Sa krajem Stogodišnjeg rata je došao relativan mir od skoro hiljadu
godina. I dalje su postojale nesuglasice među nacijama, ali je nivo
naseljenosti tako nisko pao da su ove nesuglasice retko kada dodirivale
pitanje proširivanja nacije. Većina vladara su se koncentrisala na
jednostavno očuvanje zemalja koje su prisvojili. Društvo u celini je ponovo
počelo da se gradi iz pepela rata. Preduzetništvo i trgovina su zamenili
osvajanja.
509. n.e., Aijeli, poznati jedino kao misteriozan i opasan narod koji se držao za sebe, su dali dozvolu Kairhijenjanima da prelaze Aijelsku Pustaru, dozvolu koju su pre toga uskraćivali svima osim Krparima i putujućim trgovcima. Dali su Kairhijenjanima mladicu Avendesore (za koju se kasnije saznalo da je naslednik čora drveća) koju su nazvali Avendoraldera, da zapečati dogovor. Aijeli su im rekli da nose barjak na kome se nalazi trolisna grana Avendesore i ne više oružja nego što bi im bilo potrebno za samoodbranu; slobodan prolaz kroz pustinju je davao kairhijenskim trgovcima pristup svili i ostalim retkim dobrima, koja su bila dostupna samo u zemljama iza Pustare.
U prethodnih nekoliko godina je otkriveno da su Aijeli imali veoma jasan razlog za darovanje Avendoraldere. Tokom Slamanja sveta, preci Kairhijenjana su pomogli aijelskim precima dajući im pristup vodi, i sada kada su otkrili ko su Karhijenjani, otplatili su im dug časti. Aijeli jednostavno nisu osećali da je neophodno da objašnjavaju ‘mokrozemcima’ da ih nagrađuju.
Doticaj dobara iz Šare nije učinio samo Kairhijen bogatom nacijom, nego je obogatio i njegove susede, takođe. Po prvi put je zemlja imala izvor dobara koji je mogao da se takmiči sa trgovcima Morskog naroda. Ta dobra sreća se činila, barem Kairhijenima, da predviđa novu eru prosperiteta. Niko nije znao da je aijelski poklon sadržao seme još jednog krvavog rata.
Nacije su ratovale, ali je retko koji rat je trajao više od godinu ili dve. Nacije širom granice Pustoši su retko kada učestvovale u njima; imali su Pustoš, i Troloke da se sa njima bore. Ostali su ipak imali dugu istoriju ovih ‘malih’ međusobnih ratova, a najviše ih je bilo između Andora i Kairhijena, Tira i Ilijana, Tira i Kairhijena, Arad Domana i Tarabona.
Tokom godina, Deca Svetla su zadobila kontrolu nad Amadicijom, vladajući u svemu osim u imenu; kraljevi i kraljice su još uvek sedeli na tronu Amadicije, ali ništa nisu radili bez odobrenja Gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla. 957. Deca su bacila pogled na Altaru, i bilo da su pogledali dalje, ka Murandiji, i čak i Ilijanu, ili ne, Murandija i Ilijan su u to poverovali. Rezultat je poznat Deci kao ‘Nevolje’, a ostatku sveta kao Rat Belih plaštova. Gospodar kapetan Pedron Nijal (kasnije izabran za gospodara Kapetana Zapovednika) je zauzeo vođstvo nad Decom Svetla, dok je Matin Stepanos, kralj Ilijana, predvodio drugu stranu. I dok je istina da je Njial pobedio u velikoj većini bitaka, ustvari uhvativši Matina Stepanosa u bici kod Soremajne (kada je samo hrabrost ilijanskih Drugova omogućilo glavnini ilijanske vojske da izbegne zamku), na kraju Deca Svetla nisu mogla da uzmu toliko odjednom. Matin Stepanos, koga je otkupilo Veće Devetorice u Ilijanu, je, na kraju, primorao Decu da potpišu sporazum, potvrđujući predratne granice između Amadicije i Altare.
Godine 965. n.e. Laman Damodred je seo na presto Kairhijena. Rat se nastavio između Andora i Kairhijena i trajao sve do 968. samo sa jednim malim zatišjem.
Ostale nacije su imale svoje probleme dok se milenijum bližio svom kraju. Ilijan i Tir su ponovo zaratili 970., i njihovo neprijateljstvo je trajalo skoro šest godina, iako neki pisci te borbe dele u tri posebna rata; dalje, netrpeljivost između Kairhijena i Andora je postala konstantna. Čak ni venčanje Taringila Damodreda iz Kairhijena, rođaka kralja Lamana, Tigrejnom, Ćerkom-Naslednicom Andora, nije moglo da obezbedi stalan mir. Politički brak sigurno nije bio srećan, naročito za Tigrejnu. Tigrejna je 972. nestala, a vladajuća kraljica, Mordrelen, je umrla bez naslednice, započevši unutrašnju borbu za nasledstvo koja se završila tako što je Morgaza Trakand zauzela presto. U pokušaju da spreči još jedan rat sa Kairhijenom, Morgaza se udala za Tigrejninog udovca, Taringila, ali za razliku od Tigrejne, ona se nije libila da podseća Taringila da nije, i nikad neće biti, suvladar Andora.
Mala grudva na vrhu planine može započeti lavinu, iako je bilo pravedno i neophodno gurnuti tu grudvu. Morgazin neuspeh u zadovoljavanju Taringilovog ega je bila ta grudva. U Kairhijenu, Lamanova želja da vidi svog rođaka ne samo kao suvladara, već i kao jedinog vladara Andora, je bila dobro poznata; takve stvari je teško sakriti u Kairhijenu, gde deca igraju Igru Kuća svojim lutkama i olovnim vojnicima. Uskoro je postalo poznato da Taringil nije ni u kom pogledu jednak Morgazi u vladanju, i među onima koji igraju Igru Kuća, kao što to Kairhijenjani čine, takva mala, moguće čak i privremena, greška je viđena kao slabost. Otpočele su zavere da se Laman sruši sa vlasti, a i on sam je pleo svoje spletke da bi ih sprečio. Kao manji deo jedne od tih spletki, Laman je posekao Avendoralderu da bi napravio tron koji će biti jedinstven, neponovljiv, ili se tako mislilo. Drvo je posečeno, i lavina je počela.
Uništenje Avendoraldere je otpočelo rat koji je nadmašo bilo čije košmare. Kasnog proleća 976. n.e., desetine hiljada Aijela su prešle Zmajev zid da bi napali Kairhijen. Narodu Kairhijena, činilo se da ih je cela Aijelska nacija napala. U stvari, bila su to samo četiri klana, Nakai, Rejn, Tardad i Šardad; svi su bili pod vođstvom Džanduina, Tardada Gvozdene Planine, i plemenskog poglavara Tardad Aijela. Čuli su za Lamanovo delo, i želeli su da kazne ‘Drvoubicu’ za njegov zločin, iako je ovo postalo poznato tek nekoliko godina kasnije. ‘Aijelska invazija’ je prešla preko Kairhijena, osvojivši i spalivši glavni grad tek nekoliko meseci pošto su prešli Zmajev zid. Jedino je biblioteka pošteđena. Iz Kairhijena se Aijelski rat, kako je ubrzo prozvan, proširio kroz Tir, natrag do Reke Erinin do Andora, i konačno, tri godine pošto su Aijeli prešli Zmajev zid, stigla do samog Tar Valona. Do tada, skoro svaka nacija je poslala vojnike protiv osvajača, kako Aijeli nebi stigli do njihovih zemalja. Tek mnogo kasnije je otkriveno da su Aijeli u stvari pratili Lamana ‘Drvoubicu’. Narodu i vladarima mokrih zemalja se činilo da je jedina svrha Aijela bila da pljačkaju. Mnoga sela i gradovi su opljačkani, iako je jedna petina svega uzeta, u skladu sa aijelskim zakonom. Naravno, oni koji su izgubili dobra ili voljene su jedino znali da su bili žrtve smrtonosnih divljaka; nisu razmatrali još koliko su pobednici mogli da odnesu da su odlučili.
Bitka kod Tar Valona, takođe zvana bitka kod Svetlucavih Zidova, bitka Nacija, bitka Crvenih Snegova, i bitka Krvavog Snega, je počela ujutro na dan pre Danšua milostive godine 978. n.e., kada su se Aijeli sukobili sa labilnom koalicijom opštepoznatam kao ‘Velika Koalicija’, ili ‘Veliki Savez’, iako su je neki zvali ‘Treći Savez’, termin bez činjenične osnove.
Pored preživelih snaga Kairhijena, privremena Alijansa se sastojala od snaga koje je podigao Tar Valon, od snaga preostalih nacija, kao i snaga Dece Svetla. Iako su Deca Svetla tvrdila da je rat da se spase civilizacija postao bitka da se zaštite ‘veštice’ iz Tar Valona, borili su se pored ostalih. Aes Sedai su učestvovale u bici, ali su se, sputane sa Tri Zakletve, ograničavale na odbranu bilo kakvog napada na sam Tar Valon; Aijeli ipak nisu bili niti bića Senke niti Prijatelji Mraka, iako su neki tvrdili da jesu. Ovo je bila daleko najbliža saradnja među nacijama otkaako se Hokvingovo carstvo raspalo, ali se raspala pri kraju Aijelskog rata.
Alijansa je podigla ogromnu silu, otprilike stotinu i sedamdeset hiljada ljudi, armija te veličine sigurno nije viđena još od dana Artura Hokvinga. Za aijelsku silu se često tvrdilo da je bila duplo veća od vojske Alijanse, ali pouzdanije procene stavljaju pravu cifru kod sto hiljada, možda čak i manje. U poslednje vreme je postalo moguće pitati Aijele; oni tvrde da ni u jednom trenutku sva četiri klana zajedno nisu imala sto hiljada kopalja zapadno od Zmajevog zida. Tvrde da je ispred Tar Valona bilo sedamdeset do osamdeset hiljada, što je pola veličine armije Alijanse, ili manje. Sa obzirom na dokazanu reputaciju Aijela kao vojnika, i njihovu jedinstvenu komandu pod Džanduinom, dva naprema jedan šanse ni na koji način ne protivureče ishodu bitke.
Oko trajanja bitke postoje polemike. Prvo što se mora uočiti je da se bitke te veličine uvek mogu podeliti na veći broj manjih bitaka, svaka koja bi bila približno jednaka u veličini bitkama koje su vođene tokom običnih ratova. Svaki od ovih pojedinačnih obračuna, koji su se često događali u isto vreme, je uticao na ishod ostalih.
Dan pre Danšua (dvadeset i sedmi dan Nesana) je bio prvi od tri dana, kada su se odigrale teške bitke na obe strane Erinina da bi se zaustavili Aijeli da ne provale u Tar Valon. Neke borbe su se desile oko mostova preko Alindrele Erinin, a bilo je i žestokih čarki u prve dve noći. Prvi snegovi su odavno već bili pali, i obe strane su bile veoma ometene ne samo velikim snegom, već i sa nekoliko kratkih snežnih oluja tokom prva dva dana. Aijeli nisu videli sneg, niti su bili u dodiru sa njim, pre prelaska Zmajevog zida, a ipak ovo nije ni na koji način bilo vidljivo u žestini kojom su se borili. Snežne mećave su bile velike drugog jutra, ali se do kasnog popodneva istog dana vreme smirilo, i ostatak bitke se odigrao u dubokom snegu, ali pod blještavo čistim nebom. Kasno trećeg dana, Aijeli su konačno izvršili svoj cilj ubivši Lamana od Kairhijena, i tokom te večeri su uspeli da koncentrišu svoje snage na istočnoj strani Erinina. Da je ova bitka bila između bilo kojih armija dve nacije, brodovi pri pokušaju da plove kroz područje kojim se odigravala bitka bi bili gađani vatrenim strelama i katapultima. Ovo je razlog zbog kojeg su se trgovački brodovi uvek klonili bitaka i veliki broj rečnih brodova se skupio uzvodno i nizvodno od Tar Valona, čekajući da se bitka završi. Koristeći čamce na veslanje koje su uzeli sa obale, pa čak i balvane, Aijeli su uspeli da dopru do ovih plovila i zauzmu ih bez dizanja uzbune na obali. Kanapima, koje bi vukle velike grupe ljudi, oni su prevlačili brodove napred – nazad između obala kao barže, pri svakom prelasku brod bi bio pun do vrha. Neverovatan poduhvat, još veći ako se uzme u obzir Aijelsko potpuno nepoznavanje reka, a kamoli brodova. Do svitanja četvrtog dana, Aijeli su se već pomerali ka istoku.
Ovaj potez je iznenadio savezničke armije, ali pod pretpostavkom da su se Aijeli povlačili poraženi, ubrzo su započeli sa konjičkom poterom, i sukobili se sa aijelskom zaštitnicom u većem broju čarki koje su počele kasno drugog dana Danšua. Neke od ovih akcija su bile uistinu veoma velike, i ponavljale su se u neredovnim intervalima tokom dvadeset dana, do pred samo šest dana pre Gozbe Svetla, kada su se Aijeli povukli u Rodoubičin Bodež i Savezničke snage odustale od potere, iako su se neke snage prebacile u Kairhijen južno od Rodoubičinog Bodeža da bi pazili da se Aijeli tamo ponovo ne pojave.
Većina istoričara je zabeležila da je bitka Svetlucavih Zidova trajala tri dana, ali su neki uključili i prvi dan potere, praveći ukupno četiri. Neki (pisci koji neshvataju rat i bitku) u stvari tvrde da je bitka trajala sve dok Aijeli nisu ’saterani’ u Rodoubičin Bodež. Vrednost ovih tvrdnji se može meriti činjenicom da takođe tvrde da su Aijeli jedva uspeli da pobegnu pre nego što bi ih veliki napad Alijanse zbrisao. Bilo koji kompetentni ratni istoričar će odmah primetiti da, da je bila u stanju da tako napadne, uradila bi to tokom prvih dana potere, pre nego što je njihova pešadija izgubila tempo u odnosu na svoju sopstvenu konjicu i Aijele. Čarke koje su obuhvatale hiljade ljudi ili više na svakoj strani, a ponekad i deset puta više, su se događale tokom cele potere, i vidi se da su komandiri Alijanse stvarno želeli da poteraju Aijele natrag preko Kičme sveta.
Do proleća 979. n.e., Kairhijen, koji je izgubio svog kralja i veći deo svoje vojne moći u Aijelskom ratu, je prošao kroz interni politički konflikt Kuća, koji je takođe poznat kao i Četvrti rat kairhijenskog Nasledstva, čiji je rezultat bio da je Kuća Damodred izgubila tron koji je preuzela Kuća Riatin. Konflikt je rešen prvenstveno kroz veliku Igru Kuća i nikada nije u stvari prerastao u građanski rat, što ne znači, naravno, da nije bilo krvoprolića, ali nijedna od mnogih bitaka nije obuhvatala više od par stotina ljudi, na bilo kojoj strani. Ova politička reorganizacija je, izgleda, dovela do kraja neprijateljstva sa Andorom, ali je takođe dovela do toga da Taringil Damodred više nije bio u mogućnosti da ostvari svoj san da ima sina na prestolu Kairhijenu, i ćerku na prestolu Andora. Oni koji su mu bili blizu su govorili da ga je ovo ogorčilo, a neki veruju da je možda i sam planirao da zauzme Lavlji presto Andora. Ubijen je 984. n.e., ostavljajući sve planove neostvarene. Mnogi izvori veruju da je ubistvo naručila Kuća Riatin od Kairhijena kao sredstvo kojim bi sprečili bilo kakav prevrat naslednika Kuće Damodred, ali je bilo glasina da je to uradio neko lojalan Morgazi, da je zaštiti od Taringilovih ambicija.
Jeseni 997. n.e., u Geldanu, čovek poznat kao Logan Albar se proglasio za Ponovorođenog zmaja. Mogao je da usmerava, i priče o Gver Amalasanu su proganjale narod dok se glas o ovom novom ‘Zmaju’ širio. Taktička brilijantnost Artura Hokvinga je bila potrebna je bila potrebna da se zaustavi Amalasan. Ko bi mogao da zaustavi ili uhvati novog lažnog Zmaja? Pošto je preneo rat u Geldan, Altaru i Murandiju, labava alijansa južnih nacija ga je zarobila i prenet je u Belu kulu, gde je smiren.
Pojavljivanje lažnog Zmaja koji je mogao da usmerava se činio kao verodostojno upozorenje na čudne stvari koje će doći, pošto su se 998 n.e., Troloci, koji nisu viđeni van Krajina od Troločkih ratova, odjednom pojavili u Emondovom Polju, malom farmerskom selu u Andoru, koji je jednom bilo srce nacije Maneterena. Jedan posmatrač je rekao, ‘Sve ovo pre je bila prašina koja je padala niz planinu. Lavina samo što se nije sručila’.