Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće

Poglavlje 13

Stogodišnji Rat

Smrt Artura Hokvinga je ostavila veliku prazninu. Bez živih naslednika da naslede imperiju – nikog ko bi bio dovoljno hrabar da se proglasi naslednikom – bilo koji snažni vođa je imao dobru šansu da zavlada zemljom. Najjači plemići su odmah počeli da grabe kontrolu nad imperijom, dok su drugi iskoristili šansu da pokušaju da naprave manje posede. Skoro istog trenutka je izbio rat nad zaostavštinom Visokog kralja. Ova borba, koja je opustošila velike delove zemalja između Aritskog okeana i Aijelske pustoši, od Olujnog mora do Velike pustoši, je trajala duže od stotinu godina i kasnije će biti poznata kao Stogodišnji rat. Na kraju, imperija Artura Hokvinga je bila uništena, i današnje nacije su se uzdigle iz ruševina, zajedno sa ostalima koje nisu preživele.

Bela kula je preživela haos, iako ovaj put samo zbog stranog mešanja. Uprkos Hokvingovoj smrti, Souran Maravail, general pod Hokvingom, je nastavio sa opsadom Bele kule, uporan u nameri da završi ono što je Visoki kralj započeo. Sa dobrim delom vojnih snaga na raspolaganju, moguće je da bi Souran uspeo u rušenju Kule, ali istorija pripisuje Din Ariman, koja je postavljena na mesto Amirlin kada je Bonvin srušena, spas Kule, jer je ona ubedila Sourana da okonča opsadu. Sigurno je da se Din srela sa njim i uložila velike napore da popravi štetu koju je Bonvin napravila pokušavajući da kontroliše Artura Hokvinga, ali novi dokazi govore da je, ustvari, Išara, njegova ljubavnica i ćerka Hokvingovog provincijskog upravnika Andora, koja je ubedila Sourana da pusti Kulu. Din je, ipak, uspela da povrati prestiž Kuli i za nju se veruje da je ubeđivala zaraćene plemiće da prihvate vođstvo Kule i time obnove jedinstvo zemlje, kada je poginula pri padu sa svog konja. Ratovi između plemića i raznih strana su se nastavili sve dok pojedinačne nacije nisu bile dovoljno jake da im se usprotive.

Neke provincije su napravile preokret ka nacijama relativno nedirnute, pod uslovom da je vladajuća porodica bila dovoljno snažna da je zadrži i brani. Andor je bila takva: Išara je proglasila Andor samostalnom nacijom i uzela titulu kraljice, ali nije bila nepoznata kraljevskoj porodici; prethodni guverner, Išarina majka, je bila ćerka poslednjeg kralja Aldešara pre nego što ga je Hokving osvojio.

Nakon što je Souran povukao svoju armiju iz Tar Valona, spojio se sa Išarom u Kaemlinu, glavnom gradu Andora. Mnogi veruju u to da ga je Išara ubedila da odustane od opsade zato što je znala da će joj trebati Kulina podrška da zadrži Andor u budućim ratovima. Dalji dokazi leže u činjenici da je obećala da će poslati svoju najstariju ćerku na obuku u Kulu, bila ona usmerivač, ili ne. Da bi učvrstila podršku Kule, Išara je ustanovila zakon po kojem će se najstarije ćerke vladara Andora obučavati u Kuli, i da će vladar imati Aes Sedai kao savetnika. U ovo vreme još uvek nije bilo uspostavljeno da Andor ima ženskog vladara.

Souran je ubijen od strane ubica dvadeset i tri godine od početka rata, i Išaru bi nasledio sin da joj svi sinovi nisu poginuli, takođe. Da bi njena loza zadržala kontrolu nad Andorom, njena ćerka, Alesinda, je zauzela presto. Alesindini sinovi su, takođe, poginuli u bici, ostavljajući ćerku da se popne na lavlji Presto. Do kraja rata, čvrsto je ustanovljena tradicija po kojoj će samo kraljica vladati, sinovi će postajati vojnici, a najstariji sin će biti vođa armija.

Zbog Išarine mudrosti, Andor je bila jedna od prvih nacija koje su se stvorile od Hokvingove slomljene imperije, kao i jedna od najsnažnijih.

Tokom toka rata, mnoge nacije su se formirale, rasformirale, slamale i ponovo stvarale. Na kraju, nakon veka previranja, borbe su se stišale, prestajući potpuno oko s.g. 1117.

Nisu samo nacije izrasle iz haosa. Još jedan produkt tih godina su bila Deca Svetla; osnovao ih je Lotair Mantelar 1021 s.g. da bi propovedali protiv Prijatelja Mraka. Oni su, takođe, bili promenjeni nasilnom prirodom vremena. Tokom sledećih devedest godina su evoluirali od asketskih propovednika, koji su mogli da se bore po potrebi, do dobro naoružane i disciplinovane vojne organizacije, posvećene uništenju Prijatelja Mraka svuda. Niko ne zna kada su dobili ime Beli plaštovi, ali se sumnja da ga je iko koristio osim za pogrdu, a sa tom činjenicom su Deca bila dobro upoznata.

O ratnim godinama u celini su ostali samo fragmenti zapisa. 994 s.g. i 1117 s.g. su opšte prihvaćeni datumi, ali ih nijedan kompetentni istoričar ne prihvata bez rezerve. Dnašnji kalendar je usvojen većim delom zbog toga što je toliko toga izgubljeno da su do kraja rata postojale ozbiljne rasprave oko toga koja je stvarno godina. I dok je iz izvora sigurno kada je rat počeo, do svog kraja stvarna godina je mogla da bude bilo koja od s.g. 1115. do s.g. 1119. A čak i taj period zavisi od vere u činjenicu da su pojedini pisci u stvari zabeležili pravu godinu.

Niko ne može biti siguran u to kada su greške počele da se pojavljuju. Najraniji datumi koji se razlikuju između različitih izvora, za isti dogđaj, su u trećoj deceniji rata, iako su ovo, najverovatnije, bile proste greške u dojavljivanju ili kopiranju. Ka kraju rata, ipak, pisci su u istoj zemlji prijavljivali različite datume o lokalnim smenjivanjima vladara. Razumni istoričari su prihvatili sud da su datumi u prvoj trećini rata tačni, datumi druge trećine su sumnjivi, dok se u poslednjoj trećini moraju bazirati na najboljim procenama. Zbog ovih nepravilnosti je Fared Kalendar, predstavljen i prihvaćen posle rata, praveći od s.g. 1135. (kako se veruje) Godinu 1. Nove ere.

Dvadeset i četiri nacije su se izdigle tokom i odmah nakon rata, uključujući četrnaest zemalja koje su preživele do danas. Ove nacije su Almot, Altara, Amadicija, Andor, Arad Doman, Arafel, Kairhijen, Karalajn, Geldan, Goaban, Hardan, Ilijan, Irenvel, Kandor, Kintara, Mar Hadon, Maredo, Malkijer, Mosara, Murandija, Saldeja, Šijenar, Tir, i Tarabon

Malkijer, čiji je znak bio zlatni ždral u letu, je bio pregažen od strane Troloka jeseni 995. n.e., i do 957. n.e. Pustoš je potpuno prekrila zemlju koja je pre toga bila poznata kao Kraljevstvo Sedam kula.

Iako je Malkijer bila jedina nacija, tokom ovog perioda, koja je pala pod Pustoš, sigurno nije bila jedina koja je nestala. Almot, Karalajn, Goaban, Harad, Irenvel, Kintara, Mar Hadon, Maredo, i Mosara su jednostavno izbledele, dok do 600. n.e. nije ostalo tek nekoliko njihovih stanovnika, koji su prisvajali nešto što je očigledno nestalo. Neki delovi ovih zemalja su prisvojeni od ostalih nacija u različitim periodima, i do 800. n.e. su čak i duhovi palih nacija nestali, možda ostavljajući tek ime ravnici tamo gde je nekada njihov narod cvetao. Far Mading je bila jedina naseobina veća od manjeg grada, ili sela, koji je ostao u bilo kojoj od palih nacija.

Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće