Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće

Poglavlje 12

Vladavina visokog kralja

Osim događaja koji su okruživali Tar Valon (vidi posle), sledeće dvadeset i tri godine su bile većinom mirne, ne računajući devet pobuna tokom tog perioda. Iako su neke od njih bile prilično rasprostranjene, očigledno nijedna nije zadobila bilo kakvu širu narodnu podršku. Nastajale su isključivo među nezadovoljnim plemstvom osvojenih zemalja, većina bi se raspala čim bi Hokving poslao svoje snage da se pozabave njima, najmanje jedna se raspala čak i pre nego što je ta vojska stigla da je uguši.

Ipak, poslednjih osam godina Hokvingovog života su tekle prilično drugačije. Rano 986. s.g., masivna Troločka invazija je pogodila severne pokrajine na tri mesta. 74 godine stari Hokving je reagovao istom brzinom kao i mlađi, i sa istom odlučnošću. U seriji od sedam većih bitaka, koje su kulminirale kod Talidara leta 987. s.g., takvom žestinom je porazio tu invaziju da je Troločka aktivnost u Pustoši sledećih pedeset godina u potpunosti nestala.

Možda je ovaj kratak rat sa Trolocima ponovo probudio ratničke porive u Hokvingu, ili ga je smrt njegove druge žene, Tamike, od nepoznatih uzroka jeseni posle bitke kod Talidara, podsetila na njegovu smrtnost. Postoje dokazi o tome da je započeo masivna planiranja zime 989. s.g. 992. s.g., snage neverovatnih proporcija (izvori se značajno razlikuju, ali prosek je dve hiljade brodova svih veličina, koji su nosili preko tri stotine hiljada vojnika i doseljenika) su isplovile iz luka na Aritskom okeanu, pod komandom Hokvingovog sina, Lutaira Pendraga Mondvina. Nihovo odredište je bio Seanšan. Sigurno svet nikada do tada nije video takvu flotu, ali je Hokving poslao još jednu sledeće godine, otprilike iste veličine, iz južnih luka. Mnogo manje je znano o ovoj floti u odnosu na onu koju je predvodio Lutair Pendrag, osim to da je njeno odredište bila zemlja čije je jedno od imena bilo Šara i da je bila pod komandom Hokvingove ćerke. Sudbina Seanšanske ekspedicije je sada dobro poznata, ali o onoj Šaranskoj se ne zna ništa, osim priča poput onih koje se prepričavaju po krčmama, koje tvrde da je Hokving osvojio 'zemlje iza Aijelske Pustoši'. Dnevnici Morskog naroda tog doba stvarno pokazuju da je bilo iskrcavanja na obali Šare 993. s.g. Drugi dnevnici govore o brodovima u plamenu kasne 994. s.g., prvenstveno u istim zalivima gde su primećena prvobitna iskrcavanja

Možda je Hokving primio loše vesti o tim ekspedicijama – na te izveštaje se poziva, ali ništa nije ostalo od njih – ili je, možda, slanje ovih ekspedicija bilo kao poslednje cvetanje drveta pre nego što će uvenuti. Početkom leta 994. s.g., Artur Hokving je iznenadno pogođen bolešću i polako je umirao. Većim delom sledećeg meseca ga tresla groznica i bio je u delirijumu, često tražeći svoj mač Pravdu. Prema nekoliko izvora, često je govorio kao da su Amalin ili Tamika, ili obe bile u sobi. Njegove zadnje reči su bile upućene njima: 'Ne mogu još da dođem. Posao još nije završen. Bitka tek predstoji.' U osamdeset i drugoj godini, Artur Pendrag Tanreal, Artur Hokving, Visoki kralj, je umro. Već istog meseca su vođene prve bitke onoga što će kasnije biti prozvano Stogodišnjim ratom.

