameravala da izleči Toma i da ga gleda kako igra. Jednog dana izlečiće čak i Randov bok. Sigurno nije postojalo ništa što je bilo nemoguće Izlečiti, ne ako je žena koja rukuje sa Moći dovoljno odlučna.

Kada se okrenula od gledanja Toma kako odlazi, otkrila je da je Elejna napunila kante koje su obično visile ispod vagona i da ona kleči da opere ruke i lice, peškir oko njenih ramena da se haljina ne pokvasi. To je bilo nešto što je ona posebno želela da uradi. U ovoj vrućini nekada je bilo prijatno oprati se u hladnoj vodi sa potoka. Dovoljno često nije bilo vode sem onoga što je bilo u buradima koja su bila zavezana za vagon, a ta je bila potrebna za piće i kuvanje više nego za pranje.

Džuilin je sedeo sa ledjima naslonjenim na jedan od vagonovih točkova, njegov štap debljine palca od bledog, brazdavog drveta oslanjalo se pored njega. Njegova glava je bila dole, onaj glupi šešir nagnut nesigurno preko očiju, ali nije bila voljna da se kladi čak ni na muškarca koji spava u ovo vreme ujutru. Bilo je stvari koje on i Tom nisu znali, stvari za koje je bolje da ne znaju.

Debeli tepih od mrtvih lišća gorkogumi praskali su dok se ona smeštala blizu Elejne. “Da li misliš da je Tančiko stvarno pao?” Trljajući nasapunjanu tkaninu polako preko svog lica, druga žena nije odgovorila. Opet je pokušala. “Mislim da su Aes Sedai onog Belog Plašta bile mi.”

“Moguće je.” Elejnin glas je bio hladan, izjava sa trona. Njene oči su bile plavi led. Nije gledala Ninaevu. “A možda su vesti o onome što smo uradile zamrsile sa drugim glasinama. Tarabon može da ima novog kralja, i novog panarha veoma lako.”

Ninaeva je držala svoju narav pod kontrolom i svoje ruke dalje od pletenice. Umesto toga su one zgrabile kolena. Pokušavaš da je nateraš da se opusti. Pazi na svoj jezik. “Amatera je bila teška, ali joj ne želim zlo. Da li joj ti želiš?”

“Privlačna žena”, Džuilin reče, “posebno u jednoj od onih Tarabonskih haljina koje nose devojke koje poslužuju, sa lepim osmehom. Mislio sam da je ona ---” Video je da Elejna gleda u njega i brzo spusti šešir nazad, ponovo se praveći da spava. Ona i Elejna izmeniše poglede, i znala je da je pomisao druge žene ista kao i njena. Muškarci.

“Šta god se desilo Amateri, Ninaeva, ona je sada iza nas.” Elejna je zvučala normalnije. Njena tkanina za pranje uspori. “Želim joj dobro, ali se uglavnom nadam da Crni Adjah nije iza nas. Da nas ne prati, sam mislila.”

Džuilin se nelagodno promeškolji bez podizanja glave; još uvek mu je bilo neprijatno znanje da su Crne Aes Sedai stvarne, a ne jednostavno priča na ulicama.

Trebalo bi da bude srećan, jer ne zna ono što mi znamo. Ninaeva je morala da prizna da ta pomisao nije u potpunosti bila logična, ali da je znao da su Izgubljeni na slobodi, čak ni Randova budalasta naredjenja da pazi nju i Elejnu ga ne bi zadržala od bežanja. Ipak, ponekad je bio koristan. I on i Tom. Moiraina je bila ta koja je zavezala Toma za njih, a taj čovek je znao mnogo više o svetu za običnog zabavljača.

“Da su pratile, do sada bi nas stigle.” To je sigurno bilo tačno, uzimajući u obzir uobičajenu, neupotrebljivu brzinu kola. “Sa malo sreće, one još uvek ne znaju ko smo mi.”

Elejna klimnu, namrgodjena ali ponovo on stara, i poče ispirati lice. Ona je mogla da bude skoro jednako odlučna kao Dvorečanske žene. “Lijandrin i većina njenih starih drugarica su sigurno pobegle iz Tančika. Možda sve. A mi još uvek ne znamo ko naredjuje Crnom Adjahu u Kuli. Kao što bi Rand rekao, još uvek imamo to da uradimo, Ninaeva.”

Uprkos sebi Ninaeva uzdrhta. Istina, imale su spisak od jedanaest imena, ali kada se vrate u Kulu, skoro svaka Aes Sedai bi mogla biti Crni Adjah. Ili bilo koja žena koju susretnu na ulici. U tom slučaju, bilo ko koga sretnu može biti Prijatelj Mraka, ali to teško da je bila ista stvar, ne u širokom stepenu.

“Više nego o Crnom Adjahu”, Elejna nastavi, “Brinem se za M ---” Ninaeva brzo stavi šaku na njenu ruku i neznatno klimnu ka Džuilinu. Elejna se nakašlja i nastavi kao da ju je to bilo ono što ju je zaustavilo. “Za Majku. Nema razloga da joj se svidjaš, Ninaeva. Baš suprotno.”

“Ona je daleko odavde.” Ninaevi je bilo drago jer joj je glas bio miran. Nisu pričali o Elejninoj majci, već o Izgubljenom koga je ona pobedila. Deo nje se vatreno nadao da je Mogedijen daleko odavde. Veoma daleko.

“Šta ako nije?”

“Ona jeste daleko”, Ninaeva reče čvrsto, ali ipak trznu ramenima nepriijatno. Deo nje se sećao ponižavanja koje je pretrpela na Mogedijenim rukama i želeo ništa više nego da se opet sukobi sa tom ženom, da je ponovo pobedi, za stalno ovog puta. Samo, šta ako je Mogedijen iznenadi, šta ako dodje za njom kada nije dovoljno besna da usmerava? To je važilo za bilo kog Izgubljenog, naravno, ili za bilo koju Cenu sestru, ali nakon bučnog sastanka u Tančiku, Mogedijen je imala razloga da je lično mrzi. Uopšte nije bilo prijatno misliti da jedan od Izgubljenih zna tvoje ime i verovatno želi tvoju glavu. To je samo bujni kukavičluk, reče ona sebi oštro. Ti nisi kukavica, i nećeš biti! To nije zaustavilo svrbenje izmedju njenih lopatica svaki put kada bi joj Mogedijen ušla u misli, kao da je žena gleda sa ledja.

“Pretpostavljam da ma je gledanje preko ramena zbog bandita napravilo nervoznom”, Elejna reče uobičajeno, tapkajući lice peškirom. “U poslednje vreme kada sanjam, imam osećaj da me neko posmatra.”

Ninaeva se trznu na ono što je ličilo na odraz njenih misli, ali onda shvati da je bilo neznatnog naglašavanja na “sanjam.” Ne bilo koji snovi, već Tel'aran'riod. Druga stvar o kojoj muškarci nisu znali. Imala je isti osećaj, ali onda često je bio osećaj nevidjenih očiju u Svetu Snova. Moglo je biti neprijatno, ali već su razgovarali o tom osećaju.

Naterala je svoj glas da bude lagan. “Pa, tvoja majka nije u našim snovima, Elejna, ili bi nas verovatno obe zgrabila za uvo.” Mogedijen bi ih verovatno mučila dok ne bi molile za smrt. Ili udesila da krug od trinaest Crnih sestra i trinaest Mirdraala; mogli su da te okrenu senci na taj način, da te vežu za Mračnog. Možda bi Mogedijen mogla to da uradi sama . . . Ne budu smešna, ženo! Da je mogla, uradila bi to. Pobedila si je, sećaš se?

“Nadam se da nije”, druga žena odgovori umereno.

“Planiraš li da mi daš priliku da se operem?” Ninaeva upita razdražljivo. Opuštajući devojku je bilo dobro, ali mogla bi da preživi sa manje priče o Mogedijen. Izgubljeni bi morao biti negde daleko; ne bi ih pustila da odu ovako daleko mirno da je znala gde su. Svetlost poslala da je to istina!

Elejna isprazni i ponovo napuni kantu sama. Ona je obično veoma simpatična devojka, kada se seti da nije u Kraljevskom Dvorcu u Kaemlinu. I kada se nije ponašala kao budala. Za to će se Ninaeva pobrinuti kada se Tom vrati.

Kada je Ninaeva uživala u sporom, rashladjujućem pranju lica i ruku, postavila se da se kamp spremi, i postavila je Džuilina da lomi mrtve grane sa drveća za vatru. Dok se Tom vratio sa dve korpe od pruća prebačene preko konjevih ledja, njena i Elejnina ćebad su bila položena ispod kola, a ćebad dvoje muškaraca ispod visećih grana jedne od vrba visokih dvadeset stopa, dosta drva za potpalu je bilo strpano, čajnik je stajao hladeći se pored pepela vatre u krugu koji je očišćen od lišća, a debele, izgrnčarene čaše su bile oprane. Džuilin je mumlao sebi u bradu dok je hvatao vodu u malenom potoku da ponovo napuni jedno od buradi za vodu. Od odlomaka koje je Ninaeva čula, bilo joj je drago što je on to držao do nečujnom mumlanju. Sa jednog od sedala kod kolske osovine, Elejna se jedva trudila da prikrije zainteresovani pokušaj da razume šta je govorio. I ona i Ninaeva su obukle čiste haljine sa druge strane kola, menjajući boje dok se to dešavalo.

Posle vezivanja sapona izmedju konjevih prednjih nogu, Tom podignu teške korpe s jelom lako i počne ih raspakivati. “Mardesin nije uspešan kao što izgleda sa razdaljine.” On spusti mrežastu vreću sa malim jabukama na zemlju, i još jednu sa nekim tamno zelenim, lisnatim povrćem. “Bez trgovine u Tarabonu, grad vene.” Sve ostalo je izgleda bilo kese sa osušenim pasuljem i repom, plus nabiberena govedina i usoljena šunka. I siva izgrnčana flaša zatvorena voskom za koju je Ninaeva bila sigurna da sadrži rakiju; oba muškarca su se žalila da nemaju ni trunku nečeg uz lule uveče. “Teško da možeš da prodješ šest koraka, a da ne vidiš Belog Plašta ili dva. Garnizon ima oko pedeset ljudi, sa kasarnom preko brda od grada sa druge strane mosta. Bio je dosta veći, ali čini se da Pedron Nijal dovlači Bele Plaštove odasvuda u Amador.” Gladeći svoje duge brkove, izgledao je zamišljeno na trenutak. “Ne mogu da vidim šta je namerio.” Tom nije bio čovek kome bi se to svidjalo; obično je nekoliko sati u jednom mestu dovoljno za njega da počne da istražuje kretanje izmedju plemićkih i trgovačkih Kuća, saveze i spletke i protiv-spletke koje su činile takozvanu Igru Kuća. “Glasine govore samo o Nijalu kako pokušava da spreči rat izmedju Ilijana i Altare, ili možda Ilijana i Murandije. Nema razloga da on tamo skuplja vojnike. Ali reći ću ti jednu stvar. Ma šta taj poručnik rekao, Kraljev Porez je taj koji kupuje hranu koja se šalje u Tarabon, a ljudi nisu srećni zbog toga. Ne zbog hranjenja Tarabonaca.”

“Kralj Ailron i gospodar Kapetan Komandant nisu naša briga”, Ninaeva reče, proučavajući ono što je doneo. Tri usoljene šunke! “Proćićemo kroz Amadiciju što brže i neupadljivije možemo. Možda ćemo Elejna i ja imati više sreće u nalaženju povrća nego ti. Da li bi volela da se prošetaš, Elejna?”

Elejna se istog trenutka ustade, poravnavajući svoju sivu suknju i podižući svoj šešir sa kola. “To bi bilo veoma lepo, posle onog sedišta na kolima. Možda bi bilo drugačije ako bi me Tom i Džulin puštali da uzmem jedan red u jahanju Zabušanta češće.” Jednom nije dala starom zabavljaču koketni pogled, što je bilo nešto.

Tom i Džulin razmeniše poglede, i Tairenski hvatač lopova izvuče novčić iz džepa svog kaputa, ali im Ninaeva ne dade priliku da ga bace. “Bićemo sasvim dobro i same. Teško da možemo da očekujemo probleme sa toliko Belih Plaštova da održavaju red.” Stavljajući šešir na glavu, zavezala je vratnu maramu ispod svoje brade i dade im čvrst pogled. “Izmedju ostalog, sve ove stvari koje je Tom kupio moraju da se sklone.” Oba muškarca klimnuše; polako, oklevajući, ali su to uradili. Ponekad su uzimali svoje pretpostavljene uloge zaštitinika previše ozbiljno.

Ona i Elejna stigoše do praznog puta i hodale su ivicom, po tankoj travi da ne bi dizale prašinu, pre nego što je smislila kako to da kaže ono što je htela da kaže. Pre nego što je mogla da progovori, Elejna reče, “Očigledno želiš da razgovaraš samnom nasamo, Ninaeva. Da li o Mogedijen?”

