Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće

Poglavlje 16

Šara

"Samo se oprezni usuđuju trgovati sa uvek menjajućim peskom.’"

—izreka Morskog naroda o Šari

Šara je bila enigma još od Slamanja. Odsečeni od pogleda stranaca strmim liticama ili zidovima primorskih gradova, narod Šare se čini odlučnim da zaštiti svoju zemlju i kulturu od bilo kakvog uticaja stranaca. Nije poznato da li se Šara plaši mešanja svog naroda sa strancima, ili je želela da zaštiti svoje ljude, osim trgovaca, od saznanja o spoljašnjem svetu. Najveći deo onoga što je poznato o Šari do danas potiče od zapisa Džaina Lakonogog, Morskog naroda i Aijela. Ova tri izvora su često međusobno protivurečna, pa čak su i sami dokumenti nedosledni, ali zaključci koji se iz njih mogu izvući opisuju narod koji je, po potrebi, namerno prevrtljiv. Putovanja Džaina Lakonog kažu da je laganje stranaca svojevrsna osobina njihove kulture. Malo šta što se tiče Šare se može uzeti kao činjenica, osim iskustava trgovaca i istraživača koji su pokušali da posluju sa njima. Čak se i ime zemlje manja od izvora do izvora. Za potrebe ove knjige, ipak ćemo koristiti Šara kao najčešće korišćeno i najlakše za izgovaranje od mnogih koja su u upotrebi.

Zemlja barijera

Sa okeanom na dve strane i planinama, liticama i provalijom na ostale dve, Šara nema mnogo poteškoća u ograničavanju pristupa strancima. Sva spoljna trgovina je striktno ograničena na šest, specijalno za to predviđenih, trgovačkih gradova, koji su rasuti na Liticama Zore, i pet trgovačkih luka na južnoj obali.

Ove luke i gradovi su dobro ozidani na takav način koji onemogućava pogled spolja, ili iz unutra. U lučnim gradovima se ove masivne zidine protežu sve do samih luka. Nijedna građevina iza ovih zidova nije dovoljno visoka da bi bila vidljiva preko njih. Nema trgovačkih luka duž istočne obale. Sa bilo kojim brodom, koji je dovoljno neoprezan da se približi u vidokrug istočne obale, tamošnji usmerivači se grubo obračunavaju. Oni nesrećnici koj bi se nasukali bilo gde van predviđenih zona, bilo  namerno ili zbog brodoloma, ili nestanu bez traga, ili postanu robovi, ili ih ubiju na mestu, kada ih otkriju.

Opasna trgovina

Čak i u predviđenim, bezbednim trgovačkim oblastima ovih luka i gradova, stanovnici Šare ne veruju da stranci zaslužuju da im se kaže bilo kakva istina, često uključujući tu i samu robu koju kupuju. Kada se kupuje odeća, čak i u velikim količinama, svaki zavežljaj se mora odviti i proveriti od početka do kraja da bi se osiguralo da je puna mera data, i da je materijal isti svugde. Trgovci iz Šare nisu voljni čak ni da dozvole da na videlo izađe istina o njihovom izgledu, pojavljuju se među strancima samo kada su zaogrnuti i pod velom. Rezultat ovih ekscentričnosti je da je trgovina tako teška da niko ne bi sprovodio posao sa Šarom da njihova dobra nisu tako profitabilna. Svila i slonovača koju izvoze nije dostupna nigde drugde (osim možda na Seanšanu) i uvek je tražena.

Morski narod sprovodi najveći deo trgovine u lučkim gradovima, iako nekada dolaze i brodovi iz Ilijana, Majena, i nekih drugih država okrenutih ka moru. Kopnena trgovina je nekad bila pod monopolom Kairhijena, zbog Aijelskog dara bezbednog prolaza, ali je od Aijelskog rata, ipak, najveći deo kopnene trgovine ograničen na Aijele, i pojedine trgovce koji su prijateljskim odnosima sa Aijelima. Većina nacija je više nego voljna da poslovanje sa Šarom prepusti Morskom narodu, čak iako to podrazumeva da moraju da plate višu cenu.

Vladari i vlada

Stanovnici Šare tvrde da imaju monolitnu imperiju, jednu naciju potpuno u miru od Slamanja, bez ratova ili pobuna bilo kakve vrste. Često tvrde da ih čak ni Troločki ratovi nisu dodirnuli, uprkos Aijelskim tvrdnjama da jesu, i činjenice da planine Dum i Velika Pustoš seku severni deo njihove zemlje na veoma sličan način kao i našu. Ponekad će stanovnik Šare priznati da su Troloci bili problem, ali manjeg obima. Oni uporno tvrde da ne znaju ništa o invazionim flotama Artura Hokvinga, insistirajući na tome da se invazija nikada nije dogodila, uprkos svedocima iz  Morskog naroda.

Neki dokumenti, nedavno otkriveni, ukoliko su autentični, obelodanjuju neke važne informacije o tajnovitoj zemlji Šari. Nije poznato da li je ove dokumente pisao starosedelac, ili stranac koji je uspeo da se provuče kroz njihovu veoma tesnu nacionalnu bezbednosnu mrežu. Ako je bio starosedelac, bio je to neko ko je bio na veoma visokom položaju, radeći uz veliki rizik.

Prema ovim dokumentima, zemljom vlada jedan apsolutni monarh koji se zove Š’boan, ako je žensko, ili Š’botaj, ako je muško. Ovaj monarh, to je bila Š’boan u vreme pisanja, odabira para, u ovom slučaju Š’botaja, i onda vlada apsolutnom moći sedam godina. Na kraju sedme godine vladajući monarh umire, i vladavina prelazi na njenog para, koji onda bira par za sebe i vlada do svoje smrti za kroz sedam godina. Ovaj sistem izgleda potiče još od slamanja i izgleda da nije bio prekidan još od tada. Narod je verovao da su smrti jednostavna ‘Volja Šare’, ali nepoznati pisac ne veruje u to.

Ajad

Dokument navodi da postoje usmerivači u Šari, i muškarci i žene, zvani Ajad. Oni žive u selima odsečenim od spoljašnjeg sveta, okruženi visokim zidovima. Nikome osim Ajadima nije dozvoljeno da uđu, i navodno nijedan Ajad ne izlazi bez dozvole, iako je izdavač ove dozvole nepoznat, a za šta pisac očigledno misli da je namerno. Bilo koji ne-Ajad koji uspe da uđe u jedno od ovih sela, biva ubijen na licu mesta. Svi stanovnici Šare znaju da nijedan Ajad neće neće usmeravati bez instrukcija ili dozvole trenutno vladajućeg Š’boana ili Š’botaja. Zbog toga veruju da bilo koji Ajad koji je van sela ima dozvolu.

Lica Ajada se tetoviraju odmah po rođenju. Svakoga za koga otkriju da ima sposobnost da usmerava kasnije u životu, a za koga se pretpostavlja da je rezultat spajanja između jednog od svojih predaka i Ajada, hvataju, tetoviraju, i zatvaraju u selo Ajada do kraja njegovog ili njenog života.

Seksualno zbližavanje između Ajada i ne-Ajada se kažnjava smrću ne-Ajada i Ajada, ako se može dokazati da je Ajad primorao onog drugog. Dete iz takvog spoja se ostavlja da umre, prepušteno samo sebi.

Obično samo ženski Ajadi napuštaju sela, iako postoje dva izuzetka ovog pravila. Muške Ajade drže potpuno zatvorene. Zabranjeno je naučiti muškog Ajada da čita, piše, ili da radi bilo šta osim da se hrani, oblači i obavlja jednostavne zadatke. Muški Ajadi se smatraju stokom za razmnožavanje ženskih Ajada. Ajadi vode detaljne zapise o svakoj krvnoj liniji na sličan način na koji Kairhijenjani zapisuju pedigre svojih čistokrvnih konja.

Ćerke podižu majke, ali sinove podiže zajednica. Izgleda da ove dečake nikada ne zovu ‘sinovima’ među Ajadima, već samo ‘muškarci’. Kada dečaci napune otprilike šesnaest godina, odvedu ih vezane, sa kukuljcama na glavi, i prebacuju ih zatvorenim kolima u neko od udaljenijih sela, tako da ne vide ništa van sela. Jednom kada je u svom novom selu, pari se sa jednom ili više žena koje žele decu. Oko dvadeset i prve godine – ili ranije, ako pokaže znake da počinje da usmerava – još jednom mu stave kukuljicu na glavu i odvode ga, kao da je na putu za drugo selo. Umesto toga ga ubiju, a telo kremiraju.

Manifestacija sudbine

Pisac nastavlja praveći neke prilično neverovatne optužbe, tvrdeći da nije Volja Šare zadužena za monarhovu smrt svakih sedam godina, već da ga, ustvari, ubijaju Ajadi. Ustvari, ovaj dokument tvrdi da su, neznano narodu, Ajadi stvarni vladaoci Šare.

Vladara okružuju žene Ajadi kao sluge. Jedini način da se priđe Š’boanu ili Š’botaju, naročito kada je u pitanju usluga ili odluka, je preko ovih žena, i odgovor obično donose iste te žene. Pravi razgovor sa Š’boanom ili Š’botajem se smatra velikom čašću, koja se rijetko ukazuje.

Neki vladari nisu uspeli da prožive svih sedam godina – taj neuspeh se smatra znakom Tvorčevog nezadovoljstva i uzrokuje pokore koje, širom zemlje, izvršavaju i moćnici i obični ljudi podjednako. Pisac kaže da je verovatnije da su ovi vladari otkrili da, uprkos njihovoj velikoj moći, stvarna moć u rukama Ajada, takozvanih ‘uslužnih žena’, koje okružuju vladara.

Ropstvo

Sa tako uvrnutom strukturom vlasti, ne iznenađuje otkriće da narod Šare praktikuje robovlasništvo. Izgleda da je njihova kultura u potpunosti bazirana na prevari i robovanju većine manjini. Ako je ijedan deo ovog dokumenta tačan, onda on oslikava strašnu sliku. Možda ima razloga biti im zahvalan na tome što su zadovoljni time da zadrže svoje tajne iza zidova,a ne da pokušaju da ih primene na svoje susede.

Prethodno - Nazad na sadržaj - Sledeće