Do 100. s.g. (slobodne godine), nove nacije su osnovane iz pepela
Troločkih ratova. One su bile: Aldešar, Abajan, Balasun,
Bašaranda, Kembarin, Dal Kalain, Darmovan, Dovlan, Elan Dapor, Elsalam,
Esandara, Farašel, Fergansja, Hamarea, Ileand, Indrahar, Karendor, Kodomar,
Masenašar, Morejna, Neravan, Oburun, Oman Dahar, Remal, Ramdašar, Šandal,
Šiota, Talmur i Tova.
Od ratova, Pustoš se raširila do Planina Duma, ali je ipak bila mnogo manja nego danas. Ramdašarova severna granica je u stvari bila u planinama, ali ne toliko duboko kao kod njenog prethodnika. Elsalamova granica je bila u planinama na istočnoj i zapadnoj strani, sa malom rupom ka jugu, u sredini. Bašandrina severna granica se spajala sa planinom na više mesta, ali je imala veći broj ispupčenja ka jugu promenljive veličine. Sve granice koje nisu dodirivale planinu su tada i dalje bile u njenom vidokrugu.
Bez Troločke pretnje, ove nove nacije su napredovale. Sledećih 800 godina nisu zabeleženi veći problemi osim uobičajenih političkih svađanja i graničnih čarki. Sve se to promenilo rane 900-te s.g., kada su se dvojica ljudi rodila: jedan je bio princ Šandala i bio je ta’veren, a drugome se ne zna poreklo, već samo da je rođen sa sposobnošću da usmerava Jednu moć i sa snovima o veličini.
Artur Pendrag Tanreal je rođen 912. s.g. od oca Mirdina Pendraga Maregora i Mailinde Pendrag Lindhal, kralja i kraljice Šandalea. 937. s.g., u svojoj 25. godini se oženio sa svojom prvom ženom, Gospom Amalin Tagora. Sa 27 godina, posle epidemije Crne groznice za koju se procenjuje da je odnela živote jedne desetine stanovništva, uključujući njegovu majku i oca, popeo se na tron.
Nemoguće je ispričati istoriju Artura Hokvinga, a da se ne počne sa Gver Amalasanom. Rane 939. s.g., dok su snegovi i dalje padali, Amalasan se proglasio za Ponovorođenog zmaja u Darmovanu. Uzdigao je barjak na kojem je bio prikazan drevni simbol Aes Sedai na plavom polju i nazvao svoje sledbenike Decom zmaja.
Oni koji su ga znali govorili su da je on učen čovek koji je veoma dobro poznavao Zmajska proročanstva, ali, što je čudno za nekoga ko je uzdrmao svet do temelja, ništa sem toga se o njemu ne zna. Slobodne godine 939. on je bio mlad, negde u svojim dvadesetim, sa tamnim, duboko uvučenim očima i hipnotišućim pogledom. Imao je snažno prisustvo, i govorilo se da se nikada nije obratio narodu, ali da je on bio u njegovim rukama. I to je sve što se zna o čoveku koji je potresao stubove nebesa.
Za pola godine Darmovan je bio njegov. Epidemija Crne groznice je taman tada dosegla Darmovan i sigurno je doprinela njegovom usponu, ali bez sumnje on nije bio samo harizmatični vođa, već i jedan od velikih vojskovođa tog vremena. Zauzeo je Balasun i Elan Dapor za manje od godinu dana od kada se proglasio za kralja Dermovana.
Tokom sledeće tri godine njegova osvajanja su se nastavila ubrzanim korakom, dok su se desetine hiljada iz mnogih nacija sakupljale pod njegov barjak. Do 943. s.g. dodao je. Do 943 s.g. dodao je Karendor, Dovlan, Farašelu, Šiotu, Nerevan, Esandru, Ferganesiju i Moreinu svom posjedu. Kamen Tira je bio pod opsadom, ali se odupruo samo zato što su se trideset Aes Sedai sklonile u njega kada je ostatak Morenie pao. Prisustvo tih Aes Sedai u Tiru, koji je bio poznat po nepoverenju prema usmeravačima, koje je datiralo još od njegovog osnivanja posle Slamanja, je samo po sebi interesantno.
Talmur i Kodomar su bili u opasnosti da padnu u Amalasanove šake, a žestoka borba se rasplamsavala u Masendašaru, Dal Kalajnu i samom Aldešaru. U mnogim gradovima, koji nisu bili pod njegovom kontrolom, pobunjeni ljudi su ga proglasili Ponovorođenim zmajem.
Nijedna nacija nije volela da se neka druga meša u njene unutrašnje probleme, i nijedna nacija nije rado očekivala priliku da ugrozi svoje vojnike u misiji da se druga zemlja oslobodi od Zmaja, naročito ako je u tom trenutku bio daleko—međutim, brzina njegovog osvajanja je ubedila vladare da on pretstavlja opasnost. Do leta 941. s.g., svaka nacija je poslala vojsku protiv Amalasana.
Šandala je bila mala zemlja, i iako je uspešno odolevala svim invazijama njenih suseda, nije bila u istom rangu sa najmoćnijim nacijama kao što su bile Bašarand, Elsalam, Ramdašar, Hamarea, Kembarin i Aldešar. Ipak je Šandala, predvođena mladim kraljem Arturom Pendragom, koji još uvek nije bio nazvan Hokving, bila jedna od prvih koja je poslala vojsku, u proleće 940. s.g.
Moćniji vladari i generali su uskoro primetili (u nekim izvorima se kaže sa “gunđanjem” ili “iritirano”) da je Artur Pendrag uvek parirao Amalasanu kada su se direktno susreli na bojnom polju. U stvari, Artur Pendrag nije izgubio niti jednu bitku protiv Amalasana, u najgorem slučaju bitka bi bila nerešena. Do 942. s.g. prozvali su ga Hokving. Njegov lični pečat je bio Zlatni orao, a barjak Šandale je sadržavao tri zlatna orla u letu, međutim, svi izvori se slažu da je ime došlo od brzine kojom je pomerao svoje trupe. Ipak, Šandala je bila slabija zemlja, i u to vreme nije komandovao svim snagama koje su učestvovale u ratu.
Odlučujući okršaji, poznati kao Rat Drugog zmaja, su se odigrali u proleće 943. s.g., između dve vojske koje nisu bile svesne jedna druge sve do momenta kada su bile tako blizu da nisu imale drugog izbora nego da se bore. Artur Hokving je izlazio iz Tove, preko Marasid planina (duž sadašnje južne granice Kairhijena) da se priključi borbi u Kodomaru. Razni izvori ove bitke se ne slažu samo oko manjih detalja. Hokving je imao otprilike dvadeset i tri hiljade pešaka i dvanaest hiljada konjanika, od kojih su neki verovatno bili vojnici Tar Valona, kao i nepoznat broj Aes Sedai. Amalasan, sa otprilike četrdeset i jednom hiljadom pešaka, kao i kao i dvadeset i šest hiljada konjanika je, izgleda, nameravao da pređe Marasida i da udari na Tovu; bio je poznat po tome što je prolazio pored onoga što su drugi smatrali očiglednim bojnim poljem da bi započeo bitku u pozadini neprijateljske vojske.
Hokving je izašao iz Marasida kod Džolvejn Klanca, nedaleko od gradića Endersol, kada je saznao da su njegovi istureni izviđači zapazili Amalasanove izviđače, koje su se probijale kroz južni klanac. Bilo da je zovu bitka kod Endersola, ili bitka kod Džolvejn Klanca, vojskovođe će sledeća dva dana detaljno proučavati tokom narednih hiljadu godina.
Oblast je bila, nekada kao i sad, pod gustom šumom, brdovita i gruba, značajno smanjujući upotrebljivost konjice, tako da im je Amalasan naredio da sjašu, koristeći ih kao pešadiju. Prvi dan je krenuo dobro po Amalasana. Obe armije su pretrpele teške gubitke, ali je on mogao lakše da ih podnese. U dva slučaja, jedino je brzi preraspored Hokvingovih trupa spasao da ne budu okružene. Aes Sedai, ma koliki bio njihov broj, jedva da su uspevale da se nose sa Amalasanovom upotrebom Jedne moći u borbi, i do kraja dana je samo čudo spasilo Hokvingove trupe. (Anonimni savremenik je napisao: “Samo je doborčinstvo – ili dar Senke, nateralo ljude da ga prate čak i u sigurnu smrt.”).
Za bilo kod drugog vojskovođu, dalji tok bitke bi bio očigledan—povući se kroz klanac u mraku sa ostacima vojske. Hokving, ipak nije bio bilo koji vojskovođa. Počeo je sa povlačenjem severno ka klancu; čim je bio siguran da je Amalasanova izvidnica videla ovo, Hokvingova zadnja straža je otpočela jake čarke, kao da želi da zaštiti vojsku u povlačenju, i time sakrila ostatak vojske od nepriteljske izvidnice. Hokving je podelio svoje snage, u suprotnosti sa ustaljenom vojnom strategijom, i poslao ih na istok i zapad.
Amalasan je sigurno bez rezerve poverovao izveštajima, i samo najveći savremeni protivnici mu to uzimaju kao grešku vojskovođe. Brzo povlačenje kroz klanac bi bio najbolji potez za nadjačanu i poraženu vojsku, i samo bi ludak započeo bočne napade po tom užasnom terenu, noću. Ludak, ili general čije bi ga trupe sledile čak do Šajol Gula.
Kada su prvi sivi zraci svetla osvetlili bojno polje, Amalasanova vojska se spremala da napadne klanac, svu svoju pažnju usmerivši severno. Tada je Hokving napao. Njegova podeljena pešadija se sručila na neprijateljski logor sa istoka i zapada, dok je njegova konjica, pošto je prejahala oko pedeset milja po noći, udarila sa juga.
Uhvaćene na prepad, Amalasanove snage su se našle na ivici kolapsa u prvih pola sata. On je mogao da ih ponovo okupi i preokrene tok bitke na svoju stranu – to je radio i ranije – ali su Hokving i njegova konjica napali prvo Amalasanov barjak, zajedno sa njima i Aes Sedai, i neprijatelj je bio zarobljen. (Obzirom na njegovu sposobnost da usmerava, priče o duelu jedan na jedan, moraju biti uzete kao netačne; Hokving ih je uvek demantovao). Čim su vesti krenule da se šire, Amalasanova vojska se raspala.
Vojna strategija tog vremena je nalagala poteru za poraženom vojskom, ne samo da bi se sprečio njen povratak, već i da se uništi njen, što je moguće veći deo. Kao i mnogo puta pre i posle toga, Hokving je ignorisao “ono što se mora uraditi”; i što je brže mogao, prikupio je svoju vojsku, i požurio na sever, kroz Džolvejn Klanac ka Tar Valonu.
Prvi poznati sukob između Hokvinga i Aes Sedai se dogodio na granici Tar Valona. Po zakonu Bele kule, niko nije smeo da uđe u zemlju sa više od dvadeset oružanih ljudi i istim brojem nenaoružanih. Hokving je poveo celu svoju armiju do nekoliko milja pre mosta koji je vodio preko reke Osendrel Erinin, do samog Tar Valona. Da li je on ovo uradio da bi se usprotivio Aes Sedai koje su ga pratile, ili je deo vojske Tar Valona pretrpeo tolike gubitke da su Aes Sedai koje su pošle sa njim, ustvari, zatražile Hokvingovu pratnju do samog grada, nikad neće biti poznato. Poznato je da su Aes Sedai koje su pošle sa njim, žene koje su preživele bitku i zarobile Gvera Amalasana, prešle pravo od heroja, do kazni koje je Kula čuvala u tajnosti godinama.
U toku istog dana njegovog dolaska, poruka učtivog tona je uručena Hokvingu od Amirilin, Bonvin Meraigdin: dato mu je pet dana da odmori vojsku, posle čega je trebao da ih povede preko Tar Valonovih granica, bez zadržavanja.
Novosti o Amalasanovom zarobljavanju su se proširile zapanjujućom brzinom. I dok je to prouzrokovalo kolaps armije već na tački raspadanja, njen efekat drugde je bio drugačiji. Tri dana od bitke za Džolvejn Klanac, Savin Makulen je pošao iz Kodomara sa armijom procenjenom na pedeset hiljada ljudi, a Elinde Moteneos je marširala iz severne Esandare sa još većom silom, oboje sa ciljem oslobađanja Amalasana. Makulen je bio vođa konjice velike hrabrosti i veštine, dok je Moteneos, za koju se pričalo da je odbegla Aes Sedai (takve glasine se stvaraju oko većine istorijskih događaja, iako za većinu nema dokaza), je bila ekspert za opsade. Jedan izvor tvrdi da je donela nemontirane opsadne mašine i kule na kolima, ali su detalji o njihovoj poteri za Hokvingom skoro nepostojeći, iako je kraj potere zabeležen u biblioteci Bele kule, kao i na drugim mestima.
Amalasan je prenet u Tar Valon skoro odmah po njegovom dolasku u Belu kulu, gde mu je suđeno nekoliko dana, i osuđen je na smirivanje. U međuvremenu, Hokving je bio sa armijom gde nijednoj armiji koja se zaklela Beloj kuli nije ranije bilo dozvoljeno. Uprkos naporima Aes Sedaima da prikriju istinu, jasno je da je oštar napad Makulen i Moteneosa došao kao potpuno iznenađenje, zauzimajući barem dva mosta reke Alindrel Erinin i došavši do Bele kule same pre nego što je odbijen.
Neki ne-Aes Sedai izvori kažu da je Hokvingu odobreno, ili da su ga možda pitali, da uvede svoju vojsku u Tar Valon da bi pomogao da se odbije napad. Među svim izvorima iz Bele kule koji su dostupni istoričarima koji nisu Aes Sedai (postoje, naravno, i delovi biblioteke Bele kule gde je pristup ograničen čak i nekim Aes Sedai), nijedan ne spominje prisustvo Artura Hokvinga, ili armije koja nije bila zakleta Tar Valonu sa bazom u vidokrugu Svetlucavih zidova. Ova činjenica je samo po sebi čudna.
U svakom slučaju, napad je odbijen. I Savin Makulen i Elinde Moteneos su poginuli, Makulen u borbi, Moteneos ili u bici ili je pogubljena nakon što je uhvaćena. Njihove armije su proterane bez milosti. Sve u svemu, najmanje četrdeset hiljada Amalasanovih ljudi je poginulo.
Do početka leta 943. s.g., Artur Hokving se vratio u Šandalu, godinom koja se smatra prvom vladavinom Artura Uzvišenog kralja. Od te godine je njegova budućnost bila određena. Ili je možda određena na dan kada je prešao granice na putu ka Tar Valonu. Ili prvog dana Džolvejn Klanca.
Koliki je deo Bonvin odigrala u budućim događajima, može biti samo predmet nagađanja. (Oni podaci koji su dostupni ostalim ljudima o njenom kasnijem smenjivanju i umirivanju ne otkriva mnogo više od sumnjivih optužbi za nedolično ponašanje. Zapisi o Amirlininom suđenju pred Većem kule nisu, izgleda za oči običnih ljudi). Dokazi, pak, ukazuju na to da Bonvin nikada nije oprostila Hokvingu zalazak na teritoriju Tar Valona sa vojskom. Još veća netrpeljivost se može objasniti predpostavkom da je Hokving, ustvari, došao da spase Belu kulu od Makulena i Moteneosove. Bonvin je bila nadmena žena čak i za Amirlin, i veoma teško bi zaboravila da je bilo potrebno da je neko spasava, ili da bi oprostila onome ko je to spasenje pružio.
Leta 943. s.g., kraljica Nesalin od Kembarina, kralj Tefan od Kodomara i Prvi savetnik Almindra od Tove su u isto vreme poslali svoje armije u Šandalu. Čudno je da su svo troje izabrali baš taj momenat za takav potez, osim ako se ne isključi uticaj Tar Valona. Neki izvori tvrde da su se napadači plašili Hokvingove reputacije kao generala, i namere čoveka koji je ne samo prkosio zakonu Bele kule u zemljama u kojima važi zakon Tar Valona, nego je i odbio prijem kod Amirlin. Neki izvori tvrde da je Bonvin bila ta koja je odbila da ga primi; Amirlin su, naravno, bile poznate po tome da odbijaju monarhe, dok je obrnuto bilo praktično nečuveno.
Svet je i dalje bio veoma nemiran. Troločka aktivnost se naglo i nasilno pojačala na severu. Čim je Amalasan odsečen od Jedne moći, njegove pristalice su počele da se rasturaju, ali su u mnogim zemljama, uključujući Kodomar, muškarci i žene koji su došli do moći zajedno sa njim i dalje pokušavali da je zadrže. A među običnim narodom, Hokving je slavljen kao spasilac koji je zarobio lažnog Zmaja; u nekoliko zemalja, sa različitim nivoom otvorenosti su ljudi govorili da žele da on upravlja njihovom nacijom. Bez obzira na njihov motiv, tu činjenicu vladari Kembarina, Tove i Kodomara nisu uzeli u svoju računicu u punoj meri. Još jedna koju su prevideli, bila je da se Artur Hokving pokazao kao jedan od najvećih vojskovođa svoga Doba. Bio je na putu da se dokaže kao jedan od najvećih generala svih vremena. Rezultat tih činjenica je period od 943. do 963. s.g. koji je nazvan Rat konsolidacije, ili jednostavnije Konsolidacija.
Iako je Hokving počeo sa raspuštanjem svoje vojske čim se vratio kući, borio se protiv tri saveznika sa onim što je imao i sa iznenađujućom brzinom je sakupio ljude koji su ranije poslati kući. Do vremena kada su prvi snegovi primorali vojske da privedu borbe kraju, 943. s.g., Hokving je držao pola Tove i značajne delove Kembarina i Kodomara. Nije poražen nijednom, iako je često imao znatno manje vojnika. Hiljade ljudi se priklonilo njegovom barjaku u sve tri zemlje, a još više ih je dolazilo svakog dana. Gver Amalasan je postavio primer; nebrojene hiljade su napustile zemlje svog rođenja da prate jednog čoveka, što bi ovih dana bilo nezamislivo.
Čak i u tom trenutku sve je moglo da stane. Pregovori koje bi vodio Tar Valon su obično značili kraj ratovima ove ere, iako je naravno, pobednik uvek bio u boljem položaju nego gubitnici. Nigde nema dostupnih zapisa o pokušaju pregovora Bele kule. Dostupni Kulini zapisi sami su nemi o toj temi. Kada su se snegovi otopili 944. s.g., Aldešar je poslao ljude u pomoć Kembarin, Ileand je poslao ljude Tovi, a Talmur Kodomaru.
Sledećih dvadeset godina nisu bile stalni rat za Hokvinga, ali su periodi predaha bili tako kratki, nikad više od godine, retko kad i toliko, da su to mogle biti. Nacije su se usmerile na njega i bivale su poražene. Do 963. s.g., osim teritorije kojom je vladao Tar Valon, Artur Hokving je bio neprikosnoveni gospodar cele zemlje od Kičme sveta do Aritskog okeana. Sa izuzetkom Morejne, gde se Visoki lord Kamena Tira proglasio za Hokvingovog sledbenika, a pobuna plemića mu je dala ostatak zemlje, sve zemlje su bile zauzete osvajanjem. Do tada nije izgubio niti jednu bitku.