Nema sumnje da je Hokving bio poštovan među običnim narodom. Jedan izvor kaže da je jednom poslao snage da se obračunaju sa rasprostanjenom pobunom u provinciji koje je nekada bila Safer. Kada je vojska sitigla tamo otkrili su da je narod te regije već ustao protiv pobunjenika i zarobio vođe da ih preda pravdi Visokog kralja. Pošto nekoliko izvora navode da on nikada nije izricao kazne celoj regiji gde se pobuna desila, samo onima koji su stvarno učestvovali (pisci koji su protiv Hokvinga ćute o toj temi, a sigurno bi burno reagovali na i najmanji trag represije), ova kontrarevolucija se sigurno izrodila iz želje naroda da ga podrži. I dok on sam sebi nije podizao spomenike (čak i veliki spomenik koji je sagradio kod Talidara, nije prikazivao njegovo ime ili sliku, samo imena onih koji su poginuli u bitci), čini se da je svaki grad i svako selo imalo neku vrstu spomenika ili uspomene na Visokog kralja. Na žalost, svi ovi spomenici su uništeni tokom Stogodišnjeg rata, zajedno sa skoro svime što je makar podsećalo na Visokog kralja, ili njegovu vladavinu. Nakon što je podigao spomenik u Talidaru, javna peticija je pokrenuta za podizanje statue njemu, ogromne veličine koja je trebala da se izgradi u novoj prestonici koju je planirao. Čak i neki izvori koji su u drugim stvarima kritični prema Hokvingu se slažu da je ovaj pokret započeo spontano među običnim svetom. On sam je hteo da to obeshrabri, čak je pokušao i da je zabrani u početku, očigledno predavši se tek kad je shvatio da je ovo jedna pobuna koju nije mogao da stiša.

Jasno je da je Hokving bio dobar i voljen vladar. Izvori koji tvrde drukčije otkrivaju predrasude; bez izuzetka, ti pisci su razotkriveni kao blisko povezani sa plemstvom osvojenih zemalja. Razumljivo, mnogi među pokorenim plemstvom ga nisu voleli. Koristio ih je tamo gde su njihove sposobnosti odgovarale poziciji (veliki deo njih su služili kao guverneri ili funkcioneri u imperiji), ali je ovo samo po sebi bila bolna tačka mnogima od njih. Muškarci i žene koji bi, bez Hokvinga, bili kraljevi i kraljice, su se, umesto toga, nalazili upravljajući provincijama u njegovo ime ili nadgledajući gradnju projekata kao što su kontrole bujica. U mnogim slučajevima njihove titule su postajale nebitne; oni sa višim činom su ponekad služili one sa nižim, ili čak obične ljude, zato što je Hokving nagrađivao samo po zasluzi. Takođe, podelio je sve nacije na provincije čije nove granice nisu pratile stare. I dok su niži funkcioneri uvek dolazili iz regije u kojoj su rođeni, nijedan guverner nije imao upravu u delu zemlje u kojem se rodio, takođe se i starao o tome da vojnici u granizonima dolaze iz nekog drugog dela imperije. Ovakvo upravljanje zemljom je onemogućavalo da bilo koji guverner napravi lični centar moći. A ako je Hokving unapređivao po zasluzi, isto tako je kažnjavao. Imao je malo strpljenja sa neznanjem i nimalo sa zloupotrebom položaja; bez obzira na poreklo, zvaničnici proglašeni krivim za prvo delo su sklanjani istog momenta, a oni krivi za drugo su hapšeni i osuđivani na težak rad, što je bila česta sudbina za prestupnike tog vremena, umesto zatvoreništva, njihova imanja i titule su proglašene nevažećim. Isto toliko loše, ili možda još i gore iz ugla plemstva, bilo je to što je ukidao specijalne privilegije koje su oni uživali u raznim zemljama. Svi su bili jednaki pred očima pravde Visokog kralja.

Pravni sistem pod Hokvingom je većim delom izgubljen, ali je poznato da je osnivao škole gde su studirale sudije i advokati, i da su svi, i bogati i siromašni, imao pravo na advokata pri pojavljivanju pred sudijama, kojih je bilo troje, i porotom koja se birala. Što je, naravno, značilo da je plemićima ponekad suđeno pred porotom i sudijama koji nisu pripadali plemstvu, već su bili obični ljudi. Izgleda da sudije i advokati nikada nisu sudili u jednom mestu više od šest godina, i čvrsto su se držali koda etike. Postojao je i sistem žalbi na presude suda, sa konačnom presudom koju je donosio Hokving sam. I to je sve što je poznato o pravnom sistemu o kojem se većina istoričara slaže da je najefikasniji i najsređeniji koji je svet ikada video, sistemu koji je omogućavao seljaku da dobije presudu protiv bivšeg kralja, ako su činjenice bile na njegovoj strani.

Da je "devica sa gomilom dragulja mogla sama da prejaše sa jednog kraja Hokvingovog kraljevstva do drugog bez straha" je ponovljeno toliko puta da je to postalo kliše, a ipak se čini da je to bilo veoma blizu istine. Hokving je oformio Gradsku stražu – dokazanu kao dobro treniranu, disciplinovanu, i čvrsto pod kontrolom strogog zakona, koja ne samo da je održavala red u gradovima i većim selima, nego je i patrolirala putevima. Male formacije koje su zvane 'kružne lutalice' (naziv nije napisan velikim slovom u dva poznata izvora) su redovno jahale čak i između najmanjih sela.

O Hokvingovom ličnom životu, ponovo se može vrlo malo razotkriti. Njegov brak sa Amalin Pendrag Tagorom je očito bio iz ljubavi. Dokaz toga se može izvući iz takozvanih Pesama o Amalin, koje su većim delom preživela pokušaj uništenja svega što je imalo veze sa Hokvingom tokom prve tri decenije Stogodišnjeg rata. Ove pesme je napisao prosečan pesnik, koji je takođe bio i duboko zaljubljen u ženu o kojoj je pisao. Izgleda da vremenski pokrivaju čitav njihov brak.

Činjenica je da je 942. s.g. Amalin rodila blizance, Amiru i Modaira, ali dok su ona i Hokving imali i još jednog sina i ćerku, nikakve informacije nisu poznate o njima, čak ni njihova imena. 959. s.g. Modair je ubijen u bici, i dok je Hokving zbog njegove smrti sigurno bio u žalosti ('Gubitak' je jedina pesma iz ciklusa o Amalin koja nije ljubavna, koja govori o ovom periodu), Amalinina smrt i smrt njegovo troje dece od otrova 961. s.g. su ga skoro uništili.

Nekoliko izvora koriste izraze kao što su 'Crne Godine' i 'Godine Tihog Besa' za period od 961. do 965. s.g., što su bile poslednje godine Konsolidacije i katastrofalne invazije na Aijelsku Pustoš 964. Hovkving se odrekao bilo kakvih ljudskih emocija 'i od tih, ljubav i saosećanje je sakrio najdublje.' Čak i pisci koji su očigledno naklonjeni Hokvingu, se slažu da je da je potraga za ubicama bila stroga i nevezana; oni pominju više od stotinu pogubljenja. Njegov početni odnos prema Aldešaru, poslednjoj naciji koja je pala, je svakako bilo okrutan: nijedan zarobljenik nije uzet u nekoliko bitaka, razmeštanje gotovo čitavog naroda širom carstva, oduzimanje svih poseda od čitavog plemstva i osiromašenje i proterivanje čitave trgovačke klase. Da se takav tretman nastavio i da se proširio na ostatak carstva, nema sumnje da bi se Hokving borio sa hiljadama pobuna tokom ostatka svoje vladavine umesto tek nekoliko koje su zabeležene.

Spas za carstvo, i verovatno za Hokvinga lično, je došao u liku žene po imenu Tamika. Osim njenog prvog imena, vrlo malo je o njoj poznato. Svi se izvori slažu da je bila skoro trideset godina mlađa od Hokvinga. Neki čak kažu da je mogla da usmerava, čak i da je bila odbegla Aes Sedai, iako se ovo ne poklapa sa onim što se zna o njenoj mladosti. Ono što je sigurno je da je izvela Hokvinga iz Crnih Godina. Na njeno zalaganje je Aldešar zalečen, omogućavajući da narodu da se vrati, vraćajući oduzete posede i titule. Zbog nje, surovost koja se počela širiti iz Aldešara u ostatak osvojenih zemalja se otopila kao led u proleće.

Hokving je sreo Tamiku krajem 964. s.g. po svom povratku iz Aijelske Pustoši i oženio je godinu dana posle. Nekoliko izvora govore o Pesmama o Tamiki, u kojima je bilo isto toliko ljubavi kao i u Pesmama o Amalin, ali nijedna nije preživela do današnjih dana. Tamiki se svakako može pripisati Hokvingov povratak ranijoj politici prema osvojenim zemljama, čak možda nekoliko poboljšanja administracije i oporezovanja koji koja su se desila posle 965. s.g., a samim time može joj se pripisati deo slave Hokvinga kao vladara. Njihov sin, Lutair Pendrag Mondvin je rođen 967. s.g. Imali su još troje ili čak četvoro dece, ali o njima se skoro ništa ne zna. Najmanje dvoje od ove dece su bile ćerke, jer je jedna komandovala 'Ekspecijom za Šaru', a za drugu se zna iz odlomka pisma Kraljevske Knjžare u Kairhijenu, koji kaže da 'je veliki Hokving umro manje od sata pre nego što su novosti o tragičnoj smrti njegove ćerke Laivinde i njenog sina, poslednjih ljudi sa njegovom krvlju sa ove strane okeana, došla do njega'. Tamika je umrla 987. s.g.; nema zapisa o uzroku smrti.

Tamikini odnosi sa Belom kulom su bili neobično zategnuti, iako sigurno nisu bili neprijateljski. Na početku, makar. 968. ili 969. s.g. je ili Bonvin odbila da primi Tamiku, ili je Tamika odbila poziv Bonvin. Ovo drugo je manje verovatno, pošto bi u to vreme čak i Hokving otišao. A ipak, da li bi Bonvin odbila da primi kraljicu i ženu suverenog vladara svakog dela zemlje koji nije bio u sastavu Tar Valona? Osim ako glasine da je Tamika bila odbegla Aes Sedai nisu bile istinite. Glasine o odbeglim Aes Sedai je manja poštapalica celokupne istorije, iako nijedna nikada nije potvrđena, treba naglasiti da pored jedinstvenog izuzetka sa Tamikom, svaki izvor govori o brzoj i teškoj kazni Bele kule. Treba uzeti u sličnu priču kidnapovanja kraljice Sulmare od Masenašara (oko 450. godine Posle Slamanja). Detalji se razlikuju u različitim verzijama, ali je kraj isti u svim: kada je uhvaćena, Sulmara je provela ostatak života radeći u štali Bele kule.

Nijedna priča o Hokvingu ne otkriva njegove odnose sa Belom kulom. Popuštanje i stezanja tenzija se može grubo pratiti, otežano činjenicom da nedostaju Kulini zapisi iz tog perioda. Bar među onima koji nisu Aes Sedai.

U početku, Hokving nije pokazivao nikakve znake neprijateljstva prema Aes Sedai. Naime, on je prišao Tar Valonu tražeći pomoć u pregovorima sa njegovim brojnim neprijateljima 944. s.g., bez uspeha. Iako Tar Valon nije imao nikakav udeo u bilo kom od ratova protiv Hokvinga, svaki vladar koji je poslao snage protiv njega je imao Aes Sedai kao savetnika, ponekad čak četiri ili pet, pre nego što bi napravio bilo kakav potez protiv Hokvinga. Da li je Tar Valon imao udela u provokacijama, ili nije, vladari sigurno nisu videli drugi put nego da mu se suprotstave. Hokving je verovao da je Tar Valon, iako nije učestvovao, u najmanju ruku pomagao njegove neprijatelje.

Svi izvori se slažu da Hokving nije napravio nijedan otvoren korak protiv Tar Valona tokom Konsolidacije. Amalin je sigurno bila umešana u ovo; i dok je sigurno da ona nije bila Aes Sedai, ne postoje dokazi da je usmeravala, postoje indikatori da je kao veoma mlada otišla u Belu kulu, tražeći obuku, i mnogi tvrde da je bila u prijateljskim odnosima sa Aes Sedaima i da je bila protarvalonski orjentisana. Na prvi pogled se činilo da se Hokving pomirio sa Belom kulom, iako ne pismeno, naravno, jer Tar Valon ne bi priznao da mu se suprotstavljao. 954. s.g. je prihvatio Aes Sedai za savetnika, Čovin Tsao iz Zelenog Ađaha. Vladari koji su mu se suprotstavljali su, takođe, imali savetnike iz Tar Valona, ali je Bela Kula, naravno, oduvek zadržavala javno lice neutralnosti, a izgleda da je i on prihvatio ovakav stav, barem u javnosti.