Ninaeva trepnu, i pogleda drugu ženu popreko. Bilo je dobro setiti se da Elejna nije budala. Samo se tako ponašala. Ninaeve odluči da tesno kontroliše svoju narav; ovo će biti dovoljno teško i bez puštanja da ovo postane takmičenje u vikanju. “Ne to, Elejna.” Devojka je mislila da bi one trebale da dodaju Mogedijen svom lovu; nije mogla da vidi razliku izmedju Izgubljenog i, recimo, Lijandrin, ili Česmal. “Mislila sam da bi trebale da razgovaramo o tome kako se ponašaš prema Tomu.”

“Ne znam šta misliš”, Elejna reče, zureći pravo napred na grad, ali iznenadne mrlje boje u njenim obrazima odaše je u laži.

“Ne samo da je dovoljno star da ti dvaput zaredom bude otac, već ---”

“On nije moj otac!” Elejna puče. “Moj otac je bio Taringail Damondred, Princ Kairhijena i Prvi Princ Mača Andora!” Nepotrebno ispravljajući šešir, ona nastavi u blažem tonu, ali ne mnogo. “Žao mi je, Ninaeva. Nisam mislila da vičem.”

Narav, Ninaeva se podseti. “Mislila sam da voliš Randa”, ona reče, praveći svoj glas nežnim. To nije bilo lako reći. “Poruke koje si mi rekla da dam Egveni za njega su svakako to govorile. Očekujem da i ti kažeš isto.”

Boja na licu druge žene se poveća. “Ja ga volim, ali . . . On je veoma daleko, Ninaeva. U Pustari, okružen hiljadama Devica Koplja koje skaču da urade njegove naredbe. Ne mogu da ga vidim, ni da pričam s njim, ni da ga dodirnem.” Šaputala je pri kraju.

“Ne možeš misliti da će se okrenuti ka Devici”, Ninaeva reče neverujući. “On je muškarac, ali nije nestalan kod toga, osim toga, svaka od njih bi smestila koplje u njega da je pogleda poprečno, iako je on ovaj Zora štagod. U svakom slučaju, Egvena kaže da ga Avijenda drži na oku za tebe.”

“Znam, ali . . . Trebalo je da se osiguram da on zna da ga volim.” Elejnin glas je bio odlučan. I zabrinut. “I trebalo je da mu tako kažem.”

Ninaeva teško da je i pogledala nekog muškarca pre Lana, bar ne ozbiljno, ali je mnogo naučila kao Mudrost; iz njenih posmatranja, nije bilo bržeg načina da pošalješ muškarca da beži za svoj život, osim ako on to ne kaže prvi.

“Mislim da je Min imala vidjenje”, Elejna nastavi. “O meni, i o Randu. Uvek je koristila šale o tome kako će morati da ga dele, ali ja mislim da to nije bila šala, a ona nije mogla da se natera da to kaže.”

“To je smešno.” Svakako je bilo. Mada u Tiru, Avijenda joj je rekla o grešnom Aijelskom običaju . . . Ti deliš Lana sa Moirainom, mali glas prošaputa. To uopšte nije ista stvar! Ona mu reče žurno. “Da li si sigurna da je Min imala jednu od njenih visija?”

“Da. U početku nisam, ali što više o tome razmišlja, to sigurnija postajem. Previše se o tome šalila da bi to značilo nešto drugo.”

Pa, šta god da je Min videla, Rand nije Aijel. O, njegova krv je možda Aijelska kao što su Mudre tvrdile, ali on je odrastao u Dve Reke, a ona neće stajati tu i pustiti ga da prihvati rdjave Aijelske običaje. A veoma je sumnjala i da će Elejna. “Da li si zato ---” Neće reći bacala na “--- zadirkivala Toma?”

Elejna joj dade popreki pogled, crvenilo nazad u njenim obrazima. “Ima hiljadu liga izmedju nas, Ninaeva. Misliš li da se Rand obuzdava od gledanja na druge žene? 'Muškarac je muškarac, na prestolu ili u svinjcu.' “ Imala je zalihu jednostavnih izreka od svoje dadilje iz detinjstva, žena čiste glave zvane Lini koju je Ninaeva želela da upozna jednog dana.

“Pa, ne vidim zašto ti moraš da flertuješ samo zato što Rand možda to radi.” Obuzdala se od ponovnog iznošenja Tomovih godina. Lan je dovoljno star da ti bude otac, onaj mali glas promrmlja. Ja volim Lana. Ako samo mogu da otkrijem kako da ga oslobodim od Moiraine . . . Ovo nije stvar o kojoj se priča! “Tom je čovek sa tajnama, Elejna. Seti se da ga je Moiraina poslala sa nama. Šta god da je, on nije običan seoski zabavljač.”

“On je bio veliki čovek”, Elejna reče meko. “Mogao je biti veći, da nije ljubavi.”

Sa tim, Ninaevina narav puknu. Ona krene na drugu ženu, uhvati je za ramena. “Muškarac ne zna da li da te prebaci preko kolena ili . . . ili . . . da se popne na drvo!”

“Znam.” Elejna frustrirano uzdahnu. “Ali ne znam šta drugo da radim.”

Ninaeva je mrvila zube u trudu da je ne trese dok joj lobanja ne počne da zvekeće. “Da tvoja majka čuje za ovo, poslala bi Lini da te odvuče nazad u obdanište!”

“Više nisam dete, Ninaeva.” Elejnin glas je bio napregnut, i sada crvenilo u njenim obrazima nije bilo od sramote. “Ja sam žena koliko je i moja majka.”

Ninaeva nastavi ka Mardesinu, stiskajući pletenicu tako jako da su je zglobovi boleli.

Posle par koraka, Elejna je stiže. “Da li ćemo stvarno kupiti povrće?” Njeno lice je bilo mirno, njen ton lagan.

“Da li si videla šta je Tom doneo?” Ninaeva reče zategnuto.

Elejna zadrhta razradjeno. “Tri šunke. I onu odvratnu zabiberenu govedinu! Da li muškarci jedu nešto drugo sem mesa ako to nije postavljeno pred njih?”

Ninaevina narav se smiri dok su hodale pričajući mekušstvu i slabijem polu --- muškarcima, naravno --- i takvim jednostavnim stvarima. Ne potpuno nepovezane, naravno. Svidjala joj se Elejna, i uživala je u njenom društvu; nekada se činilo da je devojka stvarno Egvenina sestra, kako su se nekada nazivale. Kada se Elejna nije ponašala kao trzo-suknja. Tom bi mogao to da zaustavi, naravno, ali stara budala je popuštala Elejni kao privrženi otac omiljenoj kćerci, čak i kada nije znao da li da kaže bu ili da se onesvesti. Na jedan ili drugi način, nameravala je da to zaustavi. Ne zbog Randa, već jer je Elejna bolja od toga. To je bilo kao da je bila u čudnoj groznici. Ninaeva je nameravala da je izleči.

Granitne ploče popločavale su ulice Mardesina, pohabane generacijama stopala i vagonskih točkova, a zgrade su sve bile od cigala ili kamena. Mada su neke od njih bile prazne, i prodavnice i kuće, ponekad sa prednjim vratima otvorenim tako da je Ninaeva mogla da vidi praznu unutrašnjost. Videla je tri kovačke prodavnice, dve napuštene, a u trećoj je kovač mlitavo trljao alat uljem, a kovačka ognjišta su bila hladna. Jedne gostionice sa krovom od crepova, sa ljudima koji sede mrzovoljno na klupama ispred, imala je nekoliko slomljenih prozora, a susedna štala je imala vrata upola odvaljena sa šarki sa prašnjavom kočijom ćušnutom u dvorište od štale, jedna usamljena kokoška se smestila na vozačevom visokom sedištu. Neko u njoj je svirao bukca; zvučalo je kao “Čaplja na krilu” ali je melodija bila lišena duha. Vrata treće gostionice su bila zatvorena sa dve rascepljene daske zakucane preko njih.

Ljudi su vrveli ulicama; ali su se kretali obamrlo, pritisnuti vrućinom; tupa lica govorila su da uopšte nisu imali razloga da se kreću, sem navike. Mnogo žena, sa velikim, dubokim šeširima koji su im skoro skrivali lica, su imale haljine iznošene na ivicama, i više od jednog muškarca su imali izgužvane okovratnike ili manžetne na kaputu koji je dosezao do kolena.

Zaista je bilo Belih Plaštova raštrkanih ulicama; iako ne onoliko koliko je Tom rekao, ipak dovoljno. Ninaevin dah se zaustavio svaki put kada bi je muškarac sa prastarim plaštom i blistavim oklopom pogledao. Znala je da nije ni blizu dovoljno radila sa Moći da bi nabacila Aes Sedai bezvremenost, ali ti ljudi svakako mogu pokušati da je ubiju --- Tar Valonska veštica, i Aes Sedai su zločinci u Amadiciji --- ako bi čak i posumnjali da ona ima veze sa Belom Kulom. Koračali su kroz gomile, naizgled nesvesni oskudice oko sebe. Ljudi su se uljudno sklanjali sa njihovog puta, možda dobijajući klimanje glavom, ako i to, i često surovo pobožno “Hodaj u Svetlosti”.

Ignorišući Decu Svetla najbolje što je mogla, pustila je sebe da nadje sveže povrće, ali kada je sunce stiglo do vrha, plamena lopta zlata koja je progorevala kroz tanke oblake, ona i Elejna su prošle obe strane niskog mosta i izmedju sebe uspele da nadju jedan mali grozd medograška, neke malecke rotkvice, nešto tvrdih krušaka, i korpu da to nose. Možda je Tom stvarno gledao. U ovo doba godine, ručna kolica i štale bi trebalo da budu puni letnjih plodova, ali većina onoga što su videle je bio nagomilani krompir i repa koja je videla bolje dane. Razmišljajući o svim onim praznim farmama koje su videle dok su prilazile gradu, Ninaeva se pitala kako će ovi ljudi preživeti zimu. Nastavila je da hoda.

Viseći naopačke pored krojačicine prodavnice sa krovom od slame bila je gomila nečega što skoro da je ličilo na metlokorov, sa malim žutim ćvećem, stabljike zamotane celom dužinom belom vrpcom, a onda zavezana visećom žutom. To je mogao biti nejaki pokušaj neke žene da napravi praznički ukras u sred teškog vremena. Ali je ona bila sigurna da nije.

Stajući pored prazne prodavnice sa nožem za rezbarenje urezanom na znak koji je još uvek visio iznad vrata, pretvarala se da traži kamen u svojoj cipeli dok je krišom proučavala krojačicinu radnju. Vrata su bila otvorena, a raznobojna tkanina stajala je na malom, uokvirenom prozoru, ali niko nije ulazio ili izlazio.

“Možeš li da ga nadješ, Ninaeva? Skini cipelu.”

Ninaevina glava se trznu; skoro da je zaboravila da je Elejna tu. Niko drugi nije obraćao pažnju na njih, i izgleda da niko nije bio dovoljno blizu da prisluškuje. Ipak je spustila glas. “Onaj buket metlokorova pored vrata od radnje. To je znak Žutog Adjaha, signal za hitni slučaj od jednog od očiju-i-ušiju od Žutog Adjaha.”

Nije morala da kaže Elejni da ne bulji; devojčine oči su se jadva pomerile ka vratima od radnje. “Da li si sigurna?” ona upita tiho. “I kako žnaš?”

“Naravno da sam sigurna. Tačan je; viseći deo žute trake je čak podeljen na tri dela.” Zastala je da duboko uzdahne. Ukoliko nije potpuno pogrešila, ta beznačajna hrpa korova imala je koban značaj. Ako nije bila u pravu, pravila je budalu od sebe, a ona je mrzela da to radi. “Provela sam mnogo vremena pričajući sa Žutim sestrama u Kuli.” Lečenje je bila glavna svrha Žutih; one nisu mnogo marile za biljke, ali nisu ti bile potrebne biljke kada možeš da Lečiš sa Moći. “Jedna od njih mi je rekla. Ona to nije smatrala prevelikim prekršajem, pošto je bila sigurna da ću izabrati Žuti. Takodje, on nije bio korišten već skoro trista godina. Elejna, samo par žena u svakom Adjahu zaista zna ko su Adjahovi oči-i-uši, ali buket žutog cveća zavezan i viseći tako govori bilo kojoj Žutoj sestri da je ovde jedan, i sa porukom dovoljno hitnom da je vredna otkrivanja sebe.”

“Kako ćemo otkriti o čemu se radi?”

Ninaevi se to svidelo. Ne “Šta ćemo da radimo?” Devojka je imala hrabrosti.

“Prati me”, rekla je, držeći korpu jače dok se uspravljala. Nadala se da se sećala svega što joj je Šemerin rekla. Nadala se da joj je Šemerin sve rekla. Punačka žuta je mogla biti podrhtavajuća za jednu Aes Sedai.

Unutrašnjost radnje nije bila velika, svaki delić zida bio je popunjen policama sa smotajima svile ili dobro izvezenom vunom, namotaji sirita i vezivanja, i trake i uzice svih dužina i opisa. Krojačicine krojačke lutke stajale su po podu noseći odeće varirajući od polu-napravljenih do završenih, od nečeg pogodnog za ples od izvezene, zelene vune do biseraste, sive svile koja bi dobro prošla u dvoru. Na prvi pogled radnja je imala izgled prosperiteta i aktivnosti, ali Ninaevino oštro oko uhvati trag prašine na jednom visokom u suženju prazne Solindine vrpce, i na velikoj, crnoj, somotskoj mašni na pojasu jedne haljine.

Bilo je dve tamnokose žene u radnji. Jedna, mlada i mršava, krišom pokušavajući da obriše nos sa zadnjim delom ruke, držala je smotaj, bledo-crvene svile uznemireno pritisnute uz grudi. Njena kosa je bila gomila dugačkih kovrdža do ramena, po Amadicijanskoj modi, ali se činila kao da je to zamršeno klube pored urednog mnoštva druge žene. Druga, zgodna i u srednjim godinama, je bez sumnje bila krojačica, kako je i proglašavalo veliko, bodljikavo jastuče za igle zavezano za njen zgob. Njena haljina je bila dobra, zelena vuna, dobrog kroja i lepo napravljena da pokaže njenu veštinu, ali samo blago izvezeno belim cvećem oko visokog okovratnika kao da ne bi previše zabacila u senku svoje mušterije.

Kada su Ninaeva i Elejna ušetale, obe žene zinuše kao da niko nije ušao godinama. Krojačica se brzo povratila, posmatrajući ih sa pažljivim dostojanstvom dok se neznatno naklonila. “Mogu lu da vas uslužim? Ja sam Ronda Makura. Moja radnja je vaša.”

“Želim izvezenu haljinu sa žutim ružama na pojasu”, Ninaeva joj reče. “Ali pazite da nema trnja”, dodade sa smehom. “Ne lečim se veoma brzo.” Šta je rekla nije bilo bitno, dok god je uključila “žuto” i “lečenje” u to. Sada, ako samo taj buket cveća nije slučajnost. Ako jeste, morala bi da nadje neki razlog da ne kupi haljinu sa ružama. I način da zaustavi Elejnu od prepričavanja celog bednog iskustva Tomu i Džuilinu.

Gazdarica Makura je zurila na trenutak u nju sa svojim tamnim očima, a onda se okrenula mršavoj devojci, gurajući je ka zadnjem delu radnje. “Idi u kuhinju Lusi, i skuvaj lonac čaja za ove dobre dame. Iz plavog kanistera. Voda je vruća, hvala Svetlosti. Nastavi devojko. Spusti to i prestani da se ponašaš kao budala. Brzo, brzo. Plavi kanister. Moj najbolji čaj”, ona reče, okrećući se nazad ka Ninaevi dok je devojka nestajala kroz stražnja vrata. “Ja živim iznad radnje, vidite, a moja kuhinja je pozadi.” Poravnavala je svoju suknju nervozno, palac i kažiprst njene desne ruke su pravili krug. Za prsten Velike Zmije. Činilo se da neće biti izgovora za haljinu.

Ninaeva ponovi znak, i posle trenutka i Elejna je takodje to uradila. “Ja sam Ninaeva, a ovo je Elejna. Videle smo tvoj signal.”

Žena podrhta kao da će da odleti. “Signal? Ah. Da. Naravno.”

“Pa?” Ninaeva reče. “Koja je hitna poruka?”

“Ne bi trebale da pričamo o tome ovde . . . uh . . . gospodjo Ninaeva. Bilo ko bi mogao da ušeta.” Ninaeva je u to sumnjala. “Reći ću vam uz lepu šoljicu čaja. Mog najboljeg čaja, da li sam rekla?”

Ninaeva izmeni poglede sa Elejnom. Ako je Gospodja Makura oklevala da izgovori novost, mora da je stvarno zaprepašćujuća.

“Ako samo možemo da odemo pozadi”, Elejna reče, “niko neće čuti sem nas.” Njen kraljevski glas naterao je krojačicu da bulji. Na trenutak, Ninaeva je mislila da će joj to preseći nervozu, ali sledećeg trenutka glupa žena je ponovo brbljala.

“Čaj će biti spreman za trenutak. Voda je već vruća. Pre smo ovde dobijali Tarabonski čaj. Pretpostavljam da sam ja zato ovde. Ne zbog čaja, naravno. Sva trgovina koja je postojala, i sve novosti koje su dolazile iz oba pravca kolima. One --- vi ste uglavnom zainteresovane za izbijanje zaraza, ili novih vrsta bolesti, ali otkrila sam da je to i meni zanimljivo. Poprskam nekada sa ---” Ona se nakašlja i naglo nastavi; da je jače poravnavala suknju, probušila bi rupu u njoj. “Nešto o Deci, naravno, ali one --- vi --- u stvari niste mnogo zainteresovane za njih.”

“Kuhinja, gazdarice Makura”, Ninaeva reče čvrsto čim je druga žena zastala da uhvati vazduh. Ako su je ženine vesti plašile, Ninaeva neće trpeti više odlaganja da to čuje.

Stražnja vrata se otvoriše dovoljno da prime Lusinu uznemirenu glavu. “Spreman je, gazdarice”, izgovorila je bez daha.

“Ovuda, gazdarice Ninaeva”, krojačica reče, još uvek trljajući prednji deo haljine. “Gazdarice Elejna.”

Kratki hodnik vodio je pored uskog stepeništa do tople kuhinje sa krovom sa gredama, sa kotlom iz koga je izlazila para koji je stajao na ognjištu i sa visokim kredencima po celoj sobi. Bakarne šerpe su visile izmedju stražnjih vrata i prozora koji je gledao ka malom dvorištu sa visokom, drvenom ogradom. Na malom stolu na sredini poda nalazio se blistavi, žuti čajnik, zeleni krčag sa medom, tri različite, raznobojne šolje, i zdepasti, plavi kanister od grnčarije sa poklopcem odmah pored. Gazdarica Makura zgrabi kanister, poklopi ga, i užurbano stavi u kredenac koji je imao više u dva tuceta nijansi i boja.

“Molim vas, sedite”, ona reče, puneći šolje. “Molim vas.”

Ninaeva sede na stolicu sa medevinastim naslonom pored Elejne, a krojačica postavi šolje ispred njih, jureći ka jednom od kredenaca po kašikice od kalaja.

“Poruka?” Ninava reče dok je žena sedala suprotno od njih. Gazdarica Makura je bila previše nervozna da takne svoju šolju za čaj, tako da Ninaeva promeša malo meda u svoj i srknu; bio je vruć, ali je imao hladan ukus mentola. Vreo čaj će možda smiriti ženinu nervozu, ako može biti naterana da pije.

“Prijatan ukus”, Elejna promrmlja preko ivice šolje. “Koja je ovo vrsta čaja?”

Dobra devojka, Ninaeva pomisli.

Ali krojačicine ruke samo zadrhtaše pored njene šolje. “Tarabonski čaj. Dolazi od mesta blizu Obale Senki.”

Uzdišući, Ninaeva uze još jedan gutalj da smiri svoj stomak. “Poruka”, ona reče nepopustljivo. “Nisi obesila onaj signal da bi nas pozvala na čaj. Koje su tvoje hitne vesti?”

“Ah. Da.” Gazdarica Makura obliznu usne, pogleda ih obe, a onda sporo reče, “Došle su ovde pre skoro mesec dana, sa naredjenjem da ih svaka sestra koja prolazi ovuda čuje po svaku cenu.” Opet je ovlažila usne. “Sve sestre su dobrodošle da se vrate u Belu Kulu. Kula mora biti cela i jaka.”

Ninaeva je čekala ostatak, ali druga žena ućuta. Ovo je bila strašna poruka? Pogledala je Elejnu, ali izgleda je vrućina stizala devojku; padajući u svoju stolicu, zurila je u svoje ruke na stolu. “Da li je to sve?” Ninaeva je zahtevala, i iznenadila sebe zevanjem. Mora da je i nju stizala vrućina.

Krojačica ju je samo pažljivo gledala.

“Rekla sam”, Ninaeva poče, ali iznenada se njena glava osećala preteškom za njen vrat. Elejna je naglo pala na sto, shvatila je, očiju zatvorenih i sa rukama koje su mlitavo visile. Ninaeva je buljila u šolju u svojim rukama sa grozotom. “Šta si nam dala?” ona reče zbijeno; onaj ukus mentola je još uvek bio tu, ali je osećala da joj je jezik otekao. “Reci mi!” Puštajući da šolja padne, poduprela se od sto, kolebajućih kolena. “Svetlost te spalila, šta?”

Gazdarica Makura odgura nazad svoju stolicu i zakorači van dohvata, ali njena ranija nervoza je sada imala izgled tihe zadovoljnosti.

Crnilo se spusti na Ninaevu; zadnja stvar koju je čula je bio krojačicin glas . “Uhvati je, Lusi!”

Predhodno : Nazad na Sadržaj : Sledeće