Očigledno je da se privremeni prekid desio tokom Crnih Godina. Čovin Tsao je njegova savetnica u delimično očuvanom pismu pouzdano datiranom iz 962. s.g., a još jedno pismo (verovatno iz 967. s.g., po dokazima koji se nalaze u samom dokumentu) kaže da se 'posle pet godina Visoki kralj pomirio sa Tar Valonom i da je prihvatio još jednog savetnika među sestrama.'

Kakav god bio razlog rascijepa, pomirenje je bilo iskreno dok je trajalo. Do 974. s.g. Hokving je upotrebljavao i koristio usluge Aes Sedai širom svog carstva. Držale su veći broj uticajnih i odgovornih mesta, negde su čak bile i guverneri provincija. A onda u jesen 974. s.g. Hokving je odsečno otpustio ne samo svoju Aes Sedai savetnicu (čije ime nije poznato), već i sve koje su bile na vlasti u njegovom kraljevstvu. Ranog proleća 975. s.g. je ucenio glavu svake Aes Sedai koja bi odbila da se odrekne Tar Valona, iako ne postoje verodostojni dokazi da je tražio od njih da prebace svoje zakletve na njega. Do leta te godine, njegovi generali ne samo da su pregazili čitavu teritoriju Tar Valona, nego su i opsedali sam grad.

Opsada je potrajala do kraja Hokvingovog života, čak i nekoliko meseci posle. Opšteprihvaćeno je da bi, čak i pored upotrebe Jedne moći, Tar Valon pao, da nije bilo proširene, iako neorganizovane simpatije čiji je rezultat bio stalan priliv zaliha koje su krijumčarene u grad preko reke. I dok je Hokving sam bio neverovatno popularan, većina nije imala ništa protiv Aes Sedai i osećali su da je rat protiv Tar Valona pogrešan i opasan. Mnogi plemići su tajno podržavali Tar Valon, mada je malo ko smeo otvoreno da ga podrži.

Zbog čega se on okrenuo protiv Tar Valona tako naglo? Mnogi se slažu da je 974. s.g. Hokving postao uveren da ga Tar Valon koristi da poveća sopstvenu moć; Aes Sedai su tada upravljale nad više od jedne trećine provincija imperije, i ne postoji sumnja da su ove žene primale naređenja od Bonvin, a ne od Hokvinga samog. Veoma je verovatno da je u to vreme Bonvin pokušala da navodi ili kontroliše njegove odluke, i sa obzirom na njenu konačnu sudbinu (Dvorana kule 992. s.g. ju je umirila, i do njene smrti 996. s.g. je radila najprljavije poslove, iako je to poznato samo iz izvora izvan Kule), moguće je da je prekoračila ograničenja, kakve god bile granice koje su Aes Sedai postavljale na takve manipulacije. Naravno, to je samo nagađanje.

Neki izvori tvrde da je Hokving razotkrio dokaze koji su postavljali Kulu iza nekih, ili svih, pobuna sa kojima se suočavao do tada, iako je sigurno poslovao sa Tar Valonom dovoljno dugo da ga ne iznenade takve mahinacije. Neki izvori kažu da je otkrio da je Bonvin sama bila umešana u ubistva Amalin i njihove dece. To poslednje bi, barem, objasnilo žestinu sa kojom se okrenuo protiv Tar Valona. I to je bio rat do kraja, bez prekida. Na samrtničkoj postelji, Hokving je odbio ponudu Aes Sedai Lečenja koje bi ga možda spasilo.

Moguća uloga Tamike u odnosima sa Tar Valonom je analizirana nebrojeno puta; 'moguća' zato što, uprkos njenoj očiglednoj moći u imperiji, nema dokaza o bilo kakvoj ulozi, ma kakva bila njena povezanost sa Bonvin i sa Kulom, ali je baš ta veza, sa svom svojom ledenošću i naizgled namernoj udaljenosti obe strane, učinila takve spekulacije neizbežnim.

Ostala nagađanja variraju od mogućih (da je Hokving jednostavno želeo svu zemlju za sebe) do bizarnih (komplikovana šema Bele kule, nju favorizuju oni koji iza svakog grma vide skrivene zavere Aes Sedai, iako ciljevi navodne šeme variraju u zavisnosti od zapisnika). Teorija Džalvin Moerad je popularna kod onih koji odbacuju očigledne razloge.

Veoma malo je poznato o Moeradu, iako se pojavljuje u nekoliko izvora, najvažnije među izvorima koji su prikupljeni u Terhana Biblioteci u Bandar Ebanu. 973. s.g. se pojavio na Hovkvingovom dvoru, gde je prvi put zabeležen. Mnogi su se u to vreme pitali o njegovoj prošlosti, a neki koji su se raspitivali previše blizu su doživeli smrtonosne nezgode. Primećeno je da je Tamika bila veoma hladna prema Moeradu, iako uvek korektna, iako je Hovkving verovao njegovom savetu, do kasnog leta 974. s.g. Moerad je bio jedan od najbližih savetnika Visokog kralja. Održavao je ovu ulogu do Hokvingove smrti uprkos čestim dugačkim odsustvima, burnom temperamentu, i kao što je više posmatrača primetilo da je bio 'više nego polulud'.

Sve teorije koje se tiču njega se baziraju na osnovu datuma (Moread je postao savetnik krajem leta; početkom jeseni Hokving je otpustio Aes Sedai iz svoje službe) i zapanjujuće činjenice da je Moerad bio otvoreno neprijateljski raspoložen prema Aes Sedai. Neprijateljstvo je čudan stav prema Aes Sedai, a čak i oni koji mrze Aes Sedai su dovoljno mudri da budu diskretni; ipak, takva osećanja nisu dovoljna da ga osude.

Delimično očuvani rukopis (iz privatne kolekcije u Andoru), napisan oko 23 godine posle Hokvingove smrti se zasniva na ovim nesigurnim činjenicama. Sudeći po piscu, samo nekoliko dana pošto je Hokving umro Moerad je savetovao Maritel Kamaelejnu. Kada je ubijena, on je navodno počeo da savetuje Norodim Nosokavu (ponovo, posle samo nekoliko dana od smrti), i odmah nakon Nosokavine smrti u bici, Moerad se pojavio pored Elfred Guitame. Kako su to troje došli najbliže da zauzmu celokupnu Hokvingovu imperiju u 23 godine posle njegove smrti, Moerad je bio ili savetnik velike veštine, ili čovek koji zna da prepozna pobedničku stranu. Podatak o tome kako bi ove stvari trebalo povezati sa činjenicom da se Hokving okrenuo protiv Aes Sedai je, na žalost, među nestalim delovima rukopisa. Čudna zabeleška u dokumentu: pisac tvrdi da Moerad nije ni dana ostario otkako se po prvi put pojavio do dana kada je nestao, bez traga, nekih 40 godina kasnije. Šta to govori o verodostojnosti izvora je ostavljeno na čitaocu da presudi.

Takav je bio život Artura Hokvinga, Artura Visokog kralja. Šta je sve mogao da ostvari da se nije okrenuo protiv Aes Sedai? Ujedinjenje celog sveta? Sugerisano je da nije trošio toliko energije protiv Tar Valona, da bi možda poslao invaziju na Seanšane i Šaru ranije, i da sa njegovim ličnim zalaganjem ove ekspedicije nikada ne bi bile izgubljene. Na koga svaliti krivicu? Hokvinga? Bonvin? Osobama čija su imena izgubljena u izmaglici istorije? Neki ga smatraju gubitnikom zbog činjenice da ga nije nadživelo ono što je napravio, a čak i da je tako, to je neuspeh o kome mnogi drugi sanjaju da postignu. Mnogi uspesi ne postižu ni deseti deo.

Